Употреба речи чује у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

звучним гласом прочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло да га чује и види. — Лепо, Милисаве, — вели уча, — ти си добро момче и доста се ваљано учиш... А јеси ли ми што реграције донео?.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

У то време приспе и лисац, и чује с врата курјачју похвалу; но чинећи се као да ништа не зна, дерзновено уђе, стане насред пештере и учини лаву

Миш чује, притрчи, види и позна благодјетеља свога; не отлажући времена, почне гристи мрежу и мало помало прегризе једно уже.

Дође увече на крај села пред једну кућу и чује дете гди плаче и бабу гди га страши, говорећи да ако не умукне и не пође спавати да ће га намах дати курјаку.

По обичају даваће му се титул „благородни”, но он, кад га год чује, нека га слободно прима себи на обличеније, ако његове нарави и дела нису благородна. „Еυγένεια εστί αρετή βροτοίς.

— „Да сам знала, — вели — не бих се удала”, и: „Ко би се томе надао!” — ово се сваки дан чује, а мало ко паметнији бива. „Проклет час кад сам то рекао!“; „Да сам врат сломио кад сам на тај пут пошао!

” упита цар. А кад чује да он ради за једнога: „Напоље из царства ниједну веру, и ако се игди опет појави, даћу га обесити!

Петао по случају кукурикне. На лава од природе ужас напада кад чује петла да поје: ужасне се, дакле, и почне бежати.

Коњ, гордељив, неће ништа да зна ни да чује, док магаре сасвим не ослаби и падне мртво. Онда његов господар натовари на коња не само све бреме, него и магарчеву

Петао се попне на гране, а пас легне у шупљину за преноћити ту. У ноћи, петао по својим обичају запоје. Лисица чује и прштрчи ту; но видећи га на висини, каже му да је она од старине имала велико пријатељство с његовим родом, и да би

А кад чује да се на планини појавио страшан медвед, а он ти бежи кући. А другоме се дасади живљети, пак узме уже и пође у шуму да

Ако ли је ко пак много учен, искусан и остроуман, а зао, пакостан и лажљив, он је подобан једном који види, чује и говори, али кад му је покварен мозак, све му је оно залуду.

„Иди све том путањом,” — каже му они „пак ћеш брзо к једној доћи.” А кад ови то чује: „Ха, ха! Нешто сам заборавио”, рече, пак беж' натраг.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

з. Седим с камилицом у лончету и чајнику, са угрејаним црепом на стомаку. Ништа се не чује. Чује се купус са шпорета у мраку. УЗИМАЊЕ УЖИЦА Ничег о куки, ничега о клину! Ничег у подруму, ничег на тавану!

з. Седим с камилицом у лончету и чајнику, са угрејаним црепом на стомаку. Ништа се не чује. Чује се купус са шпорета у мраку. УЗИМАЊЕ УЖИЦА Ничег о куки, ничега о клину! Ничег у подруму, ничег на тавану!

сада га видимо како нем, клечећи, у пепелу, с челом при темељу, шапуће у уво глувога камена, којим слуша, и можда чује, Бог.

У овом мраку глинених руку и ногу биће добро ако не буде горе. Из овог мрака, што труне и трује, не чује се позив ослободиоца. Одакле ће се чути, ако се не чује са крста, с точка, с Косова и с коца? 2.

Из овог мрака, што труне и трује, не чује се позив ослободиоца. Одакле ће се чути, ако се не чује са крста, с точка, с Косова и с коца? 2. У овом мраку, из овог сурдука, не види се даље од хлеба и лука!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

У то време чује се да ће ћесар Јосиф доћи у Срем, у манастир Фенек, да види где се профунта пече. Наскоро после тога поручи мени из

Ту су измешате жене, људи, деца и девојке, и у цркви диже се разговор и ништа се не чује шта свештеник из олтара чита.

веће везир разреше порезу, пак им се учини млого, и кад сви чују, и онда иду пред сараје и вичу, и помажу, до Бога се чује, а паша им понешто одобри и умањи.

) Везир се затвори у београдском граду. Међутим мој отац скупио је био војску у манастиру Грабовцу и чује да су Видинлије варош београдску освојили.

Азбуковица је била малићана Хаџи-бега из Сребрнице, који пошље своје Турке те све арачке новце отму. Аганлија кад чује то ражљути се, и нареди у војску крагујевачке, ужичке, соколске, ваљевске и шабачке Турке.

Мој стриц, како то чује од Фочића, које од трговаца Срба, које и ваљевски Турци даду у помоћ, са својим што смо имали накупи и састави 19.

Како мој отац чује да сам ја дошао рекне: „Шта ће он овде? Ако Бога знаш, Глишо, трчи и проведи га — и каже му којим сокаком — да га не

” — Мемед-ага Фочић частио се код свог брата и по лову ишао, но кад чује да Црнога Ђорђа нису послани Турци могли погубити, него је побегао, уплаши се Фочић и не смеде преко ваљевске нахије

) Чује то и Пореч-Алија, муселим ваљевски, узме ваљевске Турке, оде на Уб-касабу, крене све Убљане (Турке) и жене и децу у Ваљ

— „Доиста Весо?” — „Баш доиста, прото!” одговори Веса. — Ја се побојим да не чује ова војска и кажем: „Весо, о томе ћути, ником да ниси казао; јер, једном ако кажеш, тврда је вера: ти ћеш погинути”.

и њи̓ове субаше а наше зулумћаре, и волимо, и заклели смо се пређе сви изгинути и утаманити се, да се српско име не чује, него покорити се овим Турцима.

Кажу, да је викао Карађорђе: „Не идите даље, не идите!” Ал̓ ко чује, ко не чује, и тако наши испадну на брдо, а Турци на брду чекају, пак се поврате и наше заокупе, те још седам осам

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Само је мало тром и једнако чмава. Куд се год макне — лећи ће да спава, а овамо се Рака љути, псује, праска — чује се по свем селу. Шта се он пута успавао код свиња, а свиње право те у Ракину њиву па начине покор од кукуруза.

Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво! — рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. — Нек се зајази! Само нека то легне једанпут.

— Право кажеш, Стеване — прихвати потричар Срећко — нека му да две вреће, па збогом! Газда Рака једнако виче, и не чује колика се потра осече.

Сима претурио две празне вреће преко рамена, па се упутио од куће Ракине навише поред школе. Чује у авлији школској дреку и смех дечји, па се надвири да види шта је то. Кад има шта видети!

Рака то и не чује, него окупи молити Симу: — Молим те као брата, немој да се чује ова брука! Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео

Рака то и не чује, него окупи молити Симу: — Молим те као брата, немој да се чује ова брука! Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан... Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре...

Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре... Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!... Иако је био газда Рака онакав као што га већ знамо, опет се чувао да се не тера посмех с њиме.

Ти већ знаш... Ја, збиља, да ли си ти понео и оно? — упита капетан Ђуку мало потише да не чује кочијаш. — Је ли главу?... — упита опет тако исто Ђука. Капетан климну главом да јесте. — Понео сам...

И што је још најглавније — знате ли ви да овај капетан неће ни да чује за мит... Ништа га тако не ражљути као кад му поднесе човек нешто што би се могло рећи да је мит.

А и шта би му?... Зар ти још не знаш ко су наши капетани. Просто, ако му није воља, неће да те чује док му што не тутнеш. Некад се давало наочиглед, а сад то иде згодно испод руке...

Само шкиљи још једна лампа. Напољу звижди ветар, и сићани прећавац засипље у прозоре. Негде далеко чује се песма пијаних људи. СВИРАЧ На други дан Васкрса слегао се силан свет на сабор код цркве рогачке.

То несрећно момче беше се тако опило да већ не зна шта ради. Окупило бубњати као помамно, већ се не чује оно јадно ћемане Срејино.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

; али то је било врло ретко. Године прођу док се псовка чује... Тек, ето ти кмета где с попом излази из суднице. Сви се одмах дигну на ноге и прилазе ближе.

Нека зла слутња обузе је кад виде свога Станка како са Симом жури овамо... Она стаде да види, да чује шта је то... Станко стиже.

Био је према свему равнодушан. Чује цврчка, па помисли само: цврчак цврчи... Нешто куцка над њим „А... то је петлић”, помисли, и даље ништа...

Ох, ала бих се светио!... Прво бих убио Лазара, па Крушку, па Маринка!... Све би дрхтало само кад моје име чује... Све... У тај мах као да се нешто проломи. Страшан неки глас загрме: — Стој!... То беше изненада.

Као да је град потро... И сад јадају и кукају. Нико живи не чује тугу њихову; нико не верује да они нису ништа криви. — Ох, Лазаре!... Лазаре!... Ваљда има жива бога!...

И срце га болом заболе. Виде, понурене крај огњишта, две седе главе како сузом из очију гасе жеравицу... Чује уздахе њихове, за које је свако живо уво оглувило. Нико их не гледа, нико им чак бога не назива... И гле!

” И онако... њему су сви Црнобарци красни људи... Једино врчи на Алексу, њега не мари. Неће да чује речи о њему!... Попу прекипе. — Славе ти, Иване, зар си ти мене зато звао? — Па ја...

Али шта ћеш му, кад неће ни да те чује чим Турчина споменеш!...” И баш му беше жао на попа. Онаки човек, као Крушка што је, баш би се сложио с попом.

— Онда, кад се она кеса нашла, није се могло ништа рећи. Ево, сад ће доћи кмет Јово. Ја баш волим да и он чује све, зато сам га и позвао... — Добро!... Много ћете данас чути!... И ја баш волим што ће кмет доћи!...

Само да пружиш руку, па си их већ спопао за врат! Помисли, болан, ко год наиђе и чује дивиће се твојој куражи и твојој памети!... Реч је учинила своје. Маринко је знао где треба дирнути. — Добро, хоћу!

А Крушка?... Крушка сања страшне снове. Од онога дана таку је страву ухватио од Станка да само треба да чује име његово па да пребледи као смрт... Сваку ноћ понеко мора седети код њега да му држи страх...

Али он беше још свестан, још силан и бесан... Не хте викати ни молити за милост... Једаред му се учини да чује како се реза отвара... Он прену, скочи...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Негде у даљини чује се да хукти Воденички точак промукнутим гласом; Дим и пламен ждеру небо које букти, А водено цвеће спава над

И ја разумем те гласе што хује, Тај језик Бића и тај шапат ствари... Често све стане; још се само чује Куцање мог срца.

Као болесница ходи бледа река, Скелет врбака наднео се на њу. Чује се јецај и потмула јека — То ветри плачу високо у грању.

Ту силно и болно под уједом гује Рве се Лаокон. На камену крутом Седи скрушен Едип... Мир је да се чује Где пролази тихо минут за минутом.

Све је утонуло у тишину вечну. Ни шума, ни гласа; само једнолико Избија часовник ког не чује нико. ЛЕТО Из дубровачке Жупе Окићену лозом и цвећем од мака, Срео сам је једном, једног врелог днева.

Сваки цветак, камен, талас, лист са горе, Шуме у тој песми, и шапћу и струје; И моја се душа јасно у њој чује, Као неко тамно невидљиво море. Ја сам део ноћи.

ЗВЕЗДЕ С острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде Кô да роса пада у сребрној тмини. У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже.

МЕСЕЧИНА На Лападу Месечина падне на старински мрамор Широких тераца, и по чемпресима Њеног старог врта. Тих се чује жамор: То на обалама мре поноћна плима.

Опет ноћ без мира. И сад из далека, Вечерњега звона кад се чује јека, Помињем те с болном сузом што се рони. Нем, на изгубљеном валу, насред воде, Прве сенке ноћи док расту и

Уз стабла журе војске буба, Жагор се свуда страшно чује Од кљуна, сврдла, длета, зуба; Пауци преду, детлић кљује.

До слуха та песма не допире њена, Но душа је слути, чује, и разуме... НОСТАЛГИЈА Јесење поподне мре у завесама, Тужно цвили ветар из далеког грања. Мир.

Очи су јој мутне, челичне, студене, А усне замрзле и образи бледи. Не чује се никад да помути дахом Ни тренут тишине за то цело доба.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

прозором, или би напео стару потклобучену тапету на зиду, па би одмах одлетео даље; и док се око нас слеже прашина, чује се како у даљини хуји и све се диже у облак. Ја сам с мамом седео после ручка и пушио. Ћутали смо.

А ти би, ваљда, хтео да ја седе плетем? Ви'ш, молим те! Али Арсен то више не чује. Он се удави под њеним вратом, па је дохватио за руку и привлачи врљикама и себи.

Како слатко јецају — као сисанчад! Све ћути, ништа се под нагим богом не чује; само се њих две загрлиле, јецају и љубе се. Анока њу где стигне, Петрија њу за врат и у чело.

” „Ватра!”, „Изгорје школа!”, „Изгорје црква!” Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља: а кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона. Кад стигосмо пред школу, а она гори увелике.

Чвркну вода, а дим се склупча. У соби се ништа више не виђаше од дима. Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.

— Воду на врата! Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна. Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата. Поп таман да скочи још преко прага, а

Она је држала свезу између нас, јер овако седнемо сви за сто, ћутимо, да се чује како муха вечера. Макс прави рђаве досетке на које се ми само званично смејемо.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Тако, на пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к’о бик, па се чује са пола атара колико је грлат.

тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик... Чује се још од винцилирове куће ларма у кући. Једно чудо... — О мај! И јесте чудо! А кад брж’? — чуди се попа.

После оних седамнаест искуцао је после четврт часа још седамнаест пута, па је ућутао. И сад се само шеталица чује као тишлер кад рендеише што. Сви се насмејаше, а затим настаде опет тишина. — Бога ми, већ дванаест.

факација, он се сваки дан одшета до школе и цуња по авлији, и дозове децу да му праве калабалук; некако му лакше кад чује ларму, на коју се већ од толико година научио. А био је добар учитељ.

Ето ономадне је тáта једну укебао баш кад је писала писмо у шпајзу тамо неком њеном са рогља. Чује тáта где нешто цичи у шпајзу, па пошао да види да се није пацов ухватио у гвожђа па цичи, — кад ал’ оно седи његова

диже наочари на чело па погледа боље прекопута, а стари Лéкса лецедер остави сто па приђе ближе певници, да боље чује и изближе види тога »слаткогласнога«, како сам рече. Како је оставио сто, није се више целе вечерње ни вратио у њега.

Колико је само пута лопов стао па не зна у коју ће авлију, јер чује неко хркање, али не зна у којој то кући хрчу, — па не сме преко зида ни у једну кућу!

Само стара гркиња Соса, она се није кренула у цркву ни да чује ни да види новог учитеља, него да чује своје унуче Савицу, који је ове исте године са две радости већ обрадовао бабу;

Само стара гркиња Соса, она се није кренула у цркву ни да чује ни да види новог учитеља, него да чује своје унуче Савицу, који је ове исте године са две радости већ обрадовао бабу; пре три месеца је први пут понео гаће,

не верујући ваљда својим очима и ушима; понеки се окренуо улола олтару, па направио шаком као неки заклон од ува да чује боље.

Сви поседаше и почеше јаузновати. Настаде једна повећа пауза. Сви се дали на посао. Чује се само сркање кафе; сви срчу као по некој команди.

Завуче се у зелену метлу иза куће па чита Геновеву. Виче је мáма колико је грло доноси, а она се занела па и не чује, него се гутни у сузама и гнушава се безбожног Голоса који је напаствовао и оклеветао невину Геновеву.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Полете крици, праштање, љубљење гробова. Тада почне оно чувено цвилење. Цвилење које се на све стране чује и чак у варош допире. А нарочито цвилење младих матера за првенце.

Причињало јој се: како увек иду за њом Турци да је грабе, како их чује, види... И тад би, пиштећи од страха, готово луда, заклањајући главу рукама, трчала, бежала, крила се...

И заиста, не памти се за ниједан смртан случај, сарану, а да је била без њега. Чим чује да је ко умро, ето ти њега тамо.

гегајући, не гледајући у никога, иде, вуче се тако по чаршији скупљајући око себе испушене цигаре, н чекајући да чује да ли је ко умро. XВИ МАРКО Кажу да је услед нађених неких у земљи старих пара померио памећу. Био крупан, кошчат.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба пак воли што се није сплео са таквим тастом који би немир у кући чинио, само да чује да је Љуба на „шантли” пет сребра проиграо.

” Дође Љуба са шетње. Анка и мамица, отишле у другу собу да се пресвуку. Уклонио се замало и Белкић, једно да чује како се Љуба девојци и матери допада, а друго да времена дâ Љуби и чика-Гаври да се поразговарају насамо.

Само му је жао што ће на глас изићи да је Белкић зато дошао да га на теразије метне. Љуба чује да и неки млад нотарош проси фрајлаАнку. Начује да је тај нотарош издалека род госпођи Јелки Сириџићки.

Сад чика-Гавра ухвати за руку госпођу Макру, па је води до других врата; нешто јој шапуће, да Чекмеџијић не чује. — Но, како вам се допада мој Љуба? — Фајн — здрав момак!

Ружичић је свуда приповедао шта се догодило са Чекмеџијићем. Јулка чује да се Чекмеџијић са Ружичићем у В. састао и да су један другом њена писма показивали. Плаче, тужи се матери.

Мица то прослови, а гледа у зеницу Алки, прст на штрику јој застане, да чује шта ће на то Алка рећи. — Мицо, ти си смешна! Па, што к теби долази? Овде је готово окукао. — Иди, бога ти, Алка!

Кад то Мица све чује, прво подговори Свилокосића да оде тамо и донесе кришку од пите. Свилокосић — још и сад ђаволан, ужива кад се њих две

Кад се пандур врати без тепсије и то Марко чује, тек се насмеши, што је у њега реткост. па рече: „Алка, ухватио сам те!” Алка у жестини границе не зна.

Ћирковић задовољан, врати се кући, а сутрадан преда инштанцију, а покрај ње кочијаш унаша у канцеларију и тепсију. Чује то Марко, тада већ варошки судац, па преко пандура пошаље натраг тепсију; не прима се у депозитум.

Па још и то му спомену како чује да Свилокосић потајно Ћирковићима одлази и до поноћи је тамо, договарају се. То Марка још већма дражи, па Свилокосићу

Неће Мицу, воли Алку. Мица има родбине братовљеву децу, те их држи за своје; Алка пак богата и самцата. Чује се да се Миливој са Алком покрај дишпензације венчао, и већ је у кући код Алке. О сватовима мало друштво, али весело.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Онда му се чинило да већ лепо чује митраљезе како „штепују” и како себе опет види поред топова, међу неким јаругама, као некад мокрог и јадног, усред

Али он неће ни да чује, јер је такав, неприступачан и неповерљив и то не зато што има некаквог искуства, него онако инстинктивно и што је

њих и чуо кад око ватре, тамо на фронту, причају о томе како се продужује боловање, а мисле да их нико од старешина не чује. Онда је он од њих дознао и како се вештачки добија жутица.

Ох, Боже, проклета и та гимназија, и кад оде на те науке. — Црне јој науке, упада огреѕѕе и нагиње се да боље чује. — ... Па овај рат, јурњава једна, да Бог сачува. Није овај свет овакав био: и ја сам била девојка.

говори и он ће мирно слушати Мислио је да целу ствар остави за доцније, али осећа да не може отпутовати пре него што чује њену одбрану. Његов живот, иначе мучан и чемеран, није заслужио овај подмукли, мучки ударац.

— Од чега, мили? Па шта то? Мили, полако да не чује мама! — Брани се, брани се, избезумљено је понављао Јуришић Нека чује ко хоће. — Убило би је, њу би то убило.

Па шта то? Мили, полако да не чује мама! — Брани се, брани се, избезумљено је понављао Јуришић Нека чује ко хоће. — Убило би је, њу би то убило. Полако, мили, полако — молила га је скопљених руку.

Одавно су читаве општине без најситније крађе, у читавим селима не чује се никад псовка. Шта је то, откуда је то, ја не знам и не бих вам умео рећи, јер сам мали да уђем у све те лавиринтске

Идући тамо-амо преко собе ослушкивао је: „Гле — мислио је — не чује се шкрипање патоса. Пст! Не чује се. Један... два, један... два. Не чује се; не угиба се.

Идући тамо-амо преко собе ослушкивао је: „Гле — мислио је — не чује се шкрипање патоса. Пст! Не чује се. Један... два, један... два. Не чује се; не угиба се. Некад, знам, он се угибао под мојим ногама.

Пст! Не чује се. Један... два, један... два. Не чује се; не угиба се. Некад, знам, он се угибао под мојим ногама. Дакле: а не постојим. Значи: ја сам своја сенка. Пст!

Африка

“ Шалупе се окреће у супротном правцу: земљи. Толико је луд да неће уопште да чује за објашњење. Нешто га је увредило, и он испљувава неразумљива муцања, пола француска, а пола бамбара.

Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама. Црнац ипак срећом чује нашу препирку. Сумња да се тако што може и догодити, размишља један тренутак, и као да продужава да прети, виче

Кроз потопото, подводну прашуму, чује се шум кретања великих барских животиња. Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује

Кроз потопото, подводну прашуму, чује се шум кретања великих барских животиња. Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује кидање врежа и ломљење грања да би начинили

Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује кидање врежа и ломљење грања да би начинили места за њина огромна тела.

Бој чека са вечером. Кроз стабла и кроз грање чује се подмукли удар у там–там. Вечерам брзо, пијем филтровану воду која мирише на осушену земљу кроз коју се цедила;

Зана је био више болесника, миловао га лагано по рамену. Обрнуо је лик, и најпре гледао као да не чује; затим рече ми не кријући сузе: — Луи или ди не па мулил, луи мон флел авал боку флус (фрус), мусје (Он каже да неће

Рибар, Гор, коме тражим да ме преведе на острвце поред кога пролази, тражи двеста франака и неће да чује за двадесет иако је за њега то иначе велики новац. Све то једино из распуштености.

