Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Наши путници воле да причају. Брже им време прође. Путеви су лоши... и он, таљигаш, зна Аћимову крв. И каква је то Аћимова крв?... Крупне речи, а сељачки изговор. Политичка хајдучија, да, то су наши политичари. И он.
на руб кревета, кад се међу њих увуче смлачена зима, непријатна као и јучерања смрт, као охлађена крв, његова, њена, Аћимова.
Из мрака се увукао у оџаклију, сео у ћошак и затражио вечеру. ’Је ли ова Аћимова млада?’ питао је жене. ’То је твоја снаја’, обрецну се моја мати.
Та шкрбава удовица, Аћимова снаја, што су јој мужа убили књаз-Милошеви момци јер је књазу узду и оглав украо, те је Ђорђу старим млеком отровала
„Преки суд је заведен“, касније је рекао Андра. Међу његове листове била се урила једна Аћимова нога. „Седи некако.“ Осећао је да се Аћим лула и бојао се да му на главу не падне та човечина чија му је храброст увек
Ужарену мотику умаче у воду и опет удара чекићем. Гвожђе танко јауче. У мрак, мрачнија сенка Аћимова изиђе. Рака апсанџија му без речи отвори капију и он први пут пође пешице у Прерово, да га не виде луди и више никад