Употреба речи немам у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Прошлост и садашњост својим неприродно хладним поступањем сваку су наду у души мојој следиле, и ја немам наде и немам будућности.

Прошлост и садашњост својим неприродно хладним поступањем сваку су наду у души мојој следиле, и ја немам наде и немам будућности.

“ Сад више немам ни Петефија — изгубио сам га! Ах! та много сам штошта одонда изгубио што ми се у животу милило, што ми је срце

— Имаш ли оца и мајку? Ил’, можда, брата старијега? — Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!...

— Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. — А пријатеља имаш ли? — Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. — То је тужно! Она је јецала од бола.

Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја! Он је умро...“ И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.

стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: — Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити... Тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице.

— А откуда ти, добар човече?... Е, е, баш ти хвала те си се једанпут и мене сетио! Не могу, ето, ионако да спавам, а немам се с киме ни разговарати... дању и којекако: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш . „Прости, чико, немам кад, хити ми се, — одговори мудра зверка — а и неће ми се, јер видим многе трагове к теби, а ниједан од тебе”.

Лисица нам овде паметну науку даје: да не хитимо у нашим претпријатијам: „Прости, чико, немам кад, трагови ме плаше”.

„Сто година!” - викну голубови. „О, благо теби! А гди ти је друг?” — вопроси га једна голубица. — „Ја немам друга, ја сам сâм и један овога рода|на свету.” - „Сам на свету!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

А ја, који нисам Константин Филозоф, и који немам његово златно перо, којим исписује житија, сказања и муњу преко небескога свода, ја, који умачем перо у дивит, и

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни други̓ учени̓ људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком

Ја му одма кажем да гледа да набави џебане, да се с Турцима тучемо. На то Живковић рече: „Мој попо, ја хоћу, али немам новаца”. Ја извадим те му дадем 9 рушпија, и кажем му, кад донесе барут, да ћу му све платити.

советујете и слободите, и кад није ниједно досад прешло писмо од Црнога Ђорђа, ја би̓ написао како било да било, но ја немам овде ни дивита, ни пера, ни ̓артије”. А он на то рече: „Иди, оче Јакове, донеси му што треба за писање”.

Дође Живковић, донесе џебане, која засеца 600 форинти сребра, али не да без новаца, а ја новаца немам да платим. Ето грдне муке и невоље.

под оружјем да отискују вепрове, а кад види Бранко и Мијаило да се ја не шалим, дођоше и рекоше, те ја плајвазом, а немам дивита, напишем полицу да Хаџи-Бајићи исплате триста талира Живковићу; па онда пренесем преко Саве и дам Стевану

Ја кад дођем на Врачар, искам новаца од Јанка; вели: „Немам, ишти од Црнога Ђорђа”, а он каже: „Док дође Јаков и Сима”. — Сви веле: „Иди, шта чекаш?” а ниједан не даје паре.

— Чардаклија каже: „Ја немам више него ови̓ 11 форинти и ову пушку, но дај ишти јошт ако даду; ако ли не даду, да идемо и са то 250, пак докле

Стева каже: „Брацо мој, ја хоћу; но нека оне курве новаца даду, јербо ја немам”. Ја опет у Голубинце — и одем у Нови Сад да обиђем стричеву децу, као брат-Јеврема, његову мајку и проче.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Даћу ти десет дуката, Симо брате, курталиши ме ове напасти! Ако бога знаш — ето ти у гуњцу шест дуката, узми... Немам све код себе, богами! Кусур ћу ти дати чим одем кући — само се наврати до мојих вратница...

— Море, љуцки ти кажем дај паре; богами ће бити од нас чуда. — А ја теби љуцки кажем да немам — одговори Среја осечно и пође. — Их! та станиде, само да те питам! — цикну Милун па полети напоље за Срејом.

— Газда-Тиосаве, што ти је то? — Мало воска, ћир-Трпко. — 'А'де, море, да попијемо 'едну. — Немам кад, ћир-Трпко. — 'А'де, 'а'де, море! — салети га ћир Трпко, те сврати пред механу.

— А шта би ти платио? — упита Тиосав. — Шест цванцика кола. — Е не можемо за шест, аја! — рече Витомир. — Море немам паре, брате, жив ми господ! Шест цванцика, па нек је сретње! — Е знаш, ћир-Трпко, шта је!

Имам ја — те још какав будак?... Много паметнији од тебе... А што ће ти? — Та треба ми. Ако имаш дај — немам кад чекати! — Не дам док ми не кажеш што ће ти.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— рече Маринко мирно и погледа га безобразним погледом. — Ја од овог немам никакве хасне, али мрети ми ваља, брате... Елем, видим ја то... ништа!...

Дева погледа Станка испод ока. — Је ли, Станко? — Шта? — Баш си намерио у гору? — Ја немам куд на другу страну! — рече Станко и слеже раменима. — Не жалиш ништа? — Све сам прежалио.

— А... нешто не чујеш!... Остарело се! — вели Сима, а крије очи... — Ходи, сврати мало! — Богами, немам кад... — Дуго је до смрти — покуша весели Алекса да се нашали. — Ал̓... ето... кмет ме послао до попе...

— Бог ће њему помоћи! — рече озбиљно попа. — Узми, попо, нек ти је алал! Поп одмахну главом. — Ја немам ситно — рече тужно Алекса. Попа му врати кусур. — Нећу да ти дугујем — рече.

Ја немам ништа сем овога српскога имена — немој ми се њему смијати!... — Нећу, брате! Ја сам те само питао како ти је крштено

— рече Иван и диже се. — Сједи, сједи. Куд журиш? — Никуд. Ја мислим ти имаш каквог посла. — Немам никаквог. Сједи. Жељан сам, болан, лијепе рјечи с људма... Сједи!... Иван седе.

На самом прагу чу речи очеве: — Младене! Иди Ивану Миражџићу, па му поручи да не долази. Прошевине неће бити, јер ја немам више ћери... Посрћући, Јелица дође до капије, отвори је и изиде из авлије. Нико за њом да би речи...

А Петру су полевале сузе још кад је видела жива створа да пређе праг. — Ја сам дошла... Ја немам куд!... Хоћете ли ме примити? — Још питаш?... Ходи!... Па ти си ми први створ који ми праг прекорачи!...

И ја сам човек, који срце има... Зар ја немам својијех јада, зар ја немам суза и зар ми не треба нико пред ким бих се могао изјадати и заплакати?... Реците!...

И ја сам човек, који срце има... Зар ја немам својијех јада, зар ја немам суза и зар ми не треба нико пред ким бих се могао изјадати и заплакати?... Реците!...

Ја ћу на вама искалити!... Кад чу Лазарево име, Иван прену. — А где је Лазар? — Како немам оваца, тако не чувам ни паса! Ти ћеш сам најбоље знати куд си га послао.

Мало сам се размазио у добру, па се све на мени размазило!... Морам молити ноге да пођу, вилице да жваћу, јер зуба немам, и очи да гледају... Па те позвах да још коју прозборимо. Хвала и теби и Јови!...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он потрча и бабама и лекарима, и не жаљаше ништа говорећи: „Нашто ми, брате, и руке кад очију немам?” Али болест освајаше.

На! — Хвала, господин-капетане! — рече војник, исто онако поздрављајући капетана. — Држи, тата! Ја немам руке. — Ево и ја ти дајем моју ћилибарску лулу. Вреди два дуката — рече Стево, практикант. — Хвала, браћо!

— Благослови! — каже ковач и иде руци — а шта ћу кад немам посла? — А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима? — Нијесам, оче! — Нијеси, јабоме, немаш кад од механе.

Поп нестрпљиво махну руком: — Станите, не разумјесте ме! Немам ја својега имања, ни дај боже! Све је ваше и онога храма.

Поп се забечи: — Каких хиљаду дуката, кака имања? Немам ја ништа. Њој је, истина, народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката. Нема ту ништа од школе!

Нисам ти хтео писати, да се не бринеш; сад је све добро. Па и после толиког ћутања ипак немам ништа о чему бих ти могао писати.

Дође ми ужасно гадан. — Не бих — рекох му и почех да дршћем. — Не бисте? А зашто? Молим, опростите, ја немам права поставити вам тако питање. Ја не одговорих ништа. Макса сами ђаво тераше да ме задиркује.

То морам учинити, како ти рече, ради себе, ради ње, ради тебе, ради куће... Па добро, дакле. Немој мислити да немам за то куражи — боже мој! То ће бити добро дело!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

би било, онако, господине, да кажете да сам се бајаги ја задоцнио као болестан, а ја и тако од Екселенције не зависим, немам с њиме ништа, да простите, к’о ни ветар с опаклијом, па да ме ви нисте затекли у цркви, па сте се ви сами онда попели

А после, и немецко воспитање... шта ја фурт предикујем и говорим... ал’ немам коме. Ето, и овде се показало!... Сад ће јој падати на ум, знам добро, моје речи, ал’ шта је ’асне сада!?

сам ја почела — нареди гђа Сока Ефики, једној округлој дунди белих трепавица која је дотутњила, — добила сам визиту... немам сад кад. ’Ајде, носи то брже!... Дакле, шта је то било, слатка!?

Ја вам сад не умем ни десети тâл од онога што ми је све она казала да исприповедам (а немам ни каде, слатка)... Каже ми гђа натарошевица, између осталога, да није само око тога било чију ће ’ћер узети.

— рече гђа Габриела и утрча у кућу. — Молим вас, само малко. Уф, уф! како то да ми се деси! Молим вас, слатка, ја сад немам каде, него ево вам сукње, а ја ћу послати сутра моју малу.

То баш ни најмање није лепо од вас, госпоја Марта! Ја, иако ми спада сукња, ал’ ја опет никад немам обичај да лажем! — рече гђа Габриела, и стаде лити грозне сузе. — А то може свакој пасирати кад хита за послом!

— Ју, »хозл«, гром их спалио! И баш сад кад сам у највећем послу! Молим вас, слатка снаш’-Пело — немам кад сад да се тоалетирам кад имам ето других послова! — нека преноћи код вас, а ја ћу већ ујутру послати... Ево вам...

»Нек иде, зато је и течено!« рекао би. »Нису сваки дан сватови! Ако немам ја, имаће Лоринц Чивутин!« И као год што је тражио да је код парохијана тога дана свачега изобиља, тако је и он на дан

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

непомично, не отварајући очи а мљескајући устима као да нешто сише из ваздуха, тужи се блесасто брату: — Бато, срца немам... А кад извара слуге и искраде се од њих, онда појури као суманут и бежи.

А опет, овај кад види брата, освешћује се и као увек, блесасто, молећиво, тражећи по моћи, тужи му се: — Бато, срце немам. — Имаш, батин, имаш. — Почне брат да га храбри и уверава. Па од мука, јада, гледајући га таквог, заплаче се над њим.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Знате, то је било само из етикеције; знао сам да ће се то њој допасти, ал’ ја ту ништа немам. — Дакле, накратко, ви нисте заљубљен, нити сте ради фрајла-Јулку узети?

— То је истина да је од мене погрешка била, ал’ знате, ја немам обичај никога у руку љубити. — Па зар ми нећете ту љубав учинити?

— Сад разумем. — Зашто не? Као што примећавам, она није вама ненаклоњена, а и ја немам против тога ништа. Само, знате, форме ради, морам још мог девера запитати. — А зашто да га питате, кад ви ’оћете?

— А како ја стојим код вас, госпођа-Макро? — запита Чарукџић. — Шта ми је до вас, ви сте ожењени! — Ја немам жене. Видите, госпођа Макра мене воли, — упадне чика-Гавра.

Чекмеџијић отвори и чита: Дражајши мој! Откако те нисам видела, немам мира ни дању ни ноћу. Покажи се већ једанпут, ако имаш искре милости у срцу, јер ми је свет без тебе пустиња.

Кад љубичицу бере, тихо но из срца попева: „Љубичице ја бих тебе брала, Немам драгог, коме бих те дала. Ако бих те ја јурату дала, Тај јурат је поносито цвеће, Па на тебе ни гледати неће.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

„Па сам после ја, који никога свога немам, или боље, који никога свога нисам хтео да имам, осетио да имам нешто своје, и пригрлио сам то своје са оном познатом

Мора ваљда, имати неког смисла то семе што је ту, јер је ту, и ја немам шта да мислим него лепо да пуним и даље ове чељусти што зјапе уперене на ону страну и да гађам тамо, да гађам, да

Ето, стешњен сам ја овде међу овим стењем и пећинама, те све мање могу да видим јер и неба довољно немам. И скучен тако без неба и ваздуха магловито осећам да све ово шта мислим нису праве мисли него нека привиђења мисли, и

И све ћу оне неправде своје према њој покајати. Три године седим ја овде и чистим се изнутра за њу. Немам више шта себи да пребацим, нити имам прљавих мисли.

Ето помисао на тебе пржи ми ум. Кад сам без тебе, ни ваздуха, ни плућа, ни очију, ничега немам, хоћу да се угушим, да ослепим.

Африка

Зна да спрема пољску кујну и пристаје да иде за мном где год будем пошао. Одмах купујем прибор за кување, кога још немам, конзерве, брашно, зејтин итд. Самба ме подсећа шта све још треба купити.

Дајем им новаца и кори, али како ђинђува немам код себе, кажем им да ми пошљу ког дерана по коме ћу им послати. Сељани изјављују да ће играчице доћи саме по поклоне,

Овде сам увек само на пролазу, а имам много више пријатеља међ црнима но они који су ту годинама. „О ја немам илузија, знам колико је црнац бедан, покварен, и нижи створ, и ја га презирем исто колико и други бели; само што ја

И осећа да немам нити илузија нити предрасуда за њега. Кад ага ударим он види да то није да бих га понизио, већ да га заболи; а ја знам

Не зна ни речи француске; поред себе немам ниједног правог тумача. Рукујемо се; сликам га крај коња, на коњу итд. Иза Феркасандугуа сва села која се нижу

Дерани и старица учинили су то већ пре мене. Идемо сад кроз она врата лево у нови ходник. Ја немам више ниједан филм у апарату.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Да ми дјавол носи ако имам једна крајцара у моју кућу! МИШИЋ: Та ви ваљда ме нећете празна отпустити. ЈАЊА: Немам, господине, немам једна крајцара засад. МИШИЋ: Е, фала богу, кад немате сад, биће други пут. Ја могу други пут доћи.

МИШИЋ: Та ви ваљда ме нећете празна отпустити. ЈАЊА: Немам, господине, немам једна крајцара засад. МИШИЋ: Е, фала богу, кад немате сад, биће други пут. Ја могу други пут доћи.

Господар нотариус, ево да даим цело форинта. МИШИЋ: Ја не могу примити, кир Јања. ЈАЊА: Ама, ми убите: немам више сад! МИШИЋ: Та, кажем вам, не мора од часа бити. Могу ја доћи и други пут.

ЈАЊА (пружи му листу): Господар нотариус, ево ваша артија, ево моја Јуца! Макар сто пута дођите, ја немам да дам. МИШИЋ: Та добро! Ви нисте такав човек да ћете се затезати.

Ма тин тимин му!¹⁰ Да узмим! За Катица? Е, Катицу је дете. Да узмим за Јуцу. А оно момак? Врашко посла! Зар ја немам грчко глава да го преварим? Анев идротос ће поно уден: ко нећи да пробира, нећи да профитира, каже елинско мудрос!

ЈУЦА: Шта? Зар сам се ја удала да му гледим ове зидове и да ме с бурази рани? Моја драга, кад немам мужа по вољи, бар да се по вољи носим. Он да није узео официрску кћер. КАТИЦА: Немојте, слатка мамице!

