Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Хаџија и пандури субашини спаваху око ватре. Маринко пробуди једног пандура, рече му да јави субаши да је нашао оног човека и довео га.
Иван наједанпут стаде, окрете се Маринку и погледа му право у очи. — Али, ја сам субаши обећао да ћу га измирити с њима!... Ја од срамоте не смем човека у очи погледати!... — Ти смеш!...
— Јер да имаш образа, ти би се данас звао Муја или Алија, а не би поганио српско име. Маринко се окрете субаши: — Ето га, ефендија!... Чуј шта ти у очи говори!... — Немој ти ту њега плести! — рече Алекса. — Ја ово теби говорим.
— запита га глас споља. — Дајте ми воде! Не доби никаква одговора... Мислио је да је онај отишао да јави субаши за то... Али ништа... Прође много времена, прође... вечност... а њему нико да би речи, а џаба ти воде...