Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Страх ме је од њега, бегала бих; а овамо бих сваки прамичак његове густе косе с хиљаду пољубаца обасула... „Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом.
— А! стари Сремац!... Шта ли га овамо донесе?... И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. — Добарвече, учитељу! — рече Сремац, па се посади на прву скамију, баш наспрам учитељеве асуре. — А откуда ти, добар човече?...