Зашто да се не усрећи кад вам је могуће? ЈАЊА: Што могући? Ето сум већи пропао, немам ништа, оћим да просим. Што ви говорите, господин нотариус, на ова штета, на овој свет?

Тако да умрим, да пропадним, кад немам живот!... Збогом, зелено свет, сад си ми горко, ох, нећи Јању више да ти види!

Јесам ли вам говорио стотину реди: Господару, купите другу славину, ова се сасвим ојела, биће штете. „Немам новци, синко.“ Ево, сад је боље. ЈАЊА: Јошт ми се посмејана, проклето нечисто демон! Оћи да ми секира.

МИШИЋ: А, друго, ви и то знате како је сад обичај у свету. ЈАЊА: Оћи новци? Немам, господин нотариус, пропао сум, изио сум све сос проклета нестрећа.

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ „Ја нисам! Вас сте, двојица, исту матер сисали, блаженопочившу. Ја нисам! Ја постадох ајлугџија и немам ни куће, ни кућишта, а сахранио сам жену. Немам фамилију! Било па прошло! Што бих се ја Трифуна клонио?

Ја нисам! Ја постадох ајлугџија и немам ни куће, ни кућишта, а сахранио сам жену. Немам фамилију! Било па прошло! Што бих се ја Трифуна клонио? Ако је Трифуну стало, да се не срамотимо, ја сам за то.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Звао сам их да им нешто пришапћем на уво, обећавао сам им и сланину, кобасицу и многе ствари којих ни сам немам, али узалуд. Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају својим округлим очима и врте репом.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

) Ту је! ЉУБОМИР (осећајући се нелагодно, слеже раменима). ПАВЛЕ (увек узбуђен): Ту је, али ја не смем, немам храбрости да завирим! Бојим се, потврдиће се моје слутње, а то би било ужасно. То би било поразно.

ЉУБОМИР: На два-три дана. ПАВЛЕ: Не знам на колико, не знам ни куда; у непознатом правцу, на неодређено време. Немам засад јасне намере, али осећам потребу да се уклоним, да се удаљим, да се осамим, да преболим.

ПАВЛЕ: Жалим, али ја немам за то довољно времена; ја овога часа путујем. РИНА: Куда? ПАВЛЕ: У неодређеном правцу. РИНА: На дуже време?

СПАСОЈЕ: Ама, остави се ти тога наследства, већ реци ти мени... Уосталом, нема шта да ми кажеш, немам шта да те питам. Рећи ћеш ми глупост која је немогућа.

ЂАКОВИЋ: Е, па зато, видите, боље је да ви ту ствар урадите некако избегавајући јавност. Ја, верујте, немам рачуна да вам дајем овакав савет, јер, кад бих написао, ја бих вам много више наплатио; овако за савет морам се

) Х ЉУБОМИР, ПРЕЂАШЊИ ВУКИЦА: О, какво изненађење! Какво изненађење! СПАСОЈЕ: Баш добро те си наишао; ја већ немам моћи да те браним пред твојом вереницом.

СПАСОЈЕ: А коју суму представља та увреда? МИЛЕ: Односно тај зајам? СПАСОЈЕ: Па да, то мислим. МИЛЕ: Ја никад немам обичај да тражим више но што ми одиста треба. Мени би моментално требало, рецимо, пет стотина динара.

АНТА: Добро, пристајем: није имао; само, молим вас, мене извините, немам кад да разговарамо, имам врло хитна посла. Је ли Спасоје... да имам хитна посла? СПАСОЈЕ: Да, да! Иди одмах!

(Анти.) Ваша легитимација, господине? АНТА (збуњено чепрка ио џеиовима): Ја овај... немам при себи... СПАСОЈЕ: То је мој рођак, ја гарантујем за њега. ИИ АГЕНТ (Љубомиру Протићу): Господин?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Ја сам наишао баш на време. Нисам изгубио ништа и немам права да се љутим. - Мислиш? - рекох, али ме она није слушала, јер је настављала да говори, како јој се та другарица

Ја понекад мислим то исто, иако сада немам снаге да ишта мислим. Лежим у кревету, покушавајући да се не сећам онога што ми је стари рекао, иако ми то није рекао

Кажу да синови обично личе на мајку. Ја немам ничег њеног, споља не, иако смо изнутра исти. Ни она не мора да се окреће да би знала да сам ја ту, нити пита шта је

- Рекох јој да сам имао очуха, али да га више немам. - С тим је рашчишћено! - додао сам, а онда јој помогао да дојури из Мртваје неке патке и покупи јаја које су оне

Имаш ли ти нешто? - Повукла ме је за лакат и готово оборила. - Имаш ли или немаш? - Немам. Отац ми не даје новац за куповине, књиге, свеске, нити било шта! - рекао сам и то је било тачно.

- Имаш ли ти или немаш? - Рашида је настављала да говори о новцу. Поновио сам јој да немам и да нам преостаје једино путовање ауто-стопом. Кад завршимо разред, наравно. - Ако завршимо? - рекла је.

- Знаш ли колико је сати? - рекла је Рашида гласом још увек заптивеним од трчања, а ја сам одговорио да немам појма. - Ја имам - рекла је. - Сада ће наићи Тауерн-експрес. То значи да је нешто око десет.

Нисмо говорили, али ја сам знао како мисли на то да сам ја лупио друга директора по њушци и да више немам приступа у ону кућу. То ју је пунило немиром, па је подрхтавала као јасика на ветру.

Ја сам се осећао као бегунац. Ја сам то био и знао да јесам, само што нисам могао да јој то и објасним. - Ја немам шта да урадим и мени је свеједно. Ја немам за шта да се ухватим и за шта да се држим. Ја јесам бегунац, Рашида!

- Ја немам шта да урадим и мени је свеједно. Ја немам за шта да се ухватим и за шта да се држим. Ја јесам бегунац, Рашида!

— окренуо сам је према себи. — Удавиће ме рођена савест ако наставиш да ћутиш! — Ти немаш савести. — Ја немам ништа. У реду. Главно је да ти имаш. — Немам. Ту и то је оно. Мој отац тврди да је то оно! - Твој отац?

— Ти немаш савести. — Ја немам ништа. У реду. Главно је да ти имаш. — Немам. Ту и то је оно. Мој отац тврди да је то оно! - Твој отац? Зар он зна да се још увек састајемо?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Седи, мој Шамика. — Видиш ону контрафу? То је била твоја мати. Шамика плаче. — Ја сам највише изгубио, немам газдарице. Ожени се једаред. — Како ћу се женити, када ми мати не иде из главе?

— Не, прво пургербал. — А зашто не ноблбал? — Већ је био један нобл, сад иде пургербал. Знате зашто? Од ноблбала немам никакве хасне. Ту се слабо пије, а од лемонаде, пунша и посластице нема хасне, него од пургербала.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

на вратима за горњи праг и љуљне се трипут па онда пређе преко прага и рекне: ,Ја рекох и пресекох, да више порода немам. Кад се ова два прага саставила, тад и ја имала порода.

крштено сам, ал’ не знам да сам; мајку имам, ал’ је не познајем; очима гледам, ал’ ништа не знам; главу носим памет немам. (Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Грчић грчки говори, ни Грк не зна што збори. (Врчевић, В.; Новаковић, С., СНЗ, с.

очима гледам, ал’ ништа не знам; главу носим, памети немам.“) У световном моделу дете је схваћено као биће прелаза, оно је створење у одрастању, а његов (низак) статус само је

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Нисам ни судија, њима је у руке закон дат да суде; ни џелат који веша, жеже, сече, каменује кога. Ја сам цар и немам рашта силазити као крвник међу људе, и мада владам по милости бога, нисам бог да праштам.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Савезници су нас преварили; искрцали су се негде на сасвим другом месту, и ту сам се први пут разочарао. Али, немам намеру да пишем мемоаре, хоћу да вам испричам само то како сам уочи Светог Николе, заштитника морепловаца, стављао

У реду, немам ништа против Деда-Мраза, али није ми некако импоновао: мислим, није се уопште излагао опасностима док нам је делио

и штатијазнам; на крају рекох да је страшно лепо од ње што ми је купила карту за Париз, али да ја, на жалост, немам уопште пасош, а она ме је само гледала са два свица кроз полутаму собе.

И ја бих се већ некако... Зашто онда не одеш тамо? Зашто баш ја? Мени је и овде добро... А ти? Шта је с тобом? Немам пасош! А онда, када се више није имало куд, разиђосмо се свак на своју страну.

— Идеално за децу! — рече Поп. — Аха... — Шта мислиш колико овде кошта дан? — Појма немам... — Испод триест сигурно није! — процени одока Поп. Грудва пређе из светлоплавог у љубичасто.

Данас сви краду! Али мораш да будеш на месту где је могуће красти! Шта ми вреди што бих ја и крао кад немам где! Лопови! Све сами лопови...« Ох, боже! Доста ми вас је свих! Једва чекам да се истуширам и легнем...

– Јесте —рече он, окрећући педале у тами. — Тако је као што ти кажеш! Увек је тако као што ти кажеш... – Немам намеру да се свађам у три сата по поноћи! – рече жена.

— упита. — Ох, да, да... — промуцала је. — Веома. — Имате ли примедбе? — Не — рече. — Заиста, немам. Ставила је новчаницу испод рачуна који је лежао у полуотвореној салвети на тањиру. — Па, дођите нам опет...

Матавуљ, Симо - УСКОК

И примам Давидовићев Забавник. Можете их узети. Па док сте овдје, слободно се служите и књигама! Других немам осим српских, јер другога језика осим српскога не знам, разумијем помало и руски и талијански, али то је као ништа!

— Шта ти велиш, кнеже Ивановићу? — пита владика. — Што и сердар! Немам што друго! — Казуј, Марко, сву истину, све како је било, јер ти и онако не може ништа помоћи.

Јанко се трже као да се пробуди иза сна: — Опростите, господине, ја... ја... — Разумијем ја то добро. Немам шта да праштам, него, јесте ли задовољни гласовима из дома? — Срећан сам, господине! Никада овако не бјех срећан!

— Срећан сам, господине! Никада овако не бјех срећан! Ја немам ријечи, којима бих умио захвалити вам!... Молим вас, тај господин Жутковић зна да је ово за мене?

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Зар ви мене немате радо? ДЕВОЈКА: Ја не знам одкуд сте дошли на то? Да вас немам радо, не би за вас ни полазила. МЛАДОЖЕЊА: Па зашто сте тако ладни? ДЕВОЈКА (смеши се): Моје су руке увек вреле.

(Пољуби га.) МУЖ: Али, молим те и с тим твојим љубљењем. ЖЕНА: Ја те милујем. МУЖ: Сад ја немам друга посла него да стојим да ме милујеш. ЖЕНА: Ти си моја сва радост на свету.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Дечја књига је, још у почетку, привукла пажњу васпитача тиме што се, по њиховом осећању, дала лако искористити. Немам ништа против поучавања деце путем књижевности. То се може чинити и проницљиво; у тај посао нисам упућен.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Немци су били против нас. НАНЧИКА: Па шта ћемо радити? ЖУТИЛОВ: Новце им баци натраг. Данас немам кад с њима говорити. НАНЧИКА: Нека дођу предвече, онда си сâм. (Одлази.) ЖУТИЛОВ: Гледај им ти посла!

СКОРОТЕЧА: Чујемо да су мало топова имали. ЛЕПРШИЋ: Дакле, издајство! ЖУТИЛОВ: Ја немам шта писати; јер кад је Сентомаш пао, ни ми не можемо бити сигурни. СКОРОТЕЧА: Само да се није толико пљачкало!

Милићевић, Вук - Беспуће

Гавре Ђаковић, подиже очи и зачуди се. — Не, — рече он, немам зашто да се љутим. — Ја сам мислила, - говораше она, гледајући у противни зид, - јер не диваните никад са мном.

— Ви немате никога да се о вама стара, рекла је. — Како да немам? - рече он и погледа је. — А ти? Она се весело насмија и побјеже. Једнога дана пљусну киша кад је хтјела да полази.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Тако и ја друга свога Немам овде миленога, Тако и ја тужим, венем, Па да завек скоро тренем. Ал' каки се пра то диже, Каки коњик пред двор

Ој ви српски витезови, Ви змајеви, соколови, Та има вас на иљаде, Ал' бројити немам каде, Та кад би вас све бројио, Кад би јадан винца пио!

Те ти онда започе мислити Како ли ће понајбоље бити: Кола немам, немам ни парипа, А пешице рђаво се ђипа, По равни ће бити доста лако, И по брди ајде којекако, Али како да се

Те ти онда започе мислити Како ли ће понајбоље бити: Кола немам, немам ни парипа, А пешице рђаво се ђипа, По равни ће бити доста лако, И по брди ајде којекако, Али како да се латим

Богом брате, кад роднога немам, Не дај самац да се на пут спремам, Хајде са мном, јер без братског друста, Веруј, веруј, земљица је пуста.

4. Ово ми је здраво измрљано, а времена немам да размрсим; но то кажем 1 — да је пев о драгога 1 — вештини у бацању камена. 5.

СРПСКО МОМЧЕ Ти свиленоруно иди стадо, Као пре те немам више радо, Немам гласе танке вруле јасне, Клепетуше немам радо гласне, Нити врела лако жуборење, Ни цветића миљано

СРПСКО МОМЧЕ Ти свиленоруно иди стадо, Као пре те немам више радо, Немам гласе танке вруле јасне, Клепетуше немам радо гласне, Нити врела лако жуборење, Ни цветића миљано цватење, Нити

СРПСКО МОМЧЕ Ти свиленоруно иди стадо, Као пре те немам више радо, Немам гласе танке вруле јасне, Клепетуше немам радо гласне, Нити врела лако жуборење, Ни цветића миљано цватење, Нити оћу с вуком бити боје — Ово, брате млађи,

О ноћи тавна, ти некима веро. Некима веро, а неким неверо, Не кажем да те рад не има нико, Ма ја те немам, самрти права слико.

„Амо ти милена.“ „Доле сад ћемо ми сести, Ал' ће да се слади! Морô би те, рибо, јести, Мада немам глади.“ Веће руку с рибом диже, Да принесе к усти, Прском вода у чун стиже — Оде санак пусти! 9.

Тако и ја друга мога Немам овде миленога, Тако ја ћу увенути, Остаљена погинути. Али шта је то у гушти, Шта овамо тако шушти, Боже мили,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Па тако — наставља Сава — да вам право кажем, с мртвима ја и немам богзна каква разговора, слаба је од њих вајда, а свеци ...ех, и ти свеци ...

— чисто се трже сељак и опет се огледа на онај љесковац. — Добар је он мени, предобар, немам ја ни њему никакве замјерке.

Оваца, велиш, немаш? — Немам, видио си и сам. — Војске покупиле, а? — саучеснички уздахну интендант као да он и није војска него неко свој, болећи.

— Вала, мајко, да још имаш мало соли, не би лоше било. — Немам, синко, дина ми. Читавог прољећа нисам видила зрнце соли.

Кад сам с оне тамо стране, онда ја немам ни оца, ни матере, ни кума, ни пријатеља, никога. Опрости зато, кумашине, и ничем се не чуди кад ме видиш с оне друге

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

(Клоне на колевку) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ама, види је, молим те! Шта је сад нашла да изводи? Немам намеру да вепра чекам у кориту! Није мене мој покојни отац неком вепру за вечеру спремо! Дижи се одатле, па д идемо!

