Не постоји пример употребе речи gospozicu
Црњански, Милош - Сеобе 2
Исакович није чуо, а био је и обневидео, док га је Божич у кола убацивао. Није, тако рећи, ни погледао госпожицу, која је седела, у лаком, летњем оделу, поред Божичке – лепушкаста, бледа, са тамним очима, које су гледале Исаковича,
А госпожице из фамилија, госпожице, које се не дирају, па чак и не гледају, док им је нос у суџуку. Исакович сустиже госпожицу Теклу, брзо, стидљиво, јер се ето подетињио, па је узе под руку, као да води њену матер у шетњу, госпожу.
То је, каже, за преноћиште, и да се купи поклон, од њега, за госпожицу Валдензер. Валдензер му, међутим, одгурну руку, као да га је опекла. Молио би, каже, капетана, да његов дом не вређа.
А кад буде пошао у Росију, заборавиће и Божича и Божичку, и ту госпожицу из Будима, и белог зеца и црног ајгира. Све су то биле само неке бубе око њега, неки мрави насред његовог пута, неки
Молио је да му се одреди дан за визиту. Уз писмо је послао и кутију слаткиша, према оновременом обичају, за госпожу и госпожицу, са којима је допутовао. А на кутији је дао да му се изради монограм, у злату.
Марко Зимински тада исприча Павлу да је његова жена видела госпожу Евдокију, и госпожицу Теклу, кад су долазиле Павлу. Препознала је, каже, госпожу Евдокију.
Хурка је чак нашао и неке, сребрне копче, за појас, које је Исакович послао за госпожу Јулијану и госпожицу Дунду, са неколико речи поздрава.
Нека се капетан ожени. Нека узме неку росијску госпожицу. Она ће га научити руски, на врло пријатан начин, брзо. Као да му је неки рођак, Костјурин, стаде, затим, пред Трифуна.
Чим се буде ослободио брачних ланаца и добио децу своју, мисли да узме његову сваст, госпожицу Дунду, Бирчански, от Мол. А кад је Павле пребацивао, бригадиру Витковичу, њиховом рођаку, да мирно гледа сву ту
Изгледао је двадесет година млађи, него што је био. Официри су, после, причали, Павлу, да има младу љубазницу, госпожицу, коју је, на фараону, добио, а коју крије, са собом, у шатору.
Упознао је и жене, на путу, више њих, него целог живота, пре – госпожу Фемку, па Евдокију, па госпожицу Теклу, да друге и не спомињемо, али није ни једна, ето, остала у његовом животу, него уђоше и изиђоше, као и те