Употреба речи наш у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Старци, жене, деца — из такога се друштва састојао наш табор, који се и на најмањи шум, као јато дивљих тица, дизао да прне. Једно вече се издалека чула рика топова.

„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?... Боже мој, боже мој! Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...

“ рече прота мећући петрахиљ на врат. А уствари није тако било. Наш кикиндски прота је толико богат да би могао на овако оскудној години и педесет породица исхранити па и да не осети...

„Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца.

ди... ди...“ и тако захрка наш сиромах културтрегер. То тако изгледа у прочељу, а у зачељу — е, ту је сасвим други свет: пет-шест пензионера,

— Бог добро, господине! И он, сасвим умиљато осмејкујући се, седе до нас; смешио се, а једнако је погледао на наш швајцарски сир... — Хм! Хм!... Знате... Нећете ми веровати...

Он је!... — Па да није и ова депеша од њега?... — прекиде ми реч г. пензионар и већ хтеде зграбити наш швајцарски сир, али мој другар беше хитрији, укол’ко беше и гладнији, те са сиром па у уста.

— Но већ познајеш га, — увераваше кмета пријатељ из Рековца, — у Србији нема два човека као што је наш капетан! Са Николом Белићем дођоше неки гости из Кнића: лепи, високи људи, чисто обучени, са црвеним јелецима, а за

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Но нико није тако показао достојинство басне како Христос, Спаситељ наш, уподобљавајући њу царствију небесному, ибо причта није ништа друго него (аλληγорιа*1) инозначаштаја и иносказајема

Ако га упиташ зашто, а он каже право: „Волим се напити ракије за оно што бих дао за бријање”. А наш Ердељан вели: „О лас јака коља, к нум фаче нимик”. Ово пролази јер има неки разлог.

него да нас други варају, пак ко нам је вешт и ко нас лепо уме варати онако баш како ми желимо преварени бити, то је наш човек! Који уме живити и опходити се с људма, нек иште само: даћемо му и кошуљу с леђа.

” — „Мучи, браше”, одговори му други пас — „не говори само у ветар! Ја томе нимало нисам крив, него наш господар, који ме није научио трудити се, него с туђим трудом хранити се.

Оваковим Спаситељ наш вели: „Горе вам смеју|штим сја!” Безлобни смеј знак је весеља. А ко је достојнији всегда веселим бити од благонаравна

А с друге стране, оне сељане наш Хорациј ублажава који су трудољубиви и паметни, којих су чисте кућице у којима живу и судови из којих се хране.

Све што није паметно, оно је лудо; све што није од бога, оно је од врага. Христос, Спаситељ наш, није мрзио ни на Јудеје, ни на Самарјане, ни на Хананеје, ни на Римљане; и кад се моли, не моли се само за апостоле,

„Јелика хошчете да творјат вам человјеци, творите и ви им подобнаја”, учи нас наш небесни учитељ. Ја не смећем с ума како нам је теготно и досадно кад нам ко често то, пак опет то каже.

Сад већ сваки познаје и види да: ко год на ови прекрасни божји свет и на ови наш (ако ће и маловременан бити) жи|вот виче и дарове божје оговара и без разлога похуждава, или је манит те фантазира,

Али се наш сиромах зец овде тако срамоти да је достојан не само смеја и поруганија, него и крајњега сожаљенија. Не зато што је

Овде можемо очевидно познати како се и ми људи, баш као и ови наш зец, често и љуто варамо сравњивајући и сприуподобљавајући себе онима и у онаковим вештма од којих смо ми врло далеко.

„Иже не собирајет со мноју, расточајет”, вели наш Спаситељ. (Ко са мном не сабира и не добива, онај троши, сиреч: губи и оно што има.) А шта се с Христом сабира? Новци?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Из тог горњег ветра, кроз овај доњи, кроз кошаву која прокишњава, ледене капи капљу у наш мрак! Закопан у свој брлог, у земуницу, у своју земуницу на десетом спрату, с девет хладних ветрова продуван,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

То је било уз наш божићњи пост (1787. године). У исто време били су спремили Немци две пуне лађе војника, да ударе на доњи град и да уђу

То је било на наш Чисти понедељник 1788. године [28. фебруара]. „Ми смо гонили Турке до Чачка — прича даље мој отац — наша је војска

и пете године можеш до дна чашу попити, и опет сви ће нуријаши сећати се твоји̓ први̓ година и сви ће говорити: наш попа ништа не пије.

То је исто и отац мој видно и гдекоји наш комшија, који су нам млого помагали, кад смо ред уводили доказујући народу.

Крџлије почну из пушака и топова тући, и баш на наш Велики Четвртак [5. априла 1800. године] запале шабачке куле, а Бега и Ћурт-оглија, прокопавши камени град до Саве,

Очима један другога питали су: где је наш стари Хаџи-Муста-паша, не можемо да га познамо, ово није он но Грк Методије мучитељ (говори се да Методије није Грк

То је наш одговор, честити пашо, ако га само ти окабулиш.̓ — Онда везир: ,Пеки, пеки, ̓оћете ли ви тако сви кнезови?

Затим пљесне длан о длан и викне: ,Јазиџи ђел!̓ (да му дође писар), и понуди нас да седнемо. Помози, Боже, поврати се наш паша! Кафа се донесе и разговор се поведе колико ће која нахија дати војске.