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ништа, мало причамо. Хоћеш да седнеш? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ај да седнем. Ал баш и немам пуно времена. Чекам госта, зато сам и навратио, да вас обавестим.

Свако му пуце изгланцано! Па кубуре унакрст, па ножеви унакрст! Човек делија, нема шта! Просто немам речи! Па му све сјакти, рукавом очи да заклањаш! МУСА: Шта ћеш, дотерао се човек, необичан зет му долази!

СУЉО: Сватови оће, али неће младожења! АХМЕД: То сам се ја и питао... ХУСО: Како то мислиш да неће? СУЉО: Немам ја шта да мислим, видео сам. Уз Хасанагиницу иде зеленко без коњаника.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

„Неимаре Минадире! Ја и нако немам сина, тебе воли моје дете, — краљевић си од Мисира!” Уздахнô је Минадире, занео се, као да снива, мртвог слуге

Па каквом си се понео помамом да мени ти, ти мени нудиш дар?! — Ја немам злата, немам пурпура, ни бисера, ни камена што сја, ал' имам све: — Самсона имам ја!

Па каквом си се понео помамом да мени ти, ти мени нудиш дар?! — Ја немам злата, немам пурпура, ни бисера, ни камена што сја, ал' имам све: — Самсона имам ја!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Једног дана рече Дивоња Милошу: — Остани ти код куће, а ја идем даље на пашу, јер овдје немам већ гдје травке закинути, пошто сам све опасао. — И Дивоња оде.

— Чујеш, човјече, ево ја ти и пошљедњи пут велим, ако нећеш краве клати, ја мам одлазим од тебе, јер видим да немам човјека који би био вриједан да с њим живим!

— Мањ траву да пасемо! — подсмјену се онај. — Ја немам ништа, а и ти уколико видим. — Не брини се ништа, него делај сједи овдје ближе!

Не ћедне улазити у варош, него се замисли и рече: — Шта ћу ја у ова доба у вароши, а у кеси ни пребијене паре немам. Близу те вароши били су некакви стари млини. Он се сврати у један од тих млинова да преноћи.

Онда рече: — Хвала богу! већ немам цекина, али имам своје очи, окладићу се још једном и у њих. Тако се оклади у своје очи да је боља правда него ли

Он жалостан захвали бога, п рече: — Ја немам очи за правду бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме

— Помоз' бог стари! — Бог помаже. — А што, стари, на леђима носиш та дрва, зар немаш својих кола? — Немам, богме, јер сам сиромах, па не могу да купим коња и кола.

А он јој каже куда иде. Онда га вода пренесе, па му рече: — Молим те, брате, питај Усуда зашто ја немам рода у себи. Он обећа води да ће питати, па онда пође даље.

Кад дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: — Дај ми, брате, Милицу да је моја. Видиш да немам никога. А брат му одговори: — Добро, брате, ево ти Милице.

) На што ће цар њему: — Окле ти овђе, војниче? — Био сам у лову, па сам залут'о, а допуста немам него само за данас — одговори војник.

Ако пијем, за своје новце пијем; а ти ако мислиш да ја немам новаца, пошто ћеш ми дати Стамбол? Цар, премда је знао да он нема ни паре, опет помисли у себи да га није подговорио

— Ја немам за тебе ништа; оно што имам вјештине то је за мене — рећи ће лисица. Јазавац опет рече: — Ја имам још само једну вјеш

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: А што тебе нема? СВЕТОЗАР: Та знате, кад је човек у служби. И сад не би дошао, да немам једну лепу поруку. СОФИЈА: Та бога ти? А шта ће то бити?

МАКСИМ (неповољно): Гле јако! СОФИЈА: Макса се шали, а ти мислиш тако је. МАКСИМ: Ја немам кад шалити се. СОФИЈА: Оће ли бити многи? СВЕТОЗАР: Прилично. Већ Ката не зна шта ће.

СОФИЈА: Кажем ти, ти остани код куће, ако те мрзи; ићи ћемо нас две. ЛЕПОСАВА: Како ћу ићи, кад немам ни белу аљину? МАКСИМ: Ето, јесам ли казао! СОФИЈА: Пак? Треба јој купити, дакако.

Шта га видим, кад изиђем из подрума, уста бела, а она као рис на мене. Од тог доба немам поштења да идем сам у подрум, него ме увек она прати. МАКСИМ: У меану, куме, кад ти дође жеља.

луђа, несмисленија, безобразнија, то све може бити, али паметнија, никад ни довека. ЈЕВРЕМ (смеје се): Зна Макса, немам ја бриге за њега. Дакле, снао, чула си лозинку; само куражно! (Одлази.) МАКСИМ: Шта те је опет сад научио?

4. КУМ, ПРЕЂАШЊИ КУМ: Помози бог и опет! МАКСИМ: Да немаш какав нов лек, куме? КУМ! Засад немам, а нећу ни тражити, док не видим најпре како ће дејствовати овај што имам. МАКСИМ: Јеси ли почео?

ЛЕПОСАВА: Дадо, и мени од тога једну аљину. МАКСИМ: Видиш, чули гди се ја тужим, па, као бајаги, да ми докажу, како немам право. СВЕТОЗАР: Ево новци. (Проспе дукате по асталу.) МАКСИМ (врти главом): Чудо, заиста.

9. НЕША, ПРЕЂАШЊИ МИЛАН: Слуга сам понизан. НЕША: Господине Милане, ви сте моју Љубу искали, и ја немам што друго да кажем, него да будете срећни.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Гледај ти шпиона, како би тела да се и у тајне моје плеће! Шкода што немам рђаву нарав да ти тај језични језик до краја ишчупам, да не проговориш ниједну реч, док си год жива. (Ода горе и доле.

С отим можеш твом здрављу шкодити. СУЛТАНА (окрене се нагло): Да цркнем, да ме враг однесе, кад немам среће! ТРИФИЋ: Шта ти фали, сунце моје! Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити. СУЛТАНА: Госпођа?

ТРИФИЋ: Иди, луда жено, ја немам с тобом ништа! (На страни.) добар лек. СУЛТАНА: Слатки Трифићу, само ми сад опрости, пак ако се одсада најмање у чему

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Сада, кад немам ни филера, живим исто: пушим „Драву“, пијем ружицу, возим се трамвајем и опет сам без лове ... Значи, ствар није у

кад смо већ код те теме: на пример „Џабалеску“ (румунске), „Муфтакис“ (грчке) или „Каке-таке“ (јапанске), премда немам ништа ни против чешких типова дувана.

Седење по патосу у знак протеста! Али ја некако више немам живаца за тај филм, ако већ оћете да знате о чему се ради. Репризу ћу оставити вама.

Репризу ћу оставити вама. Уосталом, не може свако бити шашав до краја живота. Ја ту, наравно, немам чега да се плашим, ми смо талентовано блесава фамилија!

То кад се недељом перу кола, мислим! Маман опет тврди да нисам као остали свет и да једноставно немам права да говорим на тај начин о целом човечанству, да сам сујетна, уображена и све, али свака њена оптужба звучи ми

упитах а одакле је родом, на шта он одговори да то није важно одакле је он, а на шта ја рекох да је веома важно, јер немам ни најблажу намеру да идем било где, богу иза леђа, из овог града, у коме сам се, узгред буди речено, и родила и у

Пре тога смо имали шпанског квекера, ал је липсо у Америку... Да ти право кажем, дете, немам ти ја времена за ти џукци. Овде сам ти само у пролазу, да покупим кирију од куће ... — А чиме се бавите тамо напољу?

— У реду — казала сам, дакле, бакути — пренеси онима тамо у кујни да, ако треба да се гиља у Лондон, немам ништа против Лондона! Мени допада!

Али није требало ништа преносити, моја драга маман и мој матори ионако су одвајали увца кроз кључаоницу. Немам ништа против Лондона, ако случајно то мислите, на часну реч, чак ми је и симпатичан тај Лондон.

да располажем најбогатијом збирком баналности у Јужној Европи и да ћу је, једнога дана, поклонити држави, јер више немам где да их смештам! Сви трезори су ми пуни! Вештице ми, наравно, обогаћују ту морбидну колекцију.

на часну реч, због ловуџе, баш ме брига, ионако је имам с мене па на уштап, али кад дофурају црни дани па у џепингеру немам ни кинтаћа (чак ни за кофи), а дође време да се сређују формалности, они — ти лежерни типови, мртви-ладни, среде лепо

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Богами, не могу, Мито. МИТА: Ето ти ми пријатеља! А зашто? АЛЕКСА: Из најпростијег узрока. Немам! МИТА: Шта? И ти си ми доктор, адвокат и учитељ био? Збогом! Такав пријатељ мени не треба.

МИТА: Видим да морам скапати од глади. АЛЕКСА: Знаш шта је, Мито, нисам ни ја баш тако сит, а новаца немам; ајде у ону кућу што је мало угледнија од други. Та шат се наранимо нашим лагањем.

МАРКО: Истина, сродство није баш тако близу; али ја немам нужде ни то чинити. Свет је велики, и Батић ће увек наћи прилику себи, особито што моја Јелица неће зато скочити у

Нисам, истина, пребогат, али опет толико, фала богу, имам да можете по вашем карактеру лепо живити. Ја никога више немам, осим ње једне, и зато је све што видите божије па њено.

И ти си ми доста помогла. Иди и тражи себи срећу. МАРИЈА: Ах, ја немам другоме него који ме је изнео на глас... Алекса! АЛЕКСА: Да те ђаво носи! (Напрасно изиђе.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Сва три прљавка спопадне стид. „Одавно ја се чистити спремам — рећи ће Рудар — а метле немам. Пијуком хтједох, ал нисам глуп, много је туп.“ „И ја сам лани устао рано да кућу чистим, па прст уганȏ!

— Ако ти спремим, брка ми мога, опанак свој ћу појести с луком! Нећу да ловим, нећу да спремам, милости немам!“ Па ипак чича крену се крадом крај врба старих, познатим путом, логору рибљем, дубоком виру, тамо се смести с

ИЗЈАВА У школу идем, с бригом се спремам, лекцију не знам, јер књиге немам. На Карабурми, код чика-Васе, јуче ми буквар појело прасе.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Ево ме, господине! — Немам воде. — О извините, господине, ја сам сасвим заборавио. Ево, трчим. Пет минута доцније ломњава по степеницама и

— Боље је да кажете онда сада. Говорио сам јој лагано: — Не могу вам казати сада, јер немам шта да вам кажем. Бићу само просто бескрајно срећан ако дођете.

Све је то, чим се утопило у сан, нестало потпуно са овога предела. Ја сâм немам више кога да чујем, нити коме да одговарам.

колико да је исто; или можда мало више ове биљчице, а ипак тако мало да је могу и ишчупати док размишљам ово а да немам никакве гриже савести. Жао ми је и свршетка покрета чамца који се њише. Или не, све је то лаж јер је мисао.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

се гласови прекора сустичу ка човеку под вишњом што лежи уморан и гладан; последњи сам у ланцу свеопштих псовки. Немам на коме да се искалим. Хоћу да се огласим љубављу и да узбрдо кренем са похвалом стварања на уснама.

по ваздуху копа гробове за двојне јунаке, на облацима лисице се гоје и голицају ме реповима док у јаслама спавам – немам стана.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто се овесели: „Где си, забога, Агатоне, ја никог ближег од тебе немам!” ТРИФУН (накашљује се): Овај... неће, канда, бити да си му ти, Агатоне, баш тако близак.

Немаш службе, немаш заната, немаш никакве користи. МИЋА: Немам, не кажем да имам, али, најзад, човек се и не школује зато да од тога има какве користи већ да буде школован човек.

) АДВОКАТ: То су извесно они? Ја нисам рад да ме сретну овде. ДАНИЦА: Зашто? АДВОКАТ: Та, досадили су ми. Немам мира од њих ни у канцеларији ни код куће. ДАНИЦА: Па то их ви познајете? АДВОКАТ: Да, упознао сам их.

Доћи ћу и ја, само доцније, па ако буде места и за мене, добро, а ако не буде, вратићу се својој кућици. Немам шта да бринем кад сте ви толики ту. ГИНА: Па јес', право кажеш. Збогом, Сарка. САРКА: Збогом пошла!

АГАТОН: За мене знам да имам добре намере. САРКА: А зар ја немам? АГАТОН: Јест и ти. ГИНА: Откуд па само ви? Сви смо дошли с добрим намерама.

ТАНАСИЈЕ: Знам, дођем код њега, као код рођака и као код човека, па му велим: немам, а он као разбојник дрекне: плати! МИЋА: Молим вас, кад је он мене био кадар да одбије.

(Оде за Проком у собу.) ТРИФУН: Ја немам богзна колико ствари, тек 'ајде да их покупим (Полазећи уз степенице.) Оно што сам био дужан покојнику, поштено сам му

АГАТОН: Па кажем ти... ломи се, а читам му из очију; хоће да ми каже: „Агатоне, ја пречег од тебе немам, остављам теби у аманет ово дете!” Није ми казао, али је јасно као дан да је то хтео да ми каже.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Причала ми је да је данас видела неке моје другове и да лепо изгледају. Ожалостила се много што и ја немам униформу, па да је одмах обучем и да ме виде њене другарице.

— Господине капетане, пешадија одступа. Треба да се одмах повучете. — Јесте ли сигурни?... Али ја немам наређење за одступање! — Ипак се окрете нареднику Живојину: — Трчи и јави да предњаци буду спремни.

прикупим снагу, и потрчим, мислећи свакога тренутка да сам ја још жив, а она врзина далеко, далеко, чини ми се даха немам, ноге ми се уплетоше и ја падох... Чујем само ударе свога срца. Удахнем ваздух, и зауставим дах...

Него, боли ли те трбух? — Не боли — промуца Јела и журно навуче блузу на голо тело. — Знаш... немам сада лекова, али вечерас ћу ти пратити. Узимаћеш на два сата кашику, знаш...

Једва израчунах: четрдесет и три часа. А треба издржати још целу ову ноћ и сутрашњи дан... Снаге немам ни руку да дигнем, тело се клати и ја наслоних главу на врат коња...

Они се згледнуше. — Овај, па што ниси тражио одсуство да присуствујеш сахрани твога оца? — Појма немам... Како... отац! — узвикнух пренеражен. Објаснили су ми извињавајући се што морају баш они да ми кажу. Умро је ономад.

Јуче су га сахранили... Занемео и збуњен, стајао сам оборене главе, наслоњен на ограду. Тешко ми је било што више немам оца, жао ми је мајке, плакао бих, али су ту око мене људи. Гутам пљувачку и гризем усне. Локомотива писну.

Саопштих му. На лицу овога доброга човека видео сам сажаљење и он ми пружи руку у знак саучешћа. — Али ја немам права да сада дајем одсуства. Знаш... због заразе она су обустављена. Уосталом, питаћу команданта...

Приђох. Видела се растресита земља... Као да вири из ње нека дашчица. Сагох се. Али снаге немам. Војник је извуче. Обриса је о шињел... Нека слова... „колић“... Презиме: Ах, Никола Николић! „Ту је“, викнух.

Шта је са вама? — Он скочи са коња, и поче да брише прашину са мога одела. Рече ми да једне еполете немам. Хтеде да се врати, али га задржах, и пођосмо пешке низ косу. Зачусмо неке чудне гласове, као вику, те застадосмо...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

»Најбоље нек стоји овако, помисли он. Они знају да ја немам жене ни друге послуге. « Потом намести мало своју постељу, привуче сточић ближе прозору, па изиђе.

