Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
песник Јован Дучић, који није штедео похвале Станковићевој уметности, али је зато више о Настасијевићевом језику него Станковићевом и о култури из које обојица долазе, изрекао сасвим неприхватљиве судове. Да се вратим на почетак.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Наш модеран роман двадесетог века почиње, не само временски него и суштински, Станковићевом Нечистом крви. Сеобе су још тешње саображене - а тиме су и саодређене - са књижевним приликама у двадесетим годинама.
гледа унутра, интроспекцијски, а креће се уназад дуж свога памћења, и кроз помало замагљену копрену успомена, што Станковићевом тексту и даје ону толико пута већ истицану поетску каквоћу.
Писац се, извесно, том околношћу може окористити, али и не мора. Две-три доста ситне појединости у Станковићевом случају недвосмислено наводе на потврдан одговор.
То је, наравно, облик преузимања туђег говора, што је иначе један од средишњих поступака у Станковићевом роману; штавише, његова је синтакса добрим делом сложена и замршена зато што је густо премрежена конструкцијама с
Јер, ослоњени на традиционалне граматичке приручнике, они у Станковићевом поступку нису могли видети ништа друго него „аљкавост” и „грешку”.
којих је девојка у старој вароши на југу Србије, као што се зна, најчешће и могла гледати, али не тако искључиво као у Станковићевом роману. Избор стварносних појединости и њихово прекомерно појачавање заправо их и чине књижевнотворним.