Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Лазаре!... Лазо!... викну га. Али Лазар беше онесвеспуо од силна страха, па не чу вику његову. Маринко клече на једно колено па му придиже главу. – Лазо!.. Лако!... Лазо!... Лазар поче долазити к себи.
Срце му залупа нагло, чисто хтеде да га yгyши... Полише га сузе, он зајеца... — Опрости!... Опрости!... Па клече преда њ. — Ја нисам хтео!... То је било наједанпут!... Ни сам не знам шта ми би!... Дође ми да га морам убити!
Алекси само јурну крв у главу. Он не знаде шта учини. Али кад смотри Маринка на земљи, он му клече на прса, па исука нож... да га закоље... Људи притрчаше, те отеше нож... — Зликовче!... Хајдуче!...
Баш сам те и подигао мало више да боље видиш!...” И онда приђе њему, изврте га на леђа и клече му на прса, па исука јатаган и стаде га преко длана превлачити...
— А где је Лазар? — Како немам оваца, тако не чувам ни паса! Ти ћеш сам најбоље знати куд си га послао. Иван клече преда њ, па склопи руке: — Као бога те молим, реци ми, јеси ли га убио? — Нисам, али ћу га убити!...
— Станите! — рече он и збаци капу с главе. Треба још неког да поздравим!... Па приђе кућњем прагу, клече, прекрсти се и целива га. — О, гнездо моје!... О, радости моја! Бабо! Најо! Браћо!... Сви!... И ти, Јелице, и ви децо!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога дјетета из собе. Он клече на траву и узе се молити богу. Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Свуда упаљене свеће, тамјан. На сваком гробу бели се прострт чаршав, а по њему поређано јело, пиће. Чело гроба клече старије, матере, а у страну млађе: жене, сестре. И све, унесене у плач, кријући лица о гроб, плачу, наричу.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Исакович онда клече па је клечао и чекао. Смех, однекуда, још и тад је допирао. Врата са лева се, међутим, отворише, и затворише, а кроз
Матавуљ, Симо - УСКОК
Тада поче метанисати пред иконостасом. Мило га затече у молитви, те и он клече и додирну челом земљу. Владика обу чизме, преметну крст и панагију, обуче манторос и стави на главу панакамилавку, па
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Пет удари после подне, Скоро празна црква света, Нуто једне моме згодне Де у цркву право шета; Оде клупи, туна клече, Прекрсти се, шта л' је пече? 8.
Ето с' љуља, ето паде, Пушка њега погодила, Прискочи му јадна мила, Већ долете, већ притече, Већ крај њега млада клече, Већ се над њим млада сави, Већ на груди руку сави. „Помоз', Боже, јоште није, Још му, још му срце бије!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Знам и црве да вадим из очију. Пружих јој руку. Она остави корпу, велику торбу и штапове што је вукла за собом и клече. Узе ми руку, окрену длан и загледа се у њ. Како је чудно одударала моја бела рука од њене кошчате, суве, црне руке.
И ваљда бојећи се да је после не би жене оговарале како га није жалила, клече до ногу Митиних, покри главу рукама и поче и она да нариче.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сукнуше из њега стријеле, али коњ под царевићем клече и стријеле прелетјеше преко њега. Сад царевић пусти копље, али се оно предвоји а змају ништа не учини.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Мале, мајушне мушице роје се над небесима. Голе Венере клече пред грањем што пупи. Ви знате да ја имам луду теорију „суматраизма“: да живот није видљив, и да зависи од облака,
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
лица с бледилом мења, Јуда се прахом по глави посу; Чупајућ косу — Груди бијући И крвав поглед небу шиљући Сруши се, клече: „Проклетство!“ рече. Дрма се, пуца Храм Соломона Од грмљавине ускршњих звона...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
онако ситно цинцарски, докле не дође на душу механџијску, кад се ћир Ђорђе мало уозбиљи па слуша Борка који пева Душа клече, Ристу рече: Ја сам душа мејанџијска; У вино сам воду лила, У ракију бенђелуке, Дуплом кредом биљежила.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
— једна црвена птица између стабала лети, Можда је то сунце које жури зори... Пред зору, у Африци, ниска дрвета клече, И време тече као река која не тече...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Удри, и мучи, и притежи јаче, — Ал, докле редом деца, људи, жене, Плачу и пиште, бедни, покрај мене, И ропски клече пред скривеним створем, Врх писке, клетве, и вапаја њини̓ Летеће мирно дух мој у висини, Ко морска ласта над широким
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
сва срећна а и уплашена да „снашка“ њоме неће бити задовољна, јер можда је она неће знати добро услужити, готово клече до Софкиних ногу и, пошто два и више пута и то пред самом Софком опра руке, да би је уверила како су јој чисте, поче
рукама, одмах би се отуда тихо на прстима, гологлав враћао и одлазио међ остале, да око куће, наслоњени уза зид, клече.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ То јој се ражали, па немогав се више савладати, клече крај оца и бризну плакати. Јанко, можда бјеше све чуо, а може бити што га ране бољаху, јаукаше доста гласно.