Везир даде војсци ракије и вина на наш Божић, и наша војска, играјући и певајући, запали оне колебе од трске поред касарне, и из те ватре пукне једна пушка и

Зато једанпут код наше цркве у Бранковини начине скупштину, дозову мога оца и кажу му: „̓Оћемо да опет будеш наш кнез.

А Турци сви вичу: „Вала није од нас нико у Врачар изишао, вала била, није наш нико!” Ђипа Катић између седећи̓ Турака и Немаца, рекао би се помами, ватра му из уста сева.

седнемо и одемо; пређемо у Остружницу, и ту се договоримо да иде Црни Ђорђе и Јанко Катић да купе војску, а ја у овај наш крај, тако, како ћемо 9. маја, баш на Св. Николаја, сви доћи на Топчидер.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Него да се ми оканимо те ђаволске роге! Боље ће бити да видимо шта ради наш газда Рака. Прошло је већ два-три дана како је осецана она потра.

А околина обично тада шане међу собом: »Нуто, нуто! како се наш учо пући!...« Неки ђаволани беху разгласили да је био негде шустер; али ко зна? Можда су само изнели.

Ти само гледај сехира док дођемо у Вучевицу. Ту ћемо учинити севте, па елбет буду батли Вучевчани... И тако наш лепи капетан пусти се у дуг разговор са својим верним Ђуком.

Хоће републику, комуну?!... Виргаз њима треба — виргаз! И тако док се част спреми, наш се лепи капетан сит наразговара отприлике оваквих разговора.

Читаву недељу дана зачамао је наш лепи капетан, путујући по срезу »по званичној дужности« својој. Кад се већ вратио и био надомак Владимирцима, где је

И доиста, десише се веома батли људи, ти Вучевчани!... Шта је пута наш капетан обилазио срез по званичној дужности!...

Ја се мало зачудим, богме. »Откуд сад то«, мислим сам, »кад наш капетан не узима ни од ког мита?« А он виде где се ја чудим, па ми каза како је он ту главу набавио, каза ми све: како

Робијаш узе неку дугачку флашу пива, па пође. Смотри га наш дугајлија, па се загледа у њ као да га познаје; загледа се још боље, па га зовну: — Јес' ти, Радане?!

— дрекну ћир Трпко, подбочи се руком и чисто сав се накостреши од изненађења. — Однео неко све врлике с наш чајир... — Не може бити! — опет узвикну ћир Трпко и сав уздрхта. Витомир и Тиосав згледаше се крадом.

Живадин разгледа остале већ испуњене тице, и сам вели: »Боже, какав ти је овај наш учитељ! Радује се као дете што сам му донео ову тичурину!...

— Ама ко ли то нареди да се баш у наш потес укопа? — упита Манојло. — Нареди капетан — ето ко! — одговори Јован готово љутито.

И ево овде сам најтањи (ту Марјан показа прстом свој замашан врат), ако вије само упркос наредио да се то дете у наш потес закопа! — Јес', господин-попо душе ми! — прихвати сад Ђоша, метнув руку на прси и унесе се попу у очи.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Затим почеше хајдуци прилазити и љубити се. Кад се сви изљубише, харамбаша свечаним гласом узвикну: — Станко!... Наш си! Она мрка лица хајдучка наједанпут оживеше.

Охо!... овај ага парајли!... Гледај оружје... сама срма! — То је Станково! — рече харамбаша. — Нека му то буде наш поклон за овај први мегдан!... — Право је! — рече Суреп. — Заслужио је! — рекоше Јован и Јовица.

Зар није? — Јесте. — Јесте, јесте! А то је све Крушка!... Онај Крушка што га грде наш поп и кмет — луди што су оматорили па излапили!... Него, Иво, брате, њих не смемо слушати. Они ће нас одвући у пропаст!

Где ли си сад, попе, да чујеш како паметан човек разговара!... А није као ти!... „Он је Турчин, а Турчин је наш душманин...” Ето, видиш, ово је прост човек, али зна!... А морам се с њим опријатељити, па да би не знам шта било!...

Зато се испречи пред харамбашу, погледа га мрко, па рече: — Ја ти то не вермам! — Онда ниси наш друг! — рече оштро харамбаша. — И нисам. И зато ћу му сад судити! — рече па потеже пиштољ.

— Разговоре наш! Сто си ми пута бригу растерао!... — рече Лактовић и загрли га. — Остави се тога, Клемпо!... Него, да бирамо

Он се диже на ноге, скиде капу, па се стаде молити богу: — Господе, Творче наш, — шапутао је — да ли сам право радио?... Ти, Господе, упути мене да вршим правду твоју!... и опет погледа нада се.

Он пољуби шару, па викну: — Браћо!... Срце ми моје каже да је бог с нама! Јуначки, браћо моја, јуначки да очувамо наш подмладак, те да се не угаси име Србиново!

више у ватру — али како и ви И ја можемо волети онога ко нам руши у прах и пепео сву тековину и черечи оштрим ножем наш подмладак!... Да нам бог срца и памети дао није, то би све могло бити!... Ама овако... нека опрости Господ!...

— И друкчије не може ни бити!... Јер, онда, како би назвали овај наш устанак? Ми се дигосмо: или да изгинемо или да душом дахнемо; дигосмо се да убијамо и побијемо онако исто као што они

Светло, велико, пусти оно своје сјајне зраке, те обасја пољану росом орошену... — Чупићу! — рече Станко. — Ти си наш војвода. И ја, као твој млађи, молим те: пусти ме до куће!... Зажелео сам се свога крова, својих укућана!...