— Десет година сам овде, слатки братићу... Немам куд... да умрем овде... — Оставите га, молим вас, рече Љубица, која се веома узбуди од старчева плача.

— Зар још питаш ?... У цркву... венчање... — Како ћу ? Немам венчане хаљине. — Којешта! Још те нису оставиле београдске предрасуде... Ти си образована учитељица!

Зачу се отуд најпре шапутање, па онда јаснији одговор, који је могао и Гојко чути. — Немам ја ниједне њене признанице. Нисам јој ништа издавао. Гојко познаде овај глас, и задрхта. — Добро...

само да не мисли о њима, да не страда... — Ах, ја сам несрећна!... Никога... нигде никога на свету немам, ни друга ни пријатеља, о... — Не, не... молим вас!... А ја?.. Истина нисам ’нако...

Знао сам, ако умре да немам куд... други ме нико не би тако милостиво примио... пропао бих... На мене скочише у школи два најодраслија ђака...

— Чудо му нису одузели ствари ? запита је мати. — Он је, вели, сам нудио старцу, али му он одговорио: »Кад немам кћери, не требају ми ни дроњци«. — Ћути, Добро је. И онако ништа ниси имала, веселнице. А сад пуна кућа.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

77. Ој невене, мој невене! Благо томе ко те бере, И ја бих те млада брала, Али сада немам када, Ја се млада на пут спремам, Туђе дворе дворовати, Туђа баба бабом звати, А свога ћу спомињати; Туђу мајку

122. Ах, моја водо студена! И моја ружо румена, Што с’ тако рано процвала? Немам те коме тргати. Ако б’ те мајци тргала, У мене мајке не има. Ако б’ те сеји тргала, Сеја се моја удала.

“ “Остављам те мојој мајци и твојој!“ “Шта ће мени моја мајка и твоја, Кад ја немам тебе, драги, крај себе?“ 131.

186. Паун пасе, трава расте, Гора зелени; И гора се листом саста, А ја немам с ким. 187. Савила се бела лоза нинова, Око тога бела града Будима; То не беше бела лоза нинова, Већ то беше

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СИМКА: Ко је пуцао? ТОМАНИЈА: На месту су их побили! Из машинке! СИМКА: Кога? БЛАГОЈЕ: Ко? ГИНА: Ја немам снаге ни да питам! ДАРА: Има ли у овој кући чаша воде? СИМКА: Ко је у кога пуцао?

ВАСИЛИЈЕ: За представу. Вама смо резервисали бесплатну улазницу! СИМКА: Немам ја времена данас за позориште! А није ни ред. Треба и Гини да се нађем при руци. Видите шта их је снашло?

ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Василије, чекај! Заборавио си перику и чизме! ВАСИЛИЈЕ: Немам ја девет руку! МИЛУН: Не почиње ни у 6, ни у 7, ни у 8! Не почиње никад! Је л сад разумеш — Стефане?

ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Оћеш ли скинути шешир, ништа не видим! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Скинула би, да немам синусе! ПРВА ГРАЂАНКА: Ево их, излазе! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Износе ли их? ДРУГА ГРАЂАНКА: Износе! Двоја носила!

” ЈЕЛИСАВЕТА: Је ли се нешто нашло? СИМКА: Ништа. Шака тантуза. ВАСИЛИЈЕ: „Од покретног и непокретног имања немам ничега, сем овог грешног тела, које ни иначе није припадало мени, и које ће бити враћено мајци земљи: прах прашини!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који цвета: мир. Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена. Далеко негде стоје вите јеле, снежна лица, ради њих ми је, мајко, драго да си потиштена.

Петровић је тврдио да ми ништа нарочито није у носу, а љутио се што немам бар температуру. Вели, не може то тако. Па ипак, сутрадан, при општем прегледу, др Думић је пронашао да имам болесна

Мати му је била умрла и комшије његове беху је сахранили. Неко му је покрао намештај, код куће. Ни постеље, вели, немам! А кад га упитах како је путовао, он ми рече: „Преко Јапана и Енглеске, где су ме ухапсили.“ „Па шта мислиш сад?

Тако је, ето, дошао до тога да све оне лепе, измучене, очајне истине, она празно остављена места на платну, јер „немам, не знам боју за то место“, постају мало већ и смешна.

Погнуте главе идем од камена до камена, а кад се успнем на врхове стена, милујем руком ову обалу. Немам коме да кажем добре речи. Рибари се осврћу за мном и гледају ме мрско.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Старац одговори: — Силни царе! Новац је душогубац и ђавоља ствар и ја га немам и никад га се не дотичем, па га не бих примио баш да га мени и понудиш, а за цркву...

хоћеш? Сироче: Сад нема ко да те веже, је л па ти је жао? Госпођа у црнини: Да... тешко... Сироче: А мени је жао што немам кога да вежем... Госпођа у црнини: Ајде са мном па ћеш мене везати... Хоћеш?... Ајде!...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем: — Одакле си?... 3ар немаш ниједан орден?... — Немам. — Колико ти је година? — Шесет. — Па још ниједан орден?! — Ниједан.

— Ја сам исправан. — Ти си луд, тако матор... Исправан... а камо ти одличја? — Немам. — Лажеш, матора кујо! — Немам, тако ми бога! — Ниједан? — Ниједан! — Колико ти је година? — Шесет.

— Ја сам исправан. — Ти си луд, тако матор... Исправан... а камо ти одличја? — Немам. — Лажеш, матора кујо! — Немам, тако ми бога! — Ниједан? — Ниједан! — Колико ти је година? — Шесет. — Зар за шесет година ниједан орден?

— Шесет. — Зар за шесет година ниједан орден? Па где си ти живео? На Месецу, где ли? Ниједан немам, тако ми свега на свету! — узех се клети. Шеф се запањи од чуда.

Ја, знате, хтедох да легнем да мало проспавам... Шта би' друго?... Немам посла, па од дуга времена просто не знам шта ћу.

Ма ко био министар, па чак добар или рђав, увек се благодарна држава стара о његовој породици. Ја немам деце, али ће држава послати моју свастику да учи сликарство. — Госпођица свастика има дара?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

»Је л'те да не зна ништа?« — вели отац му. »Кажем му ја да он батали стихове, па да учи историју; ал' немам коме да говорим...« После настаде некаква тама, н он чује да иде неко у папучама по соби...

— запита га један. — Не знам ти ни Едуарда ни Филипа, а о њиховим ратовима немам ни појма, одговори он. — Стогодишњи рат. Како да не знаш! — Аха, јес' богме. Ту су Енглези употребили барут.

Са вашарима ја немам никакве везе и, у колико ми је познато, њихова је сезона још далеко. Ну, ствар је веома проста. Вратио сам се са

Сад имам први час латинског језика у ВИИИ разреду, па немам времена да се с вама дуже разговарам, — и пођох у канцеларију.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

МЛАДЕН: Јесам! СЕКУЛИЋ: Где ти је тај списак? МЛАДЕН: Немам. СЕКУЛИЋ: Како немаш? МЛАДЕН: Па ја нисам писмен. СЕКУЛИЋ: Па како си, ђавола, записивао? МЛАДЕН: Тако... у памети.

Требало би и ти који пут да свратиш тамо, међу нас. ЈЕВРЕМ: Требало би, видим да би требало, али, право да ти кажем, немам кад. СРЕТА: Па шта радиш по цео дан код куће? ЈЕВРЕМ: Бринем се... ето, то, по цео дан се бринем.

(На друга врата.) Данице, Данице! ДАНИЦА (улази): Шта је? ЈЕВРЕМ (домишља се): Ти имаш леп рукопис? ДАНИЦА: Немам! ЈЕВРЕМ: Немаш, али лакше пишеш. Мени је лакше да дигнем сто кила него да напишем једно а. Немам дара за писање.

ДАНИЦА: Немам! ЈЕВРЕМ: Немаш, али лакше пишеш. Мени је лакше да дигнем сто кила него да напишем једно а. Немам дара за писање. Па дабоме, не може човек за свашта да има дара. (Шета узбуђено и фркће.) ДАНИЦА: Шта ти је?

Шпиритус, ја! Нека дође да види шта је шпиритус!... Овај, седи молим те, па пиши. ДАНИЦА: Немам хартије. ЈЕВРЕМ: Па разуме се да нема, ко је од нас то мислио па да спреми хартије?

) Мора да су већ близу. Може бити сасвим близу? (Гледа на прозор.) Не види се, а и да се види, шта имам од тога, кад немам ни речи написане, а они иду и тек што нису дошли. (Наслони се на сто.) „Браћо!

) А он има диван говор, читала га је Даница и каже да је диван. И сад тај говор стоји бамбадава тамо на столу, а ја — немам ни речи (Сине му мисао у главу.) Бога ми, и то би мого... зашто да стоји бамбадава, а он може да напише и други?

XИВ ПАВКА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ СПИРИНИЦА (показујући Даницу): Ево је па нек ти сама каже! ДАНИЦА: Немам шта друго да вам кажем до да све то за мене ништа не вреди! ПАВКА: Које не вреди? ДАНИЦА: То што је отац отказао.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Трошак те двојице испунио је већи део мушеме, зато о другима немам шта ни да вам кажем. А и о овој двојици баш нисам требао. Кајем се.

Слободно, вала, ја сам ти ту; и тако, знаш, сад немам баш посла!« А право је и рекао. Био је вазда беспослен. Готов на »потпис«, ка’ бос у бару, а апсе се није бојао.

Ти само мене слушај, па их изваљај овамо! — рече Срета. — А ти знаш како је прошао стари чича Милисав; а ја и ’нако немам друга посла! Али се ћир Ђорђе џапа, не да никако. — Ја сум паре, бре, дао за то; мен’ ме неје то за џабе дошло.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Сваки нас посед у гроб вуче! Богатство је грожђе кисело! Кад ништа немам, све је могуће, Што имам то ми је давно пресело!” „Продајем све своје и све туђе: Шта чекате, паре на видело!

” „За пиће, за провод, за добру клопу Мараму бих са главе дала! Продајем завичај, последњу стопу — никаквог немам морала... Да могу, продала бих целу Европу Од Атлантика до Урала!” „Шта се предомишљате? Напред! Смелије!

Трулеж је доприла, дакле, до сржи! Земљо, не нешто, све је у теби труло: Сад влада ко је дрскији, бржи! Не, немам речи: моје морално чуло Оно не може да издржи!

се чинио претежак и одвећ узвишен, захтевао је изузетно изражену вокацију, а ја дуго нисам био начисто имам ли је, или немам. О чему би, у петнаестој, човек уопште могао писати?

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Чопор коња био је одиста доведен и натеран у бару у којој је било мноштво јегуља«. »Ја немам речи да бих могао тачно описати чудноват призор којим нам се приказала борба између коња и јегуља у бари; ја ћу то

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Па тада куда? Шта ће бити потом? „Ви, жеље моје, ја ничега немам... И ја се с вама хладном гробу спремам. Овде је тужно, опако и црно, Овде је тешко...

Ја бар немам више времена ни воље (То је одвећ штуро и глупо — не могу!) Да се борим, драги мој, за нешто боље. Посвећујем своје

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ „Тако је тако, нека прича даље ђетић!“ рекоше браственици. „А што ћу даље причати? Немам шта! Остадох тунак као прикован. Видјех да је истина што људи кажу да крв притеже.

Фала богу — мислим у себи — шта је овај данас, а ја немам кад ни да се прекрстим. Знам ја њу; знам да је преподобуша од кад је настала, ама данас ми се увија мимо реда.

— Изиђосмо у авлију. Она шће да сједе, као по тенану да се причамо. — Богме, ја немам кад, Стамена, но реци што имаш!

Зуби му цакоћаху, као да га је грозница ухватила. Она није ни примјетила то, но рече, гледајући преда се: „Немам до једну ријеч!“ „Реци!“ „Ајде, мој Јанко!“ „Да идем... а куд?“ „Тамо ђе те зову... ђе ти је мјесто.

Ко би то вјеровао?... Ја, богами, немам ништа против онога момка (Јанка), но ми је мио — а ти лијепо знаш — као да ми је од срца, но малоприје, у иједу, рекох

Ја мислим е је ред да ја то углавим, а не ти. Ти ћеш бити рекла: ја немам ништа против тога, ама како Пејо учини! Је ли?“ „Ја сам то држала као у руци.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

нарочито о попу, који, кад се понуди да одржи „летурђију“ наместо попа који је остарио, одговара: „Бих, али моје књиге немам при себи, а из туђе не знам!

— На сиромаха и зец вади пиштољ. — Тешка је немоћ шупаљ тоболац. — Тешко мени и по брату моме, ако немам у тоболцу своме. — Залуду је начина, када није зачина. — Убогу шавцу и игла се криви. — Најгоре су празне јасле.

Тешко кући ђе није госпара, А баштини ђе није пудара! Тешко мени и Омеру моме, Кад ја немам у тобоцу своме. Тешко овци с вуком путујући И паметну луда слушајући.

Кад му човек одговори: „Како ћу ти, господине, писати ждрепца, кад, га ни сâм немам, већ ако да украдем; а украсти не смем од тебе, јер си ти у том судија.

„Причај ти то мојој поњави, ето је тамо ва путу, а ја немам кад“, одговори му овај. Просих и просих, па једва себи. — Рекао некакав који је био послан да проси ђевојку за

— Зато што су ми миле и драге. 11 Питали пса: — Зашто свакога ријепом поздрављаш? — Зато што немам капе. 12 Питао крмак крмка: — Кад тебе најбоље хране у години? — Богме, кад и тебе: они мјесец кад ме мисле утући.

2 Питали рају: — Што давате агама на годину? — Немам ти кад све редом казивати е ми одоше коњи, него ћу ти казати само оно што не давамо. — А што не давате? — Душу.

— Бих, али моје књиге немам при себи, а из туђе не знам. 5 Питали латински попови попа црногорскога: — Ко је Мелхиседека родио?

А чобанин му одговори: — Е, море, ја сијена немам; иди, пролази и не досађуј ми! Продужи свети Саво пут даље и, одмакавши се неколико стотина корака, застане, прекрсти

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ — Упрти Турчин Еру, те пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: „Немам госпо- | дару, ни перпере, Бог и Божја вјера!“ А Турчин: „Како немаш, бре, ана сени ситим! Зашто лажеш курво?

Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О Боже мој! ја сам царица, пак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића”, и пошље свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те

” А он јој каже куда иде. Онда га вода пренесе, па му рече: „Молим те, брате, питај Усуда за што ја немам рода у себи.” Он обећа води да ће питати, па онда пође даље.

” Како дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: „Дај ми, брате, Милицу да је моја. Видиш да немам никога.” А брат му одговори: „Добро, брате, ево ти Милице.

Онда рече: „Хвала Богу! већ немам цекина, али имам своје очи, окладићу се још једном и у њих.” Тако се оклади у своје очи да је боља правда него ли

” Он жалостан захвали Бога, и рече: „Ја немам очи за правду Бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме

да је то кућа каквих пустаија, али се није страшила мислећи у себи: „Пустаија се боје само богати људи, а ја их се немам за што бојати; казаћу им да ћу их свашта слушати и | радити за ону кору хлеба што ће ми дати.

вечерати, ал ето ти петла, вашке и мачке, стану се око ње умиљавати да би им Што дала, а она као бесна: „До ђавола! немам ни ја колико ми треба, а да дам вама.

Старац му се обећа: „Хоћу“ рече „али да ми платиш.“ „„Од куд ћу ти платити“ одговори му он, „кад ни хаљине на себи немам.

