Ћипико, Иво - Приповетке
Дјевојка једва га стиже; гледа му ход и кретање — ништа не мисли. Тек у постељи прибранија је. Мисао је носи откуд је дошла — у град у коме увијек сутон влада.
А кад осјети на челу руку му, махом јој се чини да је прибранија и сигурнија: има да се на кога ослони. Милиње је спопада, вели му: — Нећу ти љубав никад наплатити!