Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
„Ој стазице, кад ћеш витка Да се дома мени винеш, Ој сунашце мога житка, Кад ћеш опет да ми синеш!“ Тако путник тужи, поје, Па горицом даље ити, Ал' крај пута двори стоје, двори једни
Брате драги, цвете мојој души, Мало цвета, клону, па с' осуши! У књигу те мето житка свога, Житка свога, брате, млађанога; Читам књигу, па се онде смијем Ди су места житка веселога, А ди тужна, онде
Брате драги, цвете мојој души, Мало цвета, клону, па с' осуши! У књигу те мето житка свога, Житка свога, брате, млађанога; Читам књигу, па се онде смијем Ди су места житка веселога, А ди тужна, онде сузе лијем; А
У књигу те мето житка свога, Житка свога, брате, млађанога; Читам књигу, па се онде смијем Ди су места житка веселога, А ди тужна, онде сузе лијем; А кад дођем чатећи на твоје, Кишом груне братско око моје, Заш ти зађе
дом, Страовито ме дирнуше тад ук Из ведрог неба, као страшни гром, Весела мога уби сав он пук, Из корена се љуљну житка стром; И да му дебло није било камен, Ти речи би га преломио пламен. 45.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Здрављица се наносили, добре среће находили, младости се младовали, лијепа житка наживјели! Здраво био, а младости се наносио! Како ти сада напио, онако јаки бог чуо и у „амин“ записао!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Постепено ће се и та житка језгра покрити чврстом кором, а на ову кору сручаваће се, у силним бујицама, кондензована водена пара планетске
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Наш живот, кано брзи коњик хитро иде да нас стера и скупи на крај света, концу нам житка овога. НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ... Свуда више све испуњено Бојања се и страха Неголи које слободе веселе.
Чудна некога дивљовепарскога тога житка! Од Бога давату сваком своју срећу и храну ктели бисмо забранити или прејагмити или прекрасти све себи!
О, да чудна неправа и рђава почађила и црна тога нашега житка нам овдашњега и слепоће несмишљане нимало о себи! Како то ни ови ни они не сматрамо себе како се живимо! ...
Јерно то овде тај мост свакоме преходљиви на вољи му стоји с повраћањем се са зла житка на бољи, с добра ли на гори. Ал' голема је у томе ето овде пропаст и сасма тврда. А како?
Од свега небеснога одзгор сјања она је без изма да ха! посветлија, са својим окретним мотрењем на ово смутно нашег житка море. Те нас ка у мраку заблуђене световоди и к тихим заветреним тамо пристојиштним аврамским недрима настаља доплити.