— Упрти Турчин Еру, те пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: | „Немам, господару, ни перпере, Бог и Божја вјера!“ А Турчин: „Како немаш, бре, ана сени ситим! Зашто лажеш? оди опет на леђа.

Ако пијем, за своје новце пијем; а ти ако мислиш, да ја немам новаца, пошто ћеш ми дати Стамбол?“ Цар прем да је знао, да он нема ни паре, опет помисли у себи, да га није

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: То вам је преко света! А шта кад се разболите, никог свог! ЈАГОДА: Немам ни овде никога, ионако! МИЛЕ: Јесте чули шта каже? Има да наступе промене, корените, у све поре живота!

ИКОНИЈА: То се на вашеру нàкило продаје! ЦМИЉА: Вамо лупају, изгледа имаш муштерију! ГОСПАВА: Немам времена ни за цигаретпаузу! Ал теби ово да кажем: оне мишеве дискотиш како знаш!

Добио седамнес месеци, одлежо петнес. ЦМИЉА: А она, та ваша? Је л се породила, или је абортирала? СКИТНИЦА: Немам појма! ИКОНИЈА: Па јесте л ишли на ту економију, после? СКИТНИЦА: Ишо сам лане, али се нико не сећа.

ЈАГОДА: Ма каквим! Вереником! Видите! На шта вам! Изгледам! Једва. Говорим. Видите. Немам. Даха. ЦМИЉА: Да вам донесем воду и коцку шећера? ЈАГОДА: Ма каку! Коцку! Дајте ви мени. Вињак. И то дупли!

ИКОНИЈА: Пали се, пали, ал свако вече разбију! АНЂЕЛКО: Имаш ли неку батеринску лампу? ИКОНИЈА: Немам, имам свећу. АНЂЕЛКО: Дај шта било! Остави врата, вако, отворена, да пада светлост!

Из осмог џепа бије велика зима! А да испразним ову канту, па у канту? Немам кров, ал барем имам поклопац! Не могу да вас огреју ни топлане, ни церова дрва, ни угаљ, ни овнујске коже!

На данашњи дан треба свећу да палиш док си жив! Оћеш нешто да појдеш? СКИТНИЦА: Немам кад, воз ми иде у десет и триес. ИКОНИЈА: А што кажеш да дижеш руке? СКИТНИЦА: Од Вукосаве?

еполете му стргане, канда је због нечег ражалован... Ал му по штофу познајем да је официр... ИКОНИЈА: Ја немам појма... ВИЛОТИЈЕВИЋ: Какви су, ко да су из земље ископани.

Ми смо ти сада исто друштво, ни кучета ни мачета, прави другари! Сигурно немаш нигде никога? Види се да немаш! Немам ни ја! А до јуче... имо сам пријатеља да не знам шта ћу с њима!

ИСЛЕДНИК: Једно ме занима. По пуштању из капезеа, да ли си с њим можда ступо у контакт? АНЂЕЛКО: Ништа ја немам с том вашком ушљивом! ИСЛЕДНИК: Колко је мени познато, зајдно сте вршили недозвољене радње. А сад кажеш: вашка!

У Параћину? У Ћуприји? И шта ако преседне у Лапову? Или, још горе, у Сталаћу? Шта ћеш онда? АНЂЕЛКО: Ништа ја немам с тим! ИСЛЕДНИК: Колко ја знам, имо си пуно мотива! АНЂЕЛКО: Каквих мотива?

Ни по киши од излога до излога... Нигде ништа... Иконија, мајко моја, немам ни наде! ПРОСЈАК (за себе): Сад зови, да видимо ко ће да се одазове!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

(Повлаче се у кујну.) ЈОВЧА (Анђи, после паузе): Па? АНЂА (поникнута, ћути). ЈОВЧА (нестрпљиво): Говори. Немам ја када, и нећу ја то. Је ли истина? АНЂА Истина. ЈОВЧА Све? АНЂА Па... ЈОВЧА Истина да је виноград продао?

ВАСКА Па зар ти све то чуваш што ти ја дам? МЛАДЕН Чувам. Овде код вас имам све, и немам за шта да трошим. ВАСКА И много пара имаш? МЛАДЕН Па, не знам. Сигурно имам доста. Мећем у сандук.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

„Иди куд ти драго, и чини шта ти драго. Зар ти мислиш да ја немам другога посла у Бечу него да сам тебе ради овде дошао?” И тако ти ме отера.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Лажеш! — рече Осињача кроз плач. — Мучи, жено, мучи, немам ја кад, а могâ би липи ствари изређати... Дакле, разумија си све, па сад га води!

— Па, вире ми, добар и лип младић. Баш се радујем! — Жалосна ми липота, жалосно ми радовање, кад је немам чим опремити! Триба ми најмање двадесет талира готови’ осим домаћега трошка. Стога сам, болан, и дошâ.

— прихвати Брне. — Сиди, Думе брате, ако имаш мало вримена. Сиди, одмори се! — Не могу! — рече Думе. — Немам ни тренутка вримена. Прид реферторијем чека ме права војска. Сви смо у великом послу.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НОВИ ПОВРАТАК Још није ни смирај, а камоли мрак: И немам значи чиме да се тешим Што ми се сав видик сузио, а знак Да можда губим свест је што се смешим.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Осилила си се, па хоћеш и с јединим братом да ме посвађаш. — Добро, Ђорђе, дај му све, немам право. Ти си мушко. — Све да му дам?... Па све ћу му и дати! Морам све да му дам. Ти ћеш да растуриш на браћу и слуге!

На њу иде шубара, црна, шиљата, ништа не мисли, не мисли ни да бежи, а види — гуњ се грчи и ломи. — Јесам! У животу немам ништа сем дуката и муке. Коме ћу дукате? За кога сам се мучио?

Не могу! Нисам крив што си ме неправедно волео више од Ђорђа. Немам чим да ти надокнадим неправду. Не могу... Знам, боли те, гледаш ме, осећаш како умирем у теби. Боли и мене.

Много, Вукашине. Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца... Ја сам, брате, највећи мученик. Боље је да ме убијеш...

— А остале? Моје Преровце? — За њих ништа не пише. — Како ништа не пише? — Немам наређења. — Капетан подиже депешу са стола и загледа се у њу мичући уснама.

Сада морам. Кажи ми право, тако ти... Ни у шта нећу да те заклињем. Кажи ми онако, људски. — Немам шта да кријем. Све могу да ти кажем. — Она се одмаче; са рамена јој паде његова рука. — Тешка ти? — Није.

“ Андра му је осетио дрхтавицу. „Син ће да те ишчупа. А ко ће нас?“ цикао је пред плач. „Какав син! Ја немам сина!“ „Твој Вукашин, владин посланик. Он је на другој страни. За сваки случај.“ „Ти си се код двора осигурао.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ја немам ништа да ти причам за њих; Без приче тихи живот им је био: „Љубав је вјечна!“ урезаше туде, Пољубише се, и умр'јеше ти'

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Звек његова алмазнога лука, силну хуку њезина полета немам чему нигђе уподобит до његовој премогућој сили. И крилата погоди стријела на средину војске богохулне, ту се с

Попа, Васко - КОРА

да ће ме стићи ПУТОВАЊЕ Путујем И друм такође путује Друм уздахне Дубоким тамним уздахом За уздисање времена немам Путујем даље Не спотичем се више О уснуло камење на друму Путујем лакши Не заговара ме више Беспослени ветар Као да

брже Мисли ми кажу да сам оставио Неки крвав неки потмуо бол На дну понора за собом За размишљања времена немам Путујем (1943—1945) ПРЕДЕЛИ У ПЕПЕЉАРИ Мајушно сунце Са жутом косом од дувана Гаси се у

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

“, упита он застрашеним гласом. Никија се насмеја. „Али мени, Никији, који о геометрији ни појма немам, то не сметаше да ме Платон дочека оберучке“. „Разумем, стриче.

Зато се прибојавам да немам правог дара за ту науку“. „Не брини се, синовче! Платон ће те на моје заузимање већ примити у своју школу“.

Кад си ти овде, немам више тих брига“. Аристотелес хтеде да му нешто одговори, али га Никија предухитри: „Свршена ствар!

„Немам довољно речи да изразим колико ме то радује и обавезује на благодарност“. „Где и када бих, Архимеде, могао да ти доста

„Али Шот је мој пријатељ!“, узвикну Герике. „Од њега немам да се бојим“. „Може бити“, одговори му син, „да је пријатељски расположен према теби, да је у души поштен човек, али

„Јер знате да ракија шкоди здрављу“. „А, не због тога“. „Него?“ „Што немам пара за то уживање“. „Али Исак Њутн није, колико ми је познато, чезнуо за ракијом као ви“. „Није - на жалост!

Морам, већ у току овог дана, отпутовати одавде. Немам времена да разгледам варош, већ морам право ка Лавоазијеу. Сва је срећа што тачно знам где ћу га наћи.

месту, а моји сарадници, господин Сеген и мој служитељ, надзиру ток хемиског процеса, а ја тамо, у другој просторији, немам никаква посла више. А што је најглавније, ја Вама дугујем велику благодарност.

„Нисте ли покушавали да то надокнадите каснијим учењем?“ „Покушавао сам више пута, али не успех ни најмање; немам ваљда главу за ту науку“. „То није могућно!“, узвикнух.

Он ме погледа пријатељски - ваљда му је мој поглед открио моју мисао. „Да, драги мој“, рече ми, „немам математичког знања. Да ли да се због тога печалим и тужим се на своју судбину?

„Не бих ништа лепше пожелети могла, и немам довољно речи да вам заблагодарим на томе“. Она је врло отмена, образована и неописиво љубазна старица.

„Не губите храброст! Ако имате љубави према науци, стрпљења и издржљивости, отићићете врло далеко“. „Али ако немам урођених способности?“ „Оне се развијају саме од себе!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

„Толико времена прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан... а знаш да бољег пријатеља немам“... и шта ти ја знам. Отворим писмо: тачно као што сам очекивао.

Нема организације, нема средине у коју човек може да уђе без резерве. А после: ја сам се разочарао, ужасно разочарао; немам више вере.

Ја нисам наиван, ја више не верујем, не знам у шта и коме да верујем, немам идеала. Немојте ме звати: друже. — А ти, брајко, кад немаш ни воље ни идеала, скрсти руке као што си скрстио, трпи,

Има само двоје: не живети или побећи у свет. А ја још имам снаге. И десет ноката биће ми доста да зарадим мир кога немам и кога овде никад нећу имати.

поднимивши се танким и дугачким рукама, не скидајући погледа с Николе, рецитовао је: Ја сам газио у крви до колена и немам више снова. Сестра ми се продала, а мајци су ми посекли седе косе.

И данас мирно гледам како ми жељену жену губави бакалин грли... И немам воље — ил' немам снаге да му се светим... — Стој! — грмну Никола са изразом дивље јарости и устајући.

И данас мирно гледам како ми жељену жену губави бакалин грли... И немам воље — ил' немам снаге да му се светим... — Стој! — грмну Никола са изразом дивље јарости и устајући. — Ти си то спевао, скоте!

И вуче га снажно за уво командант. — Го... го... гос... подине... пуковниче... а... а... а појма немам! Као ашов широка и тешка десна командантова шака пљашти по левом, необријаном Ресимићевом образу.

— Добро, потпуно је тако. Ти све објашњаваш, све разгледаш са свих страна, свакога разумеш, у сваког се увлачиш. Немам ја ништа против тога.

ђа... ђаволи, ку... ку... кукама одвући у пакао. А могли би да ме спасу, ни пуних пет година немам, четири и пета, каже ма... ма... мама. Да су добри, они би ме могли спасти. Проклети деда, шта му је требало витло“...

једином, последњом, спасоносном, раскољниковском надом — злочином, и све више и све очајније жалио за снагом које немам да развалим, да прегризем, јест да прегризем и да искидам тешке, мрске, одвратне окове којима сам спутан...

„Шта ћу“, мисли он, „ето и ја не бих хтео да сам такав, никако не бих хтео, али морам бити такав, немам снаге и нисам своје сопствено дело.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Јер ја се осјећам доста безбједан. Овдје сам остао непознат или неоткривен. Ја дакле немам да страхујем да ће ико покуцати на моја врата. Наравно, осим ако се забуни, јер и то бива.

Збиља чудно. Јер та ми досљедност никад у животу није устребала, никад нисам осјетио ни најмање недаће од тога што је немам. Па одакле онда толика жудња за њом? Сâм бог то нека зна!

— Добро, а што мислиш, која је моја Мама-Јумба, на примјер? — Не знам, немам појма. Требало би подробније испитати. А то најбоље човјек може да сам изврши.

— Ох, жалим само што немам сина па да у твоје руке повјерим његов одгој! Да га учиш животној мудрости! Ти си рођен таленат за информатора!

И тек тад ћемо евентуално заслужити име литерате-анализатора. А ја ти немам баш много смисла за то. — Али такви су сви литерати. Та сви умјетници раде због саме умјетности а не због чега другог!

Не, немам никаква смисла за крупне ствари, за „више интересе”, за „државни разлог”. Кад ми препријече пут краљевске кочије у који

То и јест специфичност овог мог романа. Можда вам је познато да ја с мојим романима немам среће. Обично ме коре да сам реалиста, да немам фантазије. Бацио сам се на фантастични роман.

Можда вам је познато да ја с мојим романима немам среће. Обично ме коре да сам реалиста, да немам фантазије. Бацио сам се на фантастични роман. Али видјет ћете: сад ће ме корити што нисам реалиста.

” А ја, ето, као за несрећу, увијек сам имао много жеља, веома много жеља — а баш ни једне воље? Немам ваљда те амбиције коју, у даном моменту мог живота, нисам имао. Све — осим амбиције воље.

Бат жандарских корака пред вратима. Гледам га и настојим да прочитам на његовом лицу је ли се одржао. Немам појма што је то што су из њега хтјели да извуку.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— викну Радован и опет подиже нож. — Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа. Данас немам више од сто гроша код себе. — А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?

Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. — Можете ме убити, али сад немам. — Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави.

— Зар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као за себе. — Што ћу, кад немам друга посла? — Него да вребаш девојке по вировима! — Е, ђаволи!

Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! — Јок, ја нећу тако. Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд. Треба из раније да знамо шта ћемо. У тај мах груну пушка иза њихових леђа.

оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: — Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће.

Истина јест, више нема нас Дражовића. Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник.

— Немам ја посла са судом... Нисам ником никакво зло учинила ... Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. — Е, дево

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Па ме још ни сад не би пустио, да нијесам утекла. А кад то бог чује, рече: — Што ћу сад од њега? Јер већ за њега немам веће каштиге него да га пошаљем на земљу па да још једанпут умире. А смрт рече: — А ко ће га уморити?

Царски га ашчибаша спази, помисли да је гладан, те га упита: — Шта ти ту чекаш? — Немам посла, па бих рад да ме примите у ту ашчиницу макар и за храну, а могао бих ви, ако ништа, суде прати.

Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: „О боже мој, ја сам царица, па немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића“.

Царев син одмах скочи, па ухвати малара говорећи: — Дај ми је, ђе је? Немој се шалити! Малар рече: — Немам је ту; али ћемо је наћи.

— Чујеш, човјече, ево ја ти и пошљедњи пут велим, ако нећеш краве клати, ја ма̓м одлазим од тебе, јер видим да немам човјека који би био вриједан да с њим живим!