“ Јадница преблијеђе и понесе обје руке на срце, тако јој неочекивано би то. Кад се мало прибра, клече и одиже обје руке. Владика се бјеше већ одмакао и онај човјек за њим.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
149. Црно малено кућу чува. 150. Црно малено на путу жива меса чека. 151. Црно мече уз поље тече, ђегођ клече, право рече. 152. Црно цријево из неба виси. 153. Четири брата путем трче, један другог не може да стигне. 154.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Барица запали свијећу пред „Дивицом“, клече и поче говорити „крунице“. Кад изговори десет круница, изађе пред кућу, да види иду ли, па опет настави мољење.
Па онда настаде дирљив призор. Кнез дозва братственике који се наврсташе око огњишта, Осињача пружи врећу на коју клече Бакоња, па онда започе кроз сузе: — Да си прост и благословен, липи мој синко, да срићан будеш у светоме реду, да
И тако стигоше у манастир четвртога дана у мрак. Млади фра-Брне отиде право ка стрицу, те клече и исплака се крај постеље, па отиде ка фра-Думу, па Дувалу и Блитвару. Бујас се пољуби с њим кисела лица.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Уједно сигурно вече И ти ћеш заћи полако Низ траве које већ клече. ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ О, граде, где сам живео По сутеренима, на балконима, Смејао се, плакао,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук. Клече мршаве Главе Пред ликом Бога свог Ишту. Ал' тамо, Само Ћути распети Бог. И сан све ближе Стиже, Прохладни пада мрак.
Удри и мучи, и притежи јаче! Ал' докле редом деда, људи, жене, Плачу и пиште, бедни, покрај мене, И ропски клече пред скривеним створем, Врх писке, клетве, и вапаја њини' Летеће мирно дух мој у висини, К'о морска ласта над широким
И крвав поглед к небу шиљући, Сруши се, клече: „Проклетство!“ рече... Дрма се, пуца храм Соломона Од грмљавине ускршњих звона... М.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Рибари почеше да сређују рибу. Кад при том пронађоше највећу у целој гомили, Милон је шчепа за шкрге, клече пред номофилакса и проговори свечаним гласом: „Теби мудри и силни заштитниче закона и твојем заузимању за нас код
кад у свом предавању стиже дотле да растумачи како је у доба дихотомије измерио на небу отстојање Месеца од Сунца, он клече, да би то показао, пред инструменат, ухвати покретни прстен сферин, на чијем је ободу било причвршћено једно мало
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Онда су их терали да клече и да се моле Богу, да иду на коленима и купе ђубре и перу прстима и пљувачком калдрму. И тако неколико њих да заједно
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
После првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа: — Јаој, кукавац, ђе погибох! Не, кумим те Богом...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
' Сви јураху пољем, ал' брат његов заста, Кроз паклену кишу врати се и стиже Месту где смо били, и крај брата клече.
Ћипико, Иво - Приповетке
—Укрцајмо се! — јави се стари рибар. Антица се трже, и у задњем часу снађе се, приступи мрцу, клече преда њ и дотаче се устима влажно— га му чела.
А кад зачу откуцаје сата, „блажене уре” , чији звук једва се издвајаше из хуке у луци, клече на голи камен и скрушено мољаше пригодну молитвицу.
Народ махом клече. — Исусе мој, милосрђе! — разасу се големом, топлом црквом, скрушеним уздасима орошеној. И наста ударање у прса.
Напољу, у светлости дана, осети се раздраган, весео... И би му чудно што не само жене, већ што и људи толико клече и моле се светоме Року.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
саму кућу, у собу, да тамо седе, него се окупљају „иза куће, под вењаке”, где им је начињена трпеза, а имају обичај да клече уз кућни зид. Пиће се носи у бакрачима, одакле се захвата земљаним буклијама, не служи чашама, и сл.
Најпре, у ВИ глави, сељаци не седе у гостинској соби као остали свет, него клече уза зид. Касније, на свадби, Маркови сељаци такође клече или леже, и не у кући, него напољу.
Касније, на свадби, Маркови сељаци такође клече или леже, и не у кући, него напољу. Рецимо у XXИ глави Софка запажа да „овамо до кућњег зида, клечале су жене”, а у
рукама, одмах би се отуда тихо, на прстима, гологлав враћао и одлазио међ остале, да око куће, наслоњени уза зид, клече. А највише их је било иза куће, до самих прозора велике собе [. . .
из пејзажа сливају се затим у фантазмагорично кретање, са сликом истих оних сељака што поређани уз кућни зид једнако клече или леже: „Он, Марко, није мртав, ова кућа није у вароши, међу светом, него као негде далеко, на неком жутом песку,
]“. 135 Слика људи који клече или леже поређани уз кућни зид изазива немир зато што садржи просторну инверзију: место унутра, са унутарње стране,
кући, пошто седе на миндерлуку, људи су такође поређани уза зид, али са унутарње стране; овде сељаци не седе, него клече уза зид са његове спољње стране. Кад је овако реконструишемо, слика је заиста морала изгледати чудно.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Послушај ме, кад зора заруди... преко Ибра, преко планина, у... у... Милоје!.. У... у... Она га огрли обема рукама, клече испред њега н засу Сузама, врелим и јаким као бујице.
