Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН Небеса беху мутна и раздрта, Студен у немој собној полутами; И допираше из самотног врта Музика кише. Ми смо били сами. Хујаше негде ветар око виле Песму о тузи.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Она је била тужна — Зашто си тужна? — рекох ја Она метну прстић на своја уста у знак да ћутим. Од некуд допираше до нас тонови од фаготе. Били су необично тужни. Ја осетих како се они лију у таласе и како нас ти таласи подигоше.
Црњански, Милош - Сеобе 1
покрете свештеника, често превијање колена пред златним путиром, плавокоса дечачка лица и ванредна окна, кроз која допираше светлост дана, као боја небесна.
Милићевић, Вук - Беспуће
И поново му допираше до ушију неки шум из ходника, као да се неко напреже да дигне нешто тешко; једном му се учини да чује нечије стењање,
црквена врата, скинувши шешир с главе, и његови кораци одјекиваху по каменитим плочама, угушујући слабашно појање које допираше из пијевнице. Он стаде недалеко од улаза, и сви се погледи управише на њега.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
То беше први снег. Из гостинске собе светлуцаху свеће више материне главе и каткад допираше тихо, једва чујно, нарицање неке старије жене, ваљда њене другарице из младости. Ти си стајала погнуте главе.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Без силе не иде... Уђоше у школу, прво у Гојкову учионицу. Соба беше пространа, али рђаво окренута, те не допираше унутра довољно светлости. Скамије старе, рађене још пре двадесет пет година; свака се искривила, раскламитала...
— Помаже ви Бог! поздрави се старац, скинувши капу и наслонивши се обема рукама на дугачак штап, који му допираше до саме браде. Шта је то, кмете Ћиро, и ви људи!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
опет нађе у мрачној приземној тамници; обје му ноге у гвожђу; крај њега крчаг воде и кора црна хљеба; свјетлост једва допираше кроз његов прозор. Трнци би га подилазили кад закврче гвоздени крачуни.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али кроз њих допираше оно „благовоније“ које допире из манастирске кујне. — А јеси ли кад бија овди?
Бакоњи се коса накостријеши, те потече ка старој мађупници, из које куљаше дим и допираше граја, што никад није бивало преко дана.
Докле су они тако разговарали, допираше на махове из гробља стричев глас, па се зачу њеки жагор, па, домало, затутњаше кораци пред малијем црквенијем вратима.
За њим хтједе ући њеки омален, бркат сељак, дугачка сплетена перчина, који му састраг допираше до паса. Тај човјек бијаше лијепо одјевен, али по кроју хаљина као и зле успомене Букар; за пасом је имао велики нож.
Након њеколико корака, дуж једног високог зида, наиђе на цркву, у чијој пањези бјеше кип св. Фране. Из цркве допираше пјевање уз брујање оргуља. Од цркве протегла се кућа, мрке зидине, са гвозденијем пречагама, манастир дакле.
Ћипико, Иво - Приповетке
У одмацима, пиљећи испред себе у свјежу пучину, допираше до мене њихов разговор. А сунце очас освојило и море и шкољ, и топли дан убио јутарњи свјежи сјеверац, па настала
„Свака ноћ чини спати!” — смрси као за се, и, прислонивши се уза зид докле мјесечева свјетлост допираше, изује се, хита у крај обућу и капу, затвори врата и, онако у мраку, завали се на кревет.
Ћипико, Иво - Пауци
Испод ногу им простираше се саг зелене траве. Издалека, као лака музика, допираше до њих брујање водоскока. Брат га претстави. Она се диже. Пружи му руку и, уз стидљиви дрхтај трепавица, обори очи.
У мјесечевој свјетлости бљедикаво је, без изразитих црта, некако слетно и замишљено. Онамо, из горње стране села, допираше до њих разуздан хихог и нагањање млађарије.
Да би онако за очеву вам душу!... Настаде тајац. Сунце обасјало све наоколо, а докле око допираше владаше бљедикава свјетлост, у којој ишчезаваше ведрина неба; У том бљедилу једва се назријеваху контуре прекоморских
До Иве допираше час к'о молба, час к'о вапај, час к'о срџба, онако како би снажније ду'нуо вјетар!.. И онда завлада мртви тајац.
Он се прислони уза зид и загледа се у напуштени простор. Улицом, докле му око допираше, није било вид јети жива, створа, а магла се вукла, тек што је прекидало једнолико лијевање...
Најпослије иза себе ос јети свјетло нажгане свијеће. Блиједи траг допираше до на пут. Пошто пак бијаше заноћило, престаде да киши, само што још с крова једнолично падаху јаке капље.