Старица прилази да чује о чему је реч, говори брзо арапски дечацима, слатким преклињућим гласом. Пресамићена је, расплакана, шаље им прстима

Када ме види, жена оживљава и почиње неко бескрајно брбљање на арапском. Чује се само: „Мусје, мусје, аржан, моа контан, мусје, мусје!“ У другој ћелији окован је сам Прометеј.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Сад да сакриим кључ, да нико не узми моји лепи новци. (Чује се лупа на врати.) ЈАЊА: Ко-ј то? ЈУЦА (иза сцене): Отворите! ЈАЊА: Што ћиш?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Вели, он је желео, засада, само да их види. Желео је да чује, из њихових уста, да ли је то, заиста, тачно да су се они, својеручно, уписали на тај списак Шевичев, или их је неко

Све што је могао да чује, и види, биле су његове мисли, али су оне пролетале брзо као ласте, а чиниле су се зелене, црвене, а прскале су кроз

Имали смо разне тамничаре, ал’ ни један међу њима није био кицош. Међутим, у исти мах, Павлу се чинило да чује како му одобравају сви које је био, пре тринаест година, превео из Србије у Срем.

Оно што је он рекао том шкопцу са Крфа, казали би му и сви они из Махале. Павлу се чинило да чак чује, као неку грмљавину, у даљини, Трифунове војнике. Или да их пусте у далеку Росију, или да се врате у Турке.

Чинило му се да чује, како му Ђурђе шапуће: „А шта си имао да лајеш, коме си се царству приволео? То се, дугоњо, не каже!

Док је Павле одговарао, она га је посматрала нетремице, али се видело да разговор као и не чује и да су јој мисли далеко. Гледала је човека, за кога има, кроз неколико дана, да пође.

Скаменио се, тако рећи, од те слике у затвору, и те успомене. Чинило му се да чује њен шапат и да осећа њену руку, која га, по потиљку, милује.

Међутим, и он је грмео и претио! Неће ни да чује да му се ћерка сели у Росију! Спочетка, док је то било дозвољено, још и којекако, али, сад, кад је забрањено, ни да

Спочетка, док је то било дозвољено, још и којекако, али, сад, кад је забрањено, ни да чује! Не да ћерку! А тражи да Ђурђе врати мираз који је добио! Ђурђе се сиромах колебао.

Тешкоће је имао само са једном мањином, међу својим развојаченим сератлијама, у Махали, која није хтела ни да чује да се сели у Росију, која је намеравала да се одупре, и оружјем, Темишвару, а селидбу Исаковича сматрала за неку,

Чинило му се да чује, као удар будака, гробара, туп удар копита, из те плаве поворке досељеника, која се ближила Махали, кораком сахране.

Терцини је био подигнут са троношца, да чује пресуду, а после је опет имао да седне, јер је одбрана молила дозволу за тражење помиловања.

Теодосије - ЖИТИЈА

А овај тешкосрди, глух непослушношћу, као аспида према обајнику зачепи уши своје да не чује глас речи светога, и све што му је преподобни слатко и дивно, страшно и ужасно као пророчким богоречитим устима

Свети образац божаствене свете вере, као што од њега чује, рече му да изговори Три пута, и свети свршивши на њему и све остало што је узакоњено над таквима, и обновивши га свег

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Свака кућа је опкољена дрвеним зградама. Испод ових насеља, у уском долинском дну, чује се шум усамљене воденице. Изнад кућа су, врло високо, често ван шумске границе, колибе и кошаре, саграђене понекад од

Зато није чудно, што се овде, више но игде у Хрватској, чује онај наш звучни динарски језик, богат речима и фразама, и што се наиђе на причала и рођене приповедаче.

је затварања у кућу, нарочито у варошима, и почео се мало-помало мењати онај зачмали и закржљавели варошки живот. Чује се критика српске управе и често с разлогом.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

ДРУГА ГЛАВА Из које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује (ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА) „Јао мени, црну и кукавну, ево ме ухватише и у џак завезаше.

Пст, шушти трава, неко долази! Ево га, зауставља се поред самог џака. — Здраво, рођаче! — чује се један дебели глас. Аха, то је водени миш. — Здраво, здраво! — цијуче неки танак гласић.

Кад је већ далеко зашао унутра, учини му се да чује нечије дисање. То је дубоким сном спавао старина Крушкотрес Кукурузовић, преморен од бјежања. — Охо, ево их!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

То је господин шеф кабинета? Јесте ли ви, господине Марковићу? Овде је Ђурић. Дакле? (После саопштења које чује, лице му се обасја радошћу.) Хвала! Велика хвала! (Напушта слушалицу и иде Спасоју раширених руку узвикујући.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Мамин ред на мене је сутра. Упитах се да ли се већ вратила из банке и је ли већ успела да чује. Очи јој се увек зацрвене када чује за неки мој нови укор, иако осим мене има још две кћерке које су мени сестре, а

Упитах се да ли се већ вратила из банке и је ли већ успела да чује. Очи јој се увек зацрвене када чује за неки мој нови укор, иако осим мене има још две кћерке које су мени сестре, а Влади и Весни нису ништа.

Био сам сигуран да их читаво Караново чује. Мама је ћутала избегавајући да ме погледа. - Твој муж је изјавио да ме се стидиш! - рекох.

шкрипа кревета, ни кораци по кухињи, ни чангрљање посуђа при спремању хране за доручак, ни било шта није могло да се чује. Кроз рупу на таваници покушах да завирим у собу. Испод себе могао сам да видим брачне кревете и део ноћног сточића.

Узмите тако неко дупе које се стално чује и биће вам јасно да је набијено ђубретом од врха до дна. Због тога никад нисам имао много поверења у оне који причају

- Сасвим сигурно. - Како знате? - шапнула је и ставила прст на уста као да се боји да неко не чује. Тај неко, међутим, није постојао. Најближи пецач био је удаљен сто метара. - Како можете то да знате? - поновила је.

- Ви само идите! - застао сам. - Ја ћу касније доћи за вама! - шапнуо сам као да неко може да нас чује. - Ваш отац би ме убио да ме сретне са вама! - додао сам и то је био одвратан трик.

- промуцао сам трудећи се да ме Бароница, која је чучала на другом крају скеле, не чује. Није чула. Разговарала је с драгом рођаком Шарлотом о облику шешира Госпође Надвојводкиње, док јој се сетерка вртела

Био је то одвратан клинац зелених очију и надувеног трбушћића. Рашида се правила да га не чује, а он је појачавао глас тако да нас је чуло пола Каранова. — Мислиш ли да ће рећи о нама? — ухватио сам је за руку.

- Кезиш се као идиот! - рече Рашида, а затим понови оно „хеј, Сулејмане!”, али се зелембаћ правио да не чује. - Ако ти дамо педесет динара, хоћеш ли престати да нас пратиш?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Певајте! Чамча и Кречар помажу, али слабо. Кречарев глас једва се чује, а Чамча сваки час кашљуца, а господар Софра надмеће се са лоповима. Он је стари вашарџија, па познаје муштерије.

У певању ужасна дисхармонија. Лопови мисле да се друштво изопијало, па држе да је сад време послу. Наједаред умукну. Чује се неки жубор. Време настало.

И напољу се чује пуцњава и вика. Како се почело пуцати, остали лопови, видећи да они у соби ништа не извршују, а четврти рањен ужасно

Шамика лако би нашао коју, али чује мати или отац штогод, па онда зна да већ није њима повољно. Но усред такових планова нешто велико се догоди.

— Шта ће свет рећи, кад чује да се тако брзо женим? — Шта може казати? И другима је мати умрла, па су се оженили. Само гледај да добијеш такву као

Кад то отац чује, псује, прети му. Али шта ће? Ваљда га тек неће на суд дати? Срамота му је; казаће: Ти си га тако одранио .

Фрајла Лујза остави га, са дозволом, на једно магновање са госпођом Матилдом, па оде у другу собу. Чује се глас гитара.

Чује се глас гитара. Шамика слуша, чује акорде и неке интродукције, позна одмах да он боље свира од фрајле Лујзе, премда и она не свира баш тако рђаво, али

Почиње се у седам сати; тако је бар на билети заказано. Већ ударило седам сати, почну свирати „полонесмарш”. Шамика чује музику, већ је обучен, али неће пре осам на бал. Соба им је у авлији, и све се чује.

Шамика чује музику, већ је обучен, али неће пре осам на бал. Соба им је у авлији, и све се чује. Већ је осам сати, а бал још не почиње. Има у другој соби још неких са стране, и ту чекају да започне, пре неће.

Музика свира, наздравља се, напија се; „туш” један за другим без престанка. При концу вечере чује се вика: „Маске, маске!” Сви куљају у салу. Ето масака! Напред иде један оџачар са метлом и чисти капуте.

Сад десном руком ухвати десну руку Лујзе. Она сва румена у земљу гледа, а уздисај се чује. Лепа је као звезда зорњача. Покрај узајамног обећања растану се. Шамика дође кући.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Испрекидан лавеж паса и испрекидан пој петлова, још од поноћи, али далек. Туп удар копита, међутим, као под земљом, чује се једнако, у близини, под сном.

Велику, огромну зграду од камена, са магазама и подрумима, у брегу, над водом. Није хтео више ни да чује о повратку у Турску, још мање о некој сеоби у Русију.

Ушавши журно међу куће, Исакович више није могао да чује шта му довикују, од ларме и праска пушака. Виде још само, пред собом, у дубини вароши, како његови војници гину, скачу

Тако је, склапајући очи да их опет отвори, губећи слух да после опет чује и најтишу реч, муцајући да после опет проговори тихо, али сасвим разговетно, почела да се мучи и мучила се до ноћи.

Колац му се изврте и он се стушти над њим, исправивши га поново, ударајући као луд по њему. Чинило му се да чује, како пробија слој земље, покров и мртваца.

Врисак и јаук чињаше му се да чује већ, а и запевање и појање за мртвима. Лево од скеле, низ воду, виде велике врбе, а десно, високу, густу траву, у

О војсци више није хтео ни да чује. Неки његови официри отворено су говорили да ће поћи у Тураку, откуда су им оцеви дошли, а многи војници, чувши то,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Ако се чује реч ’ајде’, удаће се те зиме; чује ли реч ’чекај’, неће се удати те зиме.“ Слично се гата и у Босни.⁶ Девојке дорасле

Ако се чује реч ’ајде’, удаће се те зиме; чује ли реч ’чекај’, неће се удати те зиме.“ Слично се гата и у Босни.⁶ Девојке дорасле за удају најчешће гатају да би

). Тко ме види — да ми завиди, тко ме срете — да ми се поклони; тко ме чује — да ми се зачуди.“¹⁶ У Шапцу девојке носе траву „златноглав“ да се допадну момцима.

Код нас, у копаоничким селима, млада пред долазак сватова, када чује први сватовски глас, брзо истресе врећу са оделом и каже: „Како се ово брзо истресло, тако се и ја брзо порађала!

⁶⁷ Кум, у сагласности са родитељима или без ње, даје име кумчету на крштењу. Ово име, осим попа, не сме да чује нико други.

не урекло се!“, а често се, пошто се куцне у дрво, каже: „Да не чује зло.“¹⁷¹ Ипак, још је сигурније и боље децу не хвалити и не чудити се њиховој лепоти, како се не би урекла.

Уосталом, у народу се често чује: „Од батина се расте“. Табуи („не ваља се“) у вези са растом детета. Не ваља прескакати дете јер неће више расти,

„Морална власт што је имају родитељи над децом веома је силна. Она је јака у Србији и до данашњег дана. И данас се чује: ја сам те родио (родила) и отхранио — ја сам твој господар“, пише Светозар Марковић 1872. године.

Зато се често чује да мајка непослушном детету каже: „Казаћу ја оцу!“ или „Ето ти иде отац!“⁶ Мајка може чак и да изрекне детету казну,

говоре што чују од оца и мајке“; „Пример чини више него реч“; „Што год дете зло и погано говори, од оца и од матере чује“; „Млади гуде како им стари гусле удесе“; „Дјелај колац као ти и отац“; „Добар живот — најбоља поука“.²³ Подучавање.

УМЕСТО ЕПИЛОГА: ПРОБЛЕМИ САВРЕМЕНОГ ИСТРАЖИВАЊА ВЕРОВАЊА И ОБИЧАЈА ИЗ ЖИВОТНОГ ЦИКЛУСА Данас се често чује да савремена урбана култура потискује народну културу, која неповратно нестаје.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

помиловање за земљу убогу куда војска прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да је буди мукање крава, да је успављује јагањаца блека.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

тако играјући најмање пола киле вишања из бакине тегле, а онда сам се изненада сетио да Јелена, у ствари, уопште не чује музику док игра са мном, јер су слушалице биле стално на мојим ушима. Ето, то је била жена!

Али то ми нимало не смета да разумем ово вече у »Хунгарији«, где је тај четрдесетогодишњак дошао да чује како ваша веза не води ничему. – А чему би требало да води? – Шта ја знам? Сада не води ничему! Он ћути.

– Ради сео његовој кући...—прошапће Бел Ами,а затим, пошто га од грмљавине јата Пуфко не чује, он викне: – О њој се ради! О кући! Пуфко претражује комад по комад врелог асфалта али не проналази кућу.

Жирафа, жути медвед, мачка, Пинокио: из купатила се чује шум воде из туша како добује по младој затегнутој кожи. Док чека, Бел Ами преврће књиге расуте по белим плахтама.

Тако је могао да чује пијани смех, а мало доцније и паљење аутомобилских мотора, који ускоро напустише њихову тиху улицу.

Матавуљ, Симо - УСКОК

А о Ђурђеву дне ствар мора бити начисто, јер је вријеме Милици да се удоми... Чим се чује да је слободна, навалиће просиоци... Међу људима бјеше се заврзла жестока распа око њечега. Зовнуше Јанка.

Би ли још кад у Црној Гори да отац пита кћер за кога хоће!? Човек се побоја бруке, прегорио би много да се то не чује, те је узе за руке и рече: — А-ну, кажи што имаш, али лакше! — А што да ти кажеш!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Испред њега трепери златан и тих јесењи дан, друмом се котрљају кола и пролазе људи, али старац их скоро не види, чује само разговор и шкрипу кола, и то му је доста. Значи, још се живи, ради и путује по свијету.

сфера: Брише безгласан, студен потпланински вјетар пољем, и само кад човјек наиђе поред неког осамљеног глога, чује се безнадно ситно цвиљење.

с Торбаком) Оно што се збива у влажне и немирне мартовске ноћи док напољу капљу труле стрехе и у помрчини се чује вјетар, у мокрим ноћима раног пролећа, кад самоћа нарасте до грла и човјеку се не спава (Глас из дјетињства) сећање

Да ли је отац тата ил’ - судија за прекршаје? Мене отац стално испитује и жели ово и оно да чује. (…) И зашто нисам мислила и како нисам пазила и шта сам опет згазила и како, како, и зашто, зашто, и смем ли,

Није Републици до вашег мајмунисања и уздисања, није она срећна кад вас чује да говорите о резултатима и бројкама. Тужно, постиђено осећа се Слобода слушајући вас како узносите срећно и слободно

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Господин Гавриловић је поштен човек, а поштење има цене у сваком народу и у сваком закону. ШЕРБУЛИЋ: Шта се чује за протоколе? НАЂ: Говорило се да ће доћи нека комисија; но ја то не би никад чинио.

ШЕРБУЛИЋ: Тако је! (Отрчи и донесе барјак.) ЗЕЛЕНИЋКА: На ову свету заставу сваки да се закуне! (Чује се топ.) Што је то? СМРДИЋ (уплашен): Маџари! ШЕРБУЛИЋ: Еј, наопако! ЗЕЛЕНИЋКА: Куд ћемо сад?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

је да измири Караџића и његове противнике, да нађе неки компромис између оба гледишта, али Караџић није хтео ни да чује за попуштање и мир и продужио рат са »надрикњигама и благородним простацима«.

живот, уопште, код њега је мање развијен но осећајан, и он као уметник осећа свет чулима, види у првом реду боје, чује прво музику.

Милићевић, Вук - Беспуће

стране, зачује кратка, ватрена ђачка свађа и утиша се; звекне која сабља и зазвекћу мамузе; од времена на вријеме, чује се с касе женски смијех, безбојан и вјечно једнак.

Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не чује, не види, не мисли на њих. Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се

кућу освијетљену, пуну нестрпљивости и ишчекивања, из које вјечито извирује мати коју варају уши, која од сваког шума чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само њега чека, гдје се мјесец дана мисли

шуму за свих тридесет и неколико година како је он чува и како се у њу ријетко сјекира забада; уши га вјечно вараху да чује ударање сјекира у даљини, а нос му осјећаше мирис паљевине и растопљене јелове смоле.

Али чинило му се да је био неко по страни ко га је гледао. Кад је улазио у кућу учинило му се да чује како су се за њим полагано отшкринула једна врата.

И поново му допираше до ушију неки шум из ходника, као да се неко напреже да дигне нешто тешко; једном му се учини да чује нечије стењање, нечије задахтало напрезање. Он запали свијећу и отвори врата.

Он се свлачио у мраку и чинило му се да још чује њезино болно и уздрхтало јецање; и кад је легао, чинило му се да је још види сатрвену и сломљену, пуну неизрецивог

Само у зору потреса се кућа из темеља од инжињерова гласа, који чисти грло, и његов кашаљ чује се у десетину околних кућа, одкуда се већ људи журе на посао да тамо стигну прије њега.

Он убија жеље, сужује мисли, затвара очи, заглушује својом гласином све што се око њега чује, збива, гласно живи и ори. Он кликће кад опажа у њему пустош гдје се шири, наде гдје се ломе.

долазе тако ријетко; да ће проћи мјесеци да она ради мирно у свом ћошку свој школски задатак, да шкрипи перо и да се чује како она сваки час намијешта столицу, — а да њезина мати која сједи непомично са радом који забавља руке, не прилази к

Сремац, Стеван - ПРОЗА

е, па писмен сам, фала богу, толико. Тек док ја раздрешим бисаге, ’оће много шта да чује свет. ’Оћу да потражим ступце од неких новина. — Тхе, то је твоја ствар — вели му шеф.

груди да је трпела најнесланије шале, тим пре што се већ на њих навикла, јер их већ скоро седам година једне исте чује из његових уста. Ту би се до осам часова, до канцеларијског времена, разговарао с друштвом.

да је с њим био »пер-ту«; а и нашем Јови допало се све код Швабе, и његова мала женица Катика, а још више волео је да чује кад Шваба стане да говори српски, или кад се као мало наљути па псује српски.

Али је он и то знао да ће ту наредбу свак, па и сам наредбодавац слабо зарезивати. Чекао је само да чује макар један пуцањ у комшилуку, па да се одмах и он придружи том јуначком торжествовању, да и он испали.

јер је опазила да је Јови већ отишла машлија на раме, а то је био поуздан знак да њен Јова сада ништа нит’ види нит’ чује. — Извол’те вина, госпо’н-Пајо. И домаћица зврцну благо по носу г.

ту су деца лепо могла сазнати: да крава има четири ноге и пети реп, два ока, и увета два, и уста; очи да види, уши да чује, уста да једе, и ноге да иде, реп пак да се брани од мува.

Нарочито мрзи свираче и песме, а Цигане и швалерске песме — ни да чује! Ко хоће песму — мислио је и резоновао је честити газда Радисав — тај је може чути само уз гусле које су му висиле у

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Наоколо све почива, Само вода са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује. Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај!

Живо с' ради, ал нико с' не мори, Гледни само после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке, Та тек што се свирац чује, Већ у колу с' поскакује, Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира, „Ситно, брате, ијујују!

ова садашња, И песмица што ја онда пева, Та са брда оног Магарчева, Па запевам отприлике вако (Чула нојца, сад нек чује свако): Тамо ноћна, без звездице тамо, Шта кроза те тако сија амо?

“ Још ослушну — да ли штогод чује? Је л' то топот што се приближује? Богме коњик — Бог му у помоћи! Што л' га гони овако по ноћи?

“ Вас се тресе — но шта с' оно чује? — Радивоје плахо погледује, И опази — а што ће му више, Већ од свуда Срби проломише, Турци беже — Србињи за њима,

Ал' опет стаде, опет прислушкује, Упути с' друму — да ли што чује? И богме јесте, ено из далека Чује се друмом и топот и јека.

Ал' опет стаде, опет прислушкује, Упути с' друму — да ли што чује? И богме јесте, ено из далека Чује се друмом и топот и јека.

назаде; Па тамо-амо плаовито с' сави, У кабаницу тад се боље зави, Ка друму оце, ту стаде да чека, — Већ добро с' чује и топот и јека.

Умаче л' му кака срећа? 90. И од града јоште бруји Као море из далека, Као котô када струји, Тако с' чује; али нека, Веће и то поста тише, А на небу звезда више. 91.

— не знаде; Ван себе је тужан, јадан, Седи као камен ладан; Нешто шушну, он не чује, Не зна ко се приближује, И не види слатка чеда Што са стране у њег' гледа, Са лица му тугу штије, Па сузице рони

Слуша, слуша, али саде Као да му душа стаде. Ништ' не чује, па се саже, Над драгог (се) свога наже, Слуша, слуша бојажљиво, Задркта јој срце живо. Слуша брижно: ох, он дише!

Све је тужно, ма гле чуда! Шта се чује одонуда, Баш поклика би весела, Ма откуд се то занела? Сад је неста, сад опета, Ал' се ори кроз ноћ клета!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши! То би било нешто. Међутим, дјед као и да не чује говорника, још увијек се дури, ништа не одговара.

Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лицем у лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање: — Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас убио!

Сједи он тако на тврдој осунчаној ледини наспрам обијељена поточара, уздахне, а уздах се не чује, истог трена слије се с марљивим веселичастим зујањем жрвња и разиграна точка. Е, мој драги, тако ти је то.

Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога. И опет уздах који ни сам дјед не чује нити га је чак и свјестан. Све је упила и однијела неуморна хука.

— разочарано се вајкао дјед. — Греота једна — несмјело се јавну Сава. — Греота и срамота. Не дај боже да још чује онај хоџа из Поткалиња, туђа вјера, не би се живо од бруке остало.

ту ти је свака част и послужење, а грешник се само врпољи на стоцу и шури се врућом вареником чекајући да чује шта су му лопови скували.

у дједов собичак, потрпан мраком и тишином, ту потече друга прича невесела тамна понорница чији се жубор само ноћу чује. — А она, мој Раде, наша Драгиња, удаде се — за кога? — за жандара. — За жандара?

