Употреба речи господине у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И он ми пружи својом сувом руком лист беле хартије. То је било писмо, женском руком написано: „Поштовани господине, О мојој тузи не смем вам говорити: она је голема, неизмерна... Мој муж, а ваш пријатељ и сустрадалник, умро је!...

И онда ћу ја са двоје моје сирочади подићи глас свој и викати: „Насиље! Неправда!...“ Као што видите, господине, њега нема!... Ах!... Живи га не могу више другом називати, он се сад са мртвима дружи...

Више је пута повторавао да се у нужди и беди на вас обратимо... Али то неће бити нужно!... Не, господине, извор је суза наших дубок, туга голема, бол неизмеран... а то је богатство у коме само сирочад уживају...

а то је богатство у коме само сирочад уживају... Будите здрави, господине, и опомен’те се кадикада вашега сустрадалника; а нас?... Ах, господине, нас заборавите!

Будите здрави, господине, и опомен’те се кадикада вашега сустрадалника; а нас?... Ах, господине, нас заборавите! Грехота је оних се сећати о којима бог бригу води, а сирочад су деца божја... Марта Станојевића“.

По њеним бледим, мирним цртама заиграо се тужан осмејак. — Будућност! Будућност! Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања

своје исплакане модре трепавице, погледа ме тужним погледом, па онда, скоро молећи, рече: — Твоје су црте благе, господине! Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ! Ох, кад би то примио! Ала бих срећна била ја!

Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем

Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну. Ја скочим, уплашена, истрчим напоље... Ох, господине! Грозна је то слика што сам је у томе часу видела. Никад је не могу заборавити.

“ Чича Марко је разумевао нешто немачки, па му одговори: „Господине, Обрад не пије!...“ Доктор га љутито прекиде: „Штиле!... Сви Раци буђет пијанице!...

“ Доктор га љутито прекиде: „Штиле!... Сви Раци буђет пијанице!...“ „Господине, он је болестан још од буне, а сад га је господина комесара џандар кундаком ударио у ребра тако немилостиво, тако

Помозите му, господине!“ мољаше чича Марко. „Жандарм јесте царски човек! Ферштандн?... Он не бил’ ударен, он буђе много пил...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Сме ли ко против Христа и апостола што рећи?” Та не сме, господине, помагај! Али Ана и Ка|јафа, и Ирод и Јуда, и они су браде имали, пак зато нису ни длаке бољи били.

хоповском, Хаџи-Захарију, болну, дође на посјештеније старац Вуја из Ирига, пак уза сваку реч: „Моли се богу, господине”, док се оном досади, пак онако болестан стане викати: „Та прођи ме се, старче Вујо, ако бога знаш!

Одсад помажите ми само с вашим добрим совјетом, пак ћете ме топрв познати. Господине мили боже, да зле женице! Избави таке и мог злотвора! Лако се вами смејати, јер ви јошт не знате што је зла жена!

Ништа не једу него мамаљигу; откуд им оно весеље у срцу?” — „Ее, господине”, — рекао би му неки шаљив проигуман, — „не леже њима твојих педесет хиљада дуката на срцу! Како не би били весели?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

— ,Немој, господине Мијушко’ рекнем му ја, ,него да ја идем да видим цара, јер то ми је највећа жеља, а ти си га сто пута видео.

Најпре даде Фочић на српски једно писмо пред свима прочитати, које гласи овако: „Поздравље теби, господине мајору Митезеру у Земуну, од мене кнеза Алексе и од проте.

Но ја вас молим, господине, дајте ми совет, кад смо већ ми овако закрвили, коме ћемо пружити руке, да нас заштити и у мир постави”.

Пишите њима двојици или генерал-команди у Варадин, не би ли се за вас подузели; молите се”. — Ја рекнем: „Господине, та ја не знам ни једном попу написати писмо, а то ли ја да напишем митрополиту и принцу Карлу!

Ја онда рекнем: „Кад ме ви, господине, тако советујете и слободите, и кад није ниједно досад прешло писмо од Црнога Ђорђа, ја би̓ написао како било да било,

Скочи Катић аки би не знао. Рекао би се зграну, и рече: „Нуто, господине, ви нас на царски и ваш образ преведосте преко Саве, а дахије пале куће и робе сиротињу као вуци без пастира!

” — „Лако ћу, господине, лако”, виче Катић, „јер сам овде за водом и преварен, ал̓ чућеш ме сутра на Врачару!” пак окрете се Турцима и рече:

” Уста и Црни Ђорђе и рече командиру Ћенеју: „Господине, опростите на вашем труду и доласку, ал̓ од мира ништа нема, и одсад ћете чути и видити бојева, и збогом!

” па ободе дората и оде. Сва војска потрча, потрча и ја; а Немац Мата тобџија повика: „Забога, господине прото, оста топ сам. Куда ћу сад ја с топом?

— „Добро, а ви брате, куда идете?” упита Чардаклију. — Чардаклија заноси рекалијски: „Ја идем, господине, тражимо гдегод службу, а писао ми је један пријатељ да у Јашу има код чокова служба, зато тамо идем”. — „А одакле си?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

с репићем и мумаказама већ искривљеним да ниси могао никако усекнути њима, и — одмах понуди госте: — Изволите, господине! Што заповедате? — Дај вина!...

— Натурално! — потврђује учитељ. — Па како ли се то види? — упита Максим и погледа још за један корак више. — Ево, господине, вино! — рече механџија и метву полоканицу на сто и три чаше. — Ама што сум го добио вино — цариградска форма!

— Јеси ли спремио, Ђуко? — упита свог пандура, свог љубимца. — Јесам, господине! — одговори пандур смахнув левом руком фес с кићанком до рамена за врат. — И ти ћеш са мном... Реци нек окрену кола.

— Је ли главу?... — упита опет тако исто Ђука. Капетан климну главом да јесте. — Понео сам... Ех, господине, зар ја то да заборавем! — Само штета што је онај лола окрњи... — Баш штета, господине. Онако велика глава...

— Понео сам... Ех, господине, зар ја то да заборавем! — Само штета што је онај лола окрњи... — Баш штета, господине. Онако велика глава... Нисам је веће видео... Па ми ту соли памет да га нешто плашило и откинуло парче...

Нагрдио онаку главу! — Не мари ништа... Моћи ће проћи. Шта велиш, Ђуко? — О те још како, господине! Ова луда светина... шта ти она зна? Права марва! — Само, Ђуко, паметно!... Нећу ником да си словца проглавио.

Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!... Само ти буди паметан. А већ трећа пара твоја и божија! — Хвала, господине! — захвали Ђуко придигнув се мало и машив се за капу. — А већ за то не бери бригу. Умећу ја њима подићи како ваља...

— Како је ове године летина? — пита капетан једнога од њих. — Та свакојако, господине! Нема оних старих година. — Нема, ја — нестало је оног берићета.

Памтим ја, док сам био практикант, па са шездесет талира живио сам боље него данас, као капетан. — Јес̓, богме, господине! — потврђују остали. — Нема ти данас ни берићета — ништа! Изопачио се и овај свет.

Нити се ко ту богу моли, нити иде у цркву... — Јес̓, богме, господине, право кажеш! — гракну они око њега. — Ено, знам ја пре... Дође ти на сабор код цркве сваког празника тушта света.

— Јес̓, богме, господине! — опет гракну Вучевчани. — Био сам баш млађи писар код покојног Вула Ивића, капетана. Кад се вратимо тако са сабора

Нема, нема — браћо ништа; прошле су оне старе године кад је било берићета... — Право велиш, господине, богами! — рећи ће један од сељака. Овај се данашњи појас некако обезочио и баталио да бог сачува!...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Молим вас, изволите! — Молим, господине! Девојка седе на једну столицу чак код фуруне, ја седох до помоћника на „празан” кревет.

Али ће они и добити сви пристојно издржавање из државне касе кад се сврши рат. Немајте ви бриге! — То, то, мој господине! Само ако је то за цело и онолико колико треба, да не стоје опет пред црквом и да не просјаче по вашарима.

Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо. Кмет скочи: — Ја сам, господине! Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, нриђе столу; заврати шешир,

Онда се опет лијевим раменом окрете кмету: — Гдје је овдје школа? — Ту је, господине, одмах до цркве. — Води ме! — рече господин човјек. — Затворена је! — А ти је отвори!

— хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, богати, с Павлом Ђерићем? — Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгоре, нестало.

Па пијани Ђоза који ме је, кад сам о распусту био код куће, сто пута уверавао да је пијан, „али теби, господине, чест и поштовање”, и баци капу у блато.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Мало који дан да не дође господин-попи, једноме или другоме, Аркадија црквењак, па не отпочне отприлике овако: — Господине... моле вас да дођете... чекају вас у порти пред црквом, да крстите новорожденог младенца мужеског пола Неци Прекајцу.

та... да дођете, господине, да крстите... овај Вуји Ирошу... мужескога је пола... синчић. Добио синчића, па к’о јабука, дете здраво. к’о тресак!

— Брже, господине, малер... несрећа, велика несрећа... — Наопако! Каква несрећа? — излети поп Спира. — Како, како? Да се није откинуло

Гром, прави, формални гром из ведра неба. — Брзо, господине, брзо! — жури га Аркадија и полети на врата натраг цркви, а поп Спира за њим. Обојица лете право цркви.

Него, реци-дер, бога ти, шта да радим, јао, шта да радим?! Ти си сад паметнији од мене! — Не знам ништа! Од стрâ, господине, не знам, ни како ми је име, — вели Аркадија. — Али ваљда ће ми успут што пасти на памет!

— Та, ја сам се и сетио, али не знам ’оће л’ штогођ ваљати, — вели Аркадија. — А како би било, онако, господине, да кажете да сам се бајаги ја задоцнио као болестан, а ја и тако од Екселенције не зависим, немам с њиме ништа, да

Нису ово Карловци; нема овде господства и благовања. Село је ово, млади господине, село. Биће вам прилично тешко док се не навикнете, а нарочито ако сте самац.

О, и у селу се дâ сасвим лепо живети, верујте! — Па оно јесте, господине — поправља се гђа Сида — али тек-тек, опет к’о велим: друго је варош а друго село. Све је овде друкчије.

за љубав ’оћете, а нама за љубав нећете — вели гђа Сида и гурну и шану кришом Јули: — Кажи: »Ал’ мени за љубав, господине«... — Мени за љубав, господине, зар нећете?

— Мени за љубав, господине, зар нећете? — рече Јула и погледа га усплахирено а црвена до ушију, и принесе му послужавник с ракијом.

— Та ништа, ништа — извињава га стари учитељ. — А и онако поњамо ми то већ... и због слова сте мало возбуђени. — А, господине, мило ми је што вам могу честитати. — А, дакле сте слушали. — О, врло пажљиво... Врло, врло лепо.

Пера остави прегледања слика по дувару. — Извол’те, господине — рече поп Спира — седите ту, — и показа му место. — Ти ћеш, Сидо, тамо; ја овде, а Јуца тамо ближе вратима; она ће

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Отац Савкин био је свештеник у селу Ж. Љуба се накани те ово писмо оцу Савкином напише: Почитајеми господине! Будући да ја вашу кћер Савку радо имам и желео би' је, ако је могуће, за жену узети, ако би ви на то саизволети

Баш су сами били. — Јесте л', господине, добили од мене писмо? — Јесам. — Па нисте ми досад ништа на њега одговорили. — Нисам био у ствари начисто.

Сутрадан иду мушки шетати се. Љуба иде са Ружичићем да га искуша. Већ су се прилично упознали. — Кажите ми искрено, господине Ружичићу, што ћу вас питати. — Драге воље. — Да ли сте ви у фрајла-Јулку заљубљени? Ружичић се смеје.

Берберин види Марка разрогаченог, па се поплашио. — Знате ли ко сам ја? — запита Марко. — Знам, благородни господине! Ви сте господин Марко от Рогозић, јурат, — одговори замућено берберин.

— Јест, а знате шта је то јурат, краљевске табле заклети нотарије? — жестоко се осече Марко. — 3нам, господине: ја нисам крив што нисам јурат, сирома’ сам, нису ме могли на више науке дати.

Вашег брата познајем. Штета што је као јурат пропао, постао би био велик човек, особита глава — портентум. — Само, господине фишкалу, добро израђујте. Ја нећу на вас заборавити. — Ћирковић извади дванаест дуката и метне на сто.

Јефта се крене на пут да то Бабоњи јави. Наравно, носи са собом и рујног винца на поклон. Бабоња лепо прими Јефту. — Господине фишкалу, ја сам тепсију откупио. — Па јесте ли је послали? — Јесам по кочијашу, али не хтеде је примити.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— А жена јел' с њим? — Њу оставио, једва му се дала прилика... — Ужас, људи, пропали смо коначно. — Ама чекајте, господине, полако за Бога, нисмо још пропали. — Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете?

Зар да се понизимо до роба, до скота? Зар то хоћете? Ви не познајете услове. — Ама какве услове, господине? Ама шта причате ви о условима кад је у питању живот и опстанак државе и све. — Какав опстанак.

— Биће то нека варанција, а? Оставите то, господине, нема ту ништа без дрва. Ко је још кувао на фитиљу! Па око тога настаје читав сукоб између проналазача и не, те онај

— Ко му је отац, пита ме доктор, а ја му кажем бандист, господине, тамбур-мајстор у дивизији, проклет да је. „Е, вели, не ваља му отац ни две паре, није се владао као човек“.

Али нека, ја ценим човека који зна да чува тајне свога пријатеља. А ви како, господине Јуришићу? — Па тако, гађају нас и гађамо; убијају нас и убијамо. Увек исто, ужасно исто.

Жена која је веровала у човека па се разочарала, јер он то није био, на то има права. Чујте, господине Јуришићу, ја волим човека, ја волим јунака, ја волим . . . ја волим храброст и снагу.

— Господо, рече он, има ли кога ко би драговољно... један официр подиже руку и поздрави: — Допустите мени, господине пуковниче. — Ви? Па ви сте уморни од јуче. — Допустите... Па се сместа окрете и упути својим војницима.

— Ваш Христић? Зацело? Видите тачно! Онај скочи с коња, наже се па загледа: — На жалост, господине пуковниче!... — Био је добар? — Одличан, господине пуковниче, и као човек и друг и као војник, одличан је био.

Онај скочи с коња, наже се па загледа: — На жалост, господине пуковниче!... — Био је добар? — Одличан, господине пуковниче, и као човек и друг и као војник, одличан је био. — Пролазите! Пролазите!

Пролазите! На зачељу се пушкарале патроле и парајући фијук зрна одјекивао је долином. — Зар овако да остане, господине пуковниче, неукопан? — Ни помислити. Зар нечујете за нама?

Право да ми кажеш, поштења ти.“ А пандур га право гледа у очи: „Јесам, вели, господине, Бога ми мога. Баш кад смо били иза Острвице.

Па јашим ја, јашим и чекам шта ће рећи друга памет. Нисам ја ћакнут, господине, све ја радим по паметима. Кад дође друга: лепо, вели, Миле, ти кажеш. нико видети неће, а Бог? А шта је Бог, а?

Африка

) — Мон се', мусје (моја сестра, господине), — одговарао је Меј. — Тоа доне моа тон се', Меј? (Хоћеш да ми даш за жену своју сестру, Меј?

) — Но, мусје з' не пе доне мон се', мусје, малие, пеје боку мусје мон се'. (Не, господине, не могу ти дати своју сестру јер је удата и много за њу било плаћено). — Ки етр мари тон се'? (Ко је твој зет?

— Но, мусје мали мон се' мулил вит, мон се' вандл анко' (Не, господине, мој ће зет брзо умрети, и ја ћу онда опет продати своју сестру!) Пу тоа отл се', пети се'.