Свака мушка рука данас мора пушку пригрлити... Није лако, браћо моја, с царем царева ратовати!... Наш је душман опколио са свију страна.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

На ком се мосту икад могу срести Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно! Води ли пут наш к теби, да ли води? Крај и почетак — је ли то све једно?

Друг и непријатељ, издаја и вера, Наш део и контраст; символ свега бола, И символ свих срећа; заблуда и мера Свих понора срца и нереда спола.

Наши ће им ветри пепео разнети, Спраћемо са стене погане им стопе: Заболи смо копље на великој мети, Сад је пут наш налик на сунчане снопе.

Јер је отаџбина само оно куда Наш зној падне где је крв очева пала; И плод благословен рађа само груда Где су мач захрђан деца ископала.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Те ноћи ја сам с мајком провео у кревету седећи, и ово је укратко моје сећање и — наш разговор. Пре двадесет година био је мој отац трговац на гласу, и радио је ортачки с Ћорђем Радојловићем.

— У болници. — Знам! Али може ли му се отићи... Штогод однети?... понудâ?... — Може... Ја ћу казати... Па наш Јоца! Видео сам још како се „плави од истока”.

колико срца, душе, племенитости, поноса, страсти, свега великог у оној што тако с осећањем оживљава и за небо везује наш орган слуха. Ја се чудим да јој још тог вечера нисам пао пред ноге, да јој нисам казао... Али шта је, шта је то све?

Затворе се у велику собу, упале по неколико свећа, звечи дукат, пуши се дуван, клизи карта, а наш момак Стојан не престаје пећи им каве (а сутрадан показује по неколико дуката што је надобијао напојнице).

Према овоме је ништа оно кад ми је стриц умро. Неколико пута улазио је наш отац у нашу собу. Био је сав знојав. Раздрљио џемадан, распучио кошуљу па му се виде густе црне длаке на грудима.

— Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни док си ти међ' нама!

Сутрадан по пијанству Арсенову дође Благоје Радојци сасвим озбиљна лица: — Стрина! Овај наш Арсен, прости ме, замиловао ону Бурмазовићеву вижљу! — Арсен?... То онај што смо га летос замомчили? — Тај!

Иконија се врати у собу. — Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек, а незнан му је час смрти. Наш је гријех ако умре поред нас живијех некрштена душа. Ја желим да крстимо дијете прије него га дам из куће.

Управо се ни жив није чуо. Ми смо били њиме задовољни; какав је, такав је — наш је! Не бих га ја овдје ни помињао да и он није имао удјела у Маријину отхрањивању. Видећете како!

Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова. Доста да знате да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога

За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ. Веле, кад је наш попа дошао у варош да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стојао на раскршћу, кад угледа попа у

Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна. Владика одмах чинио ручак. Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу. Ко ће с нама!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Дошавши, поклони се госту, и овај њој. — Моја супруга... г. Петар Петровић, наш нов учитељ, — представи их поп Спира. — Мило ми је! — вели гђа Сида. И доиста било јој је мило!

— шали се поп Спира. — Него ви ’ајде онако по хришћански, чисто вино, онако по српски натегните, к’о наш Краљевић Марко! Коштајте га само! Г.

Ал’ видећете само да ће Баћушка заокупити!... Биће, држ’ не дај! — Боме, ако се умеша онај наш сјеверни стриц, биће повуци потегни; сви су изгледи за то. И ја исто тако шацујем — потврђује поп Спира.

Тако се, ето, један наш Банаћанин у далеком свету прочуо, а Иђошанима обећано једно звоно од онога топа. Тако се ето разговарало о свачему

— Па... ето... врућина ми... — Шта је то тамо напољу? — Та онај њихов мачак дош’о ту под наш пенџер, па све ларма! Тако је брезобразан... — Какви су они — вели гђа Сида зевајући — таки им је и мачак.

— Добро дошли! — Боље вас наш’о — рече поп Ћира, скидајући се с кола. Ја сам се мало подуже задрж’о на путу. Хе, ал’ шта му знаш; те ’ајд’ ово,

— И-ју! Ко би то рек’о! — Те још како! — Та не говор’те! — Да шта ви мислите! Извук’о бо’ме наш господин Ћира к’о Талијан код Кустоце! — И-ју! Госпоја Габриела, та шта ви то мени говорите?! А од кога, наопако!

— Та како да не осетим! Та друго је ваш паворски, а друго наш беамтерски нос! А зашто нас и плаћаду нег’ да га свуд забодемо! Ај, је л’ добро диваним!!

вас па вас... нико вас од моји’ друкчије и не зове него »наш господин-парок«... — Па, кол’ко дакле тражиш? — Па рек’о сам: шеснајст сребра. — Осам... Петре.

« Ај, је л’ добро диваним? што рек’о наш Нића боктер. Што јест, јест! Право су рекли наши стари: »Тешко своме без свога!

Та где сте га само нашли?« — Али, молим вас, ваше преосвештенство, услиши те ме! Та нисам га ни тражио, нити сам га наш’о! — извињавам се ја, а све се око мене окреће к’о у каквој полки. До-до-дошло ми, у земљу да пропаднем. — Уф, уф, уф!