ја пишем своје задатке, старац ћути устурен на јастуке, па ти се истом изненада огласи окрећући лице прозору: — Баја, чује ли се то рзање? Сад се и ја пренем и ослушкујем.

А онај мој трезвени, паметни рођак? Ено га, опет се чује. С голе чуке повише села, он упорно решета митраљезом у сусрет авиону који поново наилази. Види ти њега!

У нашем штабу, опет, баш и нема кога вјештог судским пословима. Командант Миланчић, љут као поскок, неће ни да чује за те ствари.

на креветац, окренуо се зиду и, скупљен као дјечак на свом лежају, чини се да само спава и да ништа не прати и не чује. од онога што се ради у соби.

Учеста и пуцњава. Битка се из џамије, изгледа, пренијела и напоље. Чује се јасније и звекет гвожђа и псовке. — Ех, гдје ме она банда из куће прикова уз овај зид, па ни мрднути не могу!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Па тај је чуо и кад у седмој соби зашуште димије! За то је увек имао добар слух! Седи у Гацку, а чује ђердан у Требињу!

Могу, напросто, да назебем пред битку! Ааа, имам и ја нешто ситнине за кусур! АХМЕД: Немој да те чује буква, да те чује камен, да те чује жаба, да те чују слепи мишеви, да те чује паучина!

Ааа, имам и ја нешто ситнине за кусур! АХМЕД: Немој да те чује буква, да те чује камен, да те чује жаба, да те чују слепи мишеви, да те чује паучина!

Ааа, имам и ја нешто ситнине за кусур! АХМЕД: Немој да те чује буква, да те чује камен, да те чује жаба, да те чују слепи мишеви, да те чује паучина! Јер ћеш ти да висиш, и то цео, ко што аги виси један део!

АХМЕД: Немој да те чује буква, да те чује камен, да те чује жаба, да те чују слепи мишеви, да те чује паучина! Јер ћеш ти да висиш, и то цео, ко што аги виси један део! МУСА: Мој ти је другарски савет, да мање лајеш!

СУЉО: Ајде, кад ти кажем! Треба ага да чује, па да ради дреновак! ХУСО: А шта је с вечером? Опет ништа? СУЉО: Ако си гладан, глади муву по трбуву, нек ти

Они ти кроје Алаха према себи, ко да је Алах кошуља. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Кажи хвала што зидови немају уши! Алах чује, ал он ће и да опрости... ХАСАНАГИНИЦА: Засветлео ми онда кад се све око мене стамнило. Променило се нешто у мени.

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Замисли Хасанагу када чује! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Има да увуче рогове! ХАСАНАГИНИЦА: Боже, као да мртвима говорим!

Ово нисам заслужио од тебе! Ово је чашу превршило! Овоме се нисам надао! Ово ће далеко да се чује! Овоје преко јего! И да знаш! Видиш ли ову зобницу? Добро је погледај!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Чаршијом се чује жуборење воде што тече олуком, а на ћепенцима дремају момци и други беспосличари. И усред ове благоте, тишине и неког

Глади је и развлачи, одвајајући влас од влас... Бубањ бије, зурла јечи те се чује чак иза вароши. Насред кујне гори велика ватра, а око ње кркћу лонци и котлови јела; из баште, све утапкане ради игре,

Насред кујне гори велика ватра, а око ње кркћу лонци и котлови јела; из баште, све утапкане ради игре, чује се прасак лозинке и цврчање печених јагањаца; из подрума допире звекет чаша, оканица и точење пића; по дворишту се

Ето, имаш жену, децу. — Ех — одби он руком — не спомињи ми. — Да, ти имаш, а ја? Па још и то, да нешто он чује, онда где ћу ја, где? — Немој, Цвето — викну он кад осети како јој на плач глас задрхта. — Идем, ево одмах, сад.

Ако случајно чује што од жена да јој треба какве понуде, одмах би отрчао и доносио. Једном узео па напунио појас и недра номоранџама,

Само се чује вика коњара, шкрипа белих корпа што набацане вире из крбала, а између којих се једва виде деца која јашу; у скуту им

Нестало је међа, граница. Све је једно. По дрветима беле се обешене хаљине, из јендека и међа вију се густи димови, чује се прасак сувих лозинака на ватри, узвици при товарењу крблâ, њихово крцкање, кикот девојака, разговор жена и витлање

због кога истрчава? Па да би шала била већа, почну је дирати за Марка. А Марко чује, мило му, па се чини невешт и само виче: — Жене, брзо! ... Брзо бре, ено комшије већ тринаест товара, а ми?... Их!...

Крупне сузе котрљају се низ образе. Дише утајано. Хоће да чује мој дах, а камо ли глас, опроштај што очекује. — А, па после опет као онда, на бунару да плачеш?! — почех ја.

Чисто не смете да дахнете. Ако се накашљете, страх вас хвата, јер се само ваш кашаљ чује и ништа друго. Загњурите главу у јорган, удишете мирис скоро опрана чаршава, слушате како попац у огњишту из кујне

у бунару, како капље вода са овлажених каменова, а одозго из циганске махале једва допире зурла, која танко пишти и чује се далеко, далеко... Данас била недеља, а мене једва отргли са свадбе. Комшија Трајко жени сина првенца.

И они тамо на свадби вечерају. Чује се звек тањира, чаша, оканица и тихо, севдалијско свирање свирачâ. А више нас кроз обасјан ваздух клизи нешто топло,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

прикован, већ оковима бије о стење, о стењу пршти сужно прстење, а из грла се ори грдан смеј, та доста грдан да га чује Зеј!

Ал' да га чује, живе душе нема, са неме горе тога гласа нема; и ако каткад с оне стране горе де се још теже молитвице оре, ако га

неме горе тога гласа нема; и ако каткад с оне стране горе де се још теже молитвице оре, ако га тамо који јунак чује, верно га чува, верно га штује; жалостан с њиме, с њиме је волан, са њега само здрав је и болан, њиме се пита, њиме се

гуја, хладна, саможивна, немилост живи испод развалина, јер ко сиктање те ледене гује калуђеру седом ова реч се чује? „Зар опет була, будало стара? Ко ће да пати, ко да одговара? Зар не знаш, болан, не знао бога?

” Главари гледе, бледе, трну, мру, у храму је тишина самртна. Чује се горук светог пламена. уз жестоки Делилин предисај.

Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас. А чује ли тог поздрава, тог поздрава смртних страва, израиљском роду глава? — Самсон спава.

А чује ли тог поздрава, тог поздрава смртних страва, израиљском роду глава? — Самсон спава. Самсон спава, не чује га, ал' га чује глава света, ал' га чује господ чета, ал' га чује Јехова: Серафими нису сишли, ал' делила што сад

— Самсон спава. Самсон спава, не чује га, ал' га чује глава света, ал' га чује господ чета, ал' га чује Јехова: Серафими нису сишли, ал' делила што сад мисли, То је мисо

— Самсон спава. Самсон спава, не чује га, ал' га чује глава света, ал' га чује господ чета, ал' га чује Јехова: Серафими нису сишли, ал' делила што сад мисли, То је мисо његова!

— Самсон спава. Самсон спава, не чује га, ал' га чује глава света, ал' га чује господ чета, ал' га чује Јехова: Серафими нису сишли, ал' делила што сад мисли, То је мисо његова! „На толико мога жара зар се ништ не одговара?

Па ни камен му мâ не спречује, чак на дно пакла продире му јек, разбирају га дуси пламена. Ал' онај горе, тај га не чује; већ отвара Филишћанима свес', чује га млади аскалонски кнез те збори лепој својој невести: „Делило, душо, слатки

Ал' онај горе, тај га не чује; већ отвара Филишћанима свес', чује га млади аскалонски кнез те збори лепој својој невести: „Делило, душо, слатки савезу, чујеш ли тај прижељак

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

док све девет посијече, па се скине низ јелу и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: »Баш су то све дивови искоријенили и понијели!

У исто вријеме дођоше и слуге из двора царскога и јаве цару како је шћела змија да његову ћерку уједе. Како то цар чује, одмах отиде у двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да

механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао ко је дивове погубио, па кад који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари.

Кад то механџија чује, брже потрчи п цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу.

Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код себе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата

Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке

Онда она вели: — Дошао је мој најмлађи брат а твој шурак. Кад цар чује, он повиче: — Дајте га. Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: — Добро дошао,

Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: — Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита

Сјутрадан кад Баш-Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда царевић отиде управо зетовима; а они га једва дочекају да чују ђе је

Баба кад то чује, рече аждаји: — То је богме далеко, то ја не могу љубити. Сутрадан кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к

Она кад то чује, бризне плакати и стане се молити оцу: — Нигде никог немаш до мене једину па и за мене не мариш да погинем.

Царев син, дуго време морем путујући, дође опет под онај град где су му браћа затворена. Како чује цар од онога града за њега, изиће му на сусрет и лепо га дочека, па га запита: — Еда што, сине?

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

(Лепосава одлази.) МАГА: Па не може се помоћи? СОФИЈА: Не може. МАГА: О, тешко мени, толики ето шећер! Ако чује Никола, убиће ме. А дошла би била раније, него сам се, ето, забунила била с пређом.

СОФИЈА: Ћути, бога ти; ко те чује, мислио би, богзна шта се ту троши! МАКСИМ: Него није! 9. СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ СВЕТОЗАР: Помози вам Бог!

КУМ: Бре, лако је теби, али како ћу ја? Пак јошт док чује да сам сведочанство дао. СОФИЈА: Пак зашто дајете? МАКСИМ: Видиш ли је? Завиди да добијеш сто дуката.

МАКСИМ: Ја један не могу. СВЕТОЗАР: Ви грешите против правде. МАКСИМ: Умрла је правда; звоните! (Звонце се чује. Завјеса пада.) СУДБИНА ЈЕДНОГ РАЗУМА ШАЉИВА ИГРА У ДВА ДЈЕЈСТВА ПРЕДГОВОР У числу 5.

) ИСАЈЛО: Е, де, де! Сад и тај покор на моју главу. Да ме чује кум, прекрстио би се. (Поћути мало, па се почне церити и крстити.

ДОКТОР: Шта сте ми имали казати? ШАЉИВАЦ: Ја ћу вам соопштити, али молим, да се даље не чује. ДОКТОР: О томе можете бити уверени.

СТАНИЈА: Та то је, моја кјерко. Како дојде Неша, таки да ми тражи кола, нећу да умрем у овом вилајету. (Чује се тутањ од каруца.) Што се то тресе кућа? ЉУБА: Каруце, мајка, пролазе. СТАНИЈА: Што је то каруце?

МИЛАН: Он је мало од старога света. ЉУБА: Кад ми допушта да се носим по моди, ваљда ће ми и то допустити. (Чује се како баба кашље.) Јао, ево ми мајке. Да нас не затече овако. (Узме књигу и седне код астала, Милан такођер.) 2.

Не л’ сам рече, кад пође: ја сам ваш слуга. О леп слуга, да се разговара сас девојку на уво, да не чује мајка. ЉУБА: Е мајка, то није слуга, него тако је обичај постао.

СТАНИЈА: Видиш како говори сама, да је нико не чује. ЉУБА: А зашто говори кад није лепо? СТАНИЈА: Не ваља да је безобразна, да је пљује свет, а сама можеш да се требиш

АДВОКАТ: Другог спасенија нема у овом случају. ФЕМА: Али, господине, цела ће се мала смејати кад чује да се Фема с Аницом помирила. АДВОКАТ: Ништа, ништа, разумете ли? Ја вам кажем.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

) ПЕРСИДА: Ово не може бити да је она. Од онакове аспиде да се таково јагње претвори, то није ни помислити. (Чује се лупа од каруца.) И то је чудо да пре подне у шетњу иде, ко јошт изјутра у шетњу одлази?

Оћеш да говорљивац научи ћутати, подај му злу жену, пак ће бити као мушица. ПЕРСИДА: Да те нешто чује наша госпођа. СТЕВАН: О, ја би јој приповедио како такове жене и од асне могу бити. На пример.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Има и он својих мана! На пример, када га возим, не смем ни за живу главу да укључим радио, јер чим случајно чује да свира неко коло, одмах виче: „Застављај ауто!“ и избацује ме напоље. — Али зашто? — запањих се.

Богами! Мој муж свако вече попије целу чашу вина. Урачунато је у цену пансиона…“ После овог монолога, чује се туп пад у суседној соби, где мој матори издржава „најдужи дан године“. Могу да замислим како му је сиромаху!

— виче из свог бункера. — Може ли камилица? — вришти маман из кухиње. Нестало и кафе! Чим чује да у кући нема више ни зрна кофијановића, бакута ставља шешир на главу и брише из наше скромне средине, с мотивацијом

Баш ми је драго што смо се упознали и ти системи! Поздравите ваше ... Трес. — Хало? Нико се не јавља. Чује се само како неко уздише и пушта плочу „То су били дани.“ Трес. — Хало?

Сваких десет минута, каже, долази овамо у купатило и записује оно што чује. Замислите, то ће вероватно бити прва докторска теза написана на клозетској шољи! Историјски раритет!

Немци су ме бар пуштали по два сата у шетњу око бараке, а она ни да Чује: куд год се макнем — идем и ја с тобом! Ево сад, оће да је водим негде на Нову годину!

румовима, вешао завесе по зимским дворцима, а сам становао као самац код неке гђе Лепосаве у Мишарској, а она ни да Чује за тамо неку Нову годину! Баш њу брига за дочек.

Црвеном оловком подвучена је три пута реч: НЕИЗОСТАВНО! Али, шта да се ради? Матори неће ни да чује за било какав састанак!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Са Борање, невид-горе, облаци се завијоре и тукући жито, поље преко Цера одгргоље. А све потом што се чује муња палцем потписује. ЧУДО У ГЛАВАЧИЋИМА То што врана с коца гаче, То се неко чудо гласи.

) С колијевке братац ми поцупкује гучући. ИИИ С колијевке братац ми поцупкује гучући, а кроз жамор чује се: Таши-таши-танана, пао четник с тавана. Голуб, врабац: гугу-ћи, дријенком се за-ки-ти!

Тек девојка румен с пути слије у Дунаво млечноголубије. Затвори се у слик месечина, па он сјаји - чује му се боја.

Палеж! Похара! Гори намастир у метатези. Радосно словце крепког тропара плакаће негде о ломној брези. Чује се кашаљ, тежак, хроничан уљаник тутњи, параноичан.

искон-слико, златник твој не важи: а чешљају се девојке у ражи, а слезом блеште чешљеви, крчази, а плач се точи - чује се крштење, а свадбом руди раних дуња зрење! Кроз ћубе горја Бели пастир слази.

Матеја Ненадовић: Мемоари, ІВ Загрмело је тобож кад не грми: јер увек грми - али не чује се, као што душе цвокоћу у срми, уз Беле свеце кад им мрзну ресе.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Зато ти српски тако говориш. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, татице, у Бечу се ретко чује српски; све немецки и француски. То су вам језици! Кад говоре, мислите мед им тече из усти.

Гребене, црн вам образ, и перајицу, а не којекакве мозга баукове! ЈЕЛИЦА: О, татице, да вас чује Чоке и други романеншрајбери, дигли би процес на вас. МАРКО: Шта, процес? И процес да терам кроз тебе?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Провијери трипут оно што чује, рођеном репу не верује, планове кује унедоглед, и никад неће на танак лед.“ Отиде Мачак по уској стази, кроз

“ Док бурно море около јечи, капетан чује старчеве ријечи, тужаљку друга драга, прати га шапат из ноћних сати: „Младости драга, врати се, врати, давно ме

Сипа и веје са свију страна, чује се тужно грактање врана. Прозбори Жућа погледа сетна: „Ох, алај сипа мећава цветна!

МЛИН ЈЕ СТАО Од рана јутра до мркла мрака долином реке путује хука, дане и ноћи између врба дединог млина чује се бука.

Један и други како је бесан, неко ће пасти у шкрипац тесан . . . Силази сунце, сенке се дуже, чује се граја поспаних врана, сова се јави, спушта се вече, лагано, тихо, без падобрана.

Шта ли се у њој ради?! Чује се звекет, лупа и тутањ, још ће да груне мина! Да није тамо вештац из приче, окива Брку, џина?!

Језди Слободан, запета пушка, путује мирне душе, одједном чује: гле, неко шушка и кроз мрак, срдит пуше. „Ко се то ноћас мува по гори?“ — повика дечак, шума се ори.

Врти ми се кад их гледам. Све пристиже друга друг, начинили сјајан круг. Марс бојовник, то се чује, своје сабље да не кује, већ тугује.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Рибе пропливавају кроз стабљике. Слушам лагани шумор овога биља и гласна довикивања птица у висинама. Чује се шум ваздуха и воде, а из даљине допире лавеж.

Његов глас постаде врео и несносан као код алкохоличара. — Мислим да је сад већ готово. Бар се оданде више ништа не чује. — Готово? Тек почиње, — рече онај смејући се, — тек почиње. То један нови човек пушта први пут свој глас.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

А чују ли дах Божији милиони, Дах што струји по далекој васиони? Дух га чује у шумору тавне ноћи, И мисао, што се рађа у самоћи.

Ил' каткад само тек звиждање јасно се чује И тежак, промук'о глас. То ловац пролази селом, И брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покривен копреном белом.

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује. То се комшија Панта сигурно из горе враћа, Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

гладна и вихор пољаном душе, А око појата селских са риком облазе вуци; У селској чађавој крчми свирка се и песма чује, И једнолико, ситно хоре се њихови звуци — И тону у јасној ноћи...

Он облаке крилом туче И огњене муње баца, И кликтањем оглашава Дивну славу праотаца. И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, И застрашен дуго блуди По суморној, тавној гори.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

још није проклео то поље где су нам косидбу косови спремили, ево ја га проклињем пре но што га угледах и нико то не чује, у самоћи зборим.

Но нико од нас не воли да се огледа у мраку и мислимо како је најважније да постојимо. Опет се чује једно отегнуто нееееее, мало строжије изговорено из мало веће даљине. Сувише се брзо навикавате да будете неко други.

у потоку се мије то се ни у сну не сања девојачка рамена па звоник и неки праотац клечи док јуре његовог сина Ђорђа чује се топот све на истом нишану то је тај врат који љубим и одлазим с њом у шуму кажите ми како се зове док свиће ни

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

(Чује се галама.) Ево их! Ја ћу се радије удаљити. Довиђења! (Пође.) ДАНИЦА: А теткини рачуни? АДВОКАТ: Рекао сам вам већ,

АГАТОН: Ево, слушај, Симка. СИМКА (приђе ближе Сарки да чује). САРКА (да би загушила глас будилника, пева): Трај, ла, ла, ла! Трај, ла, ла!

АГАТОН: Па добро, де, нека ти буде. Само знаш, Сарка, о томе не треба да се чује, јер ако навале сви да спасавају... СИМКА: Какви су, разграбили би целу кућу!

АГАТОН: Ама, како да заборавим? Само, морам то прво да саопштим мојој жени. Не знате ви како је она нестрпљива да чује шта смо разговарали ја и ви. Морам прво њој. АДВОКАТ: Извол'те, извол'те. АГАТОН (оде).

Плаче човек, куне се, чупа косу, грува се у груди, али покојник ни да чује; вели му: плати! ТАНАСИЈЕ: Знам, дођем код њега, као код рођака и као код човека, па му велим: немам, а он као

Сви испуштају кофере и пакете, а све надмаша врисак Симкин на степеницама, која се враћа и силазећи низ степенице чује последње речи те пада у несвест. Нема слика траје извесно време.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

доле!“ — и њихови узвици изгубише се са клопарањем гвожђа. Иза станице чује се такође песма. Група сељака навали на перон. Војник их зауставља. — Море, може... пожурите — вичу ови иза ограде.

Поред нас прохукта локомотива. Мало затим наиђе нова композиција и заустави се у станици. Опет се разлеже песма, чује се вика и ларма. Неки поскакали из воза и потрчали на перон да траже воду. Капетан виче, стража их враћа.

„Средњи, терај левака!“... „Држи одстојање!“... „Не каскај!“ — и увек су погледали испод ока да ли то чује командант. Јер он то тражи. Замерка мора да се стави и кад је све исправно.

Негде је загушило. Чујемо како треба пропустити сељачка кола, са избеглицама. Вочићи миле, шкрипе кола, и чује се детињи плач. Тек када се разданило уочили смо колико су испијена лица у људи.

Допире однекуд самртни ропац. А из кафанске собе, где раде лекари, чује се ужасни крик. Мало после износи болничар људску ногу и баца је негде иза куће, као какву цепаницу.

— Не бој се. Докле га год чујеш, буди спокојан. Онај што ти је намењен, тај се не чује. Нимало ме није утешио, јер смо се налазили у положају када га можемо и не чути.

Куршуми зафијукаше језиво изнад наших глава, возари погнуше главе, а послужиоци полегаше. — На рукама, напред! — чује се одлучна команда нашег командира. Војници се загледаше унезверено.

А пред нама, испред високих кукуруза, праште пушке... Командир отрча напред. Кроз пушчани прасак као да се чује нека песма... чини ми се „Ој Србијо“. Унезверени, збили смо се иза штитова, у које пљасне понеки куршум.

— Што не гађате? — дојури задихан један пешадијски официр. — Пешадија већ прелази. Кроз пуцањ пушака и фијук зрна, чује се неки узнемирени жагор, звекет ланаца и лупа металних чамаца.

— излете из кукуруза један пешак. — Ура, ура! — разлежу се повици наших пешака из даљине, и батерије замукоше. Не чује се више ни пушчана паљба. Ветар растера прашину и сунце грану. Људи се усправили.

Људи јаучу... Пешадијска труба свира „напред“, ситно, дрхтаво да се једва чује у оном шуму од треска и избезумљених гласова.

Одјекну још један плотун и из хиљаде грла се проломи: „Ура, ура, ура!“ Онда учесташе појединачни пуцњи... Чује се нека ларма, као јауци, запомагање. И опет: „Ура, ура!“... Нешто кркља, ври, ломи се.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

« И пред њеним очима пролећу сјајне, дивне слике замишљене будућности, она се смеши тим слатким санцима и у исто време чује како јој се другови громко и весело смеју. »Какво зло, мисли она даље : само тек да се тако каже.

