Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Не види честито ни драгог сунца, ни облак над главом, ни тицу како лети. То ти је та вјечита робија која се зове тежалук. Никуд побјећи од њега, веже се дан за дан, као карике у ланцу.
Дочека и то што се ни у сну не види: пропаде држава, свемоћна вјечита Аустрија, а сунце ипак остаде на небу, остадоше посне њиве и сељачке бриге, само се стари Швабин сеоски кнез Гавре
— А, док је оно окренуло да овако божје благо набија у топове, више нема живота, нема државе. А кад се вјечита Аустрија ускоро срондачила као поткопана кула, калајџија је само значајно дигао прст: — Јесам ли ја рекао, а — оде!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
ЦРВЕНИ ВРАБАЦ За шумом тајном, чаробном, негде у крају незнаном, Црвени Врабац има дом. Вјечита срећа ту се скрива и трепти радост сунчана, жива, читава земља цвјетни је врт.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
обратише велике полкове да ћерају неба отпадника из предјелах блаженог жилишта у тартарско мрачно владјеније на вјечита њина мученија.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Одатле ми је, можда, остала за читав живот та вјечита двојност, та основна подјела свега у животу и свијету на зону свјетлосги и на зону мрака.
ка оплемењењу соја, учињен од оног претка који није хтио да плаћа сталије и контрасталије, догоди се да отада па за вјечита времена читав низ покољења плаћа животу свакојаке сталије и контрасталије.
Оне живе у добрим сусједским односима. И наизмјенице се јављају, огласују се из дубине — наша вјечита попудбина и наши стални сапутници, од почетка до краја. Њихов наизмјенични двопјев јесте предиво нашег живота.
Капа обожаваног мужа пуковника (покошеног, сасвим невојнички, од каквог проваљеног слијепог цријева) виси за вјечита времена на чивилуку у ходнику.
И тако ће се та моја вјечита бијела врата заклопити као надгробна плоча над једним непријазним изразом, чији ће отисак остати да лежи на мени док
И опет су мутно свитале нове зоре и налазиле ме с груди пуном смрти и с устима пуним њеног црног укуса. Смрт. Вјечита мисао. Друг из дјетињства. Насушна храна мојих дана и мојих ноћи. Притајена клица свијести у нашим заборавима.
никла мисао, из свих нас одједанпут: не би ли се наше стабло могло сачувати, негдје на сигурну, заштићену мјесту, за вјечита времена? Како ли би то лијепо и племенито било! На примјер, у опћинској вијећници.
(А оне старкеље нека одржавају своје сједнице гдје већ знају!) Ту би оно било као нека перманентна, вјечита божићна јелка, обилата, поголема, довољна за подручје читаве опћине.
И прилично нам поуздано наговијешта да ће између човјека и његове умјетности кад-тад доћи до лома и разиласка. Стара, вјечита антиномија у умјетнику!
Недавно сам у Бечу имао прилике да гледам једног доиста великог умјетника. Вјечита штета! Каква сензибилност, какав фини умјетник-интелектуалац! Али, на жалост, готово потпуно одсуство пеливана у њему.
За то је најлакше! А умјесто израза „бесмртност” доћи ће, рецимо, израз „бесконачно трајање”, или „вјечита регенерација”. Тако. „Хормон вјечите регенерације“, или „Фактор бесконачног трајања .
Како ви то замишљате, молим вас? Да свак ко се једном случајно родио остане на свијету за вјечита времена? Да дједови и унуци буду вршњаци?
Ћипико, Иво - Пауци
Часом ћуте, ослушкују испод кабанице свој испремјешани, топли дах. А око њих све ћути, само вјечита ријека шуми ... Мјесец го опрезно стражи, његова свјетлост у блиједој ведрини трепери, циједи се ваздухом као млијеко,
Па, гледајући их, уобрази себе, као нигда после, у старости: живот ће посрнути, снага пасти, а вјечита незаситна чежња до смрти мориће га! — Отпочините мало! — јави се староме. — Не могу, морам данас свршити!