Добро си радио! — Ал’ да ви’ш шта је даље радио! Да ви’ш амишага његова! Па није му доста било да је наш’о какав тако од словесног створења зуб, — па да му се и поверује; него к’о вели, сад је лепа прилика да се и ја

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— О, слатки господар-Љубо, добро дошли! Отварајте капију! — виче усхићена госпођа Јелка. Дакле, наш Љуба је био у тим колима, па сишавши поздрави: — Добар дан, јесте л’ ради гостима?

Ми немамо деце. Немојте мислити да ви узимате какво сироче које никог нема. Она је наше дете, ми се само за наш род трудимо, па опет ћемо се, чим се може, помагати. — То је већ што друго. Молим вас, дакле, ви немате деце?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Биће нам много лакше кад смо заједно, скинућемо и душеке доле. — Хвала вам; и наш је тврд, од бетона је. Она група око мршаве маске, коју је привукла најновија новинарска сензација, била је највећа.

Јест, цела је то целцата, истина и сав је овај наш човек овде доле у томе. Хиљаду пута лакше је њему погинути него регулисати једну обичну, малу меницу од неколико

После се почеша по коси, прибра и рече: — Гле, ово наш водник! Командант зовну командира пете батерије. — Ваш Христић? Зацело? Видите тачно!

Наташа, ја сам мозак свој исушио. — Чим си отишао, мили, недељу дана после твог одласка, изгледало ми је да је наш последњи сусрет био некад давно... као, као у неком од мојих претходних живота. Да ли ме појмиш?

Јест, као да и ти не постојиш. А кад сам вечерима кроз онај наш венецијански прозор гледала у пространа поља што се губе у бескрајној даљини и тамо, на хоризонту, састављају с небом,

они... данас... те црне тичурине реакције, пљачкаши, изелице, грабљивци... милиони гладнога народа радника... наш зној... раме уз раме, сложно... сутра на Божић у Дому... час је куцнуо...

Африка

Сви који се умешају у наш разговор сматрају да би уистину било испод сваке могућности јести за истим столом са црнима.

ја нисам посматрао као супротност црнима; разлика у боји може вам изгледати тако обична да је више и не примећујете. Наш начин живота, силом околности, није се нити разликовао од начина црначког живота.

Прелазимо скелом реку Бандаму. С друге стране реке група жена и људи необично дивљег изгледа избегава да сусретне наш поглед.

Одводи нас у колибу, на другом крају дворишта, где ћи бити наш стан и где нам момци одмах расклапају постеље, столове, столице, комарнике.

Обоје стари, екстатични, дивни и детињасти. То је један смешан пар првих људи у овом црном рају. Наш долазак за њих је невероватан догађај, који им пружа прилике за редак и скупоцени провод; прво шетња, увек истим

Не смејући се, не осврћући главе прате погледом сваки наш покрет. Дуги, стасити. Девојке дивних груди као из камена, с необично пупчастим брадавицама.

Тако одлазимо у пусте колибе које су одређене за путнике, црне или ретко беле, које задеси наш удес. Док слуге разапињу постеље и комарнике, расклапају столове и столице, меблирају покретном цивилизацијом, за

“ за час се више није чула иза нас; већ само покаткад који наш корак под звездама. Ујутру, док се још поливам хладном водом, сувише хладном у ова хладна јутра, Н.

непрестано грди што му својим леђима греје ногу. Меј не би ни покушавао да на рачун наш постави боље свог оца; он је питом, тих, љубазан, и нимало нема ону насртљиву охолост црнца који је успео да се

Он је исто тако непрестано могао мотрити и да нас који наш носач не остави. Не треба у томе, као Брил и други, видети чак и неки нарочити таленат примитивних; белац би животом

Имати овде своју кућу и назвати је Нови Турмирел. Наш дом у Нормандији зове се Турмирел. Нови Турмирел; тако су некада исељеници заснивали Нови Јорк, Нови Орлеан, Нову

Кампман је састављен од неколико сасвим празних округлих црначких колиба. Наш упад у њих баца панику у народе слепих мишева, птица и рептилија, који су се ту настанили. Пространију колибу бирамо Н.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Знате ли зашто сам код вас дошао? ЈАЊА: Кад чуим. МИШИЋ: Познато вам је да желимо наш варошки шпитал раширити. ЈАЊА: Чуо сам. И то је лепо од наше магистрат.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Као брод, који таласи бацају по мору, на пучини, наш национ лута. Зашто? Коме смо криви? Шта је наше зло? Ето и њега, Ракосавлевича, само зато што га је примио у кућу,

Ђурђе је имао обичај да каже, у фамилији, кад не би било Павла: „Наш је Паја ишао, као удовац, као смрзнут, али правим путем, до Будима.

Него, према његовом мишљењу, царства су сва једнака – земља као земља, једна као друга. Ни наш национ, који Павле толико велича, не заслужује сузе човека.

Треба се трудити око тога да се наш национ просвети. Само ће просвечаност моћи наш национ усрећити. Исакович, каже, не увиђа да је наше зло у томе да смо

Треба се трудити око тога да се наш национ просвети. Само ће просвечаност моћи наш национ усрећити. Исакович, каже, не увиђа да је наше зло у томе да смо сви прости.

Ту причу о ужасима пакла, каже, измислили су папежници! Нема тога у нашем светом и слатком православљу! Господ наш, Исус Христос, откупио је, за нас, све грехе, и грешнике на овом свету, као син Божији, својом смрћу, на крсту.

