Употреба речи ашчика у књижевним делима


Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

уживајући у свирци мужева и чекајући да, кад се њима, мужевима што изнесе за јело, и оне приђу и једу заједно... Ашчика, засукана, с голим лактовима, гурала се, готовила тамо у кујни; иза околних зидова вириле су жене, девојке и гледале

После, као да им тесно било у соби, те изишли у башту и тамо засели. А у кући остале само жене: ашчика, неке мужевљеве сестре и једна стара тетка му, која је сад замењивала свекрву.

ИИИ Како су после распремили и наместили постељу у соби, како је ашчика увела младожењу к њој — ништа не зна. Једва се сећа: кад јој је пукла и последња копча на јелеку, оголила јој се прса,

Скочила је. Клецајући навукла је минтан, бошчу и, спотичући се у кујни о разбацане судове које синоћ пијана ашчика није могла да уклони, изишла. Чула је како ашчика, пробуђена њеном лупом и спотицањем, прогунђа за њом: — Ти ли си?

Чула је како ашчика, пробуђена њеном лупом и спотицањем, прогунђа за њом: — Ти ли си? — Ја, ја. Ништа, тето! — умирила је она ашчику и

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Поклонише се пред Тодором и збише се и стадоше до зида уз капију. Чочеци скидоше чампаре, па и они пристојно стадоше. Ашчика брзо тада приђе Тодори, поклони јој се. — Срећно, бабо!

— Дај, да окуси штогод. — Ко? — погледа га у чуду ашчика. — Софка! Зар дете да не једе ништа, да ми је гладно. | — После ће она!

Зар дете да не једе ништа, да ми је гладно. | — После ће она! — увређена што јој се у њен посао меша, одби га ашчика. — Знам ја, после ће она. Са девером заједно да једе, кад гости буду јели... — Како после?

видео какав изгледа, када јој почне о томе говорити, а зато и тражи да сада свирачи свирају, да од њихне хуке и ларме ашчика и свекрва не би чуле његову исповест. И ко зна, сигурно би то било, да се у том не појави ашчика.

И ко зна, сигурно би то било, да се у том не појави ашчика. А по њеном лицу, држању, видело | се да се дуго и дуго решавала, да је тек после многог наваљивања, молбе а можда чак

— Хајде, хајде, свекре! Доста је, време је... — Охрабреније на то његово ћутање поче ашчика да жури. А Софка је знала куда је позива, шта значи то њено „хајде“, куда је води, у какав понор...

А Софка је знала куда је позива, шта значи то њено „хајде“, куда је води, у какав понор... Виде како јој ашчика строгим погледом поче да даје знак, да бар она, Софка, не буде луда, бар она зна шта сада треба да се ради и онда нека

Али у том чу се страшан Марков глас, који се беше устремио на ашчику: — Ђид ти! Шта ти? Али ашчика као да је била спремна на то, јер чу се како га утишава: — Де, де... газда-Марко, знам ја...

Али на то, као одговор, чу се само ломљење сигурно трпезе, прозора. И то тако страшно, да ашчика, унезверена, излете са запрепашћеним узвиком: „Куку“, које би угушено још јачим прскањем прозора, не само стакла него

А сада, само њему се не да, само он то не сме!... И ко зна докле би и како — да се не чу где ашчика у кујни свекрви поче уплашено говорити: — Снашке, ја више к њему не смем.

Све је било мртво. А Софка, да би сад, кад сване, кад ашчика уђе, затекла све као што је ред, обичај, како брак захтева, морала сама младожењу да диже, распасава.

Али се и то свекрово поче као заборављати. Софка га поче у себи извињавати. Пијан био и, можда, свекрва и ашчика нису умеле како треба да му објасне, и зато он није давао да она са младожењом оде у своју собу, а не што је он сам

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности