Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Тако мома песму доче, Сунце јарко пламтит поче Да деклицу красну згледа, А угледат липа не да. Мома везла — готова је, Тура везак па
Једно Туре ка њему долеће Уплашено не мож' бити веће: „Вала ето“ — кâ без душе поче, Поче јадно, ма речи не доче, Једно зрно удри га у главу, Туре паде пред Рада у траву: „Дакле тако, дакле још замало, Можда одмах па ме је
те слатке успомене, Тамо, тамо — ма за кратко, Доврши се, тек што поче, Беше слатко и преслатко, Ма се ето горко доче — Па да с' врне све назада, Било б' опет кô и тада. XXВИИ — „Збогом, збогом, данче бели, Моје сунце, мој животе!
Неће, неће, ох, не бој се, оче, Ваљда срећа сву већ злобу доче, Ваљда неће тако страшна бити, Па и њега теби уграбити, Њега, њега, материну слику, И за мало једину ти дику, А
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
” „Невоља беше, добри мој оче, невоља беше, ал' сада се доче, јер ево нађох уточиште наше, из харема мрска Османа паше: ропство ми дође несносно, мрско.