Црњански, Милош - Сеобе 2
На њему су сребрне кићанке дрхтале, кад би ћерци капамаџије прилазио. А она је причала, после, својим јетрвама, шапћући, да се и она тресла у
онда, кад су били млади, славни, кад су јахали обесно, весело, певајући, огрнути у своју црвену абу, и сребро. Кићанке им се, под коленима, на чизмама, тресле, у колу. Све је то било у оно време, младо, здраво, стасито. Куд је нестало?
Павлу Исаковичу, те ситнице, из сећања, из детињства, биле су милије, чиниле се лепше, него све његове кићанке, царствујушча Вијена, и сва раскош рококоа тог времена. Из тог сна се пробудио, као окупан, чист, у души, и весео.
Као понесен неком олујом, Исакович је тражио да му се припреме чизме, нов жабо, кошуља, нова, хусарска попона, чије су кићанке падале до рамена, а почео је да испитује Агагијанијана, и о томе, како иде у росијско посланство, куд води пут, где се
улизица, услужан, дрзак, завидљив, пројаха на свом коњу, прав, строг, поносит, са сабљом у руци – појава као из приче. Кићанке су му падале на раме, као прве висибабе, тог пролећа, беле, сребрне.
Испод стола, где је, малопре, Костјурин седео, Павле виде једног миша који је претрчавао и завлачио се у кићанке чохе, којом је био покривен сто, а које су додиривале патос.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Дете поче да га милује рукама, хватајући га за сребрне кићанке на клобуку, смејући се, кроз плач. Над ритинама и врбацима почело је да се ведри и крај кола зачуше се прве шеве.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
На главу тада метне фес без кићанке, или црни мек шешир са једним грдним ободом (метар, веле, да има у пречнику), као што малају на контрафама оне што су
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Премеривши га још једном од јеменија до смешне кићанке, Богдана писну као гуја, потрча те заклони снагом своје дете и шчепа из огњишта велики жег: — Куку, заиста Турчин!...