Разговор се води само о школском раду. Љубица је нарочито дошла да чује коју реч о писару, да види шта је то: треба ли да се боји чега, или ће јој и Веља казати оно исто што и Стојан.

Одједном, усред рада, учини јој се да чује са дворишта необично звецкање, баш као да је сабља. Погледа на прозор, а тамо стоји Пера писар, лупкају камџијом по

Његове наде добише још више маха, али се одмах и пресекоше. Сутрадан деси му се прилика да чује смелу изјаву писареву и шаљив одговор Љубичин. Гојко се следи, и од тог дана није се ни видео ни проговорио са њима.

И као кроз сан чује познати глас: — Болан, па нећеш да ми кажеш ни хвала. Ја за тебе толико... све ти чиним... и тек сад ћу да ти чиним...

Кад угледа злато... хм... нема размишљања. Сад нека је, нек се прибере.« И он оде, звецкајући сабљом нарочито, нек чује она да он одлази. Гојко само трчи с прозора на прозор.

Он се хвата ње још усрдније. »Чује он за ту промену... већ тамо, депеша... па му се одједном одсеку ноге од страха... Дрхће и чека дан, два...

— Куцни, братићу, нек те чује. Гојко познаде Вељин глас одмах. Скочи и пође к вратима, па одједном застаде у некаквој двоумици.

Стаде да се прибере. Беше се веома уморила и узбудила. Приђе к вратима и ослушну. Чује се мушки глас, па одмах за њим детињи. »То је учитељ... онда ће ово бити«, вели жена у себи и прилази другим вратима.

»То је учитељ... онда ће ово бити«, вели жена у себи и прилази другим вратима. Не чује се ништа, ама баш ништа!... Стој, неки покрет и звук... као да се љубе ?... Јест, пољупци!...

Паланачки речник је за овакве разговоре веома богат, те се и Љубици даде прилика да чује што ново и необично, али она не беше у стању да разуме све што се око ње збива.

Он и ћата не мењају се. После удари у запиткивање, али Гојко и не мрдну главом, као да је мртав, као да не чује и не осећа шта се око њега ради. — Јеси ли гладан, господине ? Да идем да кажем Стојану нек донесе штогод за јело ?...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

за Сунце, И Сунце је нагло и жестоко, Припалиће сеји нашој лице — Даћемо је Муњи из облака, Кад загрми, далеко се чује, А кад пукне, свак (се) боји за се. 9.

88. Ово је вино црвено, Попијмо га весело, Нек не чује све село, Да смо здраво и весело. 89. Паде листак наранче Усред чаше јуначке.

“ 133. Кончић кује крај мора алата. Копчић кује, далеко се чује. Карала га остарјела мајка: “Шта је теби, мој једини сине, Зашто кујеш коња од мејдана?

“ 222. Шта с’ оно чује на оној страни? Ил’ звона звоне, ил’ петли поју? Нит’ звона звоне, нит’ петли поју, Већ сестра брату свом поручује:

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

То су заиста били срећни дани! Ја сам имала прекрасну женску улогу... (Прекине је снажна пуцњава: чује се неколико рафала из аутомата) ГИНА: Боже, шта ли то пуца? БЛАГОЈЕ: Машингевер!

Дани пуни пчела, вечери свитаца! И како је само дивна тишина овде! Слушај!... ЈЕЛИСАВЕТА: Шта да слушам? СОФИЈА: Чује се како зуји пчела у чаши! ЈЕЛИСАВЕТА: Мени зуји у глави... СОФИЈА: Ти, Јелисавета, грешиш што мало не пливаш!

Једино ме уплашило што вас нисам чула! ДРОБАЦ: Ово су опанци, капичари, телећа кожа. Не чује се кад идеш у опанцима. СОФИЈА: Још ми нисте казали како се зовете! ДРОБАЦ: Зовемо се... Дробац.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Под крмом је зазидан обичан мотор, што се ложи петролејем. Тај мотор непрестано лупа и његово лупање се чује по води, на миље далеко. Сва је барка масна и страшна и заудара од рибе. У кућици мотора свакојаки пламенови.

У води се љуљају црне сенке. Сатима раде за тај моменат. Људи су као од глине. Ужетом бију блато са мреже. Чује се само, напорно: „Рива‑хола, рива‑хола“. И кад се појавило тешко и пуно дно мреже, све је у блату.

Имам да га осигурам, ватром, при прелазу, са једном четом и два митраљеза. Непријатељ је на обали преко и чује. Команде? Истрчавам и командујем водницима, знацима. Развијам их у стрелце, изводим под насип, размештам, укопавам.

По чину, у вагону, најмлађи сам, али разговор са једном младом девојком под прозором, који се чује, поправља међу официрима мој ранг. Наиме, испраћа ме једна витка, црномањаста девојка, са тамним, меланхоличним очима.

Ваљда се боји да ћу доћи да тражим наслеђе. Моја стара тетка, калуђерица, заблесавила је од свега што о Бечу чује. Вели, све што се догађа на свету казна је Божја, за наше грехе.

Држао је шаку иза ува да што боље чује. Међутим је, иза леђа, дао наређење да се против нас изведу жандарми. Протић је, иначе, био миран и врло разборит

Може се бити против нас, али против наших садржаја, и интенсија, узалуд. Свет никако не жели да чује ужасну олују над нашим главама. Тамо се тресу, не политичка ситуација, нити књижевне догме, него и сам живот.

У државним позориштима, треба признати, није као на булеварима. Тамо се чује аксан Академије, Корнеј, Расин, Молијер. Шекспира нема. Он је још увек „сауваге ивре“, као у време Волтера.

Црква мрачна и зидови, које као да су махнити зидали, полако зазвуче. Чује се небо, чује се камење, чује се земља. Са таванице се цере задригла сељачка лица, у дрворезу, а из угла вире црна

Црква мрачна и зидови, које као да су махнити зидали, полако зазвуче. Чује се небо, чује се камење, чује се земља. Са таванице се цере задригла сељачка лица, у дрворезу, а из угла вире црна мртвачка носила,

Црква мрачна и зидови, које као да су махнити зидали, полако зазвуче. Чује се небо, чује се камење, чује се земља. Са таванице се цере задригла сељачка лица, у дрворезу, а из угла вире црна мртвачка носила, ишарана бабама и

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Док је Агатон, чешкајући се по глави и вајкајући се, гледао у разбијене црепове свога крчага, чује за собом смех. Осврне се и виде једног старца беле браде. Старац је махао главом и добродушно се смејао. — Ко си ти?

Пронесе се глас по граду да је он ту, и свет нагрне да га види и чује. Предвече, Исус, уморан, пође на Гору Маслинску, да се у самоћи помоли Богу и да преноћи тамо.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Лица још очајнија, а целим путем се, место разговора, чује кукање и јечање. Сад више беху наказе него луди. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата.

Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад,

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ево нас у њиви. Кола стадоше под велики брест. Чак са дна њиве чује се песма, смеј, говор, шала, а све то зачињава често пуцање корења...

Кипи рад, весели се срце, а рука се све брже и брже маша дебелог, једрог корења... У свакој њиви чује се жагор и песма.

А тамо у страни, код последње сеоске куће, чује се жагор. Тамо је позна, јесења вршидба. Ко није чуо, ко не зна за чари знојне и уморне вршидбе?...

А ватра пуцка и греје, звони једначит глас приповедача, а тамо са друма чује се крчање пуних кола и суморно извијање сетних »двојеница«.... Сунце се смирило.

Помислио би ко да су какве аветиње, ал' би га брзо обавестио весео кикот, говор и песма, што се отуд чује.... — Помози Бог и у кућу! — Бог ти помог'о, одговара ча-Марко за мном. — Ене де Цвеје!...

Не чује се ни жубор поточка, што се под планином вијуга, не чује се ни стока око кућа, које су нас са свију страна опколиле, па

Не чује се ни жубор поточка, што се под планином вијуга, не чује се ни стока око кућа, које су нас са свију страна опколиле, па у том мраку изгледају к'о црни пластови.

Не види се лице ниједног радника, но чује се много.... Пуцају тепељке, шушти сува комишина, прелећу преко главе једри, учврсли кукурузи и падају на гомилу као

Настаде нема тишина међ' млађим светом. Само се чује неки безуби старац или бака, како клопара језиком, међ' ретким крњацима. Па и старији се малко ућуташе...

Петли су своје учинили, па се опет шћућурили на грани, уз какву коку, а поноћ је отпочела да царује... Чује се већ громовити аваз дрекавца... По брдима јуре вампири и трче у село...

Мало даље чује се Вилин до. Тамо пада вода са високе стене, па у овој ноћној тишини прави лом и грмљаву... Тамо, од Прекића кућа,

Тамо пада вода са високе стене, па у овој ноћној тишини прави лом и грмљаву... Тамо, од Прекића кућа, чује се грмљава од пушака, а Вилин до мршти се на ту грмљавину, па јечи, шушти, стење и хуји...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

То сам, знаш, хтео да те питам. А велиш начелник добио поверљиво писмо да нађе мекшег човека? ИВКОВИЋ: Тако се чује! ЈЕВРЕМ: Може! Може! ИВКОВИЋ: Дозволите, одох ја да закуцам ову таблу. ЈЕВРЕМ: Е, ако, ако!

јеси ли слазио од јутрос у чаршију? ЈЕВРЕМ: Јесам. ЈОВИЦА: Па биће онда и да си чуо што? ЈЕВРЕМ: А шта има да се чује? Има л' што ново? ЈОВИЦА: Знаш, идем ја јутрос чаршијом, а начелник, па тек спусти мени руку на раме...

ЈОВИЦА: То јесте! ЈЕВРЕМ: Па после, брате, у Београду има много музике, а он, чим чује музику, мора повести коло, па макар то и о задушницама било. А то још овде и бива, али тамо...

) И немој да стегнеш руку. 'Ајд', одох ја мало да омиришем чаршију и да пустим твоје име у саобраћај, нека се чује... Да поставимо, знаш, сваку ствар на своје место. ЈЕВРЕМ: Е, па хајде, нека је са срећом!

Молим вас, ако ме ко потражи, реците да ћу скоро доћи. ДАНИЦА: А ако чује отац да сам то радила? ИВКОВИЋ: А ви му реците отворено да ви сад припадате мојој партији. Довиђења!...

СЕКУЛИЋ: Врло добро, врло добро! (Припије се крај ормана и прислушкује.) Аха, аха... па може и да се чује. Слушај, газда-Јевреме, овај ћеш орман маћи одавде. Метни га, ено тамо, између прозора. ЈЕВРЕМ: А зашто?

Ту дође и поштар који је већ читао новине, ту дође и телеграфиста који прича да на десно уво уме да чује интернационалне телеграме, кад пролазе кроз жицу, па ту писар из начелства који зна шта је поверљиво дошло, па онда ту

Али тишина, брате мој, тишина, на пример. Полети мува и цела скупштина чује зууууц... формална тишина. А тек председник узме звонце па: зиминими, зиминими, ними, ними, ним!

) Бога ми, и то би мого... зашто да стоји бамбадава, а он може да напише и други? (Ослушкује.) Канда се чује ларма? Море, ови одистински иду! О, брате, што ме снађе напаст ни крива ни дужна! (Ослушкује на Ивковићевим вратима.

Кад уђе у собу, развија и разгледа.) И што је главно, читко написано! (Споља се чује ларма.) XXИИ ЈЕВРЕМ, МЛАДЕН, ГРАЂАНИ МЛАДЕН (утрчи): Ево их! (Отвара широм врата.) Извол'те браћо!

СРЕТА: Газда-Јевреме, поправљај ситуацију! ЈЕВРЕМ (збуњено и тупо посматра све редом, он никог не чује и никог не разуме и најзад очајно узвикне): Доле влада! СВИ: Доле!

Оно што се затекло у дворишту гласаће. Сад, видиш, треба убацити што више гласача у општинско двориште. (Чује се музика.) ЈОВИЦА: Па радим ја, мислиш да не радим.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А Срети мило кад чује да тако страшно пише и да се тако цене његови дописи. Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за

? Шта се то тебе тиче, и зар ми ти ниси могао то насамо казати, него да чује цео свет, кад те већ ђаво носи да свој хлеб једеш а туђу бригу да водиш? Што дижеш ларму по новинама?

« — вели четврти — »кад си ти себе ожењен! Море, имаш синове, па ти је још до ђаволства!! Ако те чује баба Петрија?!« — А Чича Трифун развуче оно његово смежурано лице, па не знаш да ли се смеје или плаче.

Они вичу за њим, зову га натраг, веле да је све то само шала, и да је луд кад не зна за шалу, — али он неће ни да чује, него хвата сокак. А то баш нису требали да раде! Само бадава да греше душу. Нису требали никако да га дирају.

А мати (разуме се: маћија) није хтела ни да чује за ту љубав, него је једнако терала да пође за неприлику, за немилу дику; кињила је и глађу и бојем, тако да је морала

! — викну ћирЂорђе на Ташулу који се трже. — Ајде почисти механу, па гаси лампа и фонос, да не гори џабе гас! Чује се само »Лаку ноћ и прошћавајте«!

познаник, а он пријатељски махну репом па се окрете на другу страну, па продужи и он спавање, иако није могао да не чује неку лупу, као кад се полако размиче и крха прошће ту у близини.

— О, Максо — викну Сретен фамулуса, који је у другој одаји спавао, па ослушне. Из друге собе се Чује сомо страховито хркање Максино. — Максиме, море! — викну јаче. Максим настави хркање још јаче.

у дан понавља, и ко је беспослен, као Мића »Официр« на прилику, тај може много штошта интересантно и пикантно и да чује и да види. Не треба му да чита Бокачија!

Е убише го, е не го убише! Хе, хе! — Па де ти сад! — вели зловољно Срета и наставља: »Министри су сви интернирани. Чује се да је у Бразилији прокламована република под председништвом маршала Тодора Фонсеке.

’Ајде, здравља ти, причај? — запита један после једне мале паузе. Али Срета нити чује нити види шта, него једнако шпарта и уздуж и попреко преко кафане, обаљује столице и уврће браду на параграф.

А он је бог зна како рад био да се све то манифестује с много више ларме и галаме, па да се чује и прича с краја на крај.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

О главо, ман се почела и начела! Треба те дати на хемијско чишћење! — Ал глава, ни да чује! Лудо запела Куд не треба, у наопако мишљење!

И од њуха, И од слуха, Важније је Чуло слуха: Фенек чује Када муха Зазузуче Изнебуха Па појури, Па нагари, И стигне је У Сахари!

Лавор пун је мехурова, сапуни се не виде. Још се чује како цикћу, како се церекају. Прошло подне, дан прошао, вече иде, А Прњаворци чекају ли, чекају... ...

) У пустим улицама, после тога, Нигде се не чује Људска нога. ШТА СУНЦЕ ВЕЧЕРА Када се сенке издуже, истање, Шта сунце вечера? — друго је питање.

Нема поднева, ни поноћи, Нема зиме ни врелог лета; Да ми је једном тим крајем проћи Где се разговетно, у самоћи, Чује комарац кад прошета.

У међувремену (а време је вечни проток!) Пресушила је река и ишчезао поток... Замишљам тај тренутак: негде се чује рог, Сунце, на заласку, прикупља прље пламтеће, И видим човека — није ми ни род, ни помозбог, А опет ми се

Кад село, река, брдо и град Прилегну — свако у свој хлад; Тад ветар дува, ал се не чује: Грана се с граном попречује; И сунце чека да му неко Рекне то што му нико није реко.

су дозивале упомоћ, али Не нађе се нико да их сажали, Никог, од Сланкамена до Аде Хује Да се одазове, ни да их чује: Спава Ваљево, ћути Ариље, Сви су огуглали на насиље! Жена је рођена за оков и влачег, У нас још влада право јачег!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Видите, и овде се таласа, али је то лагано, одмерено, без бесних судара валова и оне хуке и грмљавине што се чује горе на површини.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ТУГА У ведрој ноћи, покрај мене, Чује се часом вапај тајни Ко уздах целе васељене, Патнички узвик, крик очајни. Час неосетно, тихо струји Ко један трепет

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВУК МИЋУНОВИЋ ЛЕЖИ БЛИЗУ ВЛАДИКЕ, ПРИТАЈИО СЕ КАО ДА СПАВА, АЛИ СВЕ ЧУЈЕ ДИВНО. ВУК МИЋУНОВИЋ Не, владико, ако Бога знадеш!

Свака наша шест путах одјекне, а џефердар Томановић-Вука девет путах једнако се чује. СЕРДАР РАДОЊА Видите ли чудо, Црногорци!

Босне и Херцеговине, Арбаније управо до мора, колико је наше Горе Црне, — све је облак притискâ једнако, свуд се чује јека и грмљава, свуд испод нас муње сијевају, а нас једне сȁмо сунце грије.

ВЛАДИКА СЕ ТРЗА КАО ИЗА СНА. ВЛАДИКА ДАНИЛО Удри за крст, за образ јуначки, ко гођ паше свијетло оружје, ко гођ чује срце у прсима! Хулитеље имена Христова да крстимо водом али крвљу! Тријебимо губу из торине!

пред зору, и ноћ је мјесечна, ватра гори насред сјенокоса, а она ти однекуда дође; украј ватре сједе да се грије. Чује да свак спава у колибе.

Већ за друго и не треба ништа, но понавља оно што ђе чује као једна прекоморска тица. ЂАЧЕ Није, ђедо, тако ми рождества, но некакав покољ те велики; од милине уру сам

дим на Божић, великога чуда! Како ће се свенародња жертва без облаках дима учинити? ЧУЈЕ СЕ ГРМЉАВА ПУШАКАХ НИЗ ПОЉЕ.

ВЛАДИКА ДАНИЛО ЗОВЕ ЂАЧЕ ДА ПРОЧИТА ОНУ КЊИГУ, ДА ЈЕ ЧУЈЕ И ИГУМАН СТЕФАН. ЂАЧЕ УЗИМА КЊИГУ. ЂАЧЕ (чита) „Кнез Никола и сви Дупиљани поздрављамо нашега владику!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

А међутим толико је имало да се чује, види и прича! Нарочито у последње време, од када је почела деоба, од када је сваки брат, стриц Софкин, хтео да има

Таман! Треба онда још и он, њен отац, случајно да наиђе, затекне је такву, или да чује да је таква, овлаш и како не треба обучена, па како би онда смела на очи да му изађе а камо ли да се усуди и да га

у дворишту, бије шедрван, његови млазеви, капље воде према светлости из ове њене собе, жуте се и шуште као ћилибар. Чује се свирка.

А заиста, више њихове улице, кроз капиџике, из споредних улица, где нема метежа, већ се чује како иду жене, старке и слуге ка гробљу. Неке пролазећи поред Магде запиткују је: — Хајде, Магдо!

И тек, као одахнувши и ослободивши се од свега овога, брзо и заспа. Поче да се чује оно њено умерено, у дубоком сну пућкање на уста.

и како се слободно пењу на степенице, седају тамо, пију и разговарају се и то гласно, да се и код њих овамо у кујни чује. За све то време, док су они сељаци долазили, Софка се није облачила. Шушкала је доле у спаваћој соби.

и тамо по обичају разгласи, ђипи она и готово да угуши Магду, тако је силно задржа, шапћући јој, да и сама Софка не чује: — Ћути! Ко зна зашта долази!

Софка је могла на прекиде, особито кад се врата од собе тамо отворе, да чује њену вику, као грдњу, псовку. А то све сигурно на њега, оца јој. — Ћути! — Нећу да ћутим, мори!

Зашто, моје је и овако много. Ох! И опет се предаде, али једнако тихо, из страха, да онај горе не чује. Софки, ма да јој се још све вртело: и соба, таванице, и испред ње она, мати јој, са тим прозором собним, на који се

ува и косе и сав треперећи и уздижући се на прсте и обзирући се око себе, да ово, што ће сад бити, можда и сама ноћ не чује, тихо, гробно поче: — Или, зар, синко, чедо, Софке, Софкице моја, не верујеш тати?

А сада, Магдо, капију широм отварај, на њој два фењера пали и донеси ми пушку. Да огласим! Нека свет види! Нека свет чује! И устаде. — Нека свет чује!

Да огласим! Нека свет види! Нека свет чује! И устаде. — Нека свет чује! — говорио је идући, онако у чарапама, и понесавши собом паре, које мати беше увезала у пешкир, ка отвореном прозору.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ПЕСМА ТАМЕ Ноћ. Ко чује Како ноћних сени Сетна песма тужи им на лири? Тамна липа у тишини мири; Цветови су сузни њени. Прокапљује. Ноћ.

Ноћ. Ко чује Како ноћних сени Сетна песма тужи им на лири? Тамна липа у тишини мири; Цветови су сузни њени. Прокапљује. Ноћ.

Ноћ. Ко чује Како ноћних сени Сетна песма тужи им на лири? Тамна липа у тишини мири; Цветови су сузни њени. Прокапљује. Ноћ.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Тек што то поче, чу неки шушањ око куће. Учиње јој се као да чује неке кораке. Брзо тури чешаљ за ткапицу, а косе превије на тјеме и покри главу капицом.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Лак је испод капе. Лези, хљебе, да те једем. Мртав да је, а за новце да чује, скочио би. На језику мед, а на срцу јед. Накратко (накриво) насађен. Накитио се без цвијећа — (тј. опио се).

— Ласно је добру уз добра бити. — Добро на добро, рђа на старину. — За добрим се коњем бат чује. — Добро се само хвали. — Добро се брзо заборави. — Пусти добро низ воду, а ти хајде уз воду, — срешћеш га!

О СМИШЉЕНОСТИ — Ћутање је злато. — У шутњи је пола мудрости. — Два су уха да се двапут чује, а два ока да се двапут види. — Ко брзо суди, брзо се и каје. — Ко паметно ћути, мудро говори.

— Бољу ћеш чути него ћеш рећи. — Од ћутања глава не боли. — Која се не рекне, она се не чује. — Кам из руке а ријеч из уста. — Испуштену реч не стиже. — Што прође преко девет зуба, оде преко девет брда.