Павле онда поче да сипа, све чешће, у Ванијеву чашу. Треба пити, каже, да све наше бриге заборавимо. Ум је наш за морем, а смерт наша, можда, за вратом. Поп се онда загледа некуд у даљину и престаде да пије.

Треба у Аустрији радити на ползу сербског народа – каже митрополит – а цео наш живот дат нам је само за рад на општу ползу сербског народа.

Није ни он, Божич, иако је оматорио, бољи. Пре двадесет година, и пре четрдесет, наш је национ био огрезао у крви. То су била времена јуначка. Сад су времена танаца, минета, шпинета, парфема, лепеза.

Тако га је мати учила. Ни пред ким није главу сагињао. То су му, чак и Митрополија и општенародни секретар наш, Ненадович, признали. Али, ето, све је то та ћерка изменила. Удаје ћерку, последњу своју радост у животу.

Павле је био занемео, а чуо је још, како Божич каже да је наш спас у Марије Терезије трону. И Венгри тако мисле. Павлови јолдаши, гологузи, слегли су се у Вијену, у Енгелбирту, па

У сваком, и најбеднијем, човеку, постоји та жудња, за једном сретном, чистом, љубављу. Али, као што је и наш живот само дим и прах, и та прва, чиста, љубав, остаје, у детињству. А затим сви ми тражимо. Жену. Ону праву. Ванредну.

Теодосије - ЖИТИЈА

Јер не оскудева у небеским похвалама, божаственим и анђелским уједно, које ум наш, страстан и нечист, не може ни изговорити.

— Камо се деде господин наш? И у недоумици због бриге оставише лов, па се брзо вратише к његову оцу самодршцу, и обавестише га о нестанку сина

И одмах му послаше многобројно злато на потребу царскоме сину, говорећи: — Да се свачим удовољи син наш и да ни у каквоме добру не оскудева! А ово послаше и да разда онима који живе преподобно и који долазе к њему.

Молили су га да се моли за њих: „Дом наш је у твојим рукама, душе наше и ми сви смо“, кажу, „у твојој вољи.“ Јер његове добродетељи и родитеље задивљују, и

своје преподобно лице многим сузама, говораше: — Овај је младић, децо, Божји ученик, а образом монаштва је један наш брат, а син је благочастивога цара српског.

А и ви сте били према мени добропокорни и верношћу добропослушни. Ја то сведочим. И сви у Господу снабдесмо живот наш, и нашу земљу нерасуту од противничких нападаја сачувасмо.

А журио га је и преподобни Симеон, говорећи: — Ако ме удостоји Бог да видим како се манастир зове наш, бићу срећан ако крај живота у њему завршим.

После овога мало поживевши преподобни отац наш Симеон у манастиру своме који се зове Хиландар, достигавши меру савршенства коју желе сви који Бога љубе, Симеон

помоћ поздрављаше, судивши да је боља смрт за Бога него ли живот, поучавајући се апостолским речима: „Уколико спољашњи наш човек пропада“, и „када сам немоћан, тада ми још више расте снага у Богу“.

И ми ћемо слично пророку рећи: ,Овај дан који створи Господ, обрадоваћемо се и узвеселићемо се у њ̓. Јер ево, отац наш који је пре мало времена био с нама, и који је духом отишао ка Господу, опет је данас духовно дошао к нама и молитвама

Јер зато те је и послао Бог, као што ја мислим, да ти испуниш оно што није раније довршио преподобни наш отац. А ја слуга твој у сваком добру ка Господу, што хоћеш и што кажеш, бићу благопослушан господину мојему.

из дубине душе зовући, бездну милости призиваше, говорећи: „Владико сведржитељу, Господе Исусе Христе, Боже наш, Сине и Слове Бога живога, који се искони са Оцем и Духом сабеспочетан, једносуштан и вечан, бестелесан, невидљив,

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Али то није наш циљ. За нас је довољно констатовати да се у народној маси развио разумнији дух. Сељак је успео да све више господари

Зато није чудно, што се овде, више но игде у Хрватској, чује онај наш звучни динарски језик, богат речима и фразама, и што се наиђе на причала и рођене приповедаче.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити. — Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме.

— Види, па ти би могао да будеш наш војвода! — досјети се нешто миш домаћин. — Сасвим си бијел, пророк си, а још имаш за пријатеља једног мачка.

— повикаше мишеви. — То је заиста мудар савјет. Да није јуначких ногу, нико од нас не би остао жив. Живио наш војвода! — Мишу пророче, а како ћемо чути да мачка долази па да на вријеме побјегнемо? — упита један млади миш.

Миш пророк окрену према старој крушци да се нађе с мачком Тошом, али тамо нађе само пса Шарова. — Гдје је наш пријатељ мачак Тошо? — зачуди се Миш пророк.

Брашнов и Сланинко само се згледаше. — Сироти наш војвода! Можда ће га унутра напасти читава коњица. ДВАНАЕСТА ГЛАВА Састанак у кући — Слобода и сланина — Велика гозба

Скитница од изненађења зину и пусти миша, а наш ти домаћин стругну у прву рупу и викну: — Бај-бај, мачору, до виђења! Желим ти други пут бољу срећу!

Ево, слушај што каже наш Оглас и проглас! Крчмар стаде гласно да сриче онај чувени Оглас и проглас, а кад га је завршио, мачак Тошо радосно

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Никакав облачак; хоћу да ми је све ведро. НОВАКОВИЋ: У срећном браку увек је ведро. РИНА: Но, а зар наш брак није срећан! Имаш ли да ми пребациш што? НОВАКОВИЋ (брани се одлучно): Али не!