) — Палфе, мусје, тоа пландле „мус“ (жена) мон се', тоа девенил мон флел озулдуи мусје! (Изврсно, господине, ти ћеш се оженити мојом сестром, а од данас си мој брат (зет).) Тако сам стекао вереницу.

(Ти то не узимаш озбиљно, господине, али ја ћу свакако добро гојити своју сестрицу, господине мој брате, па кад дођеш ти, господине мој брате, оженићеш се

(Ти то не узимаш озбиљно, господине, али ја ћу свакако добро гојити своју сестрицу, господине мој брате, па кад дођеш ти, господине мој брате, оженићеш се ако хоћеш, а ако не, остаћеш, господине, ипак за мене мој

то не узимаш озбиљно, господине, али ја ћу свакако добро гојити своју сестрицу, господине мој брате, па кад дођеш ти, господине мој брате, оженићеш се ако хоћеш, а ако не, остаћеш, господине, ипак за мене мој господин брат — зет.

своју сестрицу, господине мој брате, па кад дођеш ти, господине мој брате, оженићеш се ако хоћеш, а ако не, остаћеш, господине, ипак за мене мој господин брат — зет.) — Те боку зантиј пу моа, Ме; моа боку тон флел! Н.

Луи или ди не па мулил, луи мон флел авал боку флус (фрус), мусје (Он каже да неће да умре; мој брат има грдан зорт, господине)! Ишао сам да им донесем кинина и обећао да ће деран свакако оздравити.

Кажем вам, драги господине, да је Мартиник не само леп, већ и стварно леп. Како ћете се ви осећати дивно тамо са оном младежју која је и стварно

Врло тешко разликује боје. Све је или бело или црно. „Мусје зе пли волт клават ки команс а етл ноал“ (Господине узео сам вашу машну која почиње да буде црна! У ствари је црвена).

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

МИШИЋ: Та ви ваљда ме нећете празна отпустити. ЈАЊА: Немам, господине, немам једна крајцара засад. МИШИЋ: Е, фала богу, кад немате сад, биће други пут. Ја могу други пут доћи.

Леп ми занат дао! Али, чекај мало, старче, уватићу ја тебе! (Петру.) Гди ти је господична? ПЕТАР: Шта велите, господине? МИШИЋ: Овај је добар за тајни разговор. (Да му један-два десетака.) На, иди пиј штогод!

Ја вам кажем, господине, кад би хотела приповедати све његове будаласте послове, могла би се читава књига написати. ПОЗОРИЈЕ 9.

Црњански, Милош - Сеобе 2

А кад Павле поче да се горопади, она му дрско довикну: Што се дереш, господине, видиш да те се плаше деца. Ене вам Пеја, тамо, у врбаку! Тамо ви њега! Дочекаће вас, мој рођени, ватром из пушака!

Теодосије - ЖИТИЈА

Моју пак душу од жалости због растанка с тобом својом љубављу и вуђењем утешићеш, као и ја твоју, о господине! А добра госпођа и мати моја на исти начин ради Бога код куће од свега да се ослободи.

А добра госпођа и мати моја на исти начин ради Бога код куће од свега да се ослободи. Молим те, господине мој, нека те због славе царства и због многога богатства не ожалосте моје речи, као у јеванђељу младића речи мојега

Говораху: — Не остави нас, господине, оче и учитељу, ина че и ми ћемо с тобом отићи! Јер ако хоћеш да узмеш крст Христов, онда те молимо да седиш у својему

А опет младић је оца тешио као старац, и говорио: — Не малаксавај ми, господине и оче, ја сам твоје пошћење и стојање и клањање, ја сам твој подвиг и по дyши труд, на мени је грех твој ако га има,

и преподобне своје руке подигавши са сузама, због таква савета Бога похвали, и љубљеном сину рече: — Веруј ми, господине мој, чедо Божје, Бог који xоће наше спасење такву мисао до сада сакри од нас, да бисмо и ми по доласку своме живели

Овај пришавши са сузама обисну се о врат његов, и рече: — Пре се ја, теби припадајући, молим, господине оче, да као што сам се за живота твога, окриљен топлим ти ка Христу молитвама, од свију зала сачувао, и сада опет када

Сада си ми жив, господине мој. Сада те видех и уверавам се у речено: ,Праведници ће живети на векове, и од Господа им је награда и делање и сила

самодржац Стефан, написа писмо богоносноме и блаженоме Сави, молећи и говорећи: „О, многољубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, услиши глас плача мојега и послушај уздах мој, и не презри молбу ову!

Слава ти за све, добри Господине, јер људе од нас одведе, анђелима да их учиниш, и опет си ове послао к нама по својој доброти.

И пишући к њему братске и милостиве и жалосне речи, говораше: „Када је твоје преподобије, господине, од нас отишло, и свети отац наш Симеон, као што видимо, духом одврати лице своје од нас, јер миро свето које осењењем

живота у телу, да ћеш ме у Богу послушати као и ја тебе, и као што си ми рекао да ме нећеш оставити молитвама, — сада, господине мој, дај да препознам твоју очинску љубав, да ме као пре телом, тако и сада још више духом послушаш, и пошто се с

И буђаше овога као иза сна, говорећи: — Устани, господине мој, реци ми! Тада он, од смртног сна отворивши очи своје и светога познавши, ухвати га за руке и целоваше их, а

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо. — Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој! — гунђа чича окрећући се џаку, а на то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже раменима.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПРЕДИГРА Укусно намештена соба код Марића. И ПАВЛЕ, МАРИЈА МАРИЈА (собарица, старица, долази споља): Господине, један господин; каже позван је. ПАВЛЕ (за сточићем, заривен у једну књигу): А, да, нека уђе!

Ја мислим да у даље констатације не треба улазити. Ја вас молим да ме ослободите. Госпођо, господине! (Оде.) ИВ ПАВЛЕ, РИНА ПАВЛЕ (задубљен поново у књигу).

Ви као да би хтели нешто да ми кажете, па не смете? Да нисте незадовољни платом? АЉОША: Ах, не, господине! ПАВЛЕ: Да вам није тежак посао? АЉОША: Не, не, не! ПАВЛЕ: Дакле, шта је?

Тако учините и видећете како ће све то проћи. АЉОША: Њет, господине. ПАВЛЕ: Ви отуда са севера, и ако вас не греје довољно сунце, некако сте мекани, топлије сте душе, сањалице сте.

Ви немате мало бољи капут? Тај је исцепан и прљав, не можете такав ићи. (Хоће да пође у собу.) АЉОША: Не, господине инжењер, не, не, не! Већ ме срамота; све на мени је од вас, и капут, и кошуља, и ципеле, не, више не!

Ја бих хтео да обезбедим овај рукопис; поверавам га вама. ЉУБОМИР (изненађен (поверењем): О, господине! ПАВЛЕ (даје му га): Поверавам га вама; знате му вредност, па ћете га умети чувати.

(Оде.) XИ ПАВЛЕ (сам) ПАВЛЕ (зове на телефону): Ало... Ало! Радић и Тодоровић? Ко је на телефону? То сте ви, господине Петре? Овде инжењер Марић.

РИНА: Па да, забога! АНТА: Ви сте, разуме се, пре но што сте постали жена, били девојка? РИНА: Али, господине. АНТА: Знам, хоћете да кажете да се то само по себи разуме, али ја хоћу само да констатујем.

Дакле, ви сте удајом престали бити девојка? РИНА (увређено): Али, господине, ако је то шала, врло је неукусна, и ја... АНТА: Будите стрпљиви, већ прелазимо на саму ствар.

РИНА: Како није тачан? АНТА: Чујте, само дозволите, ја морам бити обазрив. РИНА: Али шта је вама, господине Анто, одјутрос: какве су све то загонетке, какви су то разговори? АНТА: Стрпите се мало, молим вас.

АНТА: Ех, то је оно, видите, што сте погрешили; нисте се требали удавати. РИНА: То је моја ствар, господине, и не дозвољавам никоме да улази у оцену... АНТА: Па ипак, погрешили сте.

То је једна честита, али сирота жена. Ради тако по кућама и издржава се. РИНА: Али, господине, оставите се ви Савете Томић; каква вам је сад Савета пала на памет?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Зато ослови армицијаша: — Господине, шта ћемо платити армицији за то вино? — Но за овакво вино сто форинти од акова, то није млого, а ракију ћу вам

— Биће млого, господине. Ваљда би доста било педесет форинти? — Не може бити, сто је такса. Господар Софра крваве очи баци на Чамчу.

— Сервус, спецтабіліс аміце, его сум нобіліс полонус ех стірпе Јарославскy. („Слуга сам, поглавити господине, ја сам пољски племић, од породице Јарославског”.

Добро му стоји. Баш је сам у соби стари Полачек. Куцне, уђе. — О, драго ми је, господине фишкале, извол’те сести. — Господар Полачек, ја већ Од неког доба долазим у вашу кућу, и лепо сам примљен.

Ја вашу кућу јако поштујем. Полачек мало мисли се, па онда прослови: — Опростите, господине, ја сам човек мајстор, нисам фишкал, али ћу вам онако од срца одговорити. Мени је мило.

Писмо је овако гласило: „Благородни господине! Колико би ми мило било да се моја кћи за вас уда, и да дође у такву честиту кућу, опет моје верозаконско чувство не

Лаже, каже да јесте. Шамика му да на вино. кад трећи дан, добије на пошти писмо. Отвори, чита: „Господине! Ствар нисте добро удесили. Као фишкал, могли сте тај параграф боље извести.

Једаред Шамика сам са Јуцом разговара. — Господине Кирићу, жао ми је што толико труда полажете. И да вам није досадно са мном? — Ја сам најрадије код вас.

— Руку ваше Јуце, да се за мене уда. Соколовићка гледа укочено Шамику, мисли да је полудео. — Шта ви, господине, говорите? Да узмете Јуцу? — Јест, да узмем Јуцу. — А не видите да је Јуца пола у гробу? — Моје је срце њен гроб.

Данас је за њега у животу свечан дан. Сусрете се с братом. — Станите мало с фијакером, господине Кирићу. Шамика стане. Брат, и не питајући, отвори вратанца и седне до Шамике у фијакер.

Шамика стане. Брат, и не питајући, отвори вратанца и седне до Шамике у фијакер. — Господине Шамика, све знам. Од тога неће бити ништа. Како бисте ви узимали мртву девојку?

Награда је дванаест дуката. — С драге воље, ал’ морате до сутра чекати. — Ма до сутра. — Е сад, господине, идем одма’ на посао, да не губимо време. Растану се, и опет ће се сутра на ручку састати.

Црњански, Милош - Сеобе 1

љубазним, мало сетним, изгубљеним негде, изнад града, изнад црквених кула, око којих се витлало јато голубова: „Господине Исаковичу, честитам, особито на оружју – а и фураж је добар. Све казне опроштене за ноћас... то јест...

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Само ако Хелен, Лу и Меги буду хтеле да је саслушају... ШУГА »Поштовани господине, преводећи вашу приповетку наишла сам на извесне проблеме са неким речима чије ми је значење непознато.

нудили, није узео ништа друго до неколико цигара и тада се окренуо професору, рекавши: — Када те задеси каква невоља, господине мој, не тражи никада лијека далеко од мјеста ђе те је невоља задесила.

На конкурсу ,Мис плаже' мојој кћери су нудили... боље да не причам! Али она има васпитање! Да, мој господине, моја кћи неће спавати са сваком протувом која то пожели, макар та протува била и сам председник жирија!

Матавуљ, Симо - УСКОК

Пијеро се окрете нестрпљивом пуковнику и поче талијански: — Господине пуковниче, природа је, у овом случају, сасвим проста и... пардон! то јест: ствар је сасвим проста и природна...

Зашто то нијесте учинили? Ја сад не допуштам да се град раније отвори! Ивановић се испрси: — Господине, ви с нама говорите горе него са својим солдатима!

Конте Пјеро, видјевши да се Нијемац збунио, ослободи се и започе: — Котор, господине, има своје повластице од најдавнијих времена, од почетка славнога владања Млетачке републике...

Кад те добра срећа на мене намјерила, мој си гост. Ја ћу те одвести ка владици, кад мине Божић. Добро ми дошао, господине грофе Јанко! Ускок одговори: — Хвала, господине! Примам ваше гостопримство истим срцем, каквим ми је понуђено!

Ја ћу те одвести ка владици, кад мине Божић. Добро ми дошао, господине грофе Јанко! Ускок одговори: — Хвала, господине! Примам ваше гостопримство истим срцем, каквим ми је понуђено!

Она прихвати: — Добар ни дошао и с анђелом дошао! — Уђи, господине — рече кнез. — Дом је божји и твој. Што имамо, дијелићемо!

На сред простране сухоте пламаше велика ватра. Под бијаше застрт сламом. — Опрости, господине, што те одмах не нудим да сједнеш — рече кнез. — Не може се, док се не сврше наши обичаји на вечерашњи вече!

Кнез донесе одњекуд из угла старјешински троножни столовач, примаче к ватри и рече: — Е, сад, господине и мили госте, сједи! Сâм сједе на сламу и подви ноге.

Замијенише их кнез и снаха му, удовица Јоке. Мргуд, раздраган; куцну Јанка по рамену: — Виђе ли ти, млади господине, како старац скаче и урличе, а?... А шта би рекао, колико ми је година?

По свој прилици, ићи ће и кнез и још двојица-тројица од наших! А ја бих желио, господине Јанко, да ти сјутра обучеш нашке хаљине! Наћи ће се за тебе! Би ли их обукао? — Бих! Хоћу...

— А колико је далеко, грдове? Ево да све испричам укратко, па нека суди овај учевни ђетић!... Ја сам, млади господине, вршњак с оцем владичиним.

Чини се човјеку да чита какав заплетен и невјероватан роман нашега Видаковића! — У свему томе, господине војводо, нема какве моје заслуге — рече Јанко. — Чувен сам био због своје несреће! — Да.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Треба и тужити. ЖУТИЛОВ: Треба с њима доле. ШЕРБУЛИЋ: Тако је. Издајство се не може трпити. Је ли тако, господине Гавриловићу? ГАВРИЛОВИЋ: Они знаду шта треба да чине ЖУТИЛОВ: Шта знаду?

То је срамота! Чији лебац једете, онога језик треба и да научите. ГАВРИЛОВИЋ: Богме, господине, ја једем свој лебац. ЖУТИЛОВ: Аруло, издајица отечества! ГАВРИЛОВИЋ: Идите ви с богом!

ГАВРИЛОВИЋ: добро, господине, тешко сваком, који не жели своме роду добра. Само, како ће то бити? ЛЕПРШИЋ: Ево како. Србљи су највише крви пролили

Маџарске кокарде у војводини српској! Ах, душан мора у гробу сузе проливати! ШЕРБУЛИЋ: (плаче): Опростите, господине, ми за те новине нисмо ништа знали; иначе проклет који не љуби свој народ!

ШЕРБУЛИЋ: То није нужно; само српске боје, па мир. Ја мислим, то је доста, господине Лепршићу. ЛЕПРШИЋ: Видите, господо моја, како је жалосно наше стање било у Маџарској.

ЛЕПРШИЋ: А ми? докле ћемо трпити да нам деца буду Пиште и Јаноши? ГАВРИЛОВИЋ: Молим, господине Лепршићу, ови маџарски протоколи уведени су од неколико година, јелте?

ЛЕПРШИЋ: Право, госпоја ујна! Овај изражај заслужује да дође у новине. ГАВРИЛОВИЋ: Шта значи то, господине Лепршићу? ЛЕПРШИЋ: Зар не чујете да су се у Диштрикту побунили? ЗЕЛЕНИЋКА: И потукли све који су против народности.