— Што прође преко девет зуба, оде преко девет брда. — Једна ријеч, сто ријечи. — Тко пуно говори, мало му се чује. — Не вјеруј ономе који се много куне. — Бучи већма тко мање разлога има. — Боље се поклизнути ногом него језиком.

— Глад је највећи господар. — Глад и вука на зло натера. — Црње болести нема од глади. — Гладан трбух разлога не чује. — Голог и босог и хладна вода боде. — Сит гладну не верује. — Гладног не теши, већ нахрани.

— Златан кључић царев град отвори. — Злато не збори а чуда створи. — Где злато господује, разлог се не чује. — Злато је чисто и у прљавој кеси. — Празна кеса тежа од товара. — Човек без новаца, пањ без жила.

— Лако мељу божји жрвњи. — Бог и у црној ноћи на црном пању црног мрава види, бахат му чује и помисли зна. — Добар је Бог, али су и ђаволи јаки. — Бога не гневи, врага не дражи.

је дошао комшија Митар па вечеру, па не хћела ништа више приставит’ него на намјерну, па тако више пута рекла ђе оп чује, те он једном рече: „Ма, комшинице, немој да сам вазда ваш, него кадикад нека будем и туђин!

Кад путник то чује, буде му врло жао, и отишавши господару на орање, стане му говорити да то није право, и заиште да би му продао онога

Како заспи, одмах га мóра притисне, и кроз сан стане викати и отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика

“ ОД НИЦИНЕ 1 У нице три сина има: један слеп, други глув, трећи нем; слеп не види, глув не чује, нем не говори. Устук, ницо одумуцо, ти одуми што си наумила. 2 Што сте изашле вас три?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад мало одмакну од бријега, онда дуне вјетар, па га баци чак у некакву земљу, ђе се о његову царству ништа и не чује (као ни он о овоме што до сад ништа није чуо ни знао).

Што ћу сад?“ А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: „Шта је море Еро? Шта је?“ — „Од мене до Бога милога!

Кад ђаво чује сврачиј глас, онда већ види шта је; па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље!

Закла вола бика, све село свика, а кад оће да слави, нема шта да стави. 36. Залолота лота са висока плота, далеко се чује у незнану земљу. 37. Зелена кошара, црна говеда, гвозден кључ, који откључава. 38. Зими служи, а љети зубе кеси. 39.

132. У нас јарац чудан јарац, у њега су рози чудни рози: на једноме змај кује, а на другом вран граје; ни чује вран, кад змај кује, ни чује змај, кад вран граје. 133. У нас коза јакача, јака сина родила и унука манита. 134.

чудан јарац, у њега су рози чудни рози: на једноме змај кује, а на другом вран граје; ни чује вран, кад змај кује, ни чује змај, кад вран граје. 133. У нас коза јакача, јака сина родила и унука манита. 134. У наше бабе кожне очи. 135.

Ево овђе ме нешто коље.” Онда му ђевојка каже: „Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије.” Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован па бјежи преко поља, а Брко се натури за њим.

Кад цар то чује, он се наљути на своја два старија сива и оћера их одмах од себе, а њега ожени ђевојком коју је себи изабрао и остави

У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном идући за овцама чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је.

” Чобан кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући.

” Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу: „Ходи жено да ти кажем.” Па све батином по њој: „Ето то

” Он сиромах кад то чује не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако ли га чује а не ућути, него још разговара узнемиравајући, од трпезе без хране да се подигне и подведе под забрану неједења, или

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Где би ми данас били са развојем да нам је више оваквих кадрова! СТАВРА: А што ти не уђеш, чује се и одавде? МИЛЕ: Јес, па да помисле да нисам присутан!

(Наставља да преврће столице и да чисти. На вратима се чује снажно лупање.) ЦМИЉА: Затворено је, фајронт! ЈАГОДА: Одринглавај! Помагај! Ако Бога знаш! ЦМИЉА: Ма ко је то?

А башка мирише запршка из тигања! За асталом чује се језик српски, језик румуњски, маџарски, столарски, ковачки, свињарски, средњотехнички, пољопривредни, из

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Шта ти то причаш? ПРОСЈАК: Слушај... Ево овако... (Њихов даљи разговор се не чује) ИКОНИЈА: Што ли он толико око Вилотијевића? ЦМИЉА: Мене питаш! ИКОНИЈА: Боже мој, да није из полиције?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

дошао свети Илија! МАРИЈА (уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује! Можда не спава, можда се пробудио, па да не чује ларму...

МАРИЈА (уплашено): Ћути! Немој гласно. Немој да те чује! Можда не спава, можда се пробудио, па да не чује ларму... (Готово је гура, те ова тихо силази, под степеницама натиче нануле и губи се лево).

Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да се макне. Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ. СОФИЈА (оставља ципеле на крај прага). ВЕЛА (спушта леген на столицу коју јој намешта све крва).

МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног.

ЈОВЧА (одбија је): Ћут! АНЂА (унатрашке се повлачи угушујући јецање, силази и бежи лево иза куће). Чује се на капији лупа звекира. ВЕЛА (истрчи из кујне и отвара врата на једном крилу капије).

ЈОВАН (докрада се с лева): Младене, зар се још купа, још облачи? МЛАДЕН (ућуткује га): Још, још. Ћути, да те не чује. ЈОВАН Е, нека ме чује!

МЛАДЕН (ућуткује га): Још, још. Ћути, да те не чује. ЈОВАН Е, нека ме чује! (Прилази ближе и ако га Младен спречава, подиже се и провирује): А бре, Младене, може ли што да се види?

ЈОВАН Пусти ме, пусти само да навирим, да видим. Можда је још гола, још се није обукла... Ох, да само видим! Чује се Васкин глас. ВАСКА Младене, донеси ми горње хаљине. ЈОВАН Пусти ме, бре, да ја однесем, да је само видим.

ВАСКА (се зацењује): То, то! Све, све, све! (Завеса полако; и по спуштању чује се још загрцнут смех Васкин.) ИИИ Кућа као у И чину. Ноћ звездана, без месеца. Празна позорница.

) ИИИ Кућа као у И чину. Ноћ звездана, без месеца. Празна позорница. Издалека, све ближе и јаче, чује се силна свирка, сељачка и варошка, састављена из више група свирача: гоч бије, грнета пишти и трешти, ћемана цвиле и

С лева, иза капије, лелујава светлост фењера које носе на моткама, и игра дугачких сенака. На капији се чује снажна лупа звекира. ЈОВЧИН ГЛАС (снажно, раздрагано, поносно): Чедо, Васке, отвори!

Споља се чује свирка само ћемана, пригушено, чежњиво. ЈОВЧИН ГЛАС Е, пријатељи, ето то је та Јовчина кућа, имање. Широко колико

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Што дете чује, то учи и прима, како год и своји[х] родитеља језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако

Из овога нек свак позна каква је ствар да дете чује и чита оно што није за њега. Ја би[х] му одговорио да евангелије учи; ко хоће да угоди богу и да се посвети, ваља да

Ко ову књигу не види, слепији је од слепо рођена; ко њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена, јербо „небеса поведају славу божју и тво-рење руку његови[х] возвештава земља.

Житија читати, таке књиге велике! Нигде тога на свету нејма! Ко не зна шта су житија, нека чује од хиљаде само једну малену повест, које сам ја не читао како се чита, него са свим грлом гутао и прождирао, које сам

Нек чује, велим, пак ако има срце чловеческо, нек ме не жали, и нек над мојом бедном младостију не уздахне ако може!

Каже нам домаћин увече, кад чује моје намереније, да у граду има бискупа влашкога колеђијум и да, чекајући ја прилику за поћи у армију, могао би[х],

А кад од мене чује шта ја ту чекам, возрадује се весма и „бог нас је овде саставио” рече. „Ја сам се“, каже ми, „старао гди ћу ђака наћи

Стане он молити да му не чинимо те срамоте, да ће пропасти ако то чује стара госпођа; заклиње се да он није о злу мислио; у[х]вати за торбу пак не пушта.

” У то исто време чује се по свој Албанији да је Стефан Мали с Черногорци Турке, који су на њих пошли били, разбио; и много се о њему

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Штаа? Каако? — Ајде по Кењу, кад ти вељу. Реци му да је његов посâ и његова корист, али се чувај да те не чује његов ћаћа. Кушмељ зинуо, те га жена гурну. — Ајде, шта се примишљаш, кâ да моје дите не зна шта говори.

Њеколико пута промоли главу напоље и виче да се и даље чује: — Фра-Брне је болестан. Не може вас примити. Не може ни диванити. — Да није који од дужника! — пита стриц.

Шта спомињеш шкале и прилажења прико зида, кад знаш да сам и ја бија у томе гришном послу? Доста је да то чује фра-Брне, па онда свршено је са мном заувике! — И Бакоња покри лице рукама, а Бујас изађе, тобож и он погружен.

Ајде, нареди се! — заврши Брне и поче њешто писати. У варош! Чује ли то Бакоња збиља, или снијева? Да иде у варош, он, главом Бакоња, који се сад враћа с купања, који је намислио да не

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Песме — исказане из грла да их чује Велико уво света — ево натраг хује. Зар је ту јужни крај и једино им жало? Близу је празнина и руб се

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује. На средини сам. Под табанима су леђа матице, ту је најдубље. Сео бих и размишљао о нечему.

Катићеве комшије куну се у децу да се око поноћи из подрума чује звецкање и трескање и цика као кад се женска деца голицају.

Злато суво зашкрипа и Ту шкрипу крв разнесе по свим жилама. Стиште кесу да угуши глас жутих наполеона, да их не чује ноћ. Он се још више смањи, толико да се могао увући у кесу.

Ђорђе сиђе с кола, стаде и загледа се у густ дрворед јасенова заривен у таму. Као кроз сан чује: — Облизнила ти се жена, Толе! — Јесу ли мушки? — Оба мушка! Тола отрча низ пут. — Еј, ти, трапавко!

Симка седи на ивици кревета и замишљено гледа у пламено и коцкасто око ниске пећи, и не чује то једино преровско псето ноћас кад је село задављено снегом, убијено помрачином што се измешала са облацима, јер је

по поду разликује од Ђорђевог; види јој тамне табане, зна како се свлачи и облачи, види руку на свим местима на телу, чује шум чешља у коси, осећа како дише, јер Никола годинама слуша Симкин и Ђорђев живот у постељи, чује све њихове

местима на телу, чује шум чешља у коси, осећа како дише, јер Никола годинама слуша Симкин и Ђорђев живот у постељи, чује све њихове разговоре и љубавне грчеве без тепања и пољубаца.

— Где си? Не видим ти брлог, села бих мало. — Бежи од мене, змијо! — Не виче: боји се да Симка не чује, па сикће шапатом. — Ти си нешто много горе. Ја све знам, па ћутим. Видиш ли како ова моја пати? Чула ме!

Па ме сада бијеш и мучиш, Турчине. А у шта ће мени да прође ноћ! Спаваш и хрчеш, хрчеш.... Више никад да не чује то одвратно хркање, тешка, наднесе се над њега, мора, а не може од задаха вина, од бола у очима, од крви што је

И сада чује очеве речи: „Писмен је толико и рачун зна да може око кантара да помогне. Ако погреши, ти имаш длан. Ја хоћу да се

Па кад се Анђа, уморена батргањем и виком, смири у отегнутом јечању, које га је подсећало на неку зверку што се чује само ноћу и коју нико дању није видео, Тола отворених уста звера по соби, загледа у оџак низ који силази, да згази и

Тола га принесе ватри: главица му плавичаста. Одви му пелене и на модрикасте, хладне груди прислони уво: не чује срце. — Анђо, Бог нам узе „левог“ — рече мирно и укочено се загледа у њу, с мртвим дететом на рукама.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Пст! Татага спава! — Па шта ако спава? — заинати се девојчица. — Она не чује ни кад је будна! — Мислиш? — унесе јој се у лице лутка с очима њене сестре. — Татага не чује оно што не жели да чује!

— Она не чује ни кад је будна! — Мислиш? — унесе јој се у лице лутка с очима њене сестре. — Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви?

— Мислиш? — унесе јој се у лице лутка с очима њене сестре. — Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја. — Ми?

— Мислиш? — унесе јој се у лице лутка с очима њене сестре. — Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја. — Ми? Зар не видиш?

— Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја. — Ми? Зар не видиш?

— замрси му се једна од њих у косу. »Баш да јој не кажем!«— помисли мали чистач, а звезда се, као да му чује мисао, насмеја: — И немој, али пази! Сребрна ружа није обичан цвет.

Дечак ослушну. Чинило му се да чује некакве тихе гласове, а онда виде како из дубине пећине излази гомила раздраганих патуљака, окружује га и почиње да

Потрча лево, па десно, претражи кућу, па околину: нигде никога. Начас јој се учини да из песка чује нечији пригушен уздах, па задрхта. »Да га није неко чудо под земљу одвукло?

И тако није могао да их чује, чему узбуђена? Јео је и јео цар Жуто Ухо, а дворске даме лизале прсте, узвикујући: — Какви рачићи! Какав сос!

А морнари? Шта се ту може! Таква им је судбина! Затискивао је уши да не чује нарицање удовица и с радошћу посматрао сина како расте. »Да се то није сунчана зрака у дечака претворила?

Свуда око њега биле су само крхотине, а надохват руке стене родног острва. За тренутак му се учини да из таласа чује јауке. — Бар да и ја потонем! — јекну, опусти руке, али га море у се не прими.

Није могуће? У ораху, иза сребрнастих љускица, сва прозирна седела је црвена жаба и нешто говорила. Није му успело да чује шта, јер је тог трена у воћњак ушао очев изасланик. — Гле нашег принца! — узвикну дворанин.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

“ Глас му се не чује, али врапци и голубови са кровова и крошњи у јатима слећу на плочник, са Саборне цркве почиње да одбија подне а ветар

обичавао да пролази, усправан, путем до Стамбол-капије, између силних дућанчића, и да оцећа како шапат што се не чује и погледи што се скривају прате њега, Узун-Мирка Апостоловића, славног са невиђене храбрости.

Онда је дат знак за полазак: ни глас, ни ход, ви дах није смео да се чује. Ушли су у ноћ, промицали ивицама данашње Карађорђеве улице, тама је била опака, на њих је, из ледене магле над Савом,

заокружује и сав стаје у њега па обликује, уместо оног обичног Стојана, неко необично створење које уме и да види и да чује оно што се најчешће нити види нити чује.

уместо оног обичног Стојана, неко необично створење које уме и да види и да чује оно што се најчешће нити види нити чује.

Трговац од великог угледа и многих веза, Добрача је, не једном, био од помоћи Карађорђу, који је, опет, био склон да чује Добрачино мишљење и прихвати његов савет.

Дуго шапућу, али се тај шапат не чује, кошава га понесе, у зору, над замућену Саву и распе изнад мостова или га западни ветрови нагомилају у просторе над

Стигла је 1815. година и млади Вук је дошао да чује остарелог Вишњића. Над Сремом је пролазило пролеће, мирисале су свеже влати, тамо преко, на другој обали Саве, харало

Вук је, више од Карађорђа, био онај који би могао да чује; можда једини који би то могао. Истовремено, на наопакој страни тог поверења као да је расла бојазан на коју се Вишњић

Расла је отуда што је, све чешће, опажао да Вук, пун страшне воље, уопште не чује друге. С њим је био стрпљив, али је Вишњић узалуд тражио, иза тог стрпљења, ону блискост коју је обично налазио код

Ипак је чекао. Последњег дана који је провео у Шишатовцу Вук је затражио да чује, по ко зна који пут, уводне стихове из „Буне“.

да вам говорим о томе“, рекао је тај вештац на свом изванредном француском језику и кнез, зачудо, није ни помислио да чује фразу коју сви злоупотребљавају.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Гледни само, после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке! Та тек што се свирац чује Већ у колу с' подскакује. Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира; „Ситно, брате, ијујују!

! Бр. Радичевић Х КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање О лакше само кроз густо грање!

Ој, не реци, ћути Боље је нек' не зна, Нека и не слути Што да чује јаде, Кад разумет' неће Тужна је то песма: „Ој пелен пеленче!“ Ј.

Можда то дуси земљи говоре? Ил' земља куне своје покоре? Ил' небо можда даље путује, Да моју клетву више не чује; Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује! Па зар да неба свету нестане?

Па зар да неба свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане Тама?... И ход се чује... Да л' поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази; К'о да са оног света долази.

Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео!... Ил' можда мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном: - Међу људ'ма си, међу ближњима“...

Негде далеко чује се где хукти Воденички точак промуклијем гласом, Ал' над долинама док још небо букти, Цвет водени већ је засп'о над

Покашто бахат се чује: То стража ликтора блуди, и кличе по тавној ноћи. Стубови Капитола, и горди Пантеон с њима, К'о црне огромне масе

У дому разврата гнусног он сања обале пусте, Где стоје спомени вечни за ране његовој души; Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора, И види галеба јато што над њим се кликтањем кружи.

Још један дан само хтели би свом снагом! Један, само један!... Вај, док се све брже, Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом. Ј.

Ј. Дучић XЦИИИ ЗВЕЗДЕ Са острва Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде К'о да роса пада у сребрној тмини. У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже.

Ил' каткад само тек звиждање јасно се чује, И тежак промук'о глас. То ловац пролази селом, И брзе мамећи псе погурен у поле жури, Покривен копреном белом.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

“ „Не, не! - гласом крупнијем прогрмје зли губитељ душах бесмртнијех, да га чује стан бунтовни пјео - Михаиле, подобни ми чином, али духом много нижи мене, јер ти душа, како моја, није

ти душа, како моја, није благородном гордошћу заждена, проштенија не иште Сатана; благородна моја намјерења небо чује, а знаће мирови!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Био сам озлојеђен, киван, нисам жалио да погинем тог тренутка, па у тој љутини продерах се да чује командант: — У здрављу, снаја. Крив сам ти, брате, што сам млађи од некога.

— Говори лакше, тако ти Бога, јер ако те чује стари телеграфиста, свиснуће напречац од бола. Стари телеграфиста, први је хугиста у Србији, сав смежуран старац од

Унутра све више умире тихи жагор и све већа тишина осваја, па се жуборење лимених олука све боље чује, и како са стреја цуре млазеви, и све више седам црних павиљона тону у глибу.

измишљам све страшније, док ме он одбија очајно млатарајући рукама које се тресу, и кашље, кашље, кашље да не чује, само да не чује, иако ја све гласније крештим, вичем, гушим се, церекам, искривљен, полудео, унакажен као и он, не

све страшније, док ме он одбија очајно млатарајући рукама које се тресу, и кашље, кашље, кашље да не чује, само да не чује, иако ја све гласније крештим, вичем, гушим се, церекам, искривљен, полудео, унакажен као и он, не знајући шта

Па грми тако Јаћим: „Здраво! Здраво! Здраво! Здраво!“, највише се његова гласина чује и разлеже, и већ не допушта никоме да би први угледао таблу где стоји означено које братство и која је жупа на реду.

му жиле набрекле као проширене вене на ногама, па је већ упола промукао, те уместо: „Здраво, здраво, здраво, здраво“, чује се само четворократно: ав, ав, ав, ав!

За тебе сам Албанију савладао.“ Грми тако Јаћим и јауче да се до неба чује, кад наједном угледа Куманово, и кад угледа Јаћим ово Куманово и младиће како жестоко корачају, и као да хоће ону

па нека буде што буде, нека ме парају, учени су људи, и нека, ако могу, пронађу који је ово ђаво што се не види и не чује, а живу ме у сржи поједе, да ми је и сам живот додијао.

А тада, други и давно заборављени, један мили дах забруја за њим. Тај сложни дах, што се таласао, чинило му се да чује сасвим јасно: дах пука, дах његовога пука, дах хиљада што истом оном старом одлучношћу, што истом оном старом вером

Понегде смо застајкивали да се, бајаги, оријентишемо. Киша. У овој бескрајној помрчини не види се и не чује ништа сем кише, која зврца голо грање и суво лишће. Где ли су сад Арнаути? А где сам ја?

У том часу и на том месту, пажња публике била је на оном врхунцу кад се разговетно чује мувино зујање, и сви се вратови испружише до саме позорнице да виде ко ли ће кога, и преко кога, кад наједанпут Лепир,

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Кад би дадиља вртећи нада мном главом ускликнула: „Их! ово вам дијете чује како трава расте!“, сав бих се изнутра озарио од задовољства, попут падавичавог лазарончића који се међу буцмастим

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...

»Шта ли ће она рећи кад чује?... Презреће ме, грдиће као и сви други. Рећи ће: тако му и треба!... Назваће ме лопужом и свакојаким именима...

Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од

— Дај нам Дарвина! — Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.

штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе.

Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју снагу и полети низ поље, као на крилима.

Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... »Та неће ме, ваљад’, стићи ... нећу погинути?

То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде !

Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.

хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних прапораца... трес-трес... трес-трес...

шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију... Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...

Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему. Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. Ђурица пристаде.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде. Кад дође унутра, пита га господ бог што је дошао, а он рече: — Ево пита смрт што би

Кад то смрт чује, закала па отиде, те стане копати, па копај девет година. Кад је све раскопала, иде опет богу питати шта ће сад радити.

Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити. А бог рече: — Нека мори средовјечне људе и жене. Кад он то чује, изиђе ван, а смрт га пита: — Шта је сад рекао бог?

— Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала снесеш на једну хрпу на равницу. Кад то она чује, отиде, па вуци камен, те опет девет година ради она у камену, а нигдје нитко не умире, већ има стараца и болесника

Кад то смрт чује, закала па отиде те стане тући, па удриде дан и ноћ, те опет девет година. Кад је сав стукла, ал̓ она начинила се као

Па ме још ни сад не би пустио, да нијесам утекла. А кад то бог чује, рече: — Што ћу сад од њега? Јер већ за њега немам веће каштиге него да га пошаљем на земљу па да још једанпут умире.

— Нећу ја, господе. Ја више не пачам у њега, него ти њега пусти у рај, па ти више неће додијавати. Кад то бог чује, пусти га у рај, и тако се солдат докопа раја на силну руку.

