Матавуљ, Симо - УСКОК
Старац бјеше родом од њекуд од Мораче, а млади бјеше Црмничанин. Најстарији ђак, њеки Обрад Милетин Љешњанин, спретан младићак од седамнаест година, с пиштољем за појасом,
у манастиру тијех војника гласоноша свега шесторица, три из Катунске нахије, један из Ријечке, један Љешњанин, један Црмничанин — све бирани момци. У исти трен устадоше коњушар и говедар и приступише владичиној руци.
Сутрадан гладан и озебао побјегох зором! — Чујеш ђавола! — рече Црмничанин. — А да то ти нико вјеровати не може, јер се свуда каже: „Ко ће дочека, нека иде на Цеклин!
“ — Јесмо, заправо, обилати, Обилићев сој! — Јесте, заправо, сој — прихвати Црмничанин — а јесте у њечем и богатији од свијех Црногораца! — Чим? — пита њеко. — Сољу, ваистину!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Тако Црногорци обично одговарају, кад хоће најпрече да прекину даља питања. И остали се намрштише. Но се Црмничанин не хтје оканити.