Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Он поче посртати, ал̓ не испусти главе... Као муња пролете шанцем: — Погибе!... И као љути рисови скочише голаћи на бедем... Суреп и Заврзан већ беху код Станка, те га придржаше. — Шта је? Јеси рањен? — Јесам.
Из велике ране на челу лопила је крв. Латковић се наднео нада њ. — Мртав?... — питаху голаћи. — Није... Дише... — Хвала богу!... Носите га у шарампов! — заповеди Зека.
Ја ово и не рачунам у бој!... — Јесте, тако је!... Зека право вели!... — привикаше голаћи. Чупић махну руком: — Најпосле... нека ти је богом просто!... — Хвала, војводо! — Хвала!... Хвала!...
И саме се старешине узјазбиле; и они гледаху да спасу своје главе... Голаћи јурише за њима као махнити. Усред овог окршаја чуо се глас Заврзанов: — Само џумбуси!...
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Гдекоји има пушку, гдекоји пиштољ, али наџак сваки. Сад ће бити по њих шићара, што икада. Она прва тројица, голаћи, нису се хтели за онај пар боље обући и оборужати, да их не познају, али ноге их Чамчином оку издадоше.