Кад то свети Илија чује, закала па дође тамо. Кад он тамо, ал̓ стари сједи и ложи ватру, а Илија му рече: — Помози бог, старче!

Али стари рече: — Нећу, него кабаницу, па ћy се покрити с њоме гдје будем спавао. Кад то враг чује, даде му кабаницу, а он је узме па је замочи у котао и отиде.

А кад то свети Петар чује, отиде назад па каже богу шта је стари рекао, а бог му рече: — А ти хајде па их ишти за себе, нека их теби прода кад

Кад то свети Петар чује, рече му: — Па нека ти буде. — И њему се одмах створи кула, а свети Петар одаждене овце. Потом прође девет стотина

Кад свети Петар чује, дође к старом па рече: — Старче, протекло је вријеме твога живота. Сад треба тело у земљу, а душа у рај.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И моја љубав, и она је вани: Без мене, тихо, удаљена труне; Не чује моји кад падају дани, Не види гробље што га мртви пуне. Јутро ми свако пружа живот цео, А свака поноћ један покров бео.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Један пријемник, не већи од ручног сата, омогућиће му да чује било да се налази на копну или мору говор, односно музику из неког другог места без обзира на његову удаљеност.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

завибрирано тело, како могу Сунце, Месец и звезде да изражавају славу бога и како може, по Давиду, њихов глас да се чује где год има језика и говора? На та питања Кос није хтео да одговара. Нимало чудно!

То сам и учинио, али је испало да мој отац није хтео ни да чује за то. Судбина ми је, међутим, одредила други ток. Историја Баната забележила је један велики догађај у рано пролеће

Она за то није хтела ни да чује и инсистирала је да останем у Прагу, у коме сам имао прилике да видим толико лепих ствари и много новога научим.

Уобразио сам да она може да чује најслабије звуке, да може да види у најтамнијој ноћи и да као права вила, може да осети најмање поветарце, па чак и да

- Ви сте погрешно схватили моју мајку, Михајло – рекла је ”Вила” - она је хтела само да чује Ваше мишљење о женским пословима, а ви сами знате да се од жена у Европи тражи да раде и оне тешке послове које могу

Али мој противник није хтео ни да чује за то. Он је био члан најодабраније студентске групе и био популаран, али су му многе моје колеге са треће године

Ратерфорд је добро познавао Рудове методе рада и пријатно га је забављало да чује како сам их ја доживео. Додао је да овај добри професор уживао у томе да изгледа тајанствен пред студентима.

Тако нешто увек бива када усељеник ове земље посети свој стари крај и чује мишљење о Америци које је базирано на предрасудама Европе, а које потичу из незнања.

Сваки Европљанин, који је живео у Сједињеним Државама, и био те среће да осети и схвати прави дух Америке, буни се кад чује да неуравнотежени и необавештени Европљани распредају ту причу.

” Овај израз, који се често чује у редовима Националног савета за научна истраживања, увек ме потсећа на следеће речи Вашингтоновог опроштајног говора:

Ћипико, Иво - Приповетке

Опет је пред заход захладнило. Уоколо је тихо и спокојно. Само се лепо чује чешање и падање маслина и шуњање по земљи.

Блене у њу и нешто кроз зубе мрси. Мушки, као да није њихов посао, ћуте и пуше. Не чује се него јецање и кукање мајке и сина. Најпослије Јурка се разбере; дотужи јој Цветина мука. Стаде па је диже и теши.

Али брат му неће ни да их чује. Каже: „Осман ми засигурно наредио да духан ни од кога не придмам, и ето већ га од неколико дана не купујем”.

—Што си замишљен? — пита млађи брат, с намјером да чује што ће Спасоје рећи. —Најбоље би било да оставимо работу, па да се кући повратимо.

Девојка часом прекине низ мисли и заборави на се. С улице чује се снажни људски ход: помисли да војници марширај у, па и нехотице ослушкује, док за кућу заминуше. — Јеси ли сашила?

Кад је дошао, била је у дворишту, а чини јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у двориште дошао: — Довео сам ти ово момче; слушаће, —

На први мах Цвијета не чује ништа но шум, и гледа у простор и прегара се. Али наједном из тога стања отрже је брзина пароброда, заселци и питоме

Онда заборавља све и за час не чује ништа до куцање његова срца. А кад осјети на челу руку му, махом јој се чини да је прибранија и сигурнија: има да се

Сједећи под њим, доји своје чедо, а како је уоколо тишина, лијепо се чује лакомо дјетиње сисање. Јутарњи лахор престао је, па лађе по пучини чекају свјежи маестрал да духне да их напријед

Кад се лађа примаче Пропаду, жене умукоше посвема; још се чује само хитро ударање весала, а чим су ближе, језива их зебња у животу подилази, па жене и чобанчад тискају се ближе

— Ноћ је од љубави, — рече један од младића кад су к мору сишли. — Немој да те Жижица чује! Он се данас посветио, — нашали се други. —Пусти!.. . Зар је бија онаки док је млад бија... Је, худобе!

Али Кате наједном осјети се женом и хтједе путем закона да примора Дангубу да је вјенча. Он неће о томе ни да чује; вели: — Ко зна чије је дијете, па да се ја одречем себе и мога мира ради ње!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Ваља се сетити и оне загонетне сенке из Андрићеве Проклете авлије која види и чује, а не говори. Зове се просто: младић поред прозора.

до праизворне језичке мелодије, а она је код великих песника обликована као исконско ћутање, па се, дакле, и не чује, него се мисли.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ВАСА: Ама, откад ја чекам да неко из наше фамилије онако... како да кажем... да одскочи, брате, да се чује, да се види и да се прослави. Зар толика фамилија па нико, где би то било!

ЖИВКА: Дакле, неће лепим? ВАСА: Ни да чује! Он чак прети неким одрезивањем ушију, сасипањем зуба у грло и разбијањем носева.

СОЈА: Пас лаје, ветар носи! (Оне излазе у свађи и чим цела гомила буде напољу, те се врата заклопе, чује се врисак и цика и ларма оних који развађају жене.) ЖИВКА (Васи, који је заостао): Трчи, Васо потукоше се!

) (Пауза) (Задња се врата полако и пажљиво отварају и кроз њих протура Чеда главу. Он посматра и ослушкује, и кад чује ларму, брзо се повлачи и затвара врата. Са леве стране, где су сви отишли, цика женских гласова и ларма.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Таман! Треба онда још и он, њен отац, случајно да наиђе, затекне је такву, или да чује да је таква, овлаш и како не треба обучена, па како бих онда смела на очи да му изађем, а камоли да се усудим и да га

” Свуда се, сем интерполиранога ауторовог коментара, једнако чује Тодорин глас, њена забринутост колико и радост. Али у роману, премда се тај Тодорин говор доиста даје, даје се као

Таман! Треба онда још и он, њен отац, случајно да наиђе, затекне је такву, или да чује да је таква, овлаш и како не треба обучена, па како би онда смела на очи да му изађе, а камоли да се усуди и да га

на очи изаћи, нити се усудити да га погледа: „Треба онда још он, њен отац, случајно да наиђе, затекне је такву, или да чује да је таква, овлаш и како не треба обучена, а како би онда смела на очи да му изађе, а камоли се усуди и да га погледа!

“) и не садржи ништа друго до чисту модалност. 77 У њима се заправо тако јасно чује индивидуализовани глас који исповеда флуидно субјективно стање: лични став и процену, осећање двостране одговорности

интонација узима маха, мобилнија је, са јачим контрастирањем, са осетно убрзанијим говорним темпом; најзад, као да се чује и глас који у исти мах некога уверава и правда се. А то је, дабоме, глас Магдин.

је у предњим половинама: аутор споља описује Магду, али онако како је у тим тренуцима види, заправо из суседне собе чује и замишља Софка.

додуше не у свим, али зато у готово свим призорима, где се год она појављује, појављује се и Софка: види је, некад чује, а некад је тек у близини.

И, часомице, од неке песме у кафани учинило јој се да чује Развише ружу ветрови, што је тобоже наручио Ита, њена непрегорела љубав: она, овамо у башти, од страха, почела да

у дворишту, бије шедрван, његови млазеви, капље воде према светлости из ове њене собе, жуте се и шуште као ћилибар. Чује се свирка.

у кухињи заједно спремају вечеру, а заправо да у гласном разговору кажу све што Софка чак у другој соби треба да чује.

Онда би баба одозго, са чардака, гласно довикивала слушкињи шта треба рећи том госту, толико гласно да и он сам чује и оде пре но што му слушкиња ишта каже.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

А разуме те што не кукаш. Нека ти је просто материнство!.. О, о, да није урока, Боже!.. Нека је просто, где се чује и где се не чује: нека је просто!.. Вујана нареди да жалосна поворка крене.

Нека ти је просто материнство!.. О, о, да није урока, Боже!.. Нека је просто, где се чује и где се не чује: нека је просто!.. Вујана нареди да жалосна поворка крене.

јавним арнаутским пословима, пљачкали и пресецали глобе, дотле је он у тишини обрађивао своје имање, не желећи да се чује нити да се истиче. Никад никога није убио, ни опљачкао, ни поткрао, ни зајео.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

СУЗА НА ГЛАС О СМРТИ 77 ПОБРИ СТЕВИ КАЋАНСКОМ 79 ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ 82 УЖАС И НЕВОЉА У ЗАГРЕБУ 86 ШТА СЕ ЧУЈЕ 88 НА ГРОБУ ЧОВЕКА АЛЕКСАНДРА 91 ЗА ГИРФИЛДОМ 96 ГАРИБАЛДИЈУ 99 ВИКТОР ИГО 101 СПРАМ МЕСЕЦА 103 НА ГРОБУ ФИЛИПА

“ ВОЛЕО БИХ ЛЕЖАТ’ МИРНО... (Од Хамерлинга) Волео бих лежат’ мирно Где с’ не чује тичји глас, Ни човеков плач, ни попев, Ни жуборак, ни талас, Нит’ улицом грмеж кола, Нити сатов тикатак — Одмору

А ви тако мирно, тихо Пролазите простор свети, Та већи се шушањ чује Кад мушица где пролети. »Српске Илустроване Новине« 1881.

»Јавор« 1890. ЗА ПОТОКОМ (По немачком) У самотном дому нашем Чује с’ увек жубор лак: Поток тече, воденица Одговара: тикатак! Поток тече даље, даље..

находи, Јер је од себе гурају свеснији народи, И та нам ноге пута и руке везује И Српству уши глуши да рâзбор не чује. Док заглух овај траје, не вајде савети, — И ти се, побро, бориш са овом авети.

Дужни смо сваком у помоћ притећи, А трипут више најближој нам браћи. »Стармали« 1880. ШТА СЕ ЧУЈЕ Шта се оно чује из Загреба града? Не чује се добро где год правда страда...

Дужни смо сваком у помоћ притећи, А трипут више најближој нам браћи. »Стармали« 1880. ШТА СЕ ЧУЈЕ Шта се оно чује из Загреба града? Не чује се добро где год правда страда...

»Стармали« 1880. ШТА СЕ ЧУЈЕ Шта се оно чује из Загреба града? Не чује се добро где год правда страда... Знамо ми то добро како се раками: „Хрвати су слаби кад остану сами!

На њег’ пада свака руга И потвора кивна врага — Све то види, све то чује, Све то прима душа блага. Клете руке на њ се дижу, Ено камен на њег’ лети — Дуго ће га тако мучит’, П’ онда ће

Сад се ваљда жеље ваше већ умириле.“ — Али жена, ал’ бољарка кâ да не чује: Она посла својег мужа у коњушнице, — Посô ће му од сад бити коње тимарит’.

синак — ма који буди — Да скупи жуди из наших груди, Да збере искре из наше крви И здружен барјак подигне први, Да чује, види, осети свак: Пруће је ломно, ал’ сноп је јак. Ако то чекаш, Бог ти га дао! Не буде л’ скоро Онда је јао...

— Мени треба злата!“ »Орао« 1881. САВЕТ ЈЕДНОМ ПОЕТИ (по „Фл. Бл.“) Љубавне тајне твоје Нек’ чује само цвеће. Цвеће је добро, па те Исмејати бар неће.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ПРЕДСЛОВИЈЕ Шта су ови наши списатељи наумили? (чује се глас у друштву, гди се карте деле, или чаше цеце, или се уз музику игра).

Јокан, да ми купиш једну клепетушу, само која добар глас има. МИТАР: Да, само која добар глас има, да се издалека чује да је Фема луда. Поганије женске, шта мислите ви шта је то мода?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

О чудна птица чија намена да буде лет земље и песма опустелог неба, која се чује ал не схвата. О, бело удварање ветра тој птици од пламена.

О грозна Свирало која пресађујеш влати Из питоме долине на литицу што пламти! Глув да чује немоћ како вешто свира Шупљину фруле изнутра и пепео додира Слух сажет звездом успомену згусну Преприча росу и

Шумор без шуме и цвркут без птице, Празно што траје; не чује се што јесте. Док с мртвог оца скидам наслеђено лице Ватром се звери и звезде причесте.

са длета Нек шупља сенка нестанак тела слави Једно је време у срцу друго у глави Бујну невидљивост са свих страна чује Ми знамо да је од прошлости веће Све чега нема и што бити неће И да свет овај празно одјекује СВЕСТ О ЗАБОРАВУ Нада

Краков, Станислав - КРИЛА

Код двоспратне куће је пуцњава све јача. Само се једно мало дете, све голо, мирно игра на буњишту. Вичу нешто. Мија чује куршуме како звижде, кидају дрво на огради, тупо пробијају меке зидове кућа, али не види никога да пада.

Само неколико људи у групицама шапће. То мајор издаје заповести. Чује се како његов пригушени глас дрхти. Потом су други придављени гласови питали. Па све замуче.

Не осмејкују се његове увек веселе боре на округлом лицу, већ се грче са изразом плашње. Но Душко га не чује, и заноси се све више у сну. Капетан шапће сам са собом све ређе и лакше.

Онај брадати рањеник тек јекне а као одјек дође му подсећани јаук официра. Пуцњава се све слабије чује. Најзад је и он дошао на ред.

Осећала се само доле бездан земље, видели пламени шрапнела и почела да чује грмљава. Апарат је била слаба играчка у бескрају. Неко се на њега пењао, улазно огроман тежак и страшан.

Петровић, Растко - АФРИКА

“ Шалупе се окреће у супротном правцу: земљи. Толико је луд да неће уопште да чује за објашњење. Нешто га је увредило, и он испљувава неразумљива муцања, пола француска, а пола бамбара.

Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама. Црнац ипак срећом чује нашу препирку. Сумња да се тако што може и догодити, размишља један тренутак, и као да продужава да прети, виче

Кроз потопото, подводну прашуму, чује се шум кретања великих барских животиња. Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује

Кроз потопото, подводну прашуму, чује се шум кретања великих барских животиња. Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује кидање врежа и ломљење грања да би начинили

Не чује се глас који би полазио из њих, нити се виде њини облици, али се чује кидање врежа и ломљење грања да би начинили места за њина огромна тела.

Бој чека са вечером. Кроз стабла и кроз грање чује се подмукли удар у там–там. Вечерам брзо, пијем филтровану воду која мирише на осушену земљу кроз коју се цедила;

Зана је био више болесника, миловао га лагано по рамену. Обрнуо је лик, и најпре гледао као да не чује; затим рече ми не кријући сузе: — Луи или ди не па мулил, луи мон флел авал боку флус (фрус), мусје (Он каже да неће

Рибар, Гор, коме тражим да ме преведе на острвце поред кога пролази, тражи двеста франака и неће да чује за двадесет иако је за њега то иначе велики новац. Све то једино из распуштености.

Старица прилази да чује о чему је реч, говори брзо арапски дечацима, слатким преклињућим гласом. Пресамићена је, расплакана, шаље им прстима

Када ме види, жена оживљава и почиње неко бескрајно брбљање на арапском. Чује се само: „Мусје, мусје, аржан, моа контан, мусје, мусје!“ У другој ћелији окован је сам Прометеј.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Умрећу, знам!... Тхе!... (Један повећи камен, који је готов да се одрони, гурне у дубину, из дубине се чује хука.) Чујете л’ хуку старе гладнице Како јој крчи празна утроба?

Па сада дршћи, махнит човече, И онде тражи људске милости Где се за милост никад не чује! РАДАК: Охо! Баш није шала!... Турска тескера! Па још какви су страшни мурови, Да у свет бежи ко се уплаши!...

Сад, Раде, сад!... (Јања и Порфирије одлазе.) ЧЕТВРТА СЦЕНА Радак сам на истоме месту, а доле на обали чује се како Јања и Порфирије испљускују чамац... Скелеџија од времена на време виче: „Брже!...“ „Вуци!...“ „Приони боље!...

ПОРФИРИЈЕ: Дабогда, Раде, ал’ ми се све чини: Турци су!... Но да утулимо ватру? РАДАК: Чекај још! (Издалека се чује пушка. Јања се узврпољи и гледа да се од ватре уклони.) ПОРФИРИЈЕ (Радаку на уши): Пази на старца!... Њин је...

) Но, Бошко, Сад сеја неће више кукати! Ако тек везир сузу не пусти, Јер си му много био у вољи?... (Издалека се чује и друга пушка.) То је већ друга!... Чусте ли прву, ви? РАДАК: Чусмо је сви! ГЛАВАШ: Па шта чекате?

“ То што је, можда, само мислио, Ил’ се изланô пред шпијунима: „Заслужио је давно вешала!“ (Издалека се чује пушкарање.) Ха, тако, момци!

Овакви часи груди надимљу, А крв ће њима терет лакшати Што ми на теме баца судбина! (Главаш с Хаџијом одлази. Чује се споља поновљено пушкарање.) ЂЕНАДИЈЕ: О, боже силан! Милостив творче свију народа! Невидан штите робља несрећног!

ТРЕЋИ ТУРЧИН (уплашено): Ћут’, бабо!... Сад ће ти доћи син!... Ено га, иде! Ћут’, чуће везир!... СТАНА: Нек’ чује везир!... Нека оглуви Од гласа мога страшне кукњаве: Сина ми дајте, Турци свирепи, Сина, о, сина мог!...

СУЛЕЈМАН: Шта је то? Каква је хука по мом конаку? Где се и мува зуком страшљивим Тек једва чује... ту сад робови Шенлуком свога безобразлука Везира буде из рахатлука!

ЧЕТВРТА СЦЕНА Пред Станојевом колибом. Главаш сам. ГЛАВАШ (лупа на врата): Чује л’ ме ко? Изиђи мало, моја трлице!.. Ти ћутиш?... Спасо!... Врата отварај! То нису Турци да те чекају...

(Пуца.) ЋЕРИМ (чује се споља): Проклет, дабогда! ИСАК (љуби цев): Е, бог да прости! Ћериме!... Ево Исака!... Ћериме! Паша те виче...

ТРЕЋИ ТУРЧИН: Даље одавде, сви! Од моје пушке паде Станоје, Мој ће му ханџар главу рубити!... (Споља се чује пуцање, ларма и псовка итд. Турци упрепашћени.) Ал’ шта је ово? РАДАК (споља): У пламен с њима!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

С наших предстража спрам Ниша јављају: »У турском логору спрам нас сву драгу ноћ чује се нека врева, комешање, све је у покрету; из даљине се чује рзање и бат коња, тутњава артиљеријских кола, жагор

Ниша јављају: »У турском логору спрам нас сву драгу ноћ чује се нека врева, комешање, све је у покрету; из даљине се чује рзање и бат коња, тутњава артиљеријских кола, жагор људских гласова — сва је прилика да ћемо сутра бити нападнути«.

Гунгула и галама дизала се са свију страна: — Еј, бежи, погазиће те кола — чује се вика с једне стране. — Полако, манита главо, видиш где ти се левча пребила. — Коме се левча пребила?

! — ту Черњајев климну брижно главом и поче ходати тамо амо крупним корацима. Затим настави: — А чује ли се борба с фронта од Катуна и с левог крила од св. Стефана?

Штаб ево га недалеко од мене у другој авлији, само ђенерала не видим. С бојнога поља изретка се чује тек по која пушка. Топови такође слабо раде.

од силне брзине, пружице шкрипућу, разманути ланци звекећу, прозори клопарају, вагони промичу као мушице, а из њих се чује граја и врева и чисто се осећа врео задах од хиљаде сабијених људи.

Али проклети Караџић! Он се још не чује, још не удара! У томе вајкању дођосмо на брежуљак више пруговачкога шанца, где је стајао Черњајев. Био је скоро сам.

Испрва нигде гласка, само се чује потмуо бâт од корачања стотина људи. После се чују команде: чета стој! смирно!... вољно...

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ноћца бајна, нема тајна, Само звезда шапће сјај. Срце чује слатке струје Тијомирни уздисај. По уздаси плове гласи — Васелену обли пој — Све уздише... више... више...

Ој, не реци, ћути, Боље је нек не зна, — Нека ине слути. Што да чује јаде, Кад разумет’ неће — Тужна је то песма: „Ој, пелен-пеленче!

Ох, како би била празна, Једно друго да не чује! Двоје груди, два су срца, — Једно друго допуњује. ХХХІІ Снивô сам те, а ти пуна цвећа, Међу цвећем лековита

ЛИИИ Ђулићи, Ђулићи, Слабији и јачи, — Пољупци, пољупци, Сад Дужи, сад краћи! Пољупци се боје, Да их ко не чује, — Ја својима не дам, Да брзо прохује.

ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где прижељкује, — Мисли да га нико не зна, Нико не чује. Макар да га боли љубав, Он је негује; Ох, како је љубав дивна И кад тугује. ЛXІ Заспала си.

Ја и не знам шта је било У тренутку том — Тек осетим да је нешто Лакше срцу мом. ЛXXИИ Тија је поноћ света, Чује се звезда пој, — А мене драга пита: „Шта радиш, брате мој!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Ко си ти? „Четврти пук“... Мени лакну. У рову настаде мување, помера ње, разговор војника и четника. Чује се нечији глас: „Излази брзо!

Кроз ров се разлеже жагор. Људи су приправни на скок. Из бугарских ровова излете нечија рука. Чује се неко брујање, и кроз тресак граната заори се песма: Спрем’те се, спрем’те, четници. Силна ће борба да буде...