И моје ће име бити Жутиловић. ГАВРИЛОВИЋ: А не Жутилај? ЖУТИЛОВ: То је било, па прошло. ЗЕЛЕНИЋКА: Тако, господине Жутиловић тако. Нама се јасна зора отвара. Јошт је нужно подерати све оне аљине које су странонародне боје.

СМРДИЋ: Док се мало додамо, господине Лепршићу, докле се мало навикнемо. Видите, и Сербијанци не би били јунаци да немају често буне.

ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам увек говорио да се тако не пише. Забога, све се може на леп начин казати. ШЕРБУЛИЋ: Претерани, господине; млади, па претерани! НАЂ: Али тиме шкоду себи чине. „Србљи су јунаци!“ — Ко о том сумња?

ШЕРБУЛИЋ: Ја три акова вина. СМРДИЋ: Ја два. НАЂ: То је лепо. ШЕРБУЛИЋ: А шта ви дајете, господине Лепршићу? ЛЕПРШИЋ: Ја ћу им саставити оду, кад одрже побједу. ШЕРБУЛИЋ: А ви, господине Гавриловићу?

ШЕРБУЛИЋ: А шта ви дајете, господине Лепршићу? ЛЕПРШИЋ: Ја ћу им саставити оду, кад одрже побједу. ШЕРБУЛИЋ: А ви, господине Гавриловићу? ГАВРИЛОВИЋ: Видићу. СМРДИЋ: Ви, најбогатији од нас свију, па ништа.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Почиње се носити или средњовековно одело, душанке и лазарице, или сељачко одело. Не зове се више господине, госпођо, госпођице — но брате Србине, сестро Српкињо; место ви цео свет почиње говорити једно другом ти.

Милићевић, Вук - Беспуће

Кад угледа Гавру Ђаковића, она бризну у гласан плач и сакри лице рукама. — Господине Ђаковићу, господине Ђаковићу, — понављаше она кроз сузе, не могући више ништа да каже, сва уздрхтала и узбуђена,

Кад угледа Гавру Ђаковића, она бризну у гласан плач и сакри лице рукама. — Господине Ђаковићу, господине Ђаковићу, — понављаше она кроз сузе, не могући више ништа да каже, сва уздрхтала и узбуђена, гушећи се у горким и

Сремац, Стеван - ПРОЗА

шалу и прави комедију, тако да гђу Перку лепо заболе кукови од смеха, па само виче: »Доста, доста већ, убио те бог, господине Јово!« Пошто се тако одужио код својих старијих, Јова се врати својој кући и посвети сада своје силе њој.

Е, не знаш како ми је ћеф да ти поклоним!« Наљутио се био ту скоро Максим на Крла што му је овај једном казао »господине«, и овај му је сад зато дао прасе да заглади погрешку и да се помире. Шта ће Максим, него прими прасе и заволи га јако.

Кад, али једно јутро долете Пуја фамулус, сав задуван и усплахирен, па рече: — Господине, нема нам гицана (тако му је име остало још из малена). — Шта рече, тужан, па где је?

Таман су се деца умирила, а учитељ запита: — Шта је данас, који дан? — Среда, господине! — повикаше сви. — Мир! Један нека говори. — Среда, господине! — устаде један и рече.

— Среда, господине! — повикаше сви. — Мир! Један нека говори. — Среда, господине! — устаде један и рече. — Е, лепо, данас, дакле, имамо у трећем и четвртом разреду: српски језик, лепо писање,

— Но, шта је, ко је то? Реци само слободно! Знам ја, ти си иначе добар ђак, па ћеш погодити. — То је, молим, господине, наша стрина Ранђија! Е, ту се учитељ мало нађе у забуни. — Та оно знаш, Тиосаве, и то може да буде.

Но, нека; ајде, погодиће који други. Дакле, ко зна шта је то? — Ја, господине — устаде други. — То је крава. — Да, крава, рече Максим, и поче описивати краву онако како то нови педагози описују,

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

96. „Што је ото?“ он запита, Али чедо ни бригеша, Већ устаде, на њ поита, Још прозбори срдна сеша: „Господине, молим, ко сте? Ја не примам такве госте.“ 97.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ево га најзад у сјеницу с крвавим сикирчетом у рукама. — Које добро, господине водниче? Мунижаба испод ока погледа оно сикирче и отпухну: — Зло и горе, мој Ђурашине.

Дедер ти, братац, потруди се, па да ти прогледамо кроз прсте за онај летак. — Господине водниче, па ви знате да сам ја неписмен — извлачи се Буро. — Де, де, немој ти ту сад ...Ђурајица, уточиде му једну.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

После се једва прибра, постоја мало, и, уздахнувши силно, опет седе укочено уз зид. — Ти си, господине? — шану а неки нов, стран, понизан, учмао и безживотан твој глас препаде ме.

— Да — рекох мрачно. — А зар ти нећеш да је испратиш? — Не могу, Бога ми, господине — поче се правдати. — Имам работу. Морам њему да однесем ручак, а после у надницу. — А где је он? Ти поче да муцаш.

— А где је он? Ти поче да муцаш. Беше ти непријатно и стидно. — На робији — одговори тихо. — Шта? — Није крив господине, тако ми Господа! Обедише га. Узедоше на душу душмани — Бог им судио! А он? ох! није крив!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Јеси ли сустао?“ — и видећи га да у радњи живот не штеди, рече му: — Почини мало. — Е, мој господине, — рече му сељак — починуо бих ја, али онај чија је земља не дâ да се почива. — Па што, зар није то твоја земља?

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Тек она мени: „Добро јутро, господине.“ Газдарице, зар си ти? „Ја сам“. О, убиле те силе! чисти, глатки образи. НИКОЛА: Како вам се допада накит моје Маге?

МАКСИМ: Молим, господине, нисам добро разумео ту вашу пресуду. Одсад Сока у кући уређује како она зна, је л’ тако? СВЕТОЗАР: Јесте.

КУМ: Добра богме, те како. МАКСИМ: Свима је она вама добра, само што ја трпим и страдам. Господине Светозаре, та бар да се потужити смем, опет би ми било лакше. СВЕТОЗАР: Све бадава.

ДОКТОР: Видите, опет не знате; ја разумевам оне које су рђавог поведенија. ПУТНИК (смеши се): Богме, господине, то баш нису пријатељске девојке, него, ако оћете да им ново име дајете, боље и назовите непријатељске девојке.

Охо! ДОКТОР: Читајте само! (Ода охоло) ШАЉИВАЦ (чита): „Превисокоучени господине“. ДОКТОР: Јесте ли видили! „Превисокоучени господине“, па да не буде чаша моја!

(Ода охоло) ШАЉИВАЦ (чита): „Превисокоучени господине“. ДОКТОР: Јесте ли видили! „Превисокоучени господине“, па да не буде чаша моја!

ШАЉИВАЦ: Па ништа, господине. Кад ви толико оцева имате, немате се чега бојати. Ако је један отац плако онда кад сте књигу издали, други ће плакати

МАНОЈЛО: Та, господине, бар штогод нек плате. ДОКТОР: Ништа, ништа. МАНОЈЛО: А како ћемо подмирити они сто талира. ДОКТОР: Одлази с

МАНОЈЛО: Оћу ли дати, господине докторе? ДОКТОР: Распрострањуј ми паметнице мојим књигама. МАНОЈЛО: Оне сам друге давао без новаца, оћу ли и ове?

ДОКТОР: Руку на свог господина? МАНОЈЛО: Држи само! ДОКТОР: Тиранство, тиранство! МАНОЈЛО (Путнику): Забога, господине, свршујте! (Чува главу.) ДОКТОР: Шта сте наумили са мном?

МАНОЈЛО (Путнику): Забога, господине, свршујте! (Чува главу.) ДОКТОР: Шта сте наумили са мном? ИСАЈЛО: Господине, не бојте се ништа, оће да вам секу мало испод језика. ДОКТОР: Мени испод језика! О, платићу ја вама за то!

ШАЉИВАЦ: Због које сте се толико жестили, и мене чаушом називали. ДОКТОР: Ужасно, ужасно! МАНОЈЛО: Па знате ли, господине, како је човек човеком само через разумну душу и како је душевна рана у неизмериме дубине крај спустила.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПОЗОРИЈЕ 5. СРЕТА, ПРЕЂАШЊИ СРЕТА (мало наквашен): Добро вече желим, милостиви господине. ТРИФИЋ: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш? СУЛТАНА: Бог ти добро дао, Срето, шта ми ти добро носиш!

СРЕТА: А, то је млого! Господине, ја вам желим свако добро, али ја сам био двапут цехмајстор. Да је то моја Пела, видила би како се цехмајстор дочекује.

Али мир, ето нам господина! ПОЗОРЈЕ 5. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНИ ТРИФИЋ. Је л’ вам устала госпоја? ПЕРСИДА: Ах, милостиви господине! ТРИФИЋ: Шта, опет си добила бој? ПЕРСИДА: О, нисам, милостиви господине!

ПЕРСИДА: Ах, милостиви господине! ТРИФИЋ: Шта, опет си добила бој? ПЕРСИДА: О, нисам, милостиви господине! ТРИФИЋ: Ништа, добићеш, то бар код ње није скупо.

ПЕРСИДА: О, нисам, милостиви господине! ТРИФИЋ: Ништа, добићеш, то бар код ње није скупо. ПЕРСИДА: О, милостиви господине, да је видите не би је познали како се променила. ТРИФИЋ: Биће болесна?

ТРИФИЋ: Биће болесна? ПЕРСИДА: Није, милостиви господине, али тако добре, тако благе жене нисте јошт у вашем веку видили. ТРИФИЋ (горко): Верујем.

ТРИФИЋ (горко): Верујем. СТЕВАН: Јесте, милостиви господине. Зачудо како се наша госпоја изменила. Мени каже драги Стево. ПЕРСИДА: Мени каже Персо душо.

ТРИФИЋ (Персиди): Је ли обућена? СТЕВАН: О, и извезла се већ. ТРИФИЋ: Тако рано? ПЕРСИДА: Гледајте, милостиви господине, сама се обукла. ТРИФИЋ: А гди си ти била? ПЕРСИДА: Док сам ја дошла, већ је била обучена.

ПЕРСИДА: Ту немате ништа сумњати, милостиви господине. Ако ви нађете да је боља него што је ми описујемо, гора јамачно није. СТЕВАН: Оћу ли ићи за чоу, милостиви господине?

Ако ви нађете да је боља него што је ми описујемо, гора јамачно није. СТЕВАН: Оћу ли ићи за чоу, милостиви господине? ТРИФИЋ: Охо, Стеване, чекај да видимо да се лист не преврне!

Најпре бјаше набусита, а сад је блага и умиљата, канда је малко спала. ПЕРСИДА: Јесте, милостиви господине, ваљда није добро спавала. СТЕВАН: Ваљда јој је жао било што нас је толико мучила.

СУЛТАНА (удари Стевана песницом): Орјатски роде! ТРИФИЋ (увати је за руку): Но, но, шта је то? СТЕВАН: Милостиви господине, ождркељала се као свиња, па дошла да је пустим унутра, каже да је милостива госпођа.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

лову коју су дужни; замислите тај хепенинг да вам неко уступи место у трамвају или на вратима каже: „После вас, господине!“ То би нас стварно запрепастило! Такав хепенинг, мислим.

Или правити од тога тапете! Ниједно време није у толикој мери обиловало медиокритетима као ваше! Господине, ја вас презирем! Писали сте досадне чланке и још досадније књиге, зар не, Ана?“ А она му то потврђује, јер га — воли!

оном сиротом повратнику што је дошао да остави своје коске негде око „Руског цара“, каже он њему или му: — Извините, господине, али не можете унутра без кравате! Ту онај тип што је некада говорио: „Рукољуб госпођи мамици!

наглавачке у све уџбенике о беседницима и беседништву, док писац заувек испада из такозване озбиљне књижевности. Господине амбасадоре, даме и господо, другови и другарице, госпођо професор, драги гости и остала поштена интелигенцијо!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Богме, господине, да вам право кажем, ја нисам ни од какве благородне фамилије, и мој је сав немешаг што сам поштен човек.

АЛЕКСА: Та то и јест, господине, што нас почитанија достојним твори, наипаче... МАРКО: Јест да су моју бабу звали „паче“, Но за то се ја нимало не

АЛЕКСА: Ви се варате, господине; ја сам казао наипаче, које толико значи као немецки зумахл или бесондерс. ЈЕЛИЦА: Јест, беѕондерѕ, беѕондерѕ.

МАРКО: Богме, господине, ја вас баш ништа не разумем. Алекса: Негли зато, зане... МАРКО: Зане, и шунегли! О њима није била реч.

МАРКО: Нека псује,... знам да га неће више видити. АЛЕКСА: Зашто, љубезни господине? МАРКО: Знате, ми смо људи прости, пак нам није до шпацира. АЛЕКСА: Али кад се фрајлица уда?

ЈЕЛИЦА: О іцх бітт’ Ѕіе, ’ѕ іѕ’ ѕехр гемеін! АЛЕКСА: Ништа, ако је добар. МАРКО: О, господине, добар и честит младић. Сви су Батићи ваљани људи. АЛЕКСА: Батићи? За Батића господична полази?

ЈЕЛИЦА (диже га): Молим, господине, устајте! АЛЕКСА: Не, овде допустите ми код ногу ваши умрети или рјешителни глас чути.

МАРКО, ПРЕЂАШЊИ МАРКО: Господин барон, ја не могу довољно да вам благодарим што сте ми отворили очи. АЛЕКСА: Како, господине? МАРКО: Ништа, ништа; фала вам. Једна девојка јавила ми се. АЛЕКСА: О, молим, немојте јој веровати.

АЛЕКСА: Кад је тако, да идем. (Марку.) Ако ми дозволите, ја ћу тако слободан бити вас опет посетити. МАРКО: О, господине, како посао свршите, заповедајте. АЛЕКСА: Ја се зјело радујем. (Јелици.) Господична, ја имам чест препоручити се.

МИТА: Неће, ваше сијателство. АЛЕКСА: Но, ја губим време. (Марку.) Господине, ви сте желили ваш прстен натраг имати; ево ја вам га доносим, и желим да тако шчастљив успјех принесе као што се

МАРКО: Забога, господине, како добисте овај прстен? АЛЕКСА: Кад човек не жали мало трошка, може све постићи. Цјељ је мога путешествија по

МАРКО: Господине, ја не знам шта ћу да мислим. Јелице, оди мало у другу собу. ЈЕЛИЦА: Господин барон, ентѕцхулдіген Ѕіе ауф еінен

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Сви ће зечеви да ти се клањају, да те сањају и да ти кажу: ,Мој господине! Још би ти и шешир снимали кад би га само имали.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Добро вече. — Добро вече, господине. — Лепо ваше село. — Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто.

— Мора да је био дебео лед? — Седамнаест педаља. — Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине. Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа.

Али многи ме зову Ролдана. — Ивона је лепше. Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине. У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три

У једним вратима неколико људи и деце. — Добро вече. — Добро вече, господине. — Јесте ли рибари? — О, има врло мало рибара овде. Они живе доле. — Колико има рибара? — Једва осам барки.

Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће. За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо. — Хвала, господине, и довиђења. — Довиђења и хвала вама. — Добар провод. Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама.

— Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин.

— Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама.

— Како сте га довели? — Мислим да га мој муж већ давно познаје: ваљда из Толеда. — Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо. — Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим.

Волео бих да је зготовљена како је рибари обично справљају на острву. За друго ми је свеједно. — Изврсно, господине. Хоћете ли да вам изнесемо сад један сто, да седнете? — Волео бих да видим острво пре вечере.