А он јој каже куда иде. Онда га вода пренесе, па му рече: — Молим те, брате, питај усуда зашто ја немам рода у себи. Он обећа води да ће питати, па онда пође даље.

Како дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: — Дај ми, брате, Милицу да је моја. Видиш да немам никога. А брат му одговори: — Добро, брате, ево ти Милице.

Онда рече: — Хвала богу, већ немам цекина, али имам своје очи, окладићу се још једном и у њих. Тако се оклади и у своје очи да је боља правда него ли

Он жалостан захвали бога и рече: — Ја немам очи за правду бога, него те молим, брате мој, да ми дадеш воде у какав суд да квасим уста и да умивам ране, и да ме

— Е, а не би ти могô то мало погледати? — Како би могô кад очију немам! — А ти опипај прија него што покосиш. — Е, кад би ја био ђутураш, онда би имô на то вримена, ал̓ је мени издато на

— Ја немам за тебе ништа; оно што имам вјештине, то је за мене, — рећи ће лисица. Јазавац опет рече: — Ја имам још само једну

Ако пијем, за своје новце пијем; а ти ако мислиш да ја немам новаца, пошто ћеш ми дати Стамбол? Цар, премда је знао да он нема ни паре, опет помисли у себи да га није подговорио

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

гомили тренутака У нереду, по прошлости разбацано, Док њу време вуче некуд, некуд носи И односи без отпора и лагано. Немам снаге да се борим са временом, Да одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више,

Па куд идем, да ли идем, је л' опсена? Ко ме рони, кога носим, пре и сада? За мном стоји чега немам, а преда мном: Мртва прошлост са животом покривена.

ПЕСМА 1 У нехату и немару дани иду и пролазе, И лагано све се губи, изумире и пропада, И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе; По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.

И да све потоне. ПРЕДГРАЂЕ ТИШИНЕ Ја видим, збиља, да већ немам снаге Да волим, патим и да ишта желим; И не знам више за спомене драге, За пали живот са ружама свелим.

Јутро ми свако пружа живот цео, А свака поноћ један покров бео. За мртве немам молитве, ни боле. Посматрам, гледам; моје време тече.

Сјај и боли по'абани. Дуге нема у сутону; Не виде се ноћи, дани: Моје доба све утону У сан што ми сад не смета; Немам више свог терета.

Долазе дани и ноћи без јаве. Сад не познајем израз божјег света И немам појма за мисли и боје; Небо и земља више ми не смета, Као ни љубав, к'о ни ране моје.

Све ми се чини немам воље своје; Ствари и људи сад постоје за ме. Изгледа да су мисли, жеље моје, Постале сенке, нека врста таме.

Изгледа да су мисли, жеље моје, Постале сенке, нека врста таме. Моји су дани данас једне боје. Видим да данас више немам неба, Да моје очи за њим и не маре; Видим да мени још једино треба, Да губим мирно све навике старе У ветру трулом што

РАСПАДАЊЕ Сад немам више оне старе плиме За бол и љубав; нити данас расте Цвеће слободе и осећај зиме, Као ни жеља за јесен и ласте.

Сад немам више оне старе плиме. Сад немам више очију за дýге, За ведре боје облака и снова; Сад немам више сутона и туге, Ни сен

Сад немам више оне старе плиме. Сад немам више очију за дýге, За ведре боје облака и снова; Сад немам више сутона и туге, Ни сенку среће, ни шапат брестова.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Када сам му рекао да немам новаца којим би то платио, позвао ме је да пођем с њим и ускоро сам се нашао испред човека који је но мојој процени

Осећао сам да немам права да молим за помоћ јер се нисам сасвим посветио послу ради чега сам дошао у Праг. И док сам размишљао о

У почетку сам се морао борити да бих обезбедио себи место поред димњака, али када су исељеници схватили да немам топле одеће, престали су да ме потискују.

Признао сам им да имам само пет центи у џепу, да немам никог познатог у Америци и да никог у овој земљи не познајем изузев Франклина, Линколна и Хериет Бичер Стоув, чију сам

Признао сам да о томе појма немам. Показујући руком на златне таласиће сунцем обасјане реке делавер, рекла ми је да та река није увек изгледала тако

” Био сам сигуран да им њихове традиције пружају нешто што ја немам, уколико се не покаже да су српске традиције сличне америчким.

се прикључим одбрани штапа, један бруцош друге године по имену Френк Хенри, зграбио ме је и повукао натраг говорећи да немам шта да тражим овде јер сам судијску линију прешао сувише касно.

Када сам му рекао да се журим да што пре стигнем у своје родно место Идвор и да због тога немам времена да се и сам попнем на Алпе, он ме је уверавао да би за само десет дана проведених у Луцерну могао да се

Када сам му рекао да се журим да што пре стигнем у своје родно место Идвор и да због тога немам времена да се и сам попнем на Алпе, он ме је уверавао да би за само десет дана проведених у Луцерну могао да се

То ме је подсетило на прве дане у Америци. Својој жени, која је стајала поред мене на палуби, рекао сам да ни сада немам много више новаца у џепу него онда када сам пре петнаест година прилазио Њујоршкој луци и када сам први пут угледао

Ћипико, Иво - Приповетке

— Ето све! прегори се Цвета и истресе новаи у његову руку. Агент брзо преброја. —Још двадесет хелера. Дај! Ала! —Немам више! —Онда што занрветаш, бештијо! — и утисне јој силом новац у руку. Други нахрупише да потпуно плате. Истиснуше је.

Укрцају се. Цвета приступа опет агенту. —Попусти оних двадесет хелера, замоли га сузним очима, да одем с осталима. Немам више... Бог ти дао! —Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'!

морем тамније боје, потражи дјевојка Лазу и, зближивши се к њему, у шуму и вреви чељади, умиљато му рече: Овде немам никога до тебе! У путу убрзо се прилагоди новоме животу устрпљем жене која је одувијек вична подвргавати се и слушати.

—Јесте... а, може бити да и нисте, јер не разумијете... —А зач не разумимо? —Пусти... сад немам времена да ти тумачим. —Уто се јави службеница да је чорба на столу. — Дакле, ча ћу рећи осталој браћи?

— Ни мени не пише већ дуго, — одговори ми она кад јој рекох да немам од њега гласа. — Не пише ми, — понови па се као сјети и порече се: — Лажем вам, писао ми је једном, — продужи старица

— Е, што ћете? — одговори она. — Немам ја полакшице, а таки је закон! — Па с интересом упита ме: — Је ли те, и мој син Марко, да је овдје, имао би полакшицу

Илија гине с дана у дан. А кад домаћица хоће да га чему подвори, вели јој: — Ко ће мени угодити када здравља немам? Да убије време, навече разговара с домаћицом. Али вечерас ни домаћина у кући нема, задоцнио се преко обичаја.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Најпре, не знам како бих одредио шта је то велики песник. Богдан Поповић је имао „мерило“ за то; ја га данас већ немам. Још је теже рећи шта је овера коју даје сопствена култура. Изгледа да сам једном давно поменуо ту оверу као пресудну.

За лагодно, необавезно читање готово да уопште више немам времена. Само што то не значи да ми се више не пружа прилика да уживам у читању.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Какве демонстрације, бог с тобом? РАКА: Против владе. САВКА: А шта ти имаш са владом, побогу, синко? РАКА: Немам ништа, али сам и ја викô: доле влада! ЖИВКА: Ето ти, ето ти, па не цркни сад од муке! Ама.

ЖИВКА: Носи натраг, немам кад да је пробам. ДАРА: Али, забога, мајка, Што не пробаш? ЖИВКА: Тако... Донеси после подне...

Драга има златан зуб, зар госпа Ната има два златна зуба, па чак и госпа Рокса протиница има златан зуб, а ја да га немам! ЧЕДА: Па да, откуд има смисла то: министарка, а да нема златан зуб... ЖИВКА: Па дабоме!

ЖИВКА: Ама, зар цео тај списак да примим? Па то ми треба десет дана само на то, а имам толико посла да немам кад ни честито да ручам. ВАСА: А требало би да их примиш.

ЖИВКА: Ама, како ви мени „немам шта да се вежбам”? Мени то изгледа као да ви нешто ружно мислите. НИНКОВИЋ: Најбоље би видели, госпођо, како ја

ВАСА: Дакле, да оставимо све друго па да пређемо на ствар, јер Живка нема много времена. ЖИВКА: Бога ми, немам. Баш сад чекам неке важне визите из дипломатије. ВАСА: Па дабоме. Него дедер! (Извадио је хартију да бележи.

Хоћу с њом да проговорим. Ипак, ћерка је, њу ће пре да заболи срце него тебе. ЧЕДА: Молим, изволите, немам ништа против. Покушајте, можда ће њу заболети срце. Извол'те овамо! (Оду заједно у десну собу.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Али ето, не жалим њих. Чим је овде на Косову омркло, ја знам да смо сви за трошак Турчину. Но стар сам, деце немам више, унучади не. Ће остане пуста земља. А њу жалим.

“ — А служиш ли, прото, кад? — Не. Не више после Метове смрти. Осетио сам олакшицу кад сам сазнао да на то немам права. Сам себи сам пресудио. Сам себе сам распопио. Хоћу да умрем као човек. А пре сам служио и у крвавим хаљинама.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

„Ујео ме голуб бесан, Па му пуштам крв на мед.“ Дај ми руку да опипам Жилу како бије. — „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.

Ево двеста форината — Више немам. Куцкао сам по камену Целог свога трудног века... Тика-така, тика-така — Нека, нека.

Ко у тој радости не зна да ужива, Срце га издало, С њиме немам збора, немам разговора — Таквића је мало. Одрежимо грану зимзелене јеле (Јела гране спушта, луди нам се сама),

Ко у тој радости не зна да ужива, Срце га издало, С њиме немам збора, немам разговора — Таквића је мало. Одрежимо грану зимзелене јеле (Јела гране спушта, луди нам се сама), Накитимо грану

Што ти не смем рећи На свесвему хвала, Тим се наша стара братност Није подерала. Ти си мене волô Што ласкања немам (Сад најмање кад се и ја „На истину“ спремам).

„СОНЕТ“ Сонет се лако ствара. Пазите, браћо млада, Ја ћу га створит’ сада, Макар да немам дара. Узме се форма стара Стих по стих у њу пада, Крај се са крајем склада — И форми нема квара.

Госа проговара: „Па зар тако, лоло! Зар ја теби зато дајем трула меса, Да од тебе данас немам интереса! Зар ја зато храним тога гладног звера? Ти си незахвалан, немаш карактера.

Па драге воље, — во прецје немам, Шта више на то давно се спремам. Ја се не бојим студени твоје, Та глава ј’ моја већ твоје боје (Није баш са свим

Опоруку чиним, омладино драга, Ма да немам злата, ма да немам блага; Је л’ ми перо скврно, ти га само преби, — И дугове моје све остављав теби.

Опоруку чиним, омладино драга, Ма да немам злата, ма да немам блага; Је л’ ми перо скврно, ти га само преби, — И дугове моје све остављав теби.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

САРА: Ја имам један леп план; истина, ја сам слаба жена, немам толико разума, толико памети као ви, али сам ваша тетка, мон фрер, а тетке, знате, свуда се умеду наћи, а и треба да

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

То питоме долине посташе провалије У овој песми у којој немам мира. Срце пуно мрака анђела свога бира Да бди над горким морем и намеру ми крије.

ИИ У сну то стојим испод запаљеног дрвећа пред чудним знацима и више немам руке у простор прогнан и у време. Већа све бива сенка моја далеко од хуке где ћутећи док остали су мртви уснух.

БАЛАДА Охридским трубадурима Мудрости, неискусно свићу зоре, На обичне речи више немам право! Моје се срце гаси, очи горе. Певајте, дивни старци, док над главом Распрскавају се звезде као метафоре!

Краков, Станислав - КРИЛА

На осветљеним крилима шаторским виде се црне сенке како дрхте. — На, то је ваше... да платим немам више... Крило на улазу шатора се размаче, светлост паде на суву, згрудвану земљу, и омалена прилика поручника Луке

Курјаци су урликали далеко у планини, и тражили лешеве под снегом. — Господо, ја немам више новаца, изјавио је Душко када је већ и свећа почела да догорева.

Петровић, Растко - АФРИКА

Зна да спрема пољску кујну и пристаје да иде за мном где год будем пошао. Одмах купујем прибор за кување, кога још немам, конзерве, брашно, зејтин итд. Самба ме подсећа шта све још треба купити.

Дајем им новаца и кори, али како ђинђува немам код себе, кажем им да ми пошљу ког дерана по коме ћу им послати. Сељани изјављују да ће играчице доћи саме по поклоне,

Овде сам увек само на пролазу, а имам много више пријатеља међ црнима но они који су ту годинама. „О ја немам илузија, знам колико је црнац бедан, покварен, и нижи створ, и ја га презирем исто колико и други бели; само што ја

И осећа да немам нити илузија нити предрасуда за њега. Кад ага ударим он види да то није да бих га понизио, већ да га заболи; а ја знам

Не зна ни речи француске; поред себе немам ниједног правог тумача. Рукујемо се; сликам га крај коња, на коњу итд. Иза Феркасандугуа сва села која се нижу

Дерани и старица учинили су то већ пре мене. Идемо сад кроз она врата лево у нови ходник. Ја немам више ниједан филм у апарату.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СПАСЕНИЈА: Ох, шта ћу, мајко, или маћехо, Кад снаге немам, моћ ме издаде! Бар да га никад нисам видела! Бар оне ноћи не!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ноћас идем из Јовановца. На путу нигде сламке сена. Левак ми обосио, а немам гроша у кеси да га поткујем. А тих проклетих правителствених налбанта (поткивача), нигде нема, као да су у земљу

— Тако! А јесте ли ви то добро видели? — Добро, ваше превасходство. — Дакле и ту продиру! А с левога крила немам никаквога извешћа; пуковник Малиновски ништа ми не јавља, а од подне га нападају Турци са свом жестином.

Страшљивче јадни, војска камо ти?« Мајор Велимировић одговори потресним гласом: — Ја немам војске. Чернајев одступи од њега и продужи своје псовке и проклетства: — Ја морам да бежим, ја ћу да оставим ову

Ја немам речи да искажем онај израз који се тада разли по бледом лицу мајора Велимировића, То је била нека чудна смеша од бола,

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ил’ ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара; Љубим ли те... ил’ ме безум гања, Немам вида, немам осећања; Љубим ли те... ил’ љубави није — Што се грли, то су саме змије; Љубим ли те...

ил’ ме душа вара, Што се удиљ с тобом разговара; Љубим ли те... ил’ ме безум гања, Немам вида, немам осећања; Љубим ли те... ил’ љубави није — Што се грли, то су саме змије; Љубим ли те...

А ја друга блага немам, Нит’ би друга блага требô; Ти си злато моје наде, Шарној дузи ти си небо. Па још уз то српско срце, Чим се злато

ХХХІВ Имам песме, ако немам злага, Песме-бисер драгој око врага, Ситне, мале, нек јој боље личе, Нек их више, нек се више диче.

Знаш ли, драги, онај данак, Што је дивно мирисао?“ Не знам, драга, онај санак, Сећати се немам кад, Не знам, јане, онај данак, Само љубит’ знам ја сад.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Не на мене! — повика један четник. Четници се прикупише око мене. Прилегли смо иза неког заклона. Појма немам где сам. Везу смо погубили. Неки тежак задах испунио маглу, па једва дишемо.

Али с чиме? Без артиљерије немогућно је нападати на жичане препреке. А после, знајте, упамтите, разумејте, ја немам ни маказа за сечење жица.

