Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— пита усукан тршав борац, још дјечак, и показује испруженом руком према хоризонту. — То, то, милени кумићу. Хајде, шта ти вриједи гледати. — Е, да ми је ико казао да Грмеч може бити овако плав, не би му вјеровао.
— Богами се ја препао да ни тебе више нема. — Како ме неће бити? — Па побјегао и наш митраљезац, Гојко. — Е, мој кумићу, друго сам ја а друго митраљезац — набурено дочека гарави кум.
сив пешкирић, обори поглед земљи и поче да набада ријечима као да нешто врача и чита из пиљака пред собом: — Е, мој кумићу, мој кумићу, знам ја сваког од њих у главу, као своје рођено дијете ...Чуо си како се јутрос поштено туку, а?
обори поглед земљи и поче да набада ријечима као да нешто врача и чита из пиљака пред собом: — Е, мој кумићу, мој кумићу, знам ја сваког од њих у главу, као своје рођено дијете ...Чуо си како се јутрос поштено туку, а?
Помели се, болан, дјечаци као ждралови у љутој мећави ...Као ждралови, ето то. Какви издајници, мили мој кумићу! РЕЛЕЈНА СТАНИЦА Чим се негдје успостави релејна станица, партизанска „пошта“, то је најбољи знак да се већ
Сељак се загледа у Пантелију, изненађено гакне и скаче из кола. — Ма јеси ли ти то, Панто, јабуко моја, кумићу мој рођени?! Откуда баш ти овдје? Нијесам те видио има добре двије године.
— Па и мени се нешто чини да јеси — разњежено каже сељак и опет шири руке. — Приђидер, кумићу, да те још једном вјерно загрлим широм наше напаћене земље.
— пријекорно се загледа Пантелија у дошљака. — све штокуд по стражама и осигурањима, па никада да те видим. — А ја, кумићу, већ трећу годину радим код одбора горе у свом селу — поносито гуче усукани кум.
— Несебично дајем себе за општенародне циљеве ове наше борбе ...О мој кумићу, јабуко моја, ходидер овамо. Опет се грле, лупају по раменима, а онда се зарумењени кум Пантелија измиче за корак од
— Куме, без легитимације нико не може проћи, такво је наређење. Ево, да ти покажем. — Ма шта ти то мени велиш, кумићу? — Тако ти је, куме — озбиљно каже Пантелија.
Шта велиш на то? Је л требало вјеровати, а? — Стани, болан, кумићу, ово ти је друга форма — побуни се сељак. — Ено, погледај, оно су ми у колима двије кћери, кумице. Је л тако?
Биле су само код наше колибе. Сељак хукну. — Онда значи, таман да наиђе твој рођени отац, кумићу, ти га не би пропустио докле га не легитимигнеш? — Па дабоме, друже. Шта ја знам напамет ко је он.