Могли бисте ипак да говорите са мајордомом. — Мислим да ћу га видети којом другом приликом. — Довиђења, онда, господине. — Довиђења. Кажете тридесет литара? — О, врло често и више. — Довиђења. Пролазим опет кроз село.

Он такође застаје и гледа. — Добро вече! — Добро вече, господине. — Ради се. — Помало се ради. Улица излази скоро на језеро и одмах се претвара у само утабану путању по трави, дуж

— Има ли рибе? — Врло мало, млади господине. — Али ће за вечеру бити довољно? — Можда. Продужавам кроз биље сасвим уз обалу; газећи сваки час погрешно на камен

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

(Покушава да је помилује.) ДАНИЦА (увређено): Господине! МИЋА: Но, но, но, не морате се срдити. ДАНИЦА (у узбуђењу): Откуд вам та слобода? ПОРОДИЦА (наилази низ степенице).

МИЋА: Како, ја да питам адвоката? Шта имам ја да питам адвоката? Он би могао мене да пита: „Желите ли, господине, да се уселите у кућу?” Он мене, а не ја њега. ДАНИЦА: Па је ли вас питао?

И кад би хтели да ми дате прилике, ви би се уверили да ја нисам равнодушан према вама. ДАНИЦА: Господине, ја сам вас већ једанпут опоменула на учитивост. Ако вам то није довољно, ја умем и друкче да вас опоменем.

ДАНИЦА: Варате се, господине, никад под кровом у кући где сте ви. МИЋА: Не мислите се ваљда селити? ДАНИЦА: И то ћу учинити, али пре тога идем

опет да врда; те параграф седамдесет други, те педесет шести, а ја њему: а сто четрдесет седми, а сто четрдесет седми, господине? Кад то чу, а он просто пребледе и збуни се. ВИШЕ ЊИХ: Па?

СВИ: А!!!... АГАТОН: Јест, јест, да се отвори тестамент. СВИ: Кад? АГАТОН: И ту поче да врда: па добро, господине Агатоне, можемо ових дана. Не, боме, подвикнем ти ја њему, него ја захтевам још сутра. СВИ: Још сутра!

АГАТОН: И ту је, видиш, било повуци-потегни. Запео он како немамо право. Вели: „Друго је то, господине Агатоне, да сте се ви сами уселили, али цела фамилија?

ПРОКА: Сасвим! АГАТОН: Кад он то чу, а он попусти као удовица: „Па извол'те, господине Агатоне, па немојте се љутити, извол'те, седите у кући”. МИЋА: Па седећемо, дабоме!

ДАНИЦА (изненађена): Господине, зар ви не увиђате да ја нисам у положају да водим такве разговоре? МИЋА: Ја сам само желео...

То је глупост, то је ваша измишљотина. Ни по чему ви нисте могли тако нешто закључити. СИМКА: Е, па позна се то, господине. Ето малопре кад смо с њом говорили о томе, поцрвене дете као кувани рак.

АГАТОН: Што да ме овлашћује ко, кад је то моја дужност и брига? АДВОКАТ: Ја вам забрањујем, господине, да водите такве разговоре! АГАТОН: Па ја... АДВОКАТ: Ја вас молим ни речи више! АГАТОН: Сасвим!

(Адвокату.) Оставите ви мени, кад буде време, ја ћу већ... АДВОКАТ: Разумите већ једанпут, господине, не остављам ја вама ништа. И не мислим ја на тако што, разумете ли, и не мислим! (Шчепа се за косу.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Можда је пожар — помислих и лагано се подигох, да не бих пробудио оне поред себе. — Чувај се паса, господине! — довикну чобанин, па се и он диже те изиђосмо заједно.

Притегао сам сабљу, подухватио је прописно, затегао блузу и стао пред командиром у ставу „мирно“. — Господине капетане, дошао сам да вам се јавим... — А-ха!... Наравно, сасвим други човек.

Јеси ли разумео? — Разумем!... Господине капетане, бићу тако слободан да вас замолим... — Нема овде „бићу тако слободан“... Тако се разговара са фрајлицама.

— Нема овде „бићу тако слободан“... Тако се разговара са фрајлицама. Молим, и одмах изложи шта желиш. — Господине капетане, молим за дозволу да однесем у варош цивилно одело и потесним саре на чизмама.

Све ја морам... — Господине наредниче, ја сам мислио — усуди се Траило. — Шта мислио, где пише то?... Знаш ли ти, поднаредниче, да ћу да те

— урлао је из баса потпоручник Александар, прилазећи све ближе грешном Вучку. — Господине потпоручниче, ја се зовем Вучко Стојковић, редов пете батерије...

— Ситне ствари, господине капетане, врло ситне — говорио је командант — али када се наслажу, испада планина!... — Нови војници, резервисти —

— Чули сте... и више да се то није поновило! То је ваша дужност била. Јесте ли разумели? — Господине капетане... — заусти потпоручник Александар. — Јесте ли разумели? — запита још строже командир. — Разумемо!

А то још више наљути командира. — Није тако, господине потпоручниче! Посматрам их ја одавно како су се на седлима скљусили као баке неке.

Чак ми се и Танасије жали: — Мршава посла, господине наредниче... По три сата маршујемо, док наиђемо на село. Стигли смо у Лазаревац.

— Још ноћас да се ћебе нађе. Где знаш... где знаш, и да ме сутра известиш: господине потпоручниче, нашао сам ћебе. Јеси ли разумео? — Разумем!

Облизујући папир, обрати се он мени: — Ама, господине наредниче, докле ћемо овако? — Ту смо, још мало... — Досади ми ово набијање друмова.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци. — Је ли ово Орловица? — Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде?

Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља: — Како сте?... — Е, па добро нам дош’жо, господине, рече један крупан дежмекаст сељак, прилазећи учитељу и пружајући му руку.

Председник прекиде ћутање: — Па ето, господине, ми почели да се погађамо са учитељицом за квартирину. Она је погодила собу код овог Јанка за четири динара месечно, а

— Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се дала прилика да јој ма шта рекне. — Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито. Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља.

— Сиротиња смо, господине... Нема се откуд. Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник. Чудим се како ћемо и толико спечалити.

Јес’ видео, господине?... Кажем ја вама: по зубима лоле, па да ви’ш како ће да врте репом. Море, прâво мушко ! Она ће и за чичу извући још

А она не зна, него... Хеј, што ти је женска глава!... Ама Бога ми, господине, једнаке су : и ове ваше учевне и оне наше конђаре. Је ли њој дуга коса!... Ехејхеј!...

— Овај би и заспао у школи, чекајући да ја одем, рече писар смејући се. Него ћу сад вас, господине учитељу, нешто да молим.

Па онда мазнем преко носа: фик ! а нос у траву... Он вришти, кука... Стој, господине Перо, да знаш како је бешчастити учитељске породице!...

Па онда забоди једном у трбух и реци: ово ти је, господине писаре, за онај први разред...« »Не, не... то не ваља. Друго... Стоји он онако...

обрте се потом Стојану, како те није срамота да се човек овако мучи код тебе жива!... — Море, господине, остави то. Коме је сад до тога!... Ми страдамо, овај... и како ћу рећи, оногај... као два мученика.

— Јеси ли гладан, господине ? Да идем да кажем Стојану нек донесе штогод за јело ?... Опет ћутање... Пандур махну главом, осврте се око себе и

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 14. Домаћине, коледо! господине, коледо! Застасмо те за вечером, Где вечеру ти вечераш, Белим грлом вино пијеш, И очима бисер бројиш, И рукама

Слава и част домаћину! Тебе на част, господине! 15. Уранила, коледо! стара мајка, коледо! Светој цркви на јутрењу, Сусрете је свети Петар На јелену златорогу,

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе! СОФИЈА (још увек држећи дрвени мач Франца Мора): Али, господине, молим вас, ми смо глумци! МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје?

МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје? МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати! СОФИЈА: Али, господине, немојте да будете смешни! ЈЕЛИСАВЕТА: То није оружје, то је реквизита! МИЛУН: Реко сам одложи! Пази, репетирам!

Милун: Није твоје да питаш! Напред, кад говорим! ЈЕЛИСАВЕТА: Василије, за име Бога, предузми нешто! ВАСИЛИЈЕ: Господине поднаредниче, све је то лако објаснити! Ја мислим... ФИЛИП: Ааа! Ти то, што ти се мути по глави, називаш мишљење?

МИЛУН: Ти мени каза да се зовеш Василије? ВАСИЛИЈЕ: Василије, господине поднаредниче! Василије Шòпаловић! Милун: Како Василије, кад те он зове Стефан? ВАСИЛИЈЕ: Нисте ви то разумели!

Крећи! Стефане, треба ли ја кундаком да ти објашњавам? ВАСИЛИЈЕ: Али, господине поднаредниче, ја нисам Стефан! МИЛУН: Ош ли ти да крећеш, или да удрим?

” Сети се одакле је то! ВАСИЛИЈЕ: Омакло ми се! И не могу стално да пазим шта пред њим говорим! Господине поднаредниче, то је текст из једног позоришног комада!

) МАЈЦЕН: Ти, дакле, кажеш да си вођа трупе? ВАСИЛИЈЕ: Да, господине. И молим вас да објасним... МАЈЦЕН: Доћи ће и то на ред, прво податке. Остали седите. Идемо редом. Име?

МАЈЦЕН: Доћи ће и то на ред, прво податке. Остали седите. Идемо редом. Име? ВАСИЛИЈЕ: Василије, господине! МИЛУН: Лаже, овај га зове Стефан! МАЈЦЕН: Сад питам њега. Кажеш, Василије? ВАСИЛИЈЕ: Да, господине, Василије.

МИЛУН: Лаже, овај га зове Стефан! МАЈЦЕН: Сад питам њега. Кажеш, Василије? ВАСИЛИЈЕ: Да, господине, Василије. Василије Шòпаловић. МАЈЦЕН: Престани с тим „господине”! Име оца? ВАСИЛИЈЕ: Милош, господине!

Кажеш, Василије? ВАСИЛИЈЕ: Да, господине, Василије. Василије Шòпаловић. МАЈЦЕН: Престани с тим „господине”! Име оца? ВАСИЛИЈЕ: Милош, господине! Милош Шòпаловић, бакалин из Велике Плане! МАЈЦЕН: Пол? ВАСИЛИЈЕ: Чији?

Василије Шòпаловић. МАЈЦЕН: Престани с тим „господине”! Име оца? ВАСИЛИЈЕ: Милош, господине! Милош Шòпаловић, бакалин из Велике Плане! МАЈЦЕН: Пол? ВАСИЛИЈЕ: Чији? МАЈЦЕН: Мушки. Има вас четворо?

ЈЕЛИСАВЕТА: Што његова глупост може да ме одведе до очајања, то је... ВАСИЛИЈЕ: Све је то, господине, од почетка један обичан неспоразум! МАЈЦЕН: Са вама су све неки неспоразуми!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

“ И заиста, на испиту археологије, Вулић као председник, смешећи се, пита ме: „Под каквим су се углом секле, господине Црњански, улице, у шестом слоју Троје?“ Те мржње стараца према омладини понављају се у свакој генерацији.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Ништа не разумем, господине. Чиме сам могао учинити толико зла? — приметим у страху. — Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по

— Драго ми је! — рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом. — Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? — упита ме. — Први пут. — Ви сте странац? — Странац. — Дошли сте нам као поручени, верујте!

погледа с решпектом, понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а ја га прекидох речима: — Молим вас, господине, реците ми како се зове ова ваша земља? — Нисте знали?!

“ — помислих у себи, али њему ништа не рекох, већ га упитам: — Чиме вас могу служити, поштовани господине? — Основано је ново звање управника државних добара, па сам слободан да вас у име господина министра умолим да се

седе према мени, пребаци ногу преко ноге, поглади се задовољно по облом трбуху, и започе разговор: — Баш се радујем, господине, што сте ме посетили, а ја сам већ слушао много о вама... Ја, знате, хтедох да легнем да мало проспавам...

Немам посла, па од дуга времена просто не знам шта ћу. — У каквим сте односима са суседним земљама, ако смем питати, господине министре? — Е, како да вам кажем?... Добро, добро, на сваки начин...

— Па како вам се допада овде код нас, господине? — упита ме министар смешећи се хладно, преко срца. Ја се изразим најласкавије о земљи и народу, и додам: — А

— рече поношљиво, задовољан мојим комплиментом. — Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети. Народ је, видим, врло задовољан и срећан.

“ — Знам, али како се, господине министре, то може извести? — упитам. — Врло лако, јер се сваки мора покоравати законима земаљским!

— Тако је, имате право! — рекох изненађен овим одговором министровим. — Све може да се учини, господине, само кад се хоће, и кад има слоге.

Министар поћута мало, па продужи: — О овоме треба да размислите, господине! Тај закон, којим имамо права да кажњавамо сваког ако неправилно употребљава речи и прави граматичке погрешке, има

— Па ви велите, господине министре, да сте уставом дали народу све слободе? — Тако је! Народ има све слободе, али их не употребљава!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Одмах је познао, да је то »Голанфер«, хајдук — кочијаш. Заустави га: — Јеси ли ти, Голанфере? — Ја, господине. — Куд ћеш тако рано? — У Мојковиће. — Диван пут, господине! Ако хоћете да се науживате — извол'те.

Заустави га: — Јеси ли ти, Голанфере? — Ја, господине. — Куд ћеш тако рано? — У Мојковиће. — Диван пут, господине! Ако хоћете да се науживате — извол'те.

Некипут нас и резили: — За Бога, људи, изгинућете на оваквим улицама; што ово не оправљате? — Полако, господине, хоће да буде све, само полагацко, — одговори му чича Ђурђе.

А да ја... онога... како ти велиш, — тхи а—а—а!... пуцала би брука на све стране. — Море лако ћемо за параграф, господине, — вели чича Стојан, — него дај да нађемо лолу, па ћемо ми да му судимо...

'нако... свака чуда видео у мом веку, а 'вака чуда не видех досад... — Како, болан!... Памтим, господине, кô да је јуче било: стоји Господар 'нако 'ноде; иза њега ађутан', па овицири и господа, а ти изађе корак напред, па

како ћу рећи... да овај да видим; јесам ли ја код вас онај стари Бурмаз који сам и био... — Јеси, јеси, господине! — повикаше сви у глас. — Добро, браћо. Сад сваки на посао, а ја ћу гледати... овај...

Чим се поздрави с капетаном, он ће тек рећи: — Ама шта је оно с Вама, господине, за Бога! Ко вас оно 'нако обрука? — Шта, читао си? вели Митар. — Јесам, брате, па не могу да се начудим.

положи новине по столу тако, да и ми могасмо видети све оно што ће он читати, па поче својим танким и јасним гласом: »Господине уредниче! Шаљем вам под % приложену званичну исправку на допис из Н*, који је против потписаног, а у вашем листу, бр.

насмеја се овај кицош и погледа ме још боље. По његову погледу рек’о бих да сумња у мој ум. То ме наљути. — Господине, рекох му, ја сам Никола Николић, професор ове гимназије.

Она ме погледа зачуђено и упита: — Ја бих вас молила, господине, за ваше часно име и за циљ ваше посете. — Госпођо, рекох јој, све што видим у овој школи тако ме изненађује, да не

— Господине, у коме веку ви живите ? прекиде ме она. — Ха, ви се, као што видим, врло радо шалите, роцпо. Ну, па да вам кажем без

— Ја сам Љубомир Љубичић, директор ове гимназије. — Ах, тако, ово је дакле женска гимназија? — Мушких и нема, господине. Ну, ја већ видим да би се ми морали веома дуго запиткивати па да се добро објаснимо, али је то сувишно.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ВИ ИВКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ ИВКОВИЋ (пошто је куцао): Извините! ДАНИЦА (хитно устаје). ЈЕВРЕМ: А ти си, господине Ивковићу? Изволи! ИВКОВИЋ (Даници): Хтео сам да се извиним! Вас опет узнемиравају моји клијенти? ДАНИЦА: Да.