СПАСОЈЕ: Ко би још тако што веровао и ко је, молим вас, такву глупост могао измислити? РИНА: Мени је наш рођак, господин Анта, донео вест. СПАСОЈЕ: Ти? АНТА: Ја. СПАСОЈЕ: Шта ти пијеш овако изјутра?

је по два и три пута дневно долазио; пилио ми у очи као маче; говорио ми љубавне речи и описивао ми најлепшим бојама наш будући брачни живот. А од прекјуче једва сврати по који пут и то нешто збуњен, расејан, не уме ни да говори.

СПАСОЈЕ: Морамо се борити, и то на живот или смрт. Ми не смемо бирати средства, јер овде је у питању наш опстанак. Морате бити на све готови, разумете ли, на све! НОВАКОВИЋ: Како ви замишљате то „на све”.

) Чули сте извештај агентов. А сад, покојнику нека бог да рајско насеље, а ми настављамо наш редован живот! XXИИИ ВУКИЦА, АГНИЈА, ПРЕЂАШЊИ ВУКИЦА (оцу): Јесам ли се много задржала?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

са западне стране Рашидине куће, а мој да уловим неког од клинаца, ако звиждање не помогне и пошаљем га да јој јави наш долазак. Све је то био леп план, али савршено непотребан: на путу за рампу срели смо Рашиду.

Сада је овај рекао да сам кукавица, а Рашида ме је посматрала као сто седмо морско чудо. Тај наш луди план о острвима Јужнога мора! А шта ако од тога не буде ништа?

Сада мислим да је то био нај тренутак који је одлучио, иако нисам сигуран у то. Наш план о путовању био је све ближи, али и нејаснији у исто време.

Ја ћу узети Грету, пола хлеба и џем, а онда ће читав дан бити наш. Видех Тису зеленосмеђу, обале начињене од песка, муља и врбака; видех Бароницу како чучи на западној страни скеле;

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Тај мали широки, тај мора да је свог века појео сто мерова граха, а педесет центи зејтина. — Тај ће наш бити — Тај ће мој бити! Тако се разговарају, па све улазе, излазе, мере, рачунају своје и непријатељске силе.

После ручка млађи оду у парадну собу, и најпре се разговарају. — Јел’те Херр вон Кирић, наш бал је лепши од вашег? — упита фрајла Лујза и насмеши се, а госпођа Матилда грохотом се смеје. — Зашто?

— Чамча ме натентао, тебе ради, да те мало развеселимо. Та знаш да смо се у животу доста напатили. Знаш за наш краковски пут? Па зар жалост до гроба да траје? Право има Чамча кад каже да живот не траје хиљаду година.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁴¹) Недељу наш народ замишља као женско биће (Света недеља). Жене нарочито поштују и празнују младу недељу (прва недеља после

Мада би по свом хришћанским правилима требало дете одмах по рођењу крстити, наш народ, осим ако га нека већ поменута невоља не натера, не жури много с овим обредом.

Овакву децу наш народ назива повратњацима и за њих се верује (у Црној Гори, Херцеговини, Босни и широм Србије) да, кад одрасту, имају

У ову сврху посебно се користи камење специјалног облика, у виду стрелице. Том стакластом камењу, које наш народ назива стрелицама од грома, приписује се снажна магијска моћ.

Табуи („не ваља се“) у вези са растом детета. Не ваља прескакати дете јер неће више расти, верује наш народ. У Грбљу, рецимо, кажу: „Када дијете лежи а нехотице какво дјете или човек пређе преко њега, треба опет да се

метлом ударамо дете, ми тиме на њега преносимо „демонску снагу која је у њој и која би детету шкодила“, закључује овај наш врсни етнолог.¹⁹ Дете се, због истог, по њега кобног исхода, не сме ударати ни лопаром, мотовилом и вратилом.

⁵ Овај обичај народа из околине Копаоника, Левча и Темнића открио је и описао наш чувени етнолог на следећи начин: Када момак стаса за женидбу, то јест када му се „загараве науснице“ и када „осети да

Судећи по смислу народних пословица, наш народ је склон, не занемарујући значај срединских, особито породичних утицаја, да ипак претежнији, одлучнији утицај

Осим тога, релативно сиромаштво те подгрупе пословица сведочи нам и о томе да наш народ не верује много у то да индивидуа само властитим трудом обликује сопствену судбину.

јер између онога што је дато (загонетка) и онога што је задато (решење) постоји или велики јаз или крупна препрека. Наш народ највише загонета уз месојеђе, за време беле недеље, тј.

Из онога чиме се наш народ куне може се са поузданошћу разоткрити систем најважнијих вредности које се безусловно поштују у нашој

5327) — Тако ми се траг не истражио! (Вук, бр. 5341) — Тако не остануо без јединка! (Вук, бр. 5406) Пошто се наш народ заклиње у оно што му је најмилије и најсветије, по броју и разноврсности заклињања у децу очито је колико народ

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Неки романи подсећају на наш сопствени живот. Многи јунаци веома личе на нас саме. Али, после читања, на врху језика ипак остане неизговорена

Али, сетио ме се, и то је било довољно од њега! Онда нас је једнога дана ослободио наш рођак, партизан. Био је опасан реденицима, носио је »бренгал«, десет бомби, два револвера, двоглед, фото-апарат, кожну

Заборавио сам да вам кажем — једна стара госпођа била је комуниста, друга — реакција. И када је наш солидно наоружани, самоходни рођак казао: »Здраво, другарице!

