Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Њему као да поче мало-помало свитати. Он се поче досећати и веровати да у његовој ствари има много масла Крушкиног и Маринковог.
— цикну Турчин као гуја и погледом укочи Лазара на месту. Све ухвати страх од оног грозног погледа Крушкиног. Очи му у часу закрвавише, па сипају ватру по оном народу. — Нико да ми се није макнуо!... Маринко!...
Пред очи му изиде она страшна ноћ кад је оца избавио... Душа му се гадила од оноликог кукавичлука Крушкиног и Маринковог... Као да је осећао њихове хладне лешеве под својим прстима...