ВИИ ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ ЈЕВРЕМ (пошто су остали сами): А овај... шта сам оно хтео да те питам, господине Ивковићу? А, тако. А... идеш ли мало у Београд, а? ИВКОВИЋ: Па да, да се видим с пријатељима, да разговарамо.

Он говори више себи). Хм! Гле, молим те. А ко би то могао бити? (Гласно.) Шта ти мислиш, господине Ивковићу, ко би од наших био онако мекан? ИВКОВИЋ (смешећи се): Не знам, ал' то ће већ знати господин начелник!

ИВКОВИЋ: Па, право да вам кажем, волели би! ЈЕВРЕМ: Е, то ти не ваља, господине Ивковићу. Не ваља ти што си отишао у опозицију, а сад се још радујеш и за Илића.

ЈЕВРЕМ: Можемо, не кажем да не можемо. Могу ја теби, на пример, да кажем: господине Ивковићу, скупе шљиве ове године. А ти мени да одговориш: јест, скупе су!

ЈЕВРЕМ: Може! Може! ИВКОВИЋ: Дозволите, одох ја да закуцам ову таблу. ЈЕВРЕМ: Е, ако, ако! Збогом, господине Ивковићу! ИВКОВИЋ: Збогом, газда-Јевреме! (Одлази).

То је нумера судске пресуде којом сам био осуђен на годину дана. А треба да знаш, господине мој, да је та нумера баш учинила да мени скочи нумера у овој вароши.

Укрути се, искашље, устане са столице и диже руку увис): Молим, господине председниче, за реч! СРЕТА: Ама, чекај, куд си навро! Не иде то тако! Прво да отворим седницу. ЈЕВРЕМ (седне).

Мир кад вам кажем! (Седне.) ЈЕВРЕМ (као пре): Молим, господине председниче, за реч! (Седне.) СРЕТА (дуго звони): Господо, господин Јеврем Прокић има реч!

ИВКОВИЋ (нашав врата од своје собе отворена, упада љутито држећи један од оних црвених плаката у руци): Господине тасте, ово је клевета која се крвљу плаћа. Ви и ваши људи ово растурате! ДАНИЦА (врисне и испусти служавник).

Ти рече, кад си давао изјаву, да стотину вучеш за собом? ЈОВИЦА: Знаш како је, господине Ивковићу, не можеш данас ни рођеном брату веровати. Обећа па врдне.

(одјури Ивковићевим вратима, откључа их и улети у његову собу.) Господине... господине (Клоне.)... Ништа, шта, хтео сам... управо... дакле... ти си изабран за народног посланика?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Еј, море, јеси ли ти писмен? — запита га оштро пошто се заустави а гледа му право у очи. — Нијесам, господине. — Дакле ниси? — Ама ни словца.

— Нијесам, господине. — Дакле ниси? — Ама ни словца. И ђеца ми се, господине, посмевају, па веле: кад ћеш, чича, у школу, јес’ напунио, веле, седам година ил’ још нијеси? »Право вели!

»Право вели! — рече у себи Сретен — прави кретен, судећи по лицу.« — Нијесам, господине, а кам’ да јесам! Срета одахну, а ваљда је рекао у себи нешто на форму »Хвала богу«, а затим ћушну ту страшну књигу

— Море, ти си писмен?! — Ама нијесам, господине. — Ама да ти мене не лажеш, море? Знаш ли ти да ја тебе психолошки читам?! Ти лажеш!

— Ама да ти мене не лажеш, море? Знаш ли ти да ја тебе психолошки читам?! Ти лажеш! — Не лажем те, бога ми, господине, а што да те лажем? Не лажем ни ћату, што је једна, рећи, власт, а што тебе да лажем?!

! — А како живиш... овај... с капетаном? — Хе, хе, како да живим, господине, он власт а ја послужитељ. Онако како он рекне. — Хм! дакле се, — рече отежући — не слажете, мрзиш власт?!

! Ко си ти! — Је л’ ја? — Ти, ти, да! — Ја сам вамулус у овој школи одвајкада. Је л’ ти реко’, господине, чим дође у село?! — Море, ти си једна бирокрачина, видим ја. Писмен си ти, видим ја, него признај!

! — Море, ти си једна бирокрачина, видим ја. Писмен си ти, видим ја, него признај! — Ама нијесам писмен, очију ми, господине! А да сам писмен, куд би мој крај данас био! Незнам, господине, ни читати ни писати! — Хм! Дакле не знаш?

— Ама нијесам писмен, очију ми, господине! А да сам писмен, куд би мој крај данас био! Незнам, господине, ни читати ни писати! — Хм! Дакле не знаш?

Дакле не знаш? А знаш ли ти ко сам ја, кад се турим некоме на врат; је си ли чуо, море, то?! — Како да нијесмо чули, господине!? Чули смо све. Знаш како веле: добар глас иде далеко, а зао још даље. Па тако и с тобом. Рекоше нам.

Настаде пауза подужа, коју најзад прекиде фамулус. — Ка, кутија, господине! рече фамулус. — Ама, да, збиља... ја те и не запита’. Како ти оно беше име? — Је л’ мени? — Теби, да.

— А јеси ли писмен? — запита га Срета прелиставајући онако од беде неку књигу. — Нијесам, господине, зар ти не реко’ малочас?! А не знаш како ми је сад криво.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

године Прекопавале шуме и села, (Само измеђ Босне и Војводине Провртеле су шест тунела), Свака је у лов — мој господине!, Сву снагу и сву памет унела, Докле га, у расвит, мало повише Звечана, у кафани не уловише!

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Н не тако ти, о мили мој господине и свети мучениче, малоподатљив бил јеси ва тљених и маловечних, колми паче ва непреходимих и великих, јаже васпријел

Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Станте!“ прекиде их конте, махнув рукама, као орлушина крилима. „Господине ђенерале!“ поче он, скинувши тророжац с главе и приступивши к заповједнику. „Природа је сасвим проста и...

“ упита једног млађег властелина, ошишане главе и одјевена по новом, француском начину. „Сјутра је, господине, Божић грчкоме закону. Данас је народ дошао да пазари.

Таман ђакон обредио ракијом и други пут, кад Перко Вукотић запита: „А, господине Саво, ђе ви је Вук Гувернадуровић, камо га? Како то да он, највиши главар, није данас међу нама?

„А тражиш онога?“ рече сердар па и нехотице се намрди, „ходите амо, господине!“ рече махнувши ономе главом. Странац се примаче.

Богами, чињаше ми се, иза сваког стабла, иза свакога грмића да је засједа. Више одједном рекох му: ама, господине, кад је тако опасно што идемо у ову земљу — зашто да срнемо у погибију!?... Ништа, напријед! говораше он.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Кад му човек одговори: „Како ћу ти, господине, писати ждрепца, кад, га ни сâм немам, већ ако да украдем; а украсти не смем од тебе, јер си ти у том судија.

нашему брату домаћину свега до воље а брез невоље: круха, вина, меда, млијека, сребра, злата и свакога добра од тебе, Господине, послата; понајвише здравља јуначкога су чијем би се у младости дичио, у старости хранио, и господара Бога славио и

да се ослободи сваки сужањ и невољник тавнице проклете и тиранске руке. Да бог да! В) О ВЕНЧАЊУ 1 Стари свате господине, добре ти сиједе. Кад гођ је од бремена доброћа, све трчи 'чела иа љепоту цвијећа, тако и ја еве тебе те тебе.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

ја полудих за вама, а Чизме града нигде нема.“ „Господине!“ одговори она, „сад ћу вам право казати; ја сам из Леген града.

„Ко је дробио у ово млеко?“ запита га царски син, а кувар дркћући одговори: „Ја сам, господине.“ „Ниси ти, већ казуј ко је, или ћеш погинути.

“ А он му одговори: „Господине! ја те од јутрошњега јутра све овако чекам, како смо се и погодили.“ „А како смо се погодили?

Бог назове, сви поскидају капе и пред колима на гола кољена клекну, и један од њих поче му говорити: „Благо нама, господине, кад смо те дочекали и да можемо одвратити један дио од онога великога добра што је био нама твој покојни отац учинио,

Кад на један пут престану Цигани, и тек што рекну: „Јели већ доста, господине?“ одбјегну сваки на своју страну, а властелин погледа, кад ли није ни очинијех му пријатеља ни коња, и не знајући, шта

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А ови сви много су ридали и говорили му: „Не остављај нас сироте, господине, јер тобом освећени бисмо, и тобом научени бисмо и тобом просветисмо се, пастиру добри, који полажеш душу своју за

А ја, павши ничице па пречасне ноге његове, са сузама говорах: „Многих и великих дарова насладих се од тебе, блажени господине мој Симеоне!

Једанаестог дана тог месеца видех га како се спрема за одлазак и рекох му: „О, блажени господине Симеоне! Ево већ благи твој спрема се исход у покој твој.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Стално, несрећница, прича о удаји! Није ни чудо, мушкиње у рату, опустела нам Србија, мој господине! МАНОЈЛО: Па овај повређени, што су га малочас унели... Па овај шепави, шантави, што га је унео... Све се то слаже.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

ДИМИТРИЈА ОБРАДОВИЧА НАРЕЧНОГ У КАЛУЂЕРСТВУ ДОСИТЕЈА ЊИМ ИСТИМ СПИСАТ И ИЗДАТ ИИ 53 ПРЕДУВЕДОМЛЕНИЈЕ 54 И ПРЕЧЕСТЊЕЈШИ ГОСПОДИНЕ! ЉУБИМЕЈШИ И ДРАЖАЈШИ МОЈ! 56 ИИ ЉУБИМИ МОЈ! 60 ИИИ ДРАЖАЈШИ ГОСПОДИНЕ МОЈ! 65 ІВ ЉУБИМИ МОЈ! 70 В ДРАЖАЈШИ ЉУБИМИ МОЈ!

ЉУБИМЕЈШИ И ДРАЖАЈШИ МОЈ! 56 ИИ ЉУБИМИ МОЈ! 60 ИИИ ДРАЖАЈШИ ГОСПОДИНЕ МОЈ! 65 ІВ ЉУБИМИ МОЈ! 70 В ДРАЖАЈШИ ЉУБИМИ МОЈ! 74 ВІ ДРАЖАЈШИ ЉУБИМИ МОЈ! 78 ВІІ ПРЕЉУБИМИ И ДРАЖАЈШИ ГОСПОДИНЕ!

65 ІВ ЉУБИМИ МОЈ! 70 В ДРАЖАЈШИ ЉУБИМИ МОЈ! 74 ВІ ДРАЖАЈШИ ЉУБИМИ МОЈ! 78 ВІІ ПРЕЉУБИМИ И ДРАЖАЈШИ ГОСПОДИНЕ! 83 ВІІІ ЉУБИМИ ПРЕДРАГИ МОЈ! 89 ИХ ЉУБИМЕЈШИ И ДРАЖАЈШИ МОЈ! 94 Х ДРАЖАЈШИ СЕРДЕЧНИ ДРУЖЕ!

Госпођа Калиновичка, сестра домаћинова, уздржавајући се од смеја, почне беседити: „Преосвештени господине, како нас ви описујете, ми смо жене на пакост свету и, имајући таке зле и пакосне очи, не би ли боље било д[а] се

А кад се беседе већма рађају него при вину?” маленица: „Дао сам се у мисли, господине, у мисли! Нити ми је сад до пића, ни до разговора.” Епископ: „У какве мисли?

У време части и весеља то није твој обичај, а и не пристоји.” Мал[еница]: „Та, знам и сам, господине, да не стоји лепо; али, ко се не би дао у мисли слушајући таке разговоре?

” Мал[еница]: „Немој, преосвештени и мили господине, тако ти твоје душе! Него, ако ти само није трудно, говори и наслађуј нас с твојом беседом.

како види да владика мало за отпочинути престане и заиште пити, намах по[х]ити и ово питање учини: „Будући дакле, господине, да је брак света и велика тајна, и не будући епископом, како и другим свештеником не само забрањен него јоште чрез

Јања кулунџија: „Господине, ако то чују наши гречески архијереји да мударствујеш, [х]оће те проклети.” Епископ: „Неће, Јањо мој, они који су

Но, ваља трпити док народ тако [х]оће.” Архимандрит бездински: „По Вашем говорењу, господине, ваљало би колио данас истребити све калуђере?” Епископ: „По мојем говорењу?

Е мој брате, сами сте се давно и давно истребили, нити сте чекали мога говорења.” Архим[андрит]: „Како, преосвештени господине? Не разумем што с тим мислите.

” Еп[ископ]: „Нити би ти себе дао болесна у руке таквом лекару?” Ар[химандрит]: „С опроштењем, господине, ни коња мога ни би[х] ја дао таком лекару, некамоли тело моје.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Ђакон оборене главе и готово дршћући изрече испред врата: — Молитвама свети отаца наши, господине Исукрсте, помилуј нас! — Амен — одговори одмах Брне, па с изразом велике досаде на лицу додаде — затворите врата.

приземнога прозора, на коме се надимаше бијела завјеса, промоли се женска црвена глава и викну: — Како то, млади господине, ни мукајет! Та, сјашите, па свратите, има ко коња придржати!

Одмах се промолише друге — бијаше лијепих — те викаху једна за другом: — Куд тако, липи младићу? Станите, липи господине! Бакоња погна касом. Он се сјети што му је Срдар причао о томе мјесту и помисли: „Куда ће ме ђаво нанити, овуда!

— Добро дошли, господине! — рече Маша. — Заповидате ли штогод? — Молија би вас за једну кафу и чашу воде — одговори Бакоња, пренемагајући се

— Једну кафу, Томе! — викну Маша не мичући се с мјеста, па додаде: — Једну кафу, али добру, чујеш! А ви уморни, господине? Путујете из далека?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Гриве гребу очи. Језа гусне крв. Неиздржљиво је. Раскопчава горње, последње дугме капута. — Знојави су ми коњи, господине. — Ништа им неће бити за... Мало да се смрачи. — Кад ћу ја да се вратим? И мени је Бадње вече.

— Рекао сам ти све и ћути! — Шта ћеш, господине... Нисмо ти ми београдски кочијаши. Наши путници воле да причају. Брже им време прође. Путеви су лоши...

Је ли, пријатељу, по чему би ти познао сина Аћима Катића у пуку војника? Само брбљаш и не мислиш. — По томе, господине, што умеш да наредиш. Јесте да ја брбљам, и јесте да ја не мислим, али много волим оне што умеју да наређују. — Видим.

Скиде рукавице и одброја кочијашу са добрим бакшишом. — На кога ће син, ако неће на оца. Фала, господине. — Можеш одмах да идеш — брзо сиђе са санки. Пожури кроз двориште Куда ће? Не може одмах да се сретне са оцем.

“ — гледајући како се деца једва батргају по снегу, није могао а да га не запита. „Ја сам, господине, учитељ. Премештен сам јер сам радикал“, само је то рекао и продужио да главиња низ пут.

— Ви се буните, дакле? Ви сте побуњеници — строго и не подижући глас рече официр. — Ми смо грађани, ми смо народ, господине! — Аћиму дрхти глас. — Ви, из места, кас кући! Отварам паљбу! — официр замахну сабљом на сељаке.

Куца и, не чекајући да му се одазове, улази, зауставља дисање, да му глас буде гушћи. — добро вече, господине професоре. Андра, наднесен над хартијом, с пером у руци, подиже главу и, изненађен гостом, не одговори.