Сетио сам се тек тада да ја при себи ни револвера немам. Шта да радим? Оружје ми је потребно, али не да се браним — шта можемо нас тројица? — већ да себи одузмем живот.

Наш циљ је да се дочепамо једнога камењара који се налази на половини брда. Тај камењар видећемо одмах... Сад, немам више шта да вам кажем. Остало знате. — Бојовић заћута један тренутак и погледа преко људских глава. — јесу ли сви овде?

Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока. — Наравно... Немам змиче у срцу, не ловим „зајци“, на свако пиле „викам“ добро јутро. Кипислцауф!... Анђелска душица. Ња, бато!...

— Имаш ли извештаја од куће? Преко његовог лица пређе сенка туге. Одговори ми једним крајем усана: — Немам. Већ чујемо неки жагор људи.

Једва чекам кад ћу опет у Солун. — Размештајући чаше по столу: — Кад пођемо у Србију, други ће понети паре, а ја немам ништа више до те слике. Али... „Нек лаје, док траје. Кад нестане, нек престане“. Баш ме брига. Сто година нећу живети.

Иначе, сада на боловању на леђима Јежа. — Главу даје, ал’ мамузе не скида — дира га Коста. — Седи на кревет и, пошто немам виљушке, умачи прстима.

Слушај, друже — обрати се тек сад Рајко природним гласом Кости — хоћемо ли да их помогнемо? — Немам наређење, јер ће они свакако то у тишини да изврше. Уосталом, ако устреба, ми смо увек за гужву. Рајко се протегну.

Уговорите то како знате. — Тада се окрете војницима. — Више немам ништа да вам кажем... Знате... Ко се чува и Бог га чува. — Обућа! — добаци Драган. — А јест.

— А и да искористимо ову прилику, да се видимо са капетаном Рацом и ветеринаром. Иначе никад слободног времена немам... ПТИЧИЦЕ НЕБЕСНЕ Пуковска трупна комора налазила се у равници, у селу Турман-Махали.

Интересовало ме да их видим. Причао ми је како су обе врло лепе, млађа је још лепша. — Сувише је млада, и ја немам времена да се мајем око ње — говорио ми је он. — А ти па имаш времена! — чисто се наљути Војин.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Напосљедок видјех да никого нема, Сон мја зовет спати, и око ми дрема. Ја, оставив сабљу, у постељу легох, Видећи да немам бојати се чего... Тако, моја милаја и прекрасна кумо, Мене моје варало уплашено уво.

Ах! доцне ће бити, Нећу, ћерко, зета очима видити.“ А ко ће ме, мајко, јадну запросити? Знаш, мамо, да немам ни пребијен новац, Зато мене неће сиромах трговац; А богати броје куће и дућане, И колико има земље за орање.

Сву тишину изгна, прогна, И веселост моју попра до дна. Немам места, немам стана, Ходим, бродим по свих страна: Сам сам, нит ме когод дира, Ал' ја опет не находим мира.

Сву тишину изгна, прогна, И веселост моју попра до дна. Немам места, немам стана, Ходим, бродим по свих страна: Сам сам, нит ме когод дира, Ал' ја опет не находим мира.

Мог живота солнце буд запало, Избегло ме срећно све на свету; Мени дејат и Јестество стало: Помоћ убог немам јер ја клету.

Летим у сну, играм по воздуху, Свирам, певам, кликћем од весеља, Чујем Љубе пјесне миле слуху: Немам, пловјашч, у радости жеља. Сни! Од свега тога — шта имате?

Јован Пачић НЕПОЗНАТИ ПЕСНИК НЕВОЉА Немам дувана, Новаца немам, Немам сира, Немам сланине. Пиво је скупо, Вино јошт скупље, За ракију много ишту, Воде не могу.

Јован Пачић НЕПОЗНАТИ ПЕСНИК НЕВОЉА Немам дувана, Новаца немам, Немам сира, Немам сланине. Пиво је скупо, Вино јошт скупље, За ракију много ишту, Воде не могу.

Јован Пачић НЕПОЗНАТИ ПЕСНИК НЕВОЉА Немам дувана, Новаца немам, Немам сира, Немам сланине. Пиво је скупо, Вино јошт скупље, За ракију много ишту, Воде не могу.

Јован Пачић НЕПОЗНАТИ ПЕСНИК НЕВОЉА Немам дувана, Новаца немам, Немам сира, Немам сланине. Пиво је скупо, Вино јошт скупље, За ракију много ишту, Воде не могу.

Ја, певац, сузе лијућ, Твој рујни кунем лик, И бежим — кула? Не знам! Усамљен тражим луг, Покоја нигде немам, Плач ми је верни друг. Од првога огранка Тих боравићу сан Док тамна ноћ не сагна У море кивни дан.

2. м. у тамни луг, стоји: у пустињу), а без сумње и још другде. Строфа је вероватно познијег перекла, а немам никаква доказа да је Видаковићева.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Нег’ ово троје... МИРА (кличе): Бабо, ах, бабо! РАДОШ: Ја немам деце!... Немам никога!... Богом сам проклет, немоћан, стар!... (Радош одлази. Мира пада у несвест.

Нег’ ово троје... МИРА (кличе): Бабо, ах, бабо! РАДОШ: Ја немам деце!... Немам никога!... Богом сам проклет, немоћан, стар!... (Радош одлази. Мира пада у несвест.) БОГДАН: За њиме, Бошко!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Шјутра ће бити гробови и биљези наше чељади мрачни, неосвијетљени. Немам чиме споменути мртве своје, нити имам чиме даровати кљаста и саката за покој душа њи'ови'... Шта дочека Реља Кнежевићу!

родио некако кад се први пут почела трећина од народа купити; још ја имам снаге и кувета, иако се већ двадесет година немам чим ни на Ускрс омрсити.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(1910) ОНИМА ШТО ПЛАЧУ Ја хоћу да радим не губећи време, Да не кукам после како немам среће, Како је за борбу слабо моје плеће И како су људи стене глухе, неме.

У мени драж сва је. Али ви сте гробљем створили ме живим. Јер ја немам срца, а го разум шта је? Иронија моћи. Зар њој да се дивим?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЈЕРОТИЈЕ: Имаш ли ти каквог Ђоку у фамилији? АНЂА (домишљајући се): Немам! ЈЕРОТИЈЕ: Е, ако ти немаш, твоја ћерка има. АНЂА: Ама, шта говориш, бога ти?

Врло важне бриге. МАРИЦА: Ја не знам какву бригу имаш, али ја морам говорити с тобом још сад. ЈЕРОТИЈЕ: Не могу, немам кад! МАРИЦА: Ако не говоримо сад, биће доцкан. Ја те молим да ме саслушаш, јер ћеш се иначе кајати.

МАРИЦА: Па ви мене и не слушате? ЈЕРОТИЈЕ: Не слушам. Ето, видиш и сама да немам кад да те слушам! МАРИЦА: Добро, оче, ал' знајте да ћете имати да се кајете...

ЈЕРОТИЈЕ: Шта је? ВИЋА: Алекса. ЈЕРОТИЈЕ: Гле, гле, ја немам визиткарте, а Алекса их има. ВИЋА: Па знате како је... био жандар у Београду, пред министарским вратима.

МИЛАДИН: Бог ми је сведок, господин-Жико! ЖИКА: Имаш ли ти неког сигурнијег сведока него што је бог? МИЛАДИН: Немам. Ал' ја највише на тебе рачунам господин-Жико. Рекох, ако те као човека замолим...

Ето и сад, дохватио ми нове новцате гаће. ЖИКА: Што му не скинеш, па нек иде го! МИЛИСАВ: Не могу, немам то срце! Видим нема, па ми га жао! ЖИКА: Е, па тако ти је то! Кад имаш срце... не можеш да имаш гаће.

То, то, читај, бога ти, Вићо! ЂОКА: Ја бих вас молио! КАПЕТАН: Је л' хоћеш да признаш? ЂОКА: Ама, немам шта да признам. КАПЕТАН: Читај!

Ако већ мора бити, прочитајте га ви сами! КАПЕТАН: А, не! Овако, јавно! Немам ја с тобом ништа па да насамо читам твоја писма. Овако јавно, сви да чују. Не слушај га, господине Вићо, него читај!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

од беса, бола, поче брзо да са једног краја на други иде, баца дрва, намешта и виче да Младен чује: — И нека остане! Немам их више. Једно имам. И што да се и оно мучи, пати? Када није за женидбу, што се женио? Не дам.

да узме натраг, чува за себе, њему то не треба, а ако затреба, сам ће он затражити, она само одгогори: — На, синко. Немам ја више шта да чувам. Немам ја више шта да се бринем. Немам ја ништа више. Ти имаш све. Све је твоје. Ја ништа више!

Немам ја више шта да чувам. Немам ја више шта да се бринем. Немам ја ништа више. Ти имаш све. Све је твоје. Ја ништа више!

Немам ја више шта да чувам. Немам ја више шта да се бринем. Немам ја ништа више. Ти имаш све. Све је твоје. Ја ништа више!

Ћипико, Иво - Пауци

—А што ћеш од она два порубана говечета? — преврне газда говором. — Хоћеш јш их откупити? —Немам чиме, господару, до јесени, а на јесен узми колико знаш.

Газда чита и даље и чини се невјешт. — Немам чиме утрнути божићне свијеће, се исти плачљиви глас. — А што? Немам чиме ни купити је .... Де, газда, смилуј се!

Газда чита и даље и чини се невјешт. — Немам чиме утрнути божићне свијеће, се исти плачљиви глас. — А што? Немам чиме ни купити је .... Де, газда, смилуј се!

! Дадох све за сијено. —Има их код вас, а имате се од шта наплатити. —Чисто ти кажем: немам. —Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу. Људи са Васом пођоше да приме сијено.

— Дошао си, — вели му. И заклопивши кутијицу стави је на страну. Равно Војкана погледа у очи: —Немам готових пара. — Помози сада или никада, господару! ... Порубало ме за порез.

Равно Војкана погледа у очи: —Немам готових пара. — Помози сада или никада, господару! ... Порубало ме за порез. —Немам готових, а жао ми те: даћу ти кукуруза. —Имам, господару, жита у кући. —Чекај, будало!

— Примакни се ближе да ти кажем што треба да радиш! Купи сестрин дио, и онај дједа му и бабе по мајци. —Немам, господару, новаца... —Чекај, будало! Не нагли!

— Ухвати за перо! — вели прво дједу па баби. А кад сестра оклијеваше да прихвати за перо, наљути се. — Немам времена дангубити! — повика на њу, и жена, у страху, дрхтећом руком постави криж. Дјед, баба и сестра пођоше.

—Машо, — трже се — јунак си! —Што је корист кад немам порода? — одговори она, очито том мишљу заокупљена. — Ах, назвати се мајком твога дјетета, Раде!

Затим јој је засебице писао још друга два листа. Тек након неколико дана она му отписа: „Немам времена да вам надуго пишем. Када дођете, све ћете сазнати. Хоћу да вас изненадим”, дода при крају писма.

Младић се као смисли, савладан самилошћу па умилно понуди Јури новаца за љекарију. — Немам много — рече, — но мислим, да ће ти бити доста. — И извади новчарку из џепа. Јуре се трже и устаде изненађен.

А биће да су свједоци криво казали... — Међутим, — прослиједи судбени пристав наоко равнодушно, — ја ако немам доказа, мало ми се мари, и таман хтједох да окривљеника ријешим, кад се јави са приједлогом политички управитељ.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Гомилу смрдљивих кожуха, неколико искрзаних и зарђалих мачева, тољага и буџа од дреновине? Какав је то рат у коме немам никаквих других изгледа него да најурим у бекство шаку одрпаних сметењака и стрвинара који ништа друго и не раде него

Али ето, откако се око нас дигла та одвратна галама, ја више немам никакве жеље. Никанор На обалама Мораве распадају се трупла цркотина и стрвина.

Димитрије Не волим врућину јер рутави Исидор тада иде бос, не чујем га кад дође до врата и немам времена да сакријем Прохоров крст.

Какав је то луди, разуларени монах који се лаћа мача уместо да сагне главу пред распећем? Добро, али зар немам право да кажем ако ми се нешто не допада?

Уопште се није о томе радило. — Ти си издајник! рекао је Дадара мирно. Немам снаге да поновим шта ми је све рекао. Укратко: оптужио ме је да сам спреман да предам тврђаву и читаву жупу моравичку

Та мисао ме најпре плаши, а онда се на њу навикавам јер немам избора. Она је, наиме ту, и ја се не могу претварати како је не примећујем.

у дугој мрачној јесењој ноћи, ја једини будан од свег света, киснем, хладно ми је, али ми је и топло на неки начин. Немам ни један ослонац, ништа за што бих се закачио, овде у овој ноћи сâм сам без жене, деце, пријатеља; ни парчета земље,

Ведро је, стење је суво, топло је, није оморина, немам пречих послова. Ништа ме не боли. Полетан сам и чио. Дакле, данас је тај дан. Ђавољи клик или ја!

нит измичем, пљујем јој у губицу смрдљиву, радо бих јој запевао на уво неку поспрдну песмицу али за толико ипак немам даха. Ако и паднем, барем сам кренуо. Јуришао на немогуће. Одважио се.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ја, збиља, на то немам право, Ал' ви ћете ми дати сад; Моје је право однô ђаво, А обазривост - бол и јад 3а прошлом срећом.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Манимо се, дакле, школских књига и учитељовања! За такав посао више воље немам, а Ви, драга пријатељице, нисте, са Вашим бујним темпераментом, више за скамију.

Један изненада искрсли посао наше Академије наука довео ме је у земљу Јелина. О самом путовању немам ништа нарочито да споменем.

Зато је она симбол бесмртности. На такву бесмртност немам, и поред својеручног потписа претседника Заимиса, никаква права.

Између платанова лишћа провиривао је Месец, а из зоолошке баште чула се рика лавова. „Немам шта да сумњам!“ рекао је одлучно, али му је глас треперио.

Тамо у моме родном дому немам никога више, Дунав је остао још, једини пријатељ из раног детињства. Иначе, заиста, немам ближих познаника ни у самом

Тамо у моме родном дому немам никога више, Дунав је остао још, једини пријатељ из раног детињства. Иначе, заиста, немам ближих познаника ни у самом месту, са чијим сам се становништвом и у детињству мало дружио.

Како немам прскалице са перолином, то сам замолио три старе липе да нам оне омиришу ваздух, а побринуо сам се и за оркестар: цврчц

- „Донеси ми брзо светиљку, за вечеру немам сада времена.“ Жена га послуша, вртећи главом, и остави га самог. Он поче да говори са самим собом: „Моји цртежи ми

једне, иначе наивне слике коју сам још као ђак видео некад у Бечу, на коју сам се онда насмешио, а сада жалим што је немам при руци. Та наивна слика претстављала је живот човеков.

Моји стари су ме саслушали и дали ми, без прекора, свој пристанак и благослов; никоме више немам да одговарам. Сада седим, можда последњи пут, у павиљону мога врта и пишем ове редове.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И сада, ево, једва што дођох. ТАШАНА Ако, дедо. Хвала! МИРОН Казуј, немам времена, морам одмах да идем. ТАШАНА Седи, дедо, молим ти се!

МИРОН (као бранећи се): А, то није ништа. Сем ње другог свога немам; па бар њу да помогнем, усрећим. ТАШАНА (раздрагано): Ако, ако, дедо. Она је то и заслужила.