Из таме истрчавају други. Настаје бодење, јаук, болни крици... Натрчасмо на неко камење. „Трећа чета за мном!“ — чује се кроз хуку глас. Пред нама се наједном створи читав строј Бугара. Лица су им ужасна. Опалих револвером.

„Доказивао сам команданту пука како ћемо бесциљно погубити људе. Али он ни да чује.“ Јер командант пука треба да извести позадину да је прелаз извршен, макар сви изгинули.

“ Командант пука није хтео да чује за његове разлоге. Уместо сваког даљег разговора, командант му преко телефона саопштава да му одузима чету.

Прасак пушака у нашој позадини све се јасније чује. Као да Бугари одступају. Војници се непрестано мигоље, нарочито они који су се окренули према реци. „Ето их!

— Петнаести пук — говори овај мало гласније. — Како? — и Пера зине, као да хоће боље да чује. Новајлија повишава глас за октаву: — Петнаести пук. — А... пекарски пук...

Ларма се преноси на супротни крај павиљона, неко отвори врата и псето излете скичући. Наскоро се павиљон умири. Чује се само уздах реуматичнога пуковника и снажно дисање младих потпоручника. — Ово је преко јего!

Из даљине зачу се музика. Сви се окрећу на ту страну, нагињу и пропињу на прсте. Гласни повици допиру. Чује се: „Живели!“... „Здравствујте!“... „Ура!

Избеглице српске, официри реконвалесценти, чак и реуматични пуковници. Сви изишли на корзо. Хармоника се чује до кафане „Неа Елас“. Хармоникаш развезао „Врањанку“, па и Руси научили да играју.

Као да чујемо како од оне стране допире јаук и шкргут. Звоно се више не чује. Утонусмо у крваву свакидашњицу. Све је сиво, безоблично, бесконачно, као и они сури облаци, који се дижу из јаруга и

После детаљног прегледа лекар му је саветовао да иде у болницу. Али потпуковник Петар није хтео да чује. — Зар сада, када људи гину на свима странама, да се ја склањам са положаја због мане срца?

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Љубица о љубви неће ни да чује, Милоснике своје непрестано псује, Благосиља само свога господара, Нит се с другим рада она разговара.

Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити. Дању-ноћу Савка на небо уздише, Како звоно чује, таки метанише.

ЗИМА Листопада седмог, навечер, при свећи, В мојеј малој собицје за књигом седећи, Неки ми се разговор на пенџеру чује, И мени се учини да се некто псује, Но разбрати не могох кто и што вељаше, Ибо ухо на ухо друг другу шапташе.

Сице шест месеци мраз за мразом стеже, Нос и уши пали, ноге људем веже. Жалосни се сваки дан чује глас у граду Да мразови људе живе, здраве краду, И превозе в царство разјарено смерти; Који живи остају, оним' она

умива и купа, Са стадама свуд пландује утомљена жупа, Ја ћу свирјел угодити на подмукле гласе, Да се јасно до ње чује, а откуд, не зна се; Пјеваћу јој другу пјесну кад сједне на траву, Кад се свлачи, другу пјесну, и развјенча главу; А

Нек' Адрија већ не види, заборави Р'јека, Нит' ме чује већ Истрија, Либурније сека; Крајнску ваља оставити, крајње серпске неве, Бодре пјесном испод Истра заснубити

Погледајте с Авале Синов' мојих гробове свуда! Сестра моја Венгрија За ме заборавила, Нит' велика Росија Чује воздиханија моја. Моји младенци невини, Витлејемским подобни! Меч Иродов вас коси И кров мене сву роси ваша. 1813.

Не пази свето! Само луде слепе и жеље Роб крвави, не чује тужеће човечество, Гази његова права! Нит’ пиштећу чује децу, Мати је са кћерима раскоши худе грабеж — — — О, видиш

Не пази свето! Само луде слепе и жеље Роб крвави, не чује тужеће човечество, Гази његова права! Нит’ пиштећу чује децу, Мати је са кћерима раскоши худе грабеж — — — О, видиш ли ти то, Самостворитељу силни?

Већ погибе храбри Вељко, десно паде крило, Устава се провалила, бурја продре силно. Јаук се чује, Враг ланце кује Сербији.

ТЕРПСИХОРИ О богињо лепа, за којом све лепе Девојке и снаше тако жељно хлепе, Твоје царство наста: музика се чује, Балови почињу, фаршанг торжествује.

О, слатко име од ког’ срце стрепи У српској груди, кад му спомен чује, О, примеру величествено лепи, Ког’ иста слава славно одликује Кад виспрености седмом небу лети Бесмертија да

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВУЈО: А бог ш тобом, свијетла госпођо! Ко ме море чут просто му — нека ми чује разговор! А не море ли?... Нек’ уха чуло прстом заптије!...

(Споља се чује разговор.) Ал’ ко то збори? БОШКО (споља): Има ли кога ту? Отвори, хеј! РАДОШ: Ма ко сте ви? (За себе).

скорог бледи долазак Узнемиреним кажу прсима, Да спремна буде мирно слушати Мртвога сина повест жалосну; Па када чује... ах, несрећнице!...

Лав!... Бјеж’, господару!... (Пушке пуцају, а бојна се вика и српска и турска све ближе чује.) ме преживиш, поздрави моју Манду и ђецу ми... Одох ме преживиш, поздрави моју Манду и ђецу ми...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Час види, како је Јаблан пао, како убоден издише; час, опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује, како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига: Воло-лиге, доло-лиге!

Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на све стране. Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли — не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану. Врцну се, као да се нешто досјети.

Каткад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају. Ништа се не чује, ништа се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво изумирање вјетрово што трепери и клизи

Вујо јаукну и изнемогло паде. — Идеш ли, роде? — викао је Реља поиздалека. — Идем, идем — чинило се старцу да чује дјетињи глас. — 'Ајде, роде, 'ајде!

— један! Како си ми, како си ми, магајце један? Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! — тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима.

— Млого ме је, кажем ти, Џибо — диже се и пође у собу. — Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и'! — чује се из собе. — Млого ме је, кажем ти, — настави, излазећи — Џибо облагивô и код владике и код овог швапског суда.

Ето и', кажу, кô на гори листа!“. Једни ће, чује се, ударити, под Дервиш-агом Поздерцом, преко Полоја, па на Бронзани Мајдан, па онда већ преко села доле на Бању Луку;

Свијет се лијепо умртвио од некаква добра и милине, па дише. Свак весо, задовољан, свак пјева, само се пјесма ниђе не чује. Једини сам ја (плаче) незадовољан, јадан и чемеран. Судац: Шта ти је, Давиде? Што плачеш?

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Молитвом, коју мој Бог само чује, Дижем се изнад луциферског беса, Чаробних мага и сатирског плеса. (1910) МЛАДОСТ Ја знам само хоћу, а не знам

Крик Цара Јудеје пригушен се чује: ''Жено млечна тела, жедан сам те врло! Мој дан пун је зиме, старост крв ми трује, С распуклих усана руј ми време

магле тутње Азијски хати, и блешти врх воде Сребрн реп шајки што по мору броде; И хуји поноћ пуна смртне слутње. Чује се рзај коња који стижу.

И Бог још један у души се сруши. XXВИ Неми су за мене олтари кô стене, Амвона нема да ми очај чује, Опрости чежњи која себе трује, Да појми душу и идоле њене.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

'Ајдемо у канцеларију! (Оду десно.) ИВ АНЂА, МАРИЦА МАРИЦА (напољу, лево, чује се тресак неког суда који се разбио о земљу. Одмах затим појављује се узбуђена).

АНЂА: Па нашто ти онда канцеларија? ЈЕРОТИЈЕ: Не могу, брате, тамо. Што год проговориш у канцеларији, чује цела чаршија. Морам овде, сигурнији сам. 'Ајде, ево их, затвори добро врата. АНЂА: Добро! (Одлази и затвара врата.

(Из практиканстке собе излети лењир, затим упијач и чује се отуд граја.) Хеј, шта је тамо! Они се практиканти опет туку!

КАПЕТАН: Сасвим. Поднеси је мени! ВИЋА: Знам ја коме ћу поднети! (Из капетанове приватне собе чује се тресак, као кад се разбијају судови.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Али куда, куда? — Куд сам орô ходи. Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже... Не чује се тица, баш никаква гласа, До вечите хуке безбожних таласа...

Уздрма се кула, звоно се занија, У цркви се чује молитвица тија, Ужегу се саме погашене свеће — Кроз немо двориште неки дух пролеће.

ил’ не да бог! 1861. КРОЗ ПОНОЋ Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање; — О, лакше само кроз густо грање!

Можда то дуси земљи говоре? Ил’ земља куне своје покоре? Ил’ небо, можда, даље путује, Да моју клетву више не чује? Па звезде плачу, небо тугује, Последњи пут се с земљом рукује... Па зар да небо свету нестане?

Па зар да небо свету нестане? Па зар да земљи више не сване? Зар да остане — Тама?... И ход се чује... Да л’ поноћ тако мирно путује? Ни ваздух тако тихо не гази — Кô да са оног света долази.

Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном! Међу људма си, међу ближњима!...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

имајући за шта да застрепи, узнемири се, што се нешто данас није учинило како је требало, па ће сутра можда што да се чује. Не. Већ мирно, сигурно се спава, одмара.

Његово округло, доста здраво лице види се нагнуто над таблом, а чује се како по њој шкрипи писаљка. Млађи му брат више је личио на мајку.

Младен му пошље. И, заиста, одмах чује и кроз излог види како бесно растворен Младенов тевтер подноси сину, псујући га: — Ево, слепче! Види!

Зна да не треба радовати се туђему злу, и не показујући се радостан, као да не чује, повлачи се у дућан, у магазу, да тамо ради. После ручка већ она летња, сува жега. Све обамире. Калдрма бела, врела.

Стари хаџи Зафир већ и не пита. Може Младен све из његових магаза да пренесе код себе. И о свему што се чује за Младена, срећно, задовољно би причао као да је Младенова кућа и радња његова, и она напредује, цвета.

јаче да црне, светле, уста црвенија, влажнија да бивају, а испод грла, меког, нежног, да јаче трепти, и чисто се чује неко грцање, он би је утишавао: — Хајд, хајд! Иди ради...

Долази кући, прилази чесми, хтео би да се сагне, охлади главу, чело, али зна да баба му и мајка, мада се чује како рчу, спавају, ипак не спавају, већ видећи га како се сагиње чесми, хлади чело, видеће његов бол, муку.

Баба, одозго, не дижући се, окретала би се, звала слушкињу и гласно, да онај чује, заповедала би: — Васке, кажи Стаменку да му је Младен казао да тад и тад дође код њега у дућан.

И да би све то пресекао, диже се са ручка. — Бесна је она. Камџија њој треба! И једино мисао да то спречи, да се не чује, не помисли да је због њега то учинила, само то му је било пред очима. Уђе на капију њихову.

Мајка јој, од беса, бола, поче брзо да са једног краја на други иде, баца дрва, намешта и виче да Младен чује: — И нека остане! Немам их више. Једно имам. И што да се и оно мучи, пати? Када није за женидбу, што се женио? Не дам.

Радознали, жељни, молећиви да остане, не прекида, не нарушава... [Ипак изиђе. Чује издалека песму:] Зар ти не знаш шта је миловање, Миловање, слатко уздисање? — Уздисање знам, али не миловање.

— Ама, хајде забога, седни макар. Она једнако тамо, тобож нешто радећи, остаје, не долази. Чини се да не чује, не види њихно стајање, чекање на њу. — Хајде, нане! — почињу понова. — Ама, не могу, децо... Младен изиђе.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

л. заједно с медом (Беговић, 86, и иначе свуда!), и меће на колач (ібідем). Б. л. сади се чим се чује да голуб дупљаш виче: »клилук« (СЕЗ, 32, 10).

(сејање, окопавање, огртање, брање), и »бог, кад чује све ове муке, сажали се и неће да пусти град« (СЕЗ, 17, 144. Упор. ѕ. в. Конопља). Зрно к.

корење, како се мучи у воденици између два тешка камена, па онда у пећи, и најзад у устима када је жваћу), »и Бог, кад чује п. муке, сажали се и неће да пусти град« (СЕЗ, 17, 144).

крају заравне ножем и издубу, онда га свега пробуше, метну на брадавицу од сисе и кроз њ подоје дијете« (често се чује: »Да није руте и омана, не би мајка дијете одгојила«, ибід., 174, Поповци). Водом са о.

Ћипико, Иво - Пауци

свјетлошћу, — али није могао да угуши вјечити шум ријеке, ни жамор слапа над млиновима, што се одоздо одјелито чује и једнолико у ушима бруји. Раде чека.

Раде неће ни да чује за то; мисли: „Нико неће лако умријети, још се није младости науживао, није ни жене обгрлио, па да умре!

се са паше, овце блеје, и погдјекоја коза вечи: и доље, у штали, испод болесника, гдје их цура и невјеста спраћа, чује се врева и насртање. — Праве сте живине! — љути се поп Вране на Смиљану, док очати самртну молитву.

Има, болан, и тежих од наших! — рекао би Васо; осврћући се да га ко не чује. Редовито, након неколико времена, Васо саопћује човјеку да је старија власт уважила уток и умањила глобу од педесет

—На путу је, — насмија се Раде. — А ти мишљаше да нећу бити вриједан. — Не велим ја ... Око њих је тишина, чује се само зујање лептира и боја што их сунце буди; оно је већ освојило и долове у планини и завирује чак под литице.

Покошена је, а нада се обилатој отави и, чини му се да чује цику коса и гледа мјесечином обасјане своје косаче, како испред њих цвијетни откос пада. А он их вином поји да пожуре..

А он их вином поји да пожуре... И са других ливада у топлој ноћи чује се цика и долази људски жагор као из јата ждралова, док узмакла ријека мирно тече и не треба изувати се да се преко

Наброји три стотине форинти. — Поштено! — вели газда и зове дућанскога момка да чује о чему се ради. Илија изиђе из газдина дућана весео: земља се неће дијелити, његова је и, вођен том мишљу, лако

Али не могу без тебе... — дрхти, и клоца зубима, и привија се уза њ... А ватра се гаси и говеда мртво полегла: чује се како преживљу, а с врата јаре вреба мјесечева свјетлост... Раде се унеке трже, вели Маши: —Касно је!

—жури Павао. —Де ти, први си почео ... . —Та знамо на којој сте, — вели један од комшија, радознао да чује још једном. —Биће оно са маћухом? —Ха, ха, са маћухом, а дакако! — једва дочека Павле.

Поп Вране, у страственом заносу, не мари за звиждуке, већ чека... А кад год чује чији бат путем, или нешто што бакти, дршће од узбуђења... А мјесец излази и три уре већ минуше...

А с улице чује се људски жагор, као жагор ждралова за мутна времена ... Изнебуха приђе к њему неки свештеник, окошћаст, мутних,

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Храм твој постао је тужна кућа из које се само плач чује. Али, Господе, твоје име се овде помиње. Помиње се с љубављу и надом. Димитрије Опет тај Прохор.

Отуд су се вратили без калуђера, пошто игуман Макарије није хтео ни да чује о пресељену у Кулу. Матија Једини сам ја, Матија, раније, пре ступања у манастир, Витор Томић из Диља, тај који се

Да ли сам узета? Шта је са мном? Хоћу да га зовнем, али глас ми је слаб, скоро нечујан а он је далеко, не чује ме. Можда је то због тога што му је камилавка натучена преко ушију, а можда зато што његов белац њишти, пропиње се

Штета је што сам одлучио да ћутим и што сам већ издао наређења да се никакав шум са наше стране не чује, иначе бих позвао Ђурђевића, ону лудовину са гласином као из каце, и рекао му шта ће да им одговори.

Богдан Дошао ми је Алексије Јевтић, псар, и рекао шапатом, да нико не чује, како је у шумарку према Белој коси смотрио за тренутак монаха Доротеја.

Кажем Дадари да би било далеко боље и паметније кад бисмо клали коње, а чували говеда и овце. Неће ни да чује за то. Хоће да сачува коњички одред. Зар се, забога, на овом кршу може употребити коњица?

Не помера се ниједна лиска, ни дашка ветра. Осим зрикаваца, ништа се не чује, а они по цели дан цврче у треперавој јари. То пиштање ми сврдла уши. Тескоба, сврб, зној.

“ Застаде. Осврнуо се око себе као да жели да се увери слушају ли га сви. Мук. Чује се само пуцкетање луча. „Многи од њих би можда преживели да је било неког вештог видара да исцели њихове тешке ране.

Следе га као да су омађијани. Онда чује његов прозукли глас. Говори нешто, мени неразговетно, налик час на проповед, час на бајање какве врачаре, час на

Кад дрекала спопадну бесови, оштри зубе о кремено стење у пећини па отуда тај шкрипави звук који се каткад чује из дубине гротла и отуда, понекад, она бела пена што плива на површини воде Белог потока који из пећине извире.

Та пена, причају себри, капље из раља бесног дрекала. Некад звер изађе пред пећину и онда се чује ужасан танки крик од кога људи глуве а жене побацују.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ил каткад само тек звиждање јасно се чује и тежак, промукô глас. То ловац пролази селом, и брзе мамећи псе, погурен у поље жури, Покривен копреном белом.

Под небом даљног југа Почива она сан; Над њоме шумори папрат и верног не чује друга У мајски ведри дан. 1886. ГОСПОЂИЦИ Н* По воли своје судбе клете, Прогоњен страшном буром зла, А мислећ на

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. Затим се разговор чује. То се комшија Панта, сигурно, из горе враћа, Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

гладна и вихор пољаном душе, А око појата селских са риком облазе вуци; У селској чађавој крчми свирка се и песма чује, И једнолико, ситно хоре се њихови звуци И тону у јасној ноћи...

Он облаке крилом туче И огњене муње баца, И кликтањем оглашава Дивну славу праотаца. И туђинац чује усклик, Са висова што се хори, И застрашен дуго блуди По суморној, тавној гори.

А чују ли дах божији милиони, Дах што струји по далекој васиони? Дух га чује у шумору тавне ноћи, И мисао, што се рађа у самоћи. 1892.

Свети Петар журно сиђе, одакле се чује вика, И застаде разјарена два сабрата, два песника. Како су се дохватили за чупаве своје косе!

И сутон је подô меки, Кад га срете свињар неки, И запита узгред то: „Да л' се чује ново што?“ „Ах, чуће се!“ абат на то, „Не питај ме више за то! Јер за четир' дана тек, Па је прошô и мој век.

Поноћ је одавно пала и месец на небу светли, А поморанџа слатка мирише у самоћи И Рим почива мирно. Покашто бахат се чује, То стража ликтора блуди и кличе по тавној ноћи.

У дому разврата гнусног он сања обале пусте, Где стоје спомени вечни за ране његовој души, Он чује потмули ропот Јегејског сињега мора, И види галеба јато што над њим с кликтањем кружи.

Ту Дунаво хладно шуми, и у шуму мутних вала Јецање се чује ноћу с мрачне куле и обала. А с бедема порушених, где кржљава зова ниче, Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ

Ту Дунаво хладно шуми, и у шуму мутних вала Јецање се ноћу чује с мрачне куле и обала А с бедема порушених, где кржљава зова ниче, Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ кличе.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Људи јуре ка Ареопагу и Пниксу. Цела варош је поустајала, нека вест се шапуће од ува до ува, ко је чује, застане, запањен. Приближили смо се Пниксу.

Попели смо се на висину од преко 60 километара. Наша локомотива више се и не чује, једино слабо подрхтавање воза одаје његов лет.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака. Мило моје село, Буди ми весело! Са свију крајева Чује се певанка Грла крупна,танка; Неће зло ко пева. Мило моје село, Буди ми весело!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Једна брише и чисти рафове намештајући посуће, друга јастуке и ћилиме по поду и мин дерлуку. Из дворишта се чује ларма. Сенке људи, слугу, све више промичу носећи џакове. Улази сељак са котличетом.

Је ли овде неки хан, механа, или каква — Боже ме прости! — црква? (Слуша. Чује се из далека, али јако звоњење звона.) Зар већ звона? већ вечерње, већ да се иде на гробље?!

Него хајде што пре са тим облачењем. СТАНА (настави облачење, исправља, намешта јој боре на шалварама, антерији). Чује се бат ногу. Звек бројаница и кашљање. ТАШАНА (Стани): Иди види. СТАНА (одлази и враћа се): Хаџи Риста.

се — а оно још мораш да пазиш, и да тамо, по чаршији, по вароши, по кућама, што ко не каже о теби, не помисли, не чује што. КАТА Ама, не велим да деда због тога неће да дође, него тек онако... Можда због нечег другог не долази.

Једна брише прозоре и чисти рафове, друга намешта јастуке и по поду ћилимове. После опет одлазе. Чим се дигне завеса, чује се наизменично песма слугу и слушкиња на разним местима, ма да се певачи и не виде.

И бојим се овамо да не дође, да га деца не виде. Чује се на степеницама, до врата, стењање, неприродно мљаскање устима и потмуо глас: »Моја је ово, моја кућа!

ТАШАНА (добродушно): Де, де... нека те чује само хаџи Риста и други па ћеш видети! СТАНА Ех, не знам ја те хаџије. Па они су ме, снашке, на све ово и научили.

Сад ћу ја то. (Виче): Стано, донеси оно, што је за деду спремљено. Чује се Станин глас: Сад, сад, снашке. МИРОН (одбија): Не, не, Ташана! Не могу, не једем ја то!

Улази Стана. СТАНА (показује напоље): Снашке, ево Сароша. Сигурно је он. Познајем га по гласу, по кораку. Чује се јак глас са страним акцентом: Како сте? Јесте ли здрави? СТАНА Ено, збуњен је, па хоће виком да то забашури.

Јесте ли здрави? СТАНА Ено, збуњен је, па хоће виком да то забашури. Чује се како га радосно ословљавају слуге и слушкиње: »О Сароше! Откуда ти, Сароше?« Улази једна слушкиња.

ТАШАНА (узнемирено, уплашено, звера да ко не чује): Ћути! Ћути! САРОШ (занесено): И кад болестан лежим, осећам како би ми лакше било кад би ме ти неговала.