Никаквим казнама и глобама власти нису могле да га нагнају перчин да одсече. А то је нешто, млади господине докторе! — махну руком са упереним кажипрстом.

— По начелима, Аћим је мој ђак. Вас двојица сте скоро истовремено почели да учите школу код мене. Ти си, господине докторе, код мене пао на испиту. — Ја сам дошао да спасем оца. Политички моменти ме не интересују. Ни ваша начела.

— смеје се Рака. — За твоје добро треба да изиђеш. — Чека. Аћим не одговара. Подиже глас и строго: — Господине Андро, изиђи напоље. Имам службени посао. Андра протестује.

„Хоћеш ли да потпишеш да знаш да је неком Румуну дао сто дуката, и ништа више?“ А Ђорђе из места: „Хоћу, господине капетане.“ „Е, да се спасе живот, ко се не би одрекао оца?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Желите сигурно да се покрстите“, рекох му ја. „Милостиви господине“, одговори он, „мој изглед не измени крштење“. Погледах га пажљивије.

„А одакле путујете?“, испитује ме он даље. „Из Ломбардије“. „О, о! Ломбардиски банкар! Част и поштовање, мој господине! Ломбардиски банкарски послови најуноснији су од свих на свету“.

„Ви сте јој присуствовали? рече он изненађен. „Као обичан гледалац! Као што сада вас, учени господине, видим пред собом, тако видех у Венецији како папа Александар на степеницама Маркове цркве очекује цара Фридриха

“ „Па наравно!“ „Прво и прво, да се распитам о вашем здрављу“. Он се насмеши доброћудно. „Драги мој господине! Ја сам закорачио у шездесетосму годину свог живота... „Не бих вам дао толико“. „...и осећам тегобе старости.

„А колико сте дела ви, учени господине, превели на латински језик?“ „Биће их преко седамдесет“. „Преко седамдесет!“, узвикнух зачуђен.

„Варате се, драги господине, овде не беше славољубље по среди, то вам могу несумњиво доказати: са изузетком једног јединог, нисам своје преводе

“ Дирнут и посрамљен, стајах пред њиме. „Опростите ми, поштовани господине, моју радозналост, не замерите ни онима који ме овамо послаше, њихов скучени патриотизам.

- Јеси ли разумео?“ „Разумем, господине команданте!“ Фалкенберг се врати у дворану где већници још увек већаху, али ништа не доконаше.

Вратар ме упутио на њега, јер зна да је онде рођен. „Ја вам, поштовани господине“, рече ми он, „стојим радо на расположењу, но добро би било да и мог оца упитамо за савет; он има далеко више искуства

„То сте, поштовани господине, врло тачно запазили. Од како се Фердинанд ИИ, највећи католик међу Хабсбурговцима, попе на престо, овде се сваке

Сам Бог зна када ће доћи. Кад оде у царске дворе, чекам га често сатима“. „Али, драги мој господине, овде нам је врло добро, а ово вино из Гринцинга моја је стара љубав“. „И мени се изванредно допада“.

„Имате право, господине Герике: овде се види јасно разлика између теоретских и стварних могућности“. „Тим сазнањем разликујемо се ми инжењери

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— О, господине посланиче, — одговорих устајући — то сте, дакле ви? Надам се: да ћете ми љубазно оставити једну половину стране како

Само кад воз стаде у Лапову крезуби студент снажно продрмуса трговца који је хркао као у рову: — Господине ратни богаташу, — викну он — простругасте шине широког колосека! — Шта, — престрави се он будећи се — шта се десило?

„Ви се све нешто буните, све вама нешто није право, ви...“ тако ми је рекао командант. Требао сам одговорити: „Господине пуковниче, Ви сте... сви смо ми највећи ниткови.“ А он би казао: „Ви сте полудели, ви ћете бити оптужени и деградирани.

Напићемо се, видим. И жељан сам, части ми; па још у кући и опет да нас она служи. — Господине, сад, ваљда, Вујановац? — обратих се некоме што је гледао кроз прозор у ходнику.

Онда позвах једног носача који прихвати моје ствари, па се кренусмо у варош. — Вама треба стан, господине? — Не, идем право код Николе Глишића, шефа... Ти знаш где станује? А мислим знам и ја.

Нећемо га тамо наћи. — Како? зашто? — Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа је „Лаф“. — Шта кажеш? — Много се пропио — одговори носач — мно-го. — Шта булазниш, човече?

Па први војник поздрави га одсечно: — Господине пуковниче, на рапорту сам по заповести команданта другог батаљона, што сам пред скупљеним војницима казао: лако је

Командант, миран, замишљен, приђе другом војнику, коме се строго загледа у очи: — Господине пуковниче, ми смо одузели коња једном бугарашу... — Ви? А ко сте ви, мајчина вам? — Господине пуковниче,...

— Ви? А ко сте ви, мајчина вам? — Господине пуковниче,... ми смо прва чета... комора... на рапорту по заповести команданта четвртог баталијона, зато што сам

сељаку. — Аха, аха! Затим трећи: — Господине пуковниче, на рапорту сам по наредби ађутанта пука, јер нисам извршио наређење старешине ордонанса, каплара Камарића.

Четврти промрмља нешто, па се збуни. — Јасније, брже говори, не брљави ваздан. — Господине пуковниче на рапорту сам... молим за три дана одсуства... брат ми погин'о код Мерћеза, рођени брат...

— Добар вече, господине. — Бог ти помог'о. Које добро, снаја? — Никако добро, господине. Зло. — Е? Дед' да чујем. — Ама, да простиш, не

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

“, „Ја ћу погинути”! Дакако, ту сам ја онај који нешто чини, ту сам ја главно лице, господар ситуације! Не, драги господине! Овдје се не умире тако! Хећеш ништа ти, него ће нешто тебе. Нећеш ти ништа дати, него ће ти нешто бити одузето!

Јер на свијету, господине, постоји и добро; једнако, и једнако неуништиво, као и зло. Тако, забиљежен је дирљив случај двоје љубавника.

— Али данашње напаћено човјечанство тражи ведрије романе. — А, је ли? Хтјели бисте роман с хаппy енд-ом? Не, господине. Оваква једна трагичка материја не испушта се тако лако из руку!

Човјечанство, напротив, тражи баш романе који тиште на зуб који боли. Човјечанство се прозлило, мој господине. Оно је добило перверзне укусе. Некад је оно тражило дјечје бајке, дочаравање немогућен и недостижив раја.

Што ћете више, добри мој господине!... У појединим земљама букнуле су револуције. Људи су провалили из својих кавеза, из својих брлога и јазбина, мрачни,

Неки стари листоноша тужио се своме лијечнику: — Господине докторе, отјечу ми ноге, издаје ме сапа, срце помало отказује. А чини ми се да ни јетра не раде баш најбоље.

Испало би као да сам ја тај који хвата фамилијарност с другима. А ни то не волим. Ништа! Ставит ћy те на режим „господине”! Само тако, „господине”, без икаква дометка! Али што се само тако држи! Који му је бијес? Па шта хоћеш, човјече божји!

А ни то не волим. Ништа! Ставит ћy те на режим „господине”! Само тако, „господине”, без икаква дометка! Али што се само тако држи! Који му је бијес? Па шта хоћеш, човјече божји! Што би претендирао?

Што би претендирао? Да клекнем преда те? Добро, ако хоћеш, паст ћy пред тобом на кољена и рећи: „Слушај, господине! Ја сам малограђанин, ситнобуржуј, пун малограђанских предрасуда, напросто један ковчег крцат малограђанске кучине.

Што? Опет сам погријешио? Добро, крив сам, признајем без правдања, и идемо даље!... Уосталом, господине, још је мој дјед био либерал. Либерал старога кова!

А, збиља? Говорим о политици као новорођенче? Ако не знате (јер ви сте млад, веома млад, господине!), бити либерал, па чак и фрамасон, у некадашња времена звало се бити напредан. Јест, господине!

), бити либерал, па чак и фрамасон, у некадашња времена звало се бити напредан. Јест, господине! Немојте се ништа чудити, господин Радивоје! ...

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: — Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене. Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? Чиновник плану.

— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти

на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговори одлучно: — Не знам, господине!...

— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе нађене ? И то су ти, ваљада, подметнули? — Не знам, господине... — Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.

Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. — Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на

А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ... А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, као и сваком...

Вепар само : мрд-мрд и — готово !... Господине мој, шта мислите!... — То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче...

То беше капетан. — Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. — Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом... Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. — Закључај брзо врата споља !

Кад паде јака светлост на Станку, капетан је пажљиво разгледа. — Јеси ли заиста ти Станка? — Јесам, господине. — Што си дошла? — Чуо си... Хоћу да ти предам Ђурицу. — Чудо то ?.. Ти живиш са њим. — Казаћу ти на само све...

— Сам, господине, он сам... — А ја сам слушао да је Матију други убио?.. Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... — Зар Новица?...

— Новица!... Који то беше? — рече као присећајући се. Станка ућута као заливена. — Знаш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после краћега ћутања.

»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: — Онај што држи магазу... Црногорац? — Нећу, господине, више да ти одговарам. Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са столице.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Он их упита камо иду; они му кажу. А он рече малару: — Ти, господине, хајде сад кући, а ја ћу ићи тражити непознату ђевојку; па ако је нађемо, онда ћемо се веселити.

Кад види да то све не помаже, каже она попу: — Господине, гледајте га икако устрашити, јер ја му не могу ништа, а бојим се да му се гдје што не догоди.

Мали рече да хоће, па закала и отиде кући. Кад се ујутру сване, дође мати к попу па пита: — Господине, хоће ли ишта бити? А поп јој рече: — За овај пар ништа, јер је посве вражје главе. Мучно ћу га научити страху.

Калуђер: „Отрицај си“, а вук: „Овце клај си“. — Не помаже му, господине, — рече калуђер светом Сави — ни молитва ни крштење: он све једно те једно.

коме се везе ђик — скочи ђунделук — плата ејвалај — е хвала, браво емер — заповест екмешчија — пекар ефендум — господине жбан — дрвен суд за воду жље — у зао час закалати — поћи, одлучити се на путовање закољак — одломак од дрвета

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

“Зар вам нисам рекао?“, тријумфално сам упитао своје службенике а један од њих је одвратио: ”Невероватни сте, господине Тесла, све се управо догоди онако како Ви предвидите.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

понашање па се и девојке постепено спријатељише са мном и почеше ме звати мојим правим именом, уместо подругљивим ”господине”, како су се обично обраћале старијем службенику у мом одељењу.

Кондуктер, који ме је сада ословио са Гнедигер Хер (милостиви господине), када сам му у близини Генсендорфа показао своју карту прве класе, био је онај исти човек који ме је пре једанаест

Збунио сам га својим поздравом на српском језику: “Добро јутро, господине!“, пропраћеним англо-саксонским наклоном, што ће рећи климањем главе без покретања рамена.

Кондуктер, који ме је сада ословио са Гнедигер Хер (милостиви господине), када сам му у близини Генсендорфа показао своју карту прве класе, био је онај исти човек који ме је пре једанаест

Збунио сам га својим поздравом на српском језику: “Добро јутро, господине!“, пропраћеним англо-саксонским наклоном, што ће рећи климањем главе без покретања рамена.

Да имам и два, оба би била ваша. - Да ли сте ви Шкот, господине? - упитала ме је у шали, а када сам јој одговорио ”не” она се опет насмејала и рекла: - тако нешто сам и мислила.

Ја сам већ дао своју реч једној која ми је ближа срцу, него што би то могла бити било која пруска лепотица.” - Ах, господине Пупине, ви сте се дивно променили! - ускликнула је моја газдарица, а онда је додала себи у браду: - Види ти њега!

Ћипико, Иво - Приповетке

— благодари Цвета и раствори руку да види дар. Уто, изненада, нађе се код њих опћинџки полицај.. —Не дајте ништа, господине! задихан каза нагло. —Пусти.. . Учини добро, па се не кај!... —Али је просјачење строго забрањено.

Окривљеници одричу. — Добра комшиница, господине, — вели Павао, па сврнуо к њој, онако на разговор... Ево, рецимо, да сам ја њега нашао онако у мојој кући, бога ми

— Биће му се причинило, увртио у главу... а ми се онако, рећи ћу, пошалили се... —Да, шалили се, господине! — прихвати живо Павле. Али суд не узе ствар за шалу, већ осуди обоје на по три седмице затвора.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

ИНТЕРВЈУА (разговоре водио Александар Јовановић) ПРВИ ИНТЕРВЈУ ДУША КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА ИЗВИРЕ ИЗ КУЛТУРЕ И УВИРЕ У ЊУ • Господине Петковићу, разлог овоме разговору је целокупно ваше дело и деловање, а непосредан повод је ваша најновија – десета по

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор? ПЕРА: Да! ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили.

ЖИВКА: Хоћу, господине! ПЕРА (већ на вратима): Ако би било што врло интересантно, ви ћете допустити...? ЧЕДА: О, молим...

) XИВ ЧЕДА, МОМАК ЧЕДА (момку, с којим је остао сам): А ви сте давно у министарству? МОМАК: Врло давно, господине... ЧЕДА: И вама је то сасвим обична ствар кад се мења министарство. Променили сте их много? МОМАК: Много!

да ми је да се сад претворим у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: „Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!” А онај мој шмокљан – место да каже: „Хвала, Ваше Величанство!

ја, овај... ја сам дошао да вам јавим да сте постали министар. ПОПОВИЋ: Знам ја то, господине Перо. ПЕРА: Знам ја да ви то знате, ал' опет сам ја хтео први да вам јавим. ПОПОВИЋ: Хвала, хвала!

ЖИВКА: Пусти ме, молим те! Хоћу да се провозам трипут од Калемегдана до Славије, па макар после умрла. Наредите, господине Перо! ПЕРА: Разумем, госпођо министарка. (Клања се излазећи.) Пера писар из административног одељења!...

Баш сад уз пут сретнем госпа-Виду, прија-Драгину свекрву, па ми вели: „А што сте се ви тако понели, господине Васо, зато ваљда што сте министарска фамилија!” ЖИВКА: А шта имаш ти да се понесеш? ВАСА: Е, па како шта имам!

ЖИВКА: Али ја сам поштена жена, господине! НИНКОВИЋ: Екселан!2 Па то је баш оно што је интересантно, јер кад непоштена жена има љубавника, то није више

Ен же комплике ме тре дистенге.1 ЖИВКА: Али ја бих, господине, желела да останем поштена жена. НИНКОВИЋ: Па останите, ко вам то брани! ЖИВКА: Како то „па останите”, а овамо бриџ?

ЧЕДА (долази споља): Е, а шта ви ту на огледалу радите? АНКА (кокетно): Па дотерујем се, господине! ЧЕДА: Е, ако, ако! АНКА: Па, забога, млада сам, треба ваљда и ја да се коме допаднем? ЧЕДА: Разуме се!

Будите само добри па реците госпођи министарки да сам је хтео умолити само то да ме не заборави. АНКА: Рећи ћу, господине. ПЕРА: Ви знате моје име? АНКА: Да, господин Пера, писар.

ВАСА: Кад би Дара била луда па да иде: отац јој министар, а она да иде у Ивањицу. ЧЕДА: Слушајте ви, господине! Идите зовите овамо вашу сестричину, госпођу министарку, да пречистимо већ једном тај рачун. ВАСА: Е, то не може!

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Старац по обичају помаче мало капу с чела у знак да је скинуо, па се смерно и дубоко поклони: — Помози Бог, господине! Глас беше као с онога света, као од какве прикојасе, из неке дубине, тутњив и проницљив, глас светитељски, онај који

Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу, господине? Не ли је ово наша света митрополија?... Иако сам стар и уморан, опет ће стојим. Закон је најстарији.

