Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
А у полету који Мишићева реченица носи утеловљено је дубоко уверење да треба, готово буквално, војштити за извесне поетскодуховне вредности
Другачије је, међутим, кад су у питању песници у истоме језику и истој књижевности. Кад се редом и како ваља чита Мишићева антологија, онда се може осетити како при самоме крају српско једновековно поетско наслеђе некако, рекло би се,
Међусобних: то значи да су и Попине песме мењале вредност онима које су им претходиле. Изванредна Мишићева антологија била је успела провера његових ставова: није затечени поредак вредности ни једини могућ, ни „природан“,
епска реторика завршава у театралној националној патетици (пренаглашена наративност и реторика представљале би још два Мишићева сазнања).
Два наредна Мишићева сазнања односе се на две књижевне моде: на естетизовану отменост парнасовскопариске провенијенције која је дошла до