На кутији седи наш инструктор са слушалицама на ушима и говори у микрофон »ЈУ-2Об-КМТШ зове Аустралију! Слушам...«, а са стране пише

Наравно, чезнули смо за неким потпуно другим, недостижним девојкама које нас нису хтеле — Вера је ублажавала наш љубавни јад, а да се нико никада није запитао пати ли можда због тога што се не заљубљујемо у њу.

Хтели смо да свратимо у »Балкан« и да прославимо Верин одлазак, али наш ресторан је већ био затворен. Луњали смо неко време улицама пратећи једни друге, у ствари, било нас је страх да

И тако, горе на галерији, сасвим у тами испод аветињског гипсаног свода, зазвиждах наш сигнал лажном свирачу са лажним инструментом под прстима.

доказујући да је Сарајево једини град на свету, и да је заточеништво на које нас је април осудио, у ствари, само наш слободни избор, али прве ноћи свог боравка у Сарајеву Андреа једним потезом избриса наше слатке заблуде.

Шта да радим? Изиђем пред кућу на улицу зараслу у траву, кад тамо поред мог клиса стоји наш комшија Рале, озбиљан човек. судија окружног суда. Дошао и он својима у госте из Београда. – Шта то радиш? — пита.

Његово друштво не верује много онима што лете (сем ако нису пилоти или признати уметници). Нико и не сања да је наш средовечни мушкарац дубоко испод сивог пословног оклопа све време крио једног дечака — сањалицу, и да га тај дечак све

мушкараца, који потпуно непотребно придржавају леђа својих младих пријатељица, да би нешто касније напали колено. Наш херој је био изванредно вешт водич кроз јеловник и карту вина.

Никада никога. Само слике. На станици га већ познају. Пије са милицијом пиво. Сачекује земљаке. Зову га »наш човек у Београду«. Разводи их по граду. Свршава им послове. Предаје пакете машиновођи. Набавља лекове.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Сељак оздо одговори: — Ваистину, шјор, ви сте заборавили да је данас наш Бадњи дан, да се, откад је Котора, а у мирно вријеме, на јутрошње јутро град раније отварао да би народ могао на

Далмацију од Лике дијели планина Велебит. Па онда је Хрватска, па онда је равни Сријем, ђе је наш господар ходио да га завладиче. Ту је близу Сава и Дунај, иза којих је Шумадија!

— А јеси ли принцип? — Не, гроф сам. — Е, па добро ни дошâ, ко си да си. Ко нам на вјеру долази, они час наш је! Кога невоља прићера у ове литице, с њим, ваистину, дијелимо кору хљеба и чувамо му главу колико и своју!

? — Е, видиш, у нас је одскоро! Нема њеколико година откад је наш владика набавио из свијета сјеме и растурио га по народу.

— Јест то рекао — потврди мати. — А наш стари ђаво збиља се заљубио у њега. Чусте ли ђе га нуди да остане с нама. Буди бог с нама.

— Има — потврди Драго. — У нашим крајевима дуго живе људи, који имају вијека, којима не би суђено да погину. Овај наш стрико Мргуд, стари барјактар, занаго најстарији у Црној Гори, имао је гдје заглавити и педесет пута!

Кнез га ублажи: — То је истина, стрикане. Ти си чувен надалеко, али не видиш ли, болан, да је овај наш ускок још дијете? Дај, Милице, бардак старцу да наздрави. Поп запита Ћора: — А ти, Стијепо, јеси ли бивао ђе и Мргуд?

И то учини, те брзо узесмо и тај шанац, јер наш грлати поп викну: „Ха, црн нам образ, погибе Јоко Драгов!“ А наш бркати барјактар у тај се мах створи посред њих.

И то учини, те брзо узесмо и тај шанац, јер наш грлати поп викну: „Ха, црн нам образ, погибе Јоко Драгов!“ А наш бркати барјактар у тај се мах створи посред њих. Французићи, што их остаде, побјегоше навише као козе, у трећи шанац.

Је ли тако? — Истина је! — викнуше сви. — Зато бих ја рекао да га примимо у наше браство, ако хоће! Да посад буде наш брат!

Стари барјактар, пољубивши се с њим, викну: — Виђи ђавола, ђетињег, виђи га само у нашким хаљинама! Јест соко, овај наш нови брат! — Згодан, ваистину! — прихвати Рако.

кући и гледају своју дужност, а да се за нас не брину, јер смо ми гинули за своју вјеру четири стотине година, а наш владика да је за нас добар, као што бјеху и пређашњи од његове куће: Сава, Василије и Данило!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

) ПРОВОДАЏИЈА: Е пријатељу, ви знате садашњи обичај. Истина, као што сам, то јест, и казао, наш младожења има кућу, винограде, воденице (младожењи), две или три? - уверићете се, то јест, свашта доста.

ДЕВОЈКА: За мене нису ништа ни казале. МЛАДОЖЕЊА: Да се оставимо шале, но да се на наш разговор повратимо. Господична, ви ћете видити како вас ја радо имам. ДЕВОЈКА: То ми је врло драго.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Дечји свет је свет без Бога. То је запазио и најбољи савремени дечји песник наш, Радовић: „Деца живе слободно, без бога, без сврхе и циља, слично као старци.