Упитах га каквим је добром утрудио своје старе кости. — Ће даде Господ добро, господине... добар је он — добро ће бидне, ако Бог да! — одговори ова прилика с вером и поуздањем у гласу и погледу.

— Викам, господине, зашто да бега у Србију? Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу. Кад дође овамо,

Краков, Станислав - КРИЛА

Руке су биле троме и нису отресале прашину са чакшира и леђа. Масна кецеља и коса залепршале се и крај строја. — Господине официру, господине официру... Мале зелене очи су подругљиво жмиркале: — Бежи од строја, гаде грчки...

Масна кецеља и коса залепршале се и крај строја. — Господине официру, господине официру... Мале зелене очи су подругљиво жмиркале: — Бежи од строја, гаде грчки...

— Четири драхме, господине официру, — цвилио је мали Грк, и вукао босе ноге кроз прашину покрај уморних војничких редова.

Посрнуо је на малу клупу, и шампањац се пролио по неотесаној дасци стола. — Ћутите, господине мајоре, чуће вас војници. Душко се нагао и вукао за рукав мајора.

а моју децу, ако их и ти икад видиш... И он би ту обрисао сузу која му се уставила на дугој трепавици. — Господине мајоре, шта је вама? Оставите се тога, глупости, — тешио га је растужени Душко, и брисао плаве, детињске очи.

Петровић, Растко - АФРИКА

) — Мон се', мусје (моја сестра, господине), — одговарао је Меј. — Тоа доне моа тон се', Меј? (Хоћеш да ми даш за жену своју сестру, Меј?

) — Но, мусје з' не пе доне мон се', мусје, малие, пеје боку мусје мон се'. (Не, господине, не могу ти дати своју сестру јер је удата и много за њу било плаћено). — Ки етр мари тон се'? (Ко је твој зет?

— Но, мусје мали мон се' мулил вит, мон се' вандл анко' (Не, господине, мој ће зет брзо умрети, и ја ћу онда опет продати своју сестру!) Пу тоа отл се', пети се'.

) — Палфе, мусје, тоа пландле „мус“ (жена) мон се', тоа девенил мон флел озулдуи мусје! (Изврсно, господине, ти ћеш се оженити мојом сестром, а од данас си мој брат (зет).) Тако сам стекао вереницу.

(Ти то не узимаш озбиљно, господине, али ја ћу свакако добро гојити своју сестрицу, господине мој брате, па кад дођеш ти, господине мој брате, оженићеш се

(Ти то не узимаш озбиљно, господине, али ја ћу свакако добро гојити своју сестрицу, господине мој брате, па кад дођеш ти, господине мој брате, оженићеш се ако хоћеш, а ако не, остаћеш, господине, ипак за мене мој

то не узимаш озбиљно, господине, али ја ћу свакако добро гојити своју сестрицу, господине мој брате, па кад дођеш ти, господине мој брате, оженићеш се ако хоћеш, а ако не, остаћеш, господине, ипак за мене мој господин брат — зет.

своју сестрицу, господине мој брате, па кад дођеш ти, господине мој брате, оженићеш се ако хоћеш, а ако не, остаћеш, господине, ипак за мене мој господин брат — зет.) — Те боку зантиј пу моа, Ме; моа боку тон флел! Н.

Луи или ди не па мулил, луи мон флел авал боку флус (фрус), мусје (Он каже да неће да умре; мој брат има грдан зорт, господине)! Ишао сам да им донесем кинина и обећао да ће деран свакако оздравити.

Кажем вам, драги господине, да је Мартиник не само леп, већ и стварно леп. Како ћете се ви осећати дивно тамо са оном младежју која је и стварно

Врло тешко разликује боје. Све је или бело или црно. „Мусје зе пли волт клават ки команс а етл ноал“ (Господине узео сам вашу машну која почиње да буде црна! У ствари је црвена).

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

грдних душмана, богородица их посекла! Погледајте, господине, шта га села гори. Еј јадна Мораво; јазук (штета) за овако лепа села!« Ја дигнем главу и имао сам шта видети.

Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се, прошеретио се, бежи, неће да се бије! Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гопе цела, ја,

Била је врло свежа, готово 'ладна ноћ; ја упитам стражара: — Је ли 'ладно, војниче? — Боме ладно, господине. У томе се зачу из даљине укање сове; глас се понови трипут и чудно се разлегао по ноћној тишини.

— Упалише, упалише, проклетници проклети! На ноћ га упалише. Изгибе народ, изгибе, изгибе. Једни зашли, господине, те пале цело и секу што уфате, а други се нанизали око села као чавке, па кој навре да бега из село, они га, ете,

Били су поплашени и задувани. Сви потрчасмо пред њих. — Шта је? — Забога, господине, изгибосмо, Било нас је петоро у патроли, ишли смо до под Тешицу и нигде не наиђосмо на Турке; кад смо се отуда

Зашто их не бијете и не једете? Боље да их ви поједете но Турци. Војници поскидаше капе: — Вала, господине, досад нисмо смели, а кад нам ти велиш, ми ћемо одсад клати где год ухватимо.

Драгашевић ми рече: — Е, мој господине, једно читаво колено наших академијских официра васпитано је тако да би сваки од њих у подобном случају исто тако

— Хоћу нешто да пишем. — Је л' за Чарнојевића? — Није но за ме. — Ваљаде писму кући?... му славца, господине, баш ћу да те молим да и мени једанпут, кад будеш докон, напишеш једну писму, да испратим онима мојим кући; колико тек

: ...О, напред, напред! — ми пођосмо по шуми прикупљати људе и приправљати се за други јуриш! — Ух, забога, господине, зар још не спаваш! Видиш ли да се ово већ бели зора; како је то врашко писање по сву ноћ!?

Да си бар отишао да те какав лекар превије, па после макар опет дошао; што му драго. — Не, божа ти вјера, господине, немо' ми кварити ћеиф сад на ови вакат.

Видиш да та твоја крнтија није сад низашто. — Ја, издаде невјерница у најтврђу муку. Али, господине, ја као еспапим ово је бој — ватра је.

— О, брате!... Некако бих ја опет волео да се ти вратиш. Црногорац се љутну. — А што, господине, да це вратим баш ја? Мниш ваљаде невјеста сам па ће ме сапријети ова пашија греботина!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Мало сам претрнуо када сам се исправио. Ипак сам се савладао и пришао команданту. — Господине пуковниче, стање је ратно. „Видим, видим!“ — рече више у шали. Онда сиђе у мој заклон и седе на ивицу рова.

Некако пред подне обрати ми се телефониста: — Господине потпоручниче, да чујете. Разговара наш командант са неким. — Дохватио сам слушалицу.

Људи су прилазили полако и збијали се у гомилу. — Камо теби бајонет? — запитао сам једнога. — Пребио ми га куршум, господине потпоручниче. Неки заостали на оном камењару и обавијају завијаче. Бојовић је нервозно пушио.

Река ми је остала за леђима много даље. Не потраја дуго, а онај се врати сав задихан. — Господине потпоручниче, доле на реци су Бугари. Претрнуо сам. Тачно иза мојих леђа. Али и ја сам се поставио иза њихових леђа...

„Настало је преко телефона објашњавање између мене и команданта пука. Рекао сам му: Господине пуковниче, од сто педесет људи, колико имам у чети, сумњам да ће прећи читаво двадесет... Боље је да сачекамо вече.

Уклештен сам. Војници се придигли, зверајући, на коју страну да отворе паљбу. Поред мене сломата се поднаредник. „Господине потпоручниче, ето Бугара са реке.

Ако почнеш тако, онда никад краја — додаје капетан Милија. — Е, размишљали бисте и ви, господине капетане, да вас неко привеже за кревет, као ово мене. — Кажи хвала, кад ти пси кости не разносе. Шта је после било?

И зато, када приликом јутарњих посета дође лекар, Брана „Махер“ почне без предаха: — Господине докторе! Боловао сам у Орану, Тунису, Алжиру, Бизерти, Другој и Шестој француској болници.

— Живео! — прихватају остали, и дижу се са кревета. Брана „Махер“ прилази своме командиру и као да му рапортира: — Господине капетане, јављам вам се на дужност. — Пази га... а! — „Фикус“ се клати и гледа свога водног официра поднадулим очима.

— Господине капетане, ја сам дежурни официр у болници. — Са с-службом овде, у болници! — и такну га прстом по грудима. — Значи, по

— Онда забаци главу уназад и унесе се у лице, клатећи се, дежурном официру: — Господине, ја сам капетан. Моје име је за вас с-споредно. По занимању командир митраљеског одељења... са станом на Ветренику...

Ха!... Манири позадине... Сви су они из позадине жандари... шпијуни, сунце им њино. — Господине капетане, треба да легнете — умирује га Пера „Ђеврек“.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

у каквом је тону и са каквим смером чланак могао бити писан, а Гај ваљда није хтео да по сваку цену ствари заоштрава: „Господине мој драги”, писао је Кузманић, „Ришчани су наши мертви непријатељи.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав'те. ме још једно двије-три године, у том ће и мој Столе одрасти, па кад сине прољеће све ће ово зацрњети.

ја и мој Столе. Онда ће бити и цару премилосном и спа'ији свега доста... Тако ти то мени учини, мој добри господине моја слатка душо! — објеси се Мијо о врат једном ђендару, па стаде плакати.

Тешко ли је гледати, брате си мој слатки, кад стар инсан плаче! — Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на

Судац: Ти ћеш мене зар учити? Давид: Не дô Бог! То не би могô ни у сну сањати. Здраво сванô, господине? Судац: Ти да се са мном рукујеш и здравиш?! Давид: Здраво смо, 'вала Богу! Како си ти, како је госпоја?

Ја се зовем, славни суде, Давид Штрбац, село Мелина, котар Бања Лука, окружље Бања Лука, а земља, мислим, главати господине, да ће бити Босна. Кућна ми је лумера 47. Тако ме славни суд пише и тако ми позовке шаље. Судац: Добро, добро, Давиде.

Судац: Добро је то и лијепо све, Давиде, али јазавца тужити! То... то... Давид: Ти мислиш, главати господине, ђе сам ја рођен за турског суда да не знам данашњег реда. Знам ја данашњи ред, знам.

Давид: Да, дуго и много штудијерамо. Судац: Па зна ли ти баба што? Давид: Моја је, велевлажни господине, па се бојим да ћеш помислити да је 'валим, а не 'валим је, већ ти по правди кажем: да се печем турски земан поврати,

“ Тако је то паметна и учевна жена! Судац: Баш тако учевна? Давид: О, не питај, господине, то је чудо једно! Да ти се, којом срећом, јутрос било оклен прикрасти, па да чујеш њезине памети и науке: „Ти идеш,

“ — „Ама, жено, оклен ти толика памет, крст ти твој љубим?!“ — чудим се ја, главати господине. „Па како ћеш одати чест царској господи?“ — пита ме и испитује кô поп на исповиједи.

Судац: Бога ми, Давиде, баш ти је учевна жена. А гдје научи она толику науку? Давид: Ђаво би је знао, главати господине! Дружи се млого с кнежевом женом, и иду тамо жандарској касарни, па ја не знам...

Судац: Што га толико тучеш и кунеш? Шта ти је учинио? Давид: 3ар ти нијесам малоприје казô?... Изволи, господине, да га повргнем на земљу? Тежак је кô млински камен, сапрела га моја крвава мука и сиротиња! Изволи господине?

Изволи, господине, да га повргнем на земљу? Тежак је кô млински камен, сапрела га моја крвава мука и сиротиња! Изволи господине? Судац: Изволим, изволим, Давиде. Спусти га.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Ето, човек је хоће, није да неће. Баш пре неки дан опет ми је рекао: „Кад би се ми ородили, господине капетане, где би нам био крај!” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли.

Будибокснама! (Чита опет.) „Плава риба, кљукана династија”. (Тргне се.) Ама, господине Вићо, шта је ово? (Чита даље.) „Локомотива, округ, трт, трт, трт”... (Погледа у Вићу па наставља.

ВИЋА: И ја бих рекао. ЈЕРОТИЈЕ: То би морало бити штогод врло важно, јер ако би било да тебе, господине Вићо, отпуштају из службе због онога што си удесио да се у акта подметне лажан тестамент, то не би морало шифром.

Мора да је важније што. Да није мобилизација, или... ко зна шта све може бити? Ама, јеси ли ти то, господине Вићо, добро разрешио? ВИЋА: Реч по реч. Видо сам одмах да је нешто врло важно, па сам пажљиво радио.

Добро, нека му буде „плава риба”, али „кљукана династија”? Кад се зрело размисли, има ту и увреде, господине Вићо! То не може друкчије бити, него ти си нешто погрешио? ВИЋА: Ево, да донесем шифре, па сами да видите.

ЈЕРОТИЈЕ: А ниси пробао горњом, специјалном? ВИЋА: Гле! Нисам, бога ми! ЈЕРОТИЈЕ: Па то ће бити, то ће бити, господине Вићо! 'Ајде брже, ако бога знаш, изгорех од нестрпљења! 'Ајдемо у канцеларију! (Оду десно.

(Оде.) ВИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА ЈЕРОТИЈЕ (на вратима, из којих је дошао): 'Оди' господине Вићо. ВИЋА: Јесте ли сами? ЈЕРОТИЈЕ: Сам. Не можеш у целој кући да нађеш места где можеш поверљиво да разговараш.

Она наша канцеларија права јурија; тек зинеш, а неко упадне! Овде опет, можемо! (Седа.) Дедер, сад, молим те, господине Вићо, прочитај ми још једанпут ту депешу, али полако, реч по реч. (Метне шкољку од шаке на уво.

ВИЋА (наставља): „... у томе се срезу сада налази извесно сумњиво лице”... ЈЕРОТИЈЕ: Упамти, господине Вићо, „сумњиво лице”. ВИЋА (наставља): „... које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма”...

ЈЕРОТИЈЕ: Аха, господине Вићо, ово није плава риба и свастикин бут? Ово је важна и озбиљна ствар. А? Дај овамо ту депешу!

А? Дај овамо ту депешу! (Ставља је на длан и узноси као да би хтео да јој одмери тежину.) Шта мислиш ти, господине Вићо, колико је тешка ова депеша? ВИЋА: Боме! ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи.

ВИЋА: Боме! ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи. Шта мислиш, господине Вићо, шта носи ова депеша? ВИЋА (слеже раменима). ЈЕРОТИЈЕ: Носи класу, господине Вићо, класу!

Ћипико, Иво - Пауци

— Ми, брате, вели Ждрале — ми што не сјекосмо, а могли смо ... . Па ето сада, — и насмија се; — и знате што, господине суче? — Ако је његова, биће у „земљишнику” уписана на покојног му оца.

Нека реку ко им је то игда бранио? И је ли право, господине суче, да само моје општина отме мимо све друге људе? —Доћи ће и на остале ред, — вели одвјетник. —Ко вели?

Као да ја могу знати за њихове послове. . Али, да, мртва уста не говоре ... . — Молим вас, господине суче, обрати се доктор Пилић суцу — позовите га на ред! ...

ријечи, и он их на догледу благодјети у себи и нехотице понављаше: — Од муње, града и грома— ослободи нас, господине! — Да од сидба, винограда стабли ових све зле године, шкодљиве живине одагнати достојиш се — тебе молимо, услиши нас!

— Здраво, господине суче! — и хтједе да му крупно лице дође насмијано. Сађе са сједишта; и са сином пође у дућан. Пође иза банка и узме

— Јесте ли разумјели? — рече јаче и подиже главу са списа. —Господине, ми смо мислили да је ствар свршила. —Полако! — важно се јави господин са црним наочарима и попрати ријеч

— Дакле сте се намирили? — јави се судан. — Па добро! — и насмије се. — Колико си му дао? — Десет фиорини, господине. — Дакле, ти си примио десет форинти од овога? — упита судан старога Анту и кретом руке показа на Цирила.