У келнерају, горе, две лојане свеће, којима се газда и момци служе кад иду у подрум да точе пиће. Чује се лупа на кафанском улазу. Из своје собе иза келнераја истрчи кафеџија бунован, чеше се, зева, протежући се.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

„Коста Земљотрес пиљари”. „Коста Земљотрес постао вегетеријанац. “ Мали оронуо старац који је почео слабо да чује и још слабије да види, сродио се с биљкама на неки ососбит начин. Почео је мирисе биљака да прима као неки говор.

Укућани су причали: кад почне да певуши, можеш доћи и викати да кућа гори, она не чује и не одговара. И Тоша, добри Тоша, кажу да је о том причао: „Онда, овај, моја Нола к'о да је заљубљена.

Али никад није ноћивао у вароши. Око поноћи, па и после поноћи, чује се знак пискавог звиждука стражару, ето гос-Тоше на салаш, својим колима, на коњу, или фијакером.

а њој заповедио да на том месту стоји док не прођу и она двојица, да не писне, а да се не враћа у собе док с друма не чује звизак.

Овај догађај је данас кроника врло старог гробља. Али баш данас се чује опет о слично комбинованим разбојништвима. Предају се покорно своте новца маскираним људима, одводе се деца, промашен

А чује се или м о л „Дјевичине молитве”, или д у р неког бечког валцера... И све је то експресно нестало, променило газде!

Е, сад, ако ти добро научиш латински, може да се деси да се то чује, и да постанеш поп. А поп нећеш бити, док си у мојим рукама! — Госпа Нола поче брже да говори.

Прамиња снег и пада киша. Ветар удара кишом о прозоре, и киша се чује ако се не види. Снег, нити се чује нити се види, јер је госпа Нола шалоне на својој соби рано затворила.

Прамиња снег и пада киша. Ветар удара кишом о прозоре, и киша се чује ако се не види. Снег, нити се чује нити се види, јер је госпа Нола шалоне на својој соби рано затворила.

Лепота од човека, и свршено. Леп кад је намрштен, леп и кад је ведар... Сад да ме чује господин Јоксим, почео би да шкљоцка. (Госпа Нола га опет замишља, и у себи имитује његов начин тестерења речи.

Другог месеца, Павле је безмало сам испунио програм вечери. Дошао је чак и један Мађар да чује Павла. (После се сазнало да је био пијан.) Вече је испало сјајно, приход друштва био какав никада.

Али ја овде не пишем задатак о рибама, него како вода тече, и има ли лепе таласе, и да ли се чује да шуми.” — То је био задатак другошколца гимназисте. А после је Бранко Каленић много заволео Тису.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

— Она заиста врисне, али не у намерењу да бега, но даје боље чује. На које гимнософиста приближи се, и мерећи је од главе до пете, вопроси шта она у овој пустињи тражи?

Он љубопитан будући, докучити шта ова три јошт за живота свог славна магарца — расправљају, приближи им се и ту чује гди магарац Валамов сљедујућим начином говише година у скитању и левентању, без учења и без радње провео, при

Он љубопитан будући, докучити шта ова три јошт за живота свог славна магарца — расправљају, приближи им се и ту чује гди магарац Валамов сљедујућим начином говораше: »Тако ми моји ушију, браћо, ништа није горе него кад човек на природу

»Овај аутор као окреће да смо ми Абдерите, а он неки Демокрит,« (:чује се глас рецензента, који нам совршено даје познати да је Абдерите читао). »Али молим, г.

000.« — Ха, то је за мене! — »Истина, она је мало...« — Молим вас, само да се не чује. — »Говори се да је мало...« — Кад ћемо је просити? — »Зар нећете ићи да ју најпре видимо?

(Намигне на младожењу). Међутим уређују прстен. Младожења је невести аљину купио. Све је уређено, и тек сад се чује да девојка нема више од 8.000. Шта ћемо сад? Толико се потрошио, аљине купио, срамота од људи.

Смртна љубов, при којеј се ништа друго не чује него мач, пушка, отров, једном речју самоубиство, траје донде докле љубезни предмет не умре, зато се и каже »ја сам

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Некако ми је расејано, не уме ни да разговара као пре, не чује кад га питам и врло рђаво спава. Сања, вели, неке страшне снове и у сну се тако погдекад препадне да често пута скаче

који је пре него он био на томе месту; ласкати старијем од себе и натресати се над млађим од себе; извежбати ухо да не чује све, а око да не види све; умети, према потреби, у ономе што је црно назрети и погдешто бело, а у ономе што је бело

Зато при објављивању моје смрти треба бити обазрив. Првога дана треба донети у новинама белешку: „Као што се чује, г. Нушић је јуче умро“.

Пренуше сви, погледаше се међу собом и понудише најпре Милована Глишића да председава. Милован ни да чује, вели, никад он те ствари није радио. -Ти, стриче, и нико други!- вели му Јанко.

– Могао бих ја што рећи, ако би било кога да чује – огласи се Божа Кнежевић, који је све до сада упорно ћутао. – Чујмо! – прихватише са свих страна.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Још мало... Обазриво сиђох са стране пута и пођох једном ливадом. Бат коњских копита се не чује, сигурно гази по трави, те се мало осмелих. Опет сам застао. Јест... Има неког. Хајд још мало. Нешто звекну.

— Пази сад! — командује поручник Коста — Један... два... три! Чује се неко стењање и крцкање, као да се кидају мишићи и кости пуцају. — Још мало! — допире нечији пригушен глас.

Послужиоци се прибили један уз другога. Испод топовских шина сену варница. — Ходо-ом... Ходо-ом! — чује се однекуда глас. Онај заглушни шум ишчезну. Звезде су мирно светлуцале... — Ордонанси, с пушкама на зачеле!

— мисли свакако на свога команданта пука. Улицом одјекује топот коња и чује се нека вика, да би се направио пролаз.

Неки су се поздрављали. Други су се колебали. Многи су били очајни и збуњени. Негде у даљини засвира труба. Чује се неки гласан жагор као узвици. Поред нас су журно промицале неке тамне прилике и замицале у ноћ. „Збор... Збор!

А на супротној страни је непријатељ... Као да су распети. Боже! — Збор! — чује се строга команда. Старешине остају. Са њима су војници проводили најтеже часове. Па ваљда знају шта раде.

Један полете са сандуком који га повуче наниже. Вичу му они одозго да пусти сандук. Али он или не чује, или збуњен мисли да ће га баш сандук задржати. Сручише се у јаругу... Омаче се и коњ.

— Ама, побратиме, молим те, изволи ти први... И кретоше један за другим, поштапајући се. Тек се чује: „О-хо!“ Један од њих застане и погледа другог. Пођоше сада напоредо.

Дах смо зауставили, али срце бије, кожа се јежи, а нерви све више затежу... Прође... Али налете други... Чује се неко хујање из ваздуха... Мускули задрхташе, а рукама покрисмо главу... Хук је све јачи... Гррр-у-у...

Кад не гледамо у воду, чини нам се да висимо над неким понором. Око поноћи морнари се узмуваше. Чује се лупа и звекет ланаца. Лађа поче да се њише. Неко рече да ћемо сада поћи.

Направили су војници неке клинове као пискове, па их завукли у цев, и када притисну рукама о надувени појас, онда се чује звук... Командант наиђе. — Господо, то није за смејање. Они ће тако покварити појасеве...

Онда запева промуклим гласом, али тихо, да га не чује командант. Мила мајко подигни ме малко... Заћута за тренутак, и опусти главу.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење... У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада. Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада. То, то! Одједном очи отворити! ...

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не желећи чак да чује ни повлађивање ливадског пужа који је пред златном најездом сунца хитро бежао у кућицу.

— Ах, проклетнице! — зајаука дечак и поче да сабија у земљу купинову врежу, да је гази и кида. Не чује и неће да чује како га купина моли за милост. — Не кидај ме, не убијај!

— Ах, проклетнице! — зајаука дечак и поче да сабија у земљу купинову врежу, да је гази и кида. Не чује и неће да чује како га купина моли за милост. — Не кидај ме, не убијај!

Узалуд је Капљица говорила да у Пустињи нема кише. Пуж њене разлоге није хтео ни да чује. А и што да је слуша? Нема кућицу, ништа нема, прави просјак! Дебели богатун сави рогове и увуче се у кућицу.

рибе у води и птице у ваздуху, све улице и све куће пуне су деце, само се у њеној ни дечји плач, ни дечји смех не чује. Пуна горчине леже жена и усни да је у поље макова изашла.

Само што је то било лакше рећи но учинити. Цар-тигар није хтео ни да чује о томе. — Мораш остати! Мораш! — урликну страшним гласом. — Твоје ће бити моје бескрајно царство... Ево ти круне!

У крчму улази, осмехује се. Чује — стигао трговац, овчија руна откупљује, а кога није срео тог није ни преварио Баш таквог Варалица чека.

Шта га се тичу ратови и далеки, непознати људи! Седећи затворених очију имао је утисак да чује како хитро клизе сенке рибљих јата преко белутака на дну реке. У слуху му је брујао шум таласа и крчкање котлића.

— истури шеширић погледима радозналаца своје зелено перо, али се сети где је и ућута. Доле, у трави чинило му се да чује неко куцање, неко чангрљање из којег се изви тиха и складна песма звона. — Гле, сат с клатном!

Дечаку се чинило да већ и ветар понавља њене речи, да их у крицима птица чује, да већ и ашов виче: — Вратиће се, вратити..

— Ту воде никада није било, синко мој! — рече, али младић као да је не чује продужи копање. — Узалуд губиш снагу! — заврте мајка главом. — Ту воду нећеш наћи. — Ја и не тражим воду!

Али, то би, истовремено, значило и самој себи укинути вечити живот. Намршти се Царица и учини јој се да чује како јој иза леђа у галопу јуре старост и смрт. Не, сликару се ништа не сме догодити, док не наслика њен лик.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?...

ВАСКА (јетко): А, за њега, не бој се! Ништа њему неће бити. СТАНА Јест, ништа. (Погледа на улицу, одакле се чује поред песме и свирке и по неки пуцањ из пушака.) Како ништа, кад ено и пушке бацају! ВАСКА Е, какве пушке!

СТАНА (уплашено, да ко не чује): Ћути, Васка, ћути! Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује... ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо.

СТАНА (уплашено, да ко не чује): Ћути, Васка, ћути! Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује... ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо.

СТАНА (уплашено): Јао, Васка, јао! Зато мајка целе ноћи седи. Нит уздише, нит плаче. Само седи, чека. Боји се да не чује, како га крвава доносе. (Плачно): А њега, бате, баш никако нема... (На степеницама чују се оштри кораци и кашљање.

(Полицаји који полази): Чекај ти. (Томи): Збогом, хаџи! (Одлази.) Граја се већ сасвим изгубила у даљини. Вече пада. Чује се песма: Славуј-пиле, не пој рано, Не буди ми господара; Сама сам га успавала, Сама ћу га разбудити: Отићи ћу у

У јесен, слунце кад почне да капнује, т’г ћу и ја да си умрем. Заједно, ја и слунце ће си идемо! (Чује се коњски бат и рзање.) Ја! Зар те је жал, бре, за мене? Ех, Дорчо! Хоћеш шићерч’к. Има батка за тебе.

Јер знам да ће он сада све на тебе! За све ћеш ти бити крива. КОШТАНА Неће, неће! Само ти немој! Чује се бат коњски, хрзање, звек дизгина. ТОМА (иза позорнице виче): Марко! МАРКО истрчи. Сјахивање. Улази Тома.

ТОМА (с пушком на њега): Хоћеш?... АРСА (очајно, узмичући вратима): Брате, брате! (Коштани, у страну, да Тома не чује): Начини се ти болесном. (Одлази). ТОМА (спречава Коштану да иде): А немој ти, певај! КОШТАНА Други ћу пут!

А из серај и башче, куде младе жене и девојке око шеврдан и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма... И тој не песма, већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање.

Иза њих примећују се виногради кроз чију средину води широк, прав песковит друм. Из даљине чује се свирка сватовца. Доцније на друму почну да се назиру кола покривена арњевима и искићена пешкирима.

КМЕТ (остаје, и сваки час вири. Час гледа у Коштанину колибу, час на друм, са којега се чује свирка. Храбрећи се): Иду, иду сватови! (Уплашено, гледајући на Коштанина врата.) Ох, кад ће већ да је одведу?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

дуге ноћи ја бдијем без санка И стишавам срце и њиме се мучим, Па до зоре тако памети га учим; Али лудо срце не чује шта зборим, Него ме све пати ударима горим, И дршће и стрепи, као лист са прута, И зове ме тамо одмах преко пута,

Све је исто, старо... Само, као прије, Не чује се хитри точак да удара; Кô бол један што се у дну душе крије, Остављена ћути воденица стара...

1921. РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ НА УБОГОМ ПОЉУ... На убогом пољу мога завичаја Не чује се пјесма весеља и жетве, Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја.

Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге. Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве? Зар не чује нико: све јаче и јаче Крв наших отаца како љуто плаче И како се тресу оне кости мртве? Тешко нама!...

Све види и чује. И понори туге Пуцају све дубље, јер, пуста и сама, Сад колеба ћути, и сад, место дуге, Као паучина сврх ње виси

По обали мрежу разгрћу рибарке; На пијеску леже изваљане барке. Негдје красна бије и мотика звечи, И чује се стадо и жамор ријечи, Галебови круже, блеска перје меко; Погдјекоја лађа избија далеко.

И све више једра као ватра горе; У небу се чује мелодија зоре. 1911. СРЦЕ Из долине реке, из копаља трска, Путања ме води у голетне стране. Ноћ.

је шумор пјесма коју галеб лаки На сребрна крила дочекује зором; За њу знаде дрвље, лист и камен сваки, Њу ти чује облак и небо над гором.

И чуј! Земља пада... Врх дрветâ руди... У пољу се чује дозивање људи И виде се стада мрљава, и сива Прашина гдје лети...

— Ни хоџин ми запис више помоћ неће!... Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина, Не шће ни да чује лијепа Емина, Но у сребрен ибрик захитила воде Па по башти ђуле заливати оде; С грана вјетар духну па низ плећи

У сну гледа царске низаме и хорде, С мјесецем барјаке зелене и горде, И борија турских чује јасне звуке... Сања... Но ђаурска труба писну неђе.

Газела прислушкује. И скаче радосни скок; А у даљини се чује Свештене реке ток. Под палму ту ћемо пасти На ћилим мирисан, И пити љубавне сласти И блажен сневати сан.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

тебе, брате, попевао, ал' сам синоћ млого пио вино у планини с вилом Равијојлом, пак је мене запретила вила: ако мене чује да попевам, оће мене она устрелити и у грло и у срце живо“.

Ал' је женска страна страшивица, страшивица свака од пашчади, баци комат у зелену траву, љуто врисну, далеко се чује, жута хрта за уши подбила, те се с њиме коље низ планину, а Турчину очи испадоше, колико му нешто жао бјеше, те он

Нисам, бабо, ага од Рибника, ја сам, бабо, твоје чедо Ива“. Од жалости јунак и не чује, он не чује што беседи Ива, већ салети своје чедо Иву, салети га да одсече главу, Ето Иви големе невоље!

Нисам, бабо, ага од Рибника, ја сам, бабо, твоје чедо Ива“. Од жалости јунак и не чује, он не чује што беседи Ива, већ салети своје чедо Иву, салети га да одсече главу, Ето Иви големе невоље!

североисточно од Сарајева, „раскршће путева за Сарајево, Власеницу и Рогатицу“ гласовита пушка — чији се пуцањ далеко чује глоба — новчана казна, незаконит порез Глумац Осман-ага — турски јунак за кога не зна историја гњиздо — гнездо

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

очекују кад ће да груне гарав топ, али све је уоколо тихо, над Гајем се смјешка златно љето, а пуцањ никако да се чује. Давно је нестало и топова и тобџија и малог Јованчета са сребрним токама.

гробом само тихо шушкета крушка ситним изједеним лишћем, али се дјечаку чини да га његов давни предак и види и чује. Сузе му навиру на очи и читав предио пред њим почиње да трепери и растапа се. — Не дам да ме на правди бију.

Истрчао је на пут и још поиздаље повикао: — Еј Стриче, пјеваш ли то да одагнаш страх? Стриц је једва дочекао да чује другарев глас па, обрадован, одговори сасвим искрено: — Тјерам га, али он стално каска за нама и шкакља ме по врату.

Нек се види, нек се чује.“ Ово је, разумије се, саставио пјесник Ђоко Потрк грицкајући замишљено киселу стабљичицу „зечјег купуса.

У рушевинама Жујине кућице настанио се стари зец. Замислите, шта би се само десило да за ту нечувену дрскост чује Николичина куја! Вијала би га кроз пет села.

дворишту и узбуђено ћућорили, Лана је у свом стану нервозно окретала дугме на радио-апарату и сагињала главу да боље чује. Послије кратког времена, она се појави међу дјецом, тиха као мјесечар, блиједа и бијелих усана.

Моји код куће не би ме ни пустили без њега. — Их, их, како лаже! — прогунђа Стриц. Правећи се да га не чује Луња пркосно настави: — Моји веле да се цурице не смију дружити са штокаквим будалама. Сви праснуше у смијех.

— Можда је то онај њемачки тенк о коме се толико прича — умовао је старац. — Јесте али се тенк надалеко чује како рже и брекће, а ово — ово ћути као моја празна боца, проклета била.

Дала ми је само једну шугаву кисељачу, одмах сам је бацио преко куће. Луња се правила као да ништа не чује, али кад изиђоше на зараван, близу првих кућа, она као да се нешто присјети: — Збиља, дај да видим тај твој шешир.

Тамо се бори партизански одред њихова краја. — Ду-ду-ду-ду! — јасно се чује оштар митраљески рафал негдје удесно од бријега Лисине. — Оно је пушкомитраљез нашег Николетине!

Из даљине се чује потмуло брујање. Мачак први скаче на ноге. — Авион! Хука мотора све је гласнија. Одједном се, ниско изнад бријега

— забринуто предложи Стриц. — Отуд се још ништа не чује. Још он и не доврши реченицу, а баш из онога правца од друма снажно запрашташе пушке.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

су дубоке воде те им се дна не види; а друге што опет тесно и помало извиру, а не зна се откуд им је глава; и неким чује се хука испод земље с надањем се негде излазу, али врло се заустежу позадуго; и неке пак натраг се одбијају; а једне

Кад то видеше Римљани јер много дана нигде нико нит се чује а ни види унутра, попеше се уз беден видети што је то. Ал’, све мртво лежи. Ни душе живе чути се нигде.

Уреди око њега војску са свом управом како ће га свуд изокола бити да би скорије узели. Чује то цар Ираклије што се чини и зло се од земље му пери.

Ни за пологу папучну нису врсни. Слатка — велите — реч, отвора нам гвоздена врата. Пизмено ухо свашто чује. Неправица смрти је конакџија. Језик је срдцу и мозгу врата. Мучка много зла пролази. Гонити капом ветар.

житосејач ли вешт, да то и ово по голу камењу сеје, ил' му што глуху на уху говорити, кад он ништа ни слуша, а ни чује?

А што ли је то у чувењу? То јест у правом веровању. Зашто вера је оно што се право чује и разбере се да је истина. Што ли је пак у веровању, то није у наслађивању ни руком прихваћено, него ли је у сваком

Зашто слепац врло чује, а хромац добро мотри. А ако би који од њих ктео и учинити што, ама не може бити зашто хромац тамо доћи не може, а

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Све се ту сјури, и домаћи и из комшилука, па настане један слободан разговор, чује се кикот, цичање, узвици: „Мука те изела!

Кад лети после ручка прилегне на доксат да се одмори и придрема мало, волео је да чује тиху песму, и оне су то знале и тихо би тада запевале: Славеј-пиле, не пој рано, не буди ми господара, сама ћу га

ону тако милу самоћу младим створовима који не знају шта им је, а жељни су да пате; ону самоћу око које ври живот и чује се жагор, а они, скривени у тој самоћи, уживају јер знају да их нико не зна где су.

Мане стоји, не игра, гледа играче. Гледа у Зону, види Зонине свилене шалваре и лагиране кондурице; чује шуштање свилених шалвара и осећа мирис, дах њен осећа, помешан с ђулијаком из Казанлика, — и не могаде да се уздржи

јаглуком и брзо га опет хвата и чврсто држи, док јој се опет не исклизне рука из његове; гледа како се разговарају; чује како Калини дршће глас, и како га меко и дубоко погледа својим великим и као јунска поноћ црним и топлим очима!...

Гледа бесвесно по оном шаренилу које промиче испред ње, слуша свирку, трупкање кондурица по калдрми и слуша песму, чује сребрни девојачки глас Калинин где пева... Да ме младу дава за наше комшијче! А Мане и Калина су комшије!...

Брани се још неко време, пориче, спомиње разлику између кућа, али попушта, помало и признаје, и мило му било да чује што више. Тако му било мило да је одбио две муштерије које су дошле да пазаре, само да се не би прекидао разговор.

— Теке... тетко, молим те... — вели јој Мане и диже прст — зборење за тој ич да нема!... да се не чује ништо... — Ех, што да се не чује? Лошо ли је, па да се кута у кучине?! Зашто да се крије? — Аман, Доке!...

— вели јој Мане и диже прст — зборење за тој ич да нема!... да се не чује ништо... — Ех, што да се не чује? Лошо ли је, па да се кута у кучине?! Зашто да се крије? — Аман, Доке!... Реч да не искочи за девојку. — Та што...

— Хаџика, ете, дом ли је? — пита непознати глас споља. — Дом си је. Ама хаџија, ете, спије — чује се Васкин глас. — Та што ако спије! Код њег’ и не искам, веће код хаџику...

И никога по улицама не беше, само ноћни стражар далеко тамо у мраку што се види и чује како нешто разговара с хаџи—Јордановим мачком који се полако шеће о черамидама високога зида. — Што ти требам?

стоји умотана у бундицу своју с истуреном левом ногом и погледом на страну; сећа се измећарке како подаље стоји, и чује једнако речи њене и види Манулаћа како са спуштеним рукама стоји као ступац некакав и како се смеши, и чује како се