Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Један Караџићев дописник, Димитрије Тирол, пише 1827. године Караџићу о Јовану Ст. Поповићу: »Он вас само брани, вас одобрава и народње српске пјесме тражи, да их читајући научи.
У једном писму Вуку Ст. Караџићу он, 1832, поводом свога Лаже и паралаже (1830), пише: »Дакле после дугог тумарања и кривудања једва на правац изиђо, а
у Гласнику Друштва србске словесности за 1849, јесу најтачнија и најбоља критика коју су сувременици учинили Караџићу. Он ту тражи »да се народни језик диже на степен књижевнога достојанства, гди он показује и мора показивати више
Али време је давало за право Караџићу. Крајем четрдесетих година он добија два добра помагача: Ђуру Даничића и Бранка Радичевића.
После дужег тражења он је наишао на таквог човека у Вуку Караџићу. Копитару као цензору дошао је на преглед један Караџићев чланак о паду Србије 1813, намењен Давидовићевим и
јако занимао »живом старином« уопште, особито се заинтересовао за српски језик и српску народну поезију, давао Караџићу упутства како да ради, и одушевљеним изразима почео писати о »прекрасној поезији« српској.
Копитар га је стално подстицао на непрекидан рад у скупљању народних песама. 1822. писао је он Караџићу: »Песмарицу пре свега! Таквих песама ниједан народ нема нити је имао.
Све своје слободно време 1816. и 1817. Копитар је посветио активној сарадњи на Српском рјечнику. Он је Караџићу долазио свако вече, и дубоко у ноћ Караџић је читао забележене речи, објашњавао их, а Копитар преводио на немачки и
да јужно херцеговачко наречје, фонетички изражено, треба да постане књижевни језик Срба и Хрвата, и оставили Караџићу да он напише правила тога језика. Последње препоне су падале, нови нараштаји су придолазили и прихватали његове идеје.
Ранке се обраћа Караџићу и за податке о доцнијем животу Србије, и према материјалу који му је Караџић усмено и писмено дао написао је своје
Станко Враз посветио је 1839. Караџићу прву збирку словеначких народних песама, а 1845. писао да би желео цео живот провести крај њега.
Још 1837. пише Караџићу: »Ви сте ми огледало, па сам се по вама владао«; »Ви сте ми очи отворили и пут показали«, пише он 1845.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Први пут је објављена у посмртном издању Вукових народних приповедака, 1870. 3. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН: Вуку Караџићу испричао и написао Грујо Механџић из Сентомаша, за време заједничког боравка у земунском лазарету 1829, где су се
Објављена је у посмртном издању Вукових народних приповедака, 1870. 5. ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА: Вуку Караџићу по слао из Боке Которске Вук Врчевић. Објављена у Караџићевом издању од 1853.
13. ЗЛАТОРУНИ ОВАН: Вуку Караџићу послао земунски учитељ Лазар Марјановић. Објављена у Вуковом издању од 1853. 14. ТРИ ЧУДА: Забележио Јован Б.
Објављена ијекавским наречјем у Босанској вили за год. 1887, стр. 170. 27. ПРАВДА И КРИВДА: Вуку Караџићу послао из Боке Которске Вук Врчевић. Објављена у Караџићевом издању народних приповедака од 1853. 28.
35. ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА: Вуку Караџићу послао поп Вук Поповић из Рисна. Објављена у Караџићевом издању народних приповедака од 1853.
1 (год. 1923?). 116. СВИЈЕТУ СЕ НЕ МОЖЕ УГОДИТИ: Вуку Караџићу послали Ана и Вук Врчевић из Боке Которске. Објављена у Караџићевој Даници за 1828.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
обавеза која га је унапред замарала а коју никако није могао да избегне, јер је то била обавеза према пријатељу Вуку Караџићу.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Рајевским видех да је њега јако огорчило и то, што је данас над неким многим батаљонима поверена команда потпуковнику Караџићу, о коме Рајевски вели да је „простой пьянчушка и бољьше ничего“. (Проста пијанчура и ништа више).
« А овде ево хиљаде људи предају се на милост и немилост једном Караџићу, једном Комарову, и они их воде и лупају без одговорности; уведу у бој хиљаде, изведу стотине; што је погинуло —
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
оставио је у аманет Вуку Караџићу, који га издаје 1833. Од њега остају прве песме намењене деци у српској поезији: „На књижицу за новољетњи дар“ и
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Јовановић каже: „Филип Вишњић, слепи гуслар који је 1815. године ову песму испевао Вуку Караџићу, био је земљак Ивана Кнежевића, и утолико га је више болело што се семберском кнезу (који се тада патио у изгнанству,