Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Негде у то исто време Бојичић Алија био је заповедник тврђаве Задварја (у клисури код доње Цетине). Куна Хасан-ага је био заповедник у Книну, где је
Страхиња и Марко Краљевић и Муса Кесеџија; описе битке у песмама: Женидба Максима Црнојевића, Женидба од Задра Тодора, Бојичић Алија и Глумац Осман–ага.
61 ЖЕНИДБА ОД ЗАДРА ТОДОРА Пију вино до два побратима у Удбини на ћемерли-лонџи: једно ми је Бојичић Алија, а друго је Танковић Османе.
Кад се побре накитиле вина, онда рече Танковић Османе: „Побратиме, Бојичић-Алија, јеси л’ био скоро у Приморју, у Приморју, у влашком Котару? А јеси ли, побро, долазио под танану Смиљанића кулу?
Јеси ли се пењô на пенџере? Јес’ видио Косу Смиљанића?“ Вели њему Бојичић Алија: „Побратиме, Танак Осман-ага ја сам био скоро у Приморју, долазио у влашке Котаре, и под танку Смиљанића
Кад субота јутро освануло, а јошт није обасјало сунце, ал’ ето ти Бојичић-Алије од Цетиње, града бијелога, и за њиме тридест Цетињана по избору добрих коњаника; на селам их Осман дочекао, од
Мало Тодор кроз отоку иде, нађе Тодор на друму широку од Цетиње Бојичић-Алију и код њега Танковић-Османа, штоно јесте цури муштерија: оба држе преко крила диљке, држе добре коње за
Тала од Орашца, — сав је Тале у крв огрезао, јер се не да савезати Тале, јер је Тале јунак на мејдану; с њиме воде Бојичић-Алију од Цетиње, града каменога, с њим поредо Танковић-Османа; дадоше их Јанковић-Стојану, Стојан даде
70 ЉУБА ХАЈДУК-ВУКОСАВА Подиже се Туре од Удбиње, од Удбиње, крваве крајине, младо Туре Бојичић Алиле, подиже се у лов у планину, и он узе слуге и левере и поведе хрте и огаре.
Још се вали Бојичић Алиле: „Хоћу њега ка цару водити, и хоћу га цару поклонити“. Па га неће ка цару водити, но га баци у ледну тамницу.
Ту тамнова три године дана. Кад хајдуку мука одољела, он дозивље Бојичић-Алила: „Ој Турчине, Бојичић-Алиле, ну дај мене лист књиге бијеле и калема, чим се књиге пишу, е ћу писат једну ситну
Ту тамнова три године дана. Кад хајдуку мука одољела, он дозивље Бојичић-Алила: „Ој Турчине, Бојичић-Алиле, ну дај мене лист књиге бијеле и калема, чим се књиге пишу, е ћу писат једну ситну књигу — да је пошљем мајци и