Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
То је био Маринко. Журио је по жељи Крушкиној, који га баш тад жељно очекиваше у својој одаји. — Гдје си, човјече! — Викну он како Маринко прекорачи праг.
Кад дођете пред сами хан, ви станите. Нека нико ништа не почиње док ја не заповедим. И кренуше се... У Крушкиној одаји горео је жижак. Крушка је био врло узнемирен... Опет га беху спопали они чудни снови...
— Вредни неки Турци!... Ево, сами се вежу!... Па се грохотом насмеја. А тај смех одјекну некако страшно у души Крушкиној. Станко уђе у собу са голим јатаганом у рукама. Погледа оштро Турчина, па грмну: — Везуј се!