Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Кад мало себи дође, осети он неку влажну руку на своме челу, погледа нада се и виде Јелицу, лепу као месечину, у белу руву, где над њим сузе лије... „Јеси жив, господару мој?” — упита га својим звучним гласом.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Њен је корак благ, и она иде оборених очију, мислећи на свој златни појас, своје паунове, и хладну месечину коју је једном видела на планини Синис. Јер је Естира кћи поглавице из мога племена, из царске лозе.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
! Та између Сајана и Кикинде, ал’ ја нисам дишкрећанин!« — »Е, фала ти, — кажу му они, — и за наше уши и за месечину. Нећемо пуцати; само штета што смо се толико истрошили!... А добро си каз’о откуд ти само паде на памет то?
доба, — приповеда онај даље, — кад си тамо, само кажи да с’ из Иђоша, па не бери бриге; јербо су Банаћани спасли свету месечину, и месец остао на старом свом месту.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Момци су имали обичај, у Руми, па и Хртковцима, да се по месечини скупе, и водају путем, и певају. Ти хорови, кроз месечину, и багрење, доводили су госпожу Кумру до суза.
Павле је у сну, сад, имао да гледа, како му жена игра, у свом лаком, провидном муслину, и да је памти као месечину. Још веће је било изненађење, кад та наглува, ћутљива, девојка поче, сад, да ћерета, весело.
Ти више никад неће видети месечину у Варадину. Ни како жито расте, ни у житу црвену булку. Ти ће, заувек, остати, овде, на Шлосбергу, живи, у гробу.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
Тражим помиловање за месечину и рубине коже њине, за њене сумраке, за пљускове косе расплетене, за руку сребрно грање, за њине љубави разголићене и
цар усхте с властелом да лови, да се крене још за росе и хлада докле нису утве златокриле на језеру скривеном у арише месечину са воде разагнале, док се сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Једне вечери, лајао је чак за опкладу на месечину, што изазва право одушевљење мештана. Отровни провинцијски дух, против којег се читавог живота борио поезијом,
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Као да беше пала у неки занос, шта ли? Онако отворених уста као да је гутала све што долажаше са свадбе: и месечину, и ноћ, и све, све... Једва се трже.
и пред њим отворили врата, како би ваљда могао да гледа не само двориште, улицу, већ и ноћ која беше топла, мирна, а и месечину која изгреваше и која се весело, поигравајући на млаком, пролетњем небу, дизаше и све осветљаваше.
Мита је сваки час жељно извијао, издизао главу, да што боле гледа: напоље, у месечину, ноћ, али као да није могао. Сметала му је мати, која је испред њега седела до ногу његових. — Нано, тргни се!
да га тргне а у исто време и хотећи да му угоди, као погађајући шта он мисли, наднесе се над њега и, показујући на месечину, поче: — Мито, знаш, овако исто. Панталеј... сабор... — Мита се трже, окрете се њему и поче ишчекивати радознало.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
како струком, како белом, меком, руком, како малом, лаком ногом, а камо ли лицем, ОКОМ, та поноћна дивна јава Месечину надасјава. Кад снег шкрипи зубма белим, а да шта ћу ја да велим, у по ноћи превесељке, са нетренке теревенке?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Чокешина проспе трину у јалову месечину и летећи поврх смиља значења се ратосиља. Лептирице, звона, зденци! Облацима двама-трима бацају се брда, венци.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Или ћу великим патриотама, што говоре само о сељаку, што не сме мирисат на балегу, него на месечину млаку? Или ћу тамо, где грде самоубице, и тврде: да је то париски утицај? Не, том је крај!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и мирише липа И радосно небо месечину сипа, Тајанствено рађа ново јато звезда...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
А ја ћу те послушати, да ти грех буде лакши. Ноћас ћу отићи.“ „Иди, иди“, шапутала је излазећи на месечину. Све сам учинила, све, шапутала је у кукурузу.
Нисам одмах знала да си мушко, па сам викнула Луки: ’Изнеси га на месечину и види шта је!’ Он приђе с ножем, одвоји те од мене, подиже с врећом, изнесе до ваона, отуд је месец грејао, и раздра
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Укочена, са рукама у крилу и набраним и упртим очима у ноћ и месечину. Покаткад као да би из њених очију суза хтела да кане, јер би се видело како диже руку очима, да ваљда убрише, стисне,
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Три године сам, Господе, пробдео да начиним нешто својом руком што би било достојно твога имена, а ево сада ми, уз месечину која се пробија кроз крошње старога храста, твоја крастача балави својом грозном слузавом трбушином лик твога распетог
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Наше одељење има опет своју ноћ, али нам још увек наша Земља шаље своју месечину. Ова је нешто слабија али тим лепша. Наша Земља изгледа као џиновски Месец и лебди у јату Близанаца.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Ти ћеш, старке, по јатаган да ми играш и да бајеш, као вештица у некрстени дни што на снег и на месечину игра. И ти ћеш такој! Овамо ти! Овамо, вештице, овамо коске старе да ти растресем. Утрчи Марко.
Таква је моја свирка и песма била кад ја пођох да се венчам: — да више у зелену башту не идем, месечину не гледам, драго не чекам и милујем — да младост закопам! И закопах је! Сад? Старо дрво.
Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада. (Коштани): И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш...
шта онда?... Зар да се не мрднем, из собе не изиђем, већ само ту да седим, ћутим, гледам у месечину... А ноћ дубока, месечина иде, греје, удара у чело, главу пали... Шта онда? (Одлучно): Ох, нећу! Убиј ме! Нећу!