Натраг, умукните једном од Косова!.. И кад се све ућута, она клече крај сина и поче да га глади по образима. Дуго, нежно, болно за околину. Бледа као смрт а пркосна.
Уозбиљена као каква древна увређена госпа, бацивши љутит поглед на мужа, она прође кроз гомилу и клече покрај Јаблана, па поз– навши му преко лица арнаутски рубац, плахо га секну и баци, а иза појаса извуче нов и бео, на
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
На њојзи је бисер, злато, драго камење, Пред њом клече и уздишу многи робови, А она их грди, псује, па и чупа их. Старац гледи из далека па се поклони: „Помози Вам Бог
Коленима вашим драгим Не знам казат’ жеље веће Већ у разним незгодама Да не клецну, да не клече. А трбуху? Шта ћу њему? И он има права своји’ — Постом нек’ се не претањи, Мрсом нек’ се не прегоји.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
САРА: Охо, охо! Шта је то, мадам де Мирич? Мушки пред женскима клече. ФЕМА: Ово није човек, ово је вилозов; овако слагати речи. САРА: Мон фрер!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Ослепљеном росом у надање и вече Вара ме азур поклоном теби сличним И страх стварнији од оних што клече У страху од промена пред злом непомичним.
Нек трговци временом плове са воском у ушима, ти смело слушај како певају пустиње, док клече беле звезде пред затвореним морем и има у теби снаге која те распиње. Празнино, како су звезде мале!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А Бугари, као да су знали, распале баш тад. Сви смо били прилегли. Куршуми су прштали над нама. Док ти мој Андрија клече, и поче да се крсти. — Учо, мањ то ако ти не помогне! — добаци му један четник, студент. — Полажем оружје...
Ћипико, Иво - Пауци
Разгледа се по цркви и застајкује. На великоме олтару служи неки свештеник: по банцима клече старице и жене, звонце куца и погдјекад зачеста; запаљене свијеће просипљу блиједу свјетлост по цркви, но не могу да
На прагу мрачне капеле прекрсти се, попође по хладним плочама и клече пред олтар. Молила се чистом душом светом Николи за покојнога оца, за породицу и за сретна пута, док напољу завијаше
Његова пресвијетлост клече на одређено мјесто, ћилимом застрто; за њим клекоше и друга господа, и тако прође неколико часова у скрушеној молитви.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Гледећи пред собом, смућен, огњено и бурно вече, Прикупи конопце снажно, пропе се и онда клече, И звук се проломи с куле. У томе истоме часу Одзва се страшнији удар у сусрет овоме гласу.
!... Кметица очајно скочи, И просто пољаном јурну, покривши рукама очи. Она је бежала дуго, док, најзад, уморна клече, И виде пољане пусте како их увија вече, И страх јој силније букну.
Он смућен над њоме клече. „Ићи ћу у цвеће данас“, сети се како му рече, И задрма је руком. Кметица подиже главу, Једва се помаче с места кад
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (показује му на миндерлук): Седи. САРОШ Зар и да седнем? (Бојажљиво, даље од Ташане, полу седајући клече.) ТАШАНА Шта је? Јеси се испавао, одморио? Шта је то ноћас било? Опет твоје. Опет си почео.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Стари скиде кондуре и у присуству нашем поче да пере ноге... Најзад опра и руке. Потом застре једно ћилимче, клече, па састави шаке и принесе челу шапућући нешто.
Ту, у пешачком рову, тражимо згодно место за осматрање бојног поља и управљање ватром батерије. Пешаци клече једни поред других у плиткоме рову, а пушке положили на избачену земљу испред себе.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ни милосрдна рука не би га нежније наставку пута предала. Дечак клече и спусти мраве на крај ливаде. — Упаднеш ли у невољу — зови нас!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
КОШТАНА (плаче). МИТКА (гануто, прилази јој): Немој да плачеш. Слуза не помага! (Клече до ње и диже јој уплакану главу.) Слушај, батка шта ће да ти збори: Батка дете неје.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И јеца звоно Боно, По кршу дршће звук; С уздахом туге Дуге Убоги моли пук. Клече мршаве Главе Пред ликом бога свог — Ишту. Ал' тамо, Само Ћути распети Бог.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Баци копље црни Арапине да удари болесна Дојчина, ал' се доро боју научио, клече доро до зелене траве: високо га копље претурило, те удара у земљицу црну, — пола копља у земљу нагнао, а пола се
“ На Ивана јуриш учинио, гледа копљем у срце јунака; клече дорат у зелену траву, Иву копље високо надмаши, — не може му калпак оборити, а камоли ранити јунака.