— Дакле, ти си примио десет форинти од овога? — упита судан старога Анту и кретом руке показа на Цирила. — Јесам, господине, није разлога да кријем. За толико, и више, син ми је у болести издангубио. И опет нека је међу нама мир!

А кад се разговор отегао, почеше му мале свијетле очи испод закржљалих трепавица немирно играти. — Молим, господине управитељу, — улагивао се, — не замјерите, има данас ... — Лако ћемо. Дужан нека плати! — прекиде га он.

— Шјор, далеко од њихове границе преко двадесет метара, — одговори лугар одлучно. — Није, господине, били смо око границе. А и не зна се право чије је.

Ти не можеш, па ко ће? — За поље имате наодара, а дућан затворите! — рече одлучно Иво. — Фала ти, господине мој! — презриво изусти шјор Лука. — Ти би ме липо свитова. — Знам ја како ће бити кад мене нестане!

— Сједните! — чу се његов тихи глас. Друштво пијуцка добру стару вугаву и о којечем разговара. — Молим, господине жупниче, матицу умрлих и рођених од прошле године! — наједном се јави његова пресвијетлост.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Корак у страну и: „Изволите, господине челниче, господине заповедниче тврђаве, господине вођо силе.“ А има много оних који би једва дочекали да виде Богдана

Корак у страну и: „Изволите, господине челниче, господине заповедниче тврђаве, господине вођо силе.“ А има много оних који би једва дочекали да виде Богдана како се копрца у

Корак у страну и: „Изволите, господине челниче, господине заповедниче тврђаве, господине вођо силе.“ А има много оних који би једва дочекали да виде Богдана како се копрца у самртном ропцу, поготово ако би

Лудовина добра само кад има шта да се млати, но у миру непотребан и сувишан. Али нећемо ваљда, господине, господине челниче, господине победниче над Брзаном, падати у очај. Примићемо и тај изазов.

Лудовина добра само кад има шта да се млати, но у миру непотребан и сувишан. Али нећемо ваљда, господине, господине челниче, господине победниче над Брзаном, падати у очај. Примићемо и тај изазов. Стаћемо на белег против самог пакла.

Али нећемо ваљда, господине, господине челниче, господине победниче над Брзаном, падати у очај. Примићемо и тај изазов. Стаћемо на белег против самог пакла.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Он ће узимати реч у црквеним питањима, а Ви, господине професоре, иступићете, Вашим признатим ауторитетом, у питању реформе календара. Ваша пуномоћија леже спремна за потпис.

„Мелетиус, милошћу божјом архиепископ Константинопоља - Новог Рима и васељенски патријарх. „Велеучени господине професоре, чедо у Господу љубљено Наше Смерности, благодат нека је с Вашом Великоучености и мир од Бога.

“ - „То је,“ одговорих му ја, ,,наша призната одлика, господине грофе. Јер, знате, на кршном нашем приморју нема добре воде, али има одлична вина до којег се лакше долази него до

“ Младића обли румен, очи му засветлеше, а ноздрве задрхташе. „Јесте, господине сенаторе“, рече он одлучно. Наста тишина. Чуло се само куцкање часовника који је стојао на камину управникове собе.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” — Како Божје?! Да нећете од њега попа да начините? — планем вам ја, господине претседниче. — То нећу дати ја! Не трпим попове, ни ваше ни наше! Неће Лука у попове, не дам, и крај...

Ето, и ја сам издржала, ја која сам главни кривац. Премда, ожиљак ми је остао, господине докторе, и ја мислим да се и види. И видео се.

Ја треба да размислим како ћу то све најпростије, и опет по вашој жељи извести. — Ништа не упрошћујте, господине. Напротив.

Милан просто пише као ви.” — „Али, можда, господине професоре, ја пишем као Милан.” — „Дозволићете, Чајновићу, да ја боље умем наћи изворе реке Нила у књижевности.

Недавно је изненадио са Старим заветом и са историјом древних Јевреја. — Шта је сад опет то, Каленићу? — То ми је, господине професоре, постала права сласт. Ја те старе Јевреје видим као живи живот. Разумем их.

— У госпођи апотекарици нешто преври: — Али француски није немачки, господине! — Господин Јоксим потеже да се смеје од свег срца. — Госпођо, то је необорива истина.

Јасно ти је, да је ту било одломака из дневника и мога, и Миланова, и још других. Један ђак скаче: „Па то је, господине, неки византиски Хамлет.” — Други скаче: „Не, то је био младић пун херојске активности, од рушевина правио нову државу.

Лекар се тужно смеши: — Да, господине Каленићу, Павле ваш није знао да умире, и, ако смем рећи, не зна да је умро. — Тешко ми је због сатрвена живота његова!

Рече му један ученик: — Па ви сте, господине професоре, нама са одушевљењем говорили о спаљивању код старих Римљана. — Јесам.

Све је, господине Јоксиме, тако мирно око мене, отмено мирно, без журбе и плахости. Рим је храм, школа, и лечилиште... Понекад ме само

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

трагове крви Са осам твојих лица Не бојиш се никога До родитеља громовника ВЕЛИКИ ГОСПОДИН ДУНАВ Велики господине Дунаве У твојим жилама тече Крв белога града Њему за љубав устани на часак Из своје љубавне постеље Узјаши највећег

који се може јести И мало ваздуха Од којег се не умире Клањаће ти се звоници И улице се прострти пред тобом Велики господине Дунаве БЕОГРАД Бела си кост међу облацима Ничеш из своје ломаче Из преоране хумке Из развејаног праха Ничеш из свога

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Он би почео овако: — Милане, јеси ли видео који пут жабу? — Јесам, господине! — Јеси ли је упамтио? — Јесам! — Је л' има овако: горе главу, доле реп, а са стране четири ноге, две унапред

Једно поподне, за време великога поста, он диже руку и замоли: — Молим, господине, да идем у авлији. — Реци, Стамболићу, ту реченицу правилно, па ћу те пустити, — одговори му професор.

Стамболић се збуни, узврда се, па очајно понови: — Молим, господине, да идем у авлији! — Реци правилно, па ћу те пустити.

— Не, господине! — одговорио сам му. — Не видим никаква разлога да купим есенцију из Америке. Ми смо Европљани пронашли киселе краставц

— Тако? — одговори он. — А ви сте тако исто пронашли и Америку, чини ми се? — Да, господине, ми смо Европљани пронашли киселе краставце, а ми смо пронашли и Америку. — Јест, јест, сећам се тога, — одговори г.

— Е сад, реци ми ти, Милане, шта ћеш прво сагледа ти од те лађе? — Дим, господине! — одговара Милан поуздано. — Дим, добро... рецимо, видећеш дим, — наставља професор помало збуњен.

МАТЕМАТИКА — Ја бих вас молио, господине докторе, да дете свестрано прегледате, јер почиње већ да ме брине његово стање.

Дошао сам био и на мисао да напишем професору Абеци једно врло учтиво писмо и написао сам овако: „Поштовани господине Професоре, Лекцију о хексозама, које су деривати монита, који је шестхидрални алкохол, и о манитовом алдехиду и

Ето, пре неки дан, наредио сам фамулузу да изгребе један стих, који се односио на вас, господине професоре, — обрати се директор професору латинског језика — и у коме се одвратно говори о вашој већ познатој навици

— Па онда — настави директор — већ сам ове године двапут кречио та одељења због стихова који се односе на вас, господине катихето, и на неку Росу удовицу. — То су они из трећег разреда, да им...

— Па онда, видите, господине председниче, ја се у неку руку осећам невин, јер ту ми песму није диктовала никаква намера, већ више један нагон.

једну госпођу сам чак и уверавао да је то она али се не сећа можда, на што ми је она врло поуздано одговорила: — Не, господине, ја имам тачан списак свих с којима сам се пре удадбе волела и ви нисте у томе списку!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Неко задихано протрча поред мене питајући где је командир. — Господине капетане... Наши су ровови празни. Ево их Немци у винограду. — Пст!... Доста, знам!... Зови ми вође одељења...

А ево га и село. Добих вољу да се разговарам са командиром. — Господине капет... Пред нас искочи нека прилика. Реч ми застаде у грлу.

Сатерани у мртви угао, под заштитом ноћи, одржава се као неки ратни савет. Шта да се ради? — Господине капетане — предлаже наредник — да узмемо војнике и посечемо све врбе покрај реке, да их набацимо...

колико свега пушака имамо, па да ударим ја на онај ескадрон. — Море, остави — добаци командир. — Слушајте, господине капетане. У целом свету су сви коњаници подједнаки. Кад су у претходници, плашљиви су као зечеви.

Треба имати моралне снаге, па не подлећи искушењима... — Ја налазим, господине потпуковниче, када би се извршило стрељање једно десеторице, ред би одмах био успостављен — упаде капетан Веља.

Кола се накренуше. Коморџија завапи како су унутра ствари његовог командира. Али кола са треском падоше у реку. — Господине поручниче, претоварена ми кола пешачком муницијом. — Бацај сандуке у реку! — Шта је то?... Ко то виче?

— промоли буновну главу изван арњева један официр. При светлости лампе видесмо да је потпуковник. — Ко сте ви, господине? — запита Лука, већ надражен. — Ја сам командант колоне...

— Грујо, ко застане, човек или животиња, убиј на месту и бацај у реку! — наређивао је гласно Лука да га сви чују. — Господине поручниче, рамље ми коњ — пожали се један коморџија. — Дај овамо једног командантовог коња...

ЛИХВАРИ САХРАЊУЈУ ДРЖАВУ Пролазили смо кроз Приштину, када приђе Исајло, посилни поручника Луке. — Господине поручниче, неће трговац да прими банку. — Зашто? — Вели, банка не вреди више... Тражи сребро. — Где је тај трговац?

Трговац махну главом, и журно пође излазу. — Ордонанс, задржи га! — Назад! — испрси се на вратима Груја. — Господине поручниче, еве га шећер — појави се Исајло, вукући једва пун џак шећера. — А шта је ово?

„Сви су овде“ — одговори ми он одрешито. Ама види, види ипак, да није нечије лежиште празно. „Знам сигурно, господине капетане“ вели ми он. Мало после врати се. „Сви су наши коњи овде.“ — Ама баш сви? „Сви, господине капетане!

Мало после врати се. „Сви су наши коњи овде.“ — Ама баш сви? „Сви, господине капетане!“ — Добро — велим ја, и нешто ми лакну. Одем у дивизион...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Вели њему Тодоре везире: „Хоћу, царе, драги господине“; пак с' опреми, оде у Латине. Када дође бијелу Леђану, лијепо га краљу дочекао: вино пише неђељицу дана.

Истом царе у бесједи бјеше, Милош иде, а кулаша води Ао пред шатор српског цар-Стјепана: „Је л' слободно, царе господине, да ја идем на мејдан у поље?

“ Тај се јунак наћи не могаше. Ал' ето ти млада Бугарина пред шатора српског цар–Стјепана: „Је л' слободно, царе господине, да прескочим три коња витеза?“ „Јест слободно, моје драго д'јете!

“ Милош више не шће ни чекати, већ он пита цара честитога: „Је л' слободно, царе господине, да стријељам кроз прстен јабуку?“ „Јест слободно, мој рођени синко!

“ Кад то зачу Милош Војиновић, он отиде цару честитоме: „Је л' слободно, царе господине, да ја познам Роксанду ђевојку?“ „Јест слободно, моје драго д'јете, ал' је јадно у те поуздање: како ћеш ти познати

“ Ал' говори Милош Војиновић: „Не брини се, царе господине! Кад ја бијах у Шари планини код оваца дванаест хиљада, за ноћ буде по триста јањаца, ја сам свако по овци

“ Спремише се кита и сватови, поведоше Роксанду ђевојку. Кад су били мало иза града, ал' говори Милош Војиновић: „Господине, српски цар–Стјепане, овђе има у Леђану граду, има један Балачко војвода. Ја га знадем и он ме познаје.

“ Лита њега Балачко војвода: „Господине, од Леђана краљу, какав бјеше јунак у сватов'ма што највеће отвори јунаштво?“ Вели њему леђанска краљица: „Слуго наша,

Дође књига љуби Момчиловој, књигу гледа љуба Момчилова, ону гледа, другу ситну пише: ,,Господине, краљу Вукашине, није ласно издати Момчила, ни издати, нити отровати: у Момчила сестра Јевросима, готови му то

тога круна позлаћена, а у њојзи три камена драга: сјаје ноћом како дањом сунце; па бесједи славноме Лазару: „Господине, славни кнез-Лазаре, зазор мене у те погледати, а камоли с тобом говорити, бит не може, говорити хоћу: што бијаху

То Турцима врло мучно било, па говоре цару честитоме: „Господине, царе Појазете, Марко није јунак николико, веће мртве одсијеца главе и пред тебе на бакшиш доноси“.

То зачуо Краљевићу Марко, па се моли цару честитоме: „Господине, царе поочиме, мене јесте сутра крсно име, крсно име лијеп данак Ђурђев; већ ме пусти, царе поочиме, да прославим моје

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц! — само зазвонише зуби и ријечи саме од себе полетјеше из уста: — Молим господине Паприка, кажу да се ви зовете господин Паприка. — Паприка! Ко је то казао? — Молим, отуда, од задње клупе.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ГЛАСОВИ ПРЕИСПОДЊИ Овај: Из црева Адова јаокање моје послушај ми господине расцвељени глас мој јер ме тако пометну! И други пак: Из дубине преисподње зовем к теби, господи!

И други пак: Из дубине преисподње зовем к теби, господи! Господине, послушај ми гласа! ... Пак овај: Просветљај на нас лице твоје те нас обасјај и боље ће нам бити!

и подигни твоју силу те дођи да нас ослободиш! Други опет: Скоро да би нас престигле твоје кадре милости господине, којено од века су ти!

« Препаде се Давид. Таки скочи са свога стола и паде на земљу, поче сузно говорити: »Сагрешио сам, господине, сагрешио!« а не да му натраг одговара преко, да рече: »Море тко си ти, откуда ли, те ти ли си се нашао да мене

Та што је то, о драги господине наш владико? Ти си само један прав и истинит и прав је твој суд, те свакоме по себи издајеш послове своје и у томе по

Доведоше га пред фелмаршала и сам они хрсуз Ахар, поче на се исказивати што је учинио. Овако рече Исусу: »Господине војвода, доиста ево, ја сам тај човек што сам згрешио пред господином Богом Израиљевим!

Запита их имаду ли што у барци за јело. Рекоше му: »Господине, сву драгу ноћ мучисмо се ловећи, и ни уха рибна не достасмо.

Рече му жена: »Та ја видим, господине, да ти код себе ужета ни црпала нејмаш, а овај бунар врло је дубок; ја откуд би имао текућу воду?

Тога рад, то покуси се изрећи Петар: »Господине, ако си ти, а ти ми учини то и реци да изађем из кораба слободно ми ступити на море, те да могу по води доћи к теби и

у злу виде (узе га талас преметати) стаде онда препредати на танко и ситно мрвити, забуни се и врло подвикну: »Помагај господине, погибох! Недај ме мору прогунути, спаси ме!« Ал' и то му се је случило с божијим проматрањем за свих њих.

што јој је дао био откуп мужевљи, где је дошла онде к њему и стоји пред њим, те га пита и вели му: — Што је то од тебе господине, што ли си ту затворен, и крошто те ту држе у том хапсу?

Опрости нам, Господи, и послаби, смилуј се, господине наш, и немој нас до краја одметати ни злом предавати за наше бешчинство, ни пак што с нас скидајући, коју напаст, а на