постигао све што сам желео, све учинио што је требало да ја учиним, да постанем овде први, највећи, зато ваљда што сад немам шта да желим, и због чега себе да гоним — почињем осећати ову не малаксалост, већ старост. ТАШАНА А, не, дедо!

Искаш да донесем раћија? САРОШ Имаш ли добро пиће? КАФЕЏИЈА Имам, имам. Како да немам! Имам раћија што гу пијет султанова мајка и бегови. Права бела раћија. Анасонлика од сто години.

САРОШ Када знаш, што ме питаш? СТАНА (савивши цигару и спремајући се да пође): Па, снашке, ако немам шта још, да идем у комшилук мало. Звала ме она Сута, болесна је. А и деца су отишла да се играју.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

и вољу, заволео ју је и као дете и као друга, поштовао у њој оно — што је твоје, Милице, и деда Савино, и што ја немам. Немам, Милице! Ја стајем на грехоту сваки час! Опрости и заборави!

вољу, заволео ју је и као дете и као друга, поштовао у њој оно — што је твоје, Милице, и деда Савино, и што ја немам. Немам, Милице! Ја стајем на грехоту сваки час! Опрости и заборави! — А Милица је умела да опрости и заборави и била срећна.

— Даћу вам, што да не дам. Није новац за то да се закопа. И, право да вам признам, не знам на шта би га трошила. И немам на шта да га трошим. Имање одбацује само мало мање него док ми је муж живио. Поплаћам све што морам, и остане доста.

Ти си крива што остављаш новац којегде!... Јулице, немој да ти је жао на мене сада; ја сам болесна, немам стрпљења... Ево ти кључ од мале касице, узми што ти треба... а новац ћеш наћи... у овој кући је ред и поштење...

— Има у мени нешто грубо и неотесано. Среће немам, тешке бриге водим, радим као надничар, и опет се држим, и оно најгоре заборављам...

Даћу ти од тражене своте колико имам, за онај пречи дуг, а за справе и књиге ме почекај... Немам! — шапнула је скрхана жена са стидом који се заплакао... — Може ли тако бити? — Може, хвала. Ја ћу поштено вратити.

Смилуј ми се, и разуми ме, Боже, јер ни ја никога сасвим рођенога немам, сем Тебе... Госпа Ноли није било суђено да види свој крај. И при трећем покушају Бог је друкчије одредио.

Бранко своме другу, у јеку великог рада за матуру — знаш ли, шта сам ја од ове Тисе научио: да не будем усплахирен, да немам ону узверену, плаху амбицију која једнако мери и рачуна. Мени је та амбиција одвратна.

Да ли си понео таблице? Е, добро. На мојима, ево видиш, заспао мачак, и немам душе да га пробудим. Иначе витла по целу ноћ, а сада седи крај мене и не миче.

Ја немам твоју мирноћу! ја нисам што си ти! Сећаш се, одувек ми је недостајало јасно осећање да сам на добром путу. — А ко га им

— Сад може госпа Мања узимати часове од Павла, или од Црнца... Све више и више жалим што немам сина, видело би се тад ко је за тенис, и чуло како се изговарају речи по енглески.

— Ја сам многострук, као већина Јевреја интелектуалаца. Али као и други Јевреји, мислим да немам довољно личне личности. Судбина наша не допушта нам да живимо за искључиво једну, чисто приватну ствар.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Живот мој о длачици једне ваше речи виси, и ја без вас по три дана не једем (овде се разумева »јер немам шта«). Заповедите, ја ћу у воду скочити, ја ћу у небо одлетити; ја ћу лавове (од дрвета) победити да се само ваше

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас капке повијам Лице орем ништа више немам Прекорачили сте праг небеса Уснама босим следим вам булке Пусто месо луди на мени Напушта ме напуштам га Груди

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента. Како су ми на тај начин створили донекле репутацију човека без духа и талента, поче се шапутати да

и плодна жена, те би у том случају досад већ имао комплетно издање својих целокупних дела, док их овако као писац, још немам. Бабица је том приликом констатовала и то да сам са рођењем задоцнио пуних седам дана.

веку друкче звала, па пошто се компромитовала а она променила име, ни за њу, иако сам далеко од намере да оговарам, немам много похвалних речи.

Хуана: Толико је за мене среће у твојој љубави да ја немам довољно храбрости тој срећи да се подам. Дон Родриго: Ал' имај бар храбрости рећи оно што ти душа осећа...

бракоразводну парницу и, да би се ова решила у моју корист, мени би необично био потребан један доказ, који засад још немам. Тај доказ могли би бити ви! — Ја?... Како?... — Врло просто. Мени је потребан доказ да је моја жена неморална...

Кажу, добро је у недоумици обратити се искуству, иако ја лично о искуству немам тако одлично мишљење. Вели се: искуство је мајка мудрости.

“ Правдао сам му се да ја никако не желим да будем пристрасан и да немам никаквих нарочитих разлога ради којих бих пристао уз мишљење онога другога лекара, до једино тај што ми он допушта да

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Стари, хајде напред! Командир сјаха с коња, а и ми остали... Мислим се, шта ћу му ја, када при себи немам ни револвера, ни ножа. Па бар да сам на коњу!...

— Дајте ми два килограма шећера! — Немам — и трговац уздиже само рамена. — А кафе? — Нестало — одговори преко рамена трговац, окрете леђа и пође за шегртом,

— Молим вас, ви тражите све оно што ја немам — одговори трговац набусито. — Немаш? — Немам! — Немаш? — и Лука му се унесе у лице.

— Молим вас, ви тражите све оно што ја немам — одговори трговац набусито. — Немаш? — Немам! — Немаш? — и Лука му се унесе у лице. — Рекао сам — трговац се обрати шегрту: — Затвори радњу! — Исајло!

И не гледајући Луку, трговац набусито одбаци банку. — Немам ситно. Али Лука плану, прескочи тезгу, извади револвер и упре трговцу цев међу очи. — Кусур, или ћеш сад мртав пасти!

Исајло се задовољно смешка и глади подбрадак. — А-ха!... А сад, браћо!... Оћеш људски! Их, што немам, и мени да размениш. — Ево ти! — и Лука даде Исајлу једну банкноту. — Деде...

Кажу, да су их Бугари уверавали у своје мирољубиве намере. Ја сам војник и немам права да критикујем. Али дозвољавам себи да констатујем чињеницу: ми смо били унапред жртвовани.

— говорио Лука дубоким и важним гласом. — И то пита мој посилни Исајло, који живи боље него командант армије. — Немам само његову плату — смеје се сада шеретски Исајло. — Слушај, докле идем ја, ићи ћеш и ти. Докле имам ја, имаћеш и ти.

У ногама осећам неки неодређени бол, као да ме неко боцка, па не знам да ли је то од жеравице или мраза. Снаге немам и, чини ми се, као да пропадам кроз оно грање у неку таму и понор...

Пусти коња напред, а он му се ухвати за реп, те га коњ извуче. Тако урадише и остали. Рука ми крвави, немам чиме да је завијем. На застанку натрунише ми рану пухором од цигарете и онда је завезах марамом.

— Ама како да штедим, кад се поводим од глади! — јада се један. — Ја лакше подносим глад кад знам да немам ништа, него кад осећам ову конзерву, на коју стално мислим — објашњава ордонанс Груја.

Већ просто: пошто три дана нисам ништа јео, пошто сам уморан и малаксао, пошто немам ни материјал за писање, то молим команданта за извињење што ми је овом приликом немогућно дати одговор...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Ја пак немам ништа против морала, као што немам ништа ни против академија наука, већ знам да живот постоји пре и после друштвеног

Ја пак немам ништа против морала, као што немам ништа ни против академија наука, већ знам да живот постоји пре и после друштвеног морала, изван, испод и изнад њега,

Умрећеш такође, распашћеш се. Убих и њега, и другог њега, и опет њу. Рекао си: уби; ја немам времена, вратићу се! Ниси имао снаге; заборавио си! О како си леп, ти си најлепши заиста од свега што сам сазнао!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— крикнуле су све животиње углас. Зађе Лепотица у шипраг, зазва змију, али јој змија рече: — Над тобом ја немам моћ! — Па, шта да радим? Како да стигнем у царство смрти! — заплака Лепотица, а змија рече: — Ићи ћеш дуго!

Ако ми ти не помогнеш, ко ће? — пригрли мајка дете чији је живот смрт стезала леденом руком. — Ја немам шта да ти дам... — мајка заћута, а Варалица се замисли.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Што ми се кућа раскућила, те не смем да погледам у очи човека, домаћина; што ме... А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам. И заклаћу га као врапца! Нека се зна, да је Хаџи Тома хаџија, а не да храни и чува..

А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам. И заклаћу га као врапца! Нека се зна, да је Хаџи Тома хаџија, а не да храни и чува...

(Трза се, Арси): А што ти стојиш? Седи! (Виче): Свећу! АРСА А, не! Какво седење? Знаш да места немам док овај празник не прође, ови — не свети, него, Боже ми опрости — луди дани.

СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми... МИТКА (раздраган, занесен): Немам ја, бре, лошу премислу на њума. Татко могу да ву биднем. Тики — Мило ми! Душа ми још, бре, иска.

Син ми лежи болан — мртав нека је! КОШТАНА (уплашено, болно): А не то, газдо! ТОМА (не слушајући је): ...Жену? Немам. Никад је нисам ни имао. Имао сам мајку. А мајка за младост није. (Обзире се, гледа по соби. Виче): Марко!

МИТКА Ти ме ожени, ти ме зароби! Ти с’с мене што иска тој и направи. И с’г, ето ти ги: и жена и деца!... Ја! Ништа немам. Никога си ја немам. Аха!... АРСА (бесно): Кући!... МИТКА (покуњено одлази): Хајд, хајд, ти ми... (Одлази).

Ти с’с мене што иска тој и направи. И с’г, ето ти ги: и жена и деца!... Ја! Ништа немам. Никога си ја немам. Аха!... АРСА (бесно): Кући!... МИТКА (покуњено одлази): Хајд, хајд, ти ми... (Одлази).

) Де, бре... (Гркљану): Свири! Да свириш: како нигде никога немам. Ни брата, ни татка, ни мајку! Жену? (Показује на кућу.) Ене гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив.

Жену? (Показује на кућу.) Ене гу. Од брашно и тесто очи ву се не видив. Нигде си ја никога немам! Де! Тој да ми свириш, »моју песму« да свириш! ГРКЉАН (зачуђено): Какву твоју песму, газдо? МИТКА Моју песму!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

'' 1897. МОЈА КОМШИНИЦА Има неко доба све ме чежња мори, Све ми нешто срце уздише и гори; Па ти немам, брате, ни мира ни станка, Него дуге ноћи ја бдијем без санка И стишавам срце и њиме се мучим, Па до зоре тако

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Он изговара оне речи које имају дубок смисао: Ако тамо куд напријед немам, ни натраг се немам куд вратити. Натраг се није могло, јер је тамо била тамница, мучење, смрт.

Он изговара оне речи које имају дубок смисао: Ако тамо куд напријед немам, ни натраг се немам куд вратити. Натраг се није могло, јер је тамо била тамница, мучење, смрт.

“ Ал' говори бијело Латинче: „Ид' одатле, црни Бугарине! Немам о што сабље поганити, кад на тебе ни хаљина нема“. Ражљути се Милош Војиновић: „Устан' море, бијело Латинче!

А ти, бане, данас к мене дође да ти узмеш твоје дуговање, а ја, бане, ни динара немам! Страхинићу, — јада допануо! — ће ти дође да погинеш лудо у Косову у војсци царевој?!

Не дам вашу сестру похарчити, — без вас бих је могао стопити, ал' ћу стопит сву тазбину моју, немам с киме ладно пити вино; но сам љуби мојој поклонио“. Помало је такијех јунака кâ што бјеше Страхинићу бане.

Мајке немам, а сестрице немам, а јоште се оженио нисам, да по тебе љуба моја шеће; ал' тако ме не родила мајка, већ кобила која

Мајке немам, а сестрице немам, а јоште се оженио нисам, да по тебе љуба моја шеће; ал' тако ме не родила мајка, већ кобила која бедевију, запросићу

Од’, јуначе, да пијемо вина, па ми кажи што си ми дошао“. Ал’ беседи Краљевићу Марко: „Немам каде с тобом пити вина, а добро сам до тебе дошао, врло добро, боље бит не може: ја испроси лепоту девојку, осташе ми

“ Марко с’ маши руком у џепове, пред Арапа три дуката баци: „Веруј мени, више немам блага, већ кад би ме тео причекати док се вратим с лепотом девојком, тамо ће ме даривати лепо, све ћу теби поклонити

Звао би те да се напијемо, немам овде вина ни ракије, а да си ме затекао, краљу, код Немеша, бана вршачкога, може бити да би се напили: већ сам с децом

Господа ми не би веровала да сам тамо био на мејдану, да оданде обележја немам“. 60 ЛОВ НА БОЖИЋ Сењани се у лов подигнули среће ради на Божић ујутру, да јуначку срећу окушају.

“ Она њему боље одговара: „Жив ми и здрав, делијо незнана! Немам, рано, никога млађега, до Стојана јединога сина. Њега једног заробише Турци, а и њега и Илију мога, Стојанова брата

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

занат Код музичких људи Имам једну овцу Која много блеји Свршила је траву У једној алеји Чобанин сам у селу А немам ни плату Волео бих да сам негде На неком занату Кад је занат обдарен Лако је за храну Радио бих цео дан У неком

га не да Гњави ме деда Па ме баш гњави Деда је збиља Гњаватор прави Морам још рећи Ради дојма Кога ја гњавим Немам појма ОТКУД МЕНИ ОВА СНАГА Откуд мени ова снага Где бих стеко те мишиће Да ми храна није драга Да ми није драго

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

можда овај дјечак све своје противнике назива пацовима, па и мене, пољара? Хм, хм, баш сам радознао. Штета што више немам уза се ракије да нешто паметно смислим н да подвалим овоме спавачу.

— Зар ја оволики па да на дјечицу јуришам! — грмну Николетина као из каце. — Немам о шта сабље крвавити. — Богме ће уча имати по чему другом прашити! — злурадо дочека кнез. — Их, алај ће бити дреке!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Е, што ми казујеш... што ми треба тој?... — Зоне — рече Мане и притеже пас око себе. — Ја сан немам... Ја за вечеру не знам.. — Леле! — рече мало подругљиво Зона.

! Кој су они, што су па они побољи од теб’?!... Море, мен’ ми мука и жал ми за мен’ што си ја немам нику сестру, ама спроти теб’ прилику, — па ја да гу украднем и даднем, ем сас какав алал!...

Ни за милион мираза не бих је ја — ја, овако како ме сад видиш, који сем части и интелигенције ништа под овим небом немам, — ја је, ев’ видиш, не би’ уз’о, па ни за све оне куће, дућане, чифлуке, воденице и винограде!...

Па зар за тој ми може да је кеиф да чурим на њума. Ако гу неки пут заб’равим дом, а мен’ ми се не чури, кеиф немам!... А имам си дом тесте, бре, ем повеће и поубаве и поскупе. Да гу изгубим, баталија би’ и дуван и чурење!...

научија се!“ Виде ли? Не чури ми се. Кеиф си немам на другу... Исти тај дуван, ама, неје та иста мушљика! Три-четири дима, па гу фрљи’!...

Неси!... — Несам... — одговара Мане и пружи Замфиру муштиклу, коју је оправио. — Ја си сина немам, Мане. Татко те Ђорђија мен’ у аманет остави.