Чим се помене наш јунак — чак и у неким ловачким приручницима! — висина гласа се мења, говор прелази у тепање и шапутање.

Бојим се ја, зечић, трага зверињег, трага зверињега, вучјег ждрела неситог. Наш највећи дечји песник, Јован Јовановић Змај (1833—1904) био је, разуме се, велики пријатељ и љубитељ зечева.

Првом читаоцу најсрећније се обраћа први наш дечји песник. У Змајеву се песму улази напоредо са описмењавањем: слова, речи и стихови чине непоновљиво јединство.

У тим причама он се потврдио као наш највећи песник детињства — песник код кога је детињство све: и тематска опсесија, и највиша вредност живота, и

Као „прави унук честитог Деда Раде” Ћопић је, више него иједан наш писац, осетио значај дечјег доживљавања света, и, кад год му пође за руком да призове укус и боју тих лирских

(Прича о доброј куји) Нема те ситуације сељачког живота, тог посла, тог тренутка свакидашњице, о којима наш песник не би знао да каже проживљену, тачну реч.

У жестоким, дечјим сударима са појавама и стварима наше је откровење живота, наш кратки и трајни сусрет с њим. Ћопић те утиске не уграђује у неку јачу конструкцију трагања за изгубљеним временом; он

ДЕТЕ У ЛУКИЋЕВОЈ ПОЕЗИЈИ Драган Лукић (1928) је једини наш дечји песник који никад није ни покушавао да пише за одрасле; овај ниво песничког израза он, дакле, није доживео као

С дететом се он отворено поистовећује, прати га на сваком кораку, воли и заступа, и уме, боље него иједан наш савремени дечји писац, да искаже његове жеље, стрепње, радости.

у артиљерији и он добро зна шта су то топови зато га сви у суседству зову артиљерац и од наше куће беже лопови. Наш је деда јахао топовске цеви и рушио шаторе турским пашама, али пошто је сад артиљерац у резерви, пуца само пивским

Радовић је први наш песник који је умео да се прилагоди условима стварања за радио и телевизију. Он није презао од ових техничких

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Зацело. ГАВРИЛОВИЋ: Па зашто сте њи онако фалили, а наш народ кудили? ШЕРБУЛИЋ: То је друго, још нису прешли Сервијанци.

ШЕРБУЛИЋ: То је друго, још нису прешли Сервијанци. ГАВРИЛОВИЋ: Више је Нађ уважавао наш народ него ви као Србљи. ЛЕПРШИЋ: Дабогме, зашто се боји. А зашт’ не спомиње наше привилегије?

6. ГАВРИЛОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ ЖУТИЛОВ: Добро кад сте дошли, господине Гавриловићу, вама је добро познато кад је наш одбор устројен... ГАВРИЛОВИЋ: Оставите се сад тога, имамо другу невољу. Сентомаш је пао. СВИ (уплашено): Шта?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

да то прослављено дело, ту »всјем добро извјестнују књигу«, преведе, ради »просвјешченија људеј«, »на собствени наш матерњи језик«.

За живота, и дуго после смрти, Рајић је био прецењиван. Доситеј Обрадовић писао је о њему: »Наш Рајић, предраго и пречасно име«; за Павла Соларића он је »начални писатељ наш«; за Глигорија Трлајића он је

Доситеј Обрадовић писао је о њему: »Наш Рајић, предраго и пречасно име«; за Павла Соларића он је »начални писатељ наш«; за Глигорија Трлајића он је »божествени Раич«; Атанасије Стојковић га назива »великим нашим и јединственим Раичем« и

књигама просвећивати људе: »Боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати и у све њи велика звона поизвешати...

усвајао савршен, књижевно већ развијен и филозофским терминима снабдевен »чисти, богати и прекрасни славјански језик наш«.

у мађарском друштву, он је мађарски знао као српски, имао известан мађарски патриотизам, мађарски језик називао »наш народни језик«, Мађаре називао »наш народ«, и живо учествовао у мађарском књижевном покрету.

знао као српски, имао известан мађарски патриотизам, мађарски језик називао »наш народни језик«, Мађаре називао »наш народ«, и живо учествовао у мађарском књижевном покрету.

до 1850. год. »Стерија је одиста један, можда несвесни, наш последник Молијеров. Није обухватио онако широку галерију порока и слабости људских као Молијер (Стеријина је збирка

Било је мало људи који су имали тако широко словенско осећање као што је то био случај са Јаном Коларом. Под речју »наш народ« он је обухватио сва словенска племена без разлике.

Љубомир, вели он, показује »магарећу памет« када се жали на оно што чини »светињу«. »...Наш Љубомир ваљада је чуо гдје Доситеј и Рељковић (и јошт гдјекоји) вичу на обичаје народне, а није знао расудити, да су

»Оваки се људи не могу поправити, него само младеж може избавити нас од ове срамоте и језик наш сачувати од пропасти...« Крајем четрдесетих година пристигао је тај очекивани нараштај. 1847.

Он слави српски језик, и мисли да правилни, крепки, складни српски језик треба да постане општи језик Словена. »Наш је језик силнији од талијанскога и латинскога, а није сиромашнији ни од грчкога.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети зашто је једна

Али: »Човек налаже, а бог располаже«, и наш мајкин »медиционар« запе, па ни маћи. И место да медицину учи десет година (као што то већина добрих Срба и чине) — он

су претпостављени опазили, додуше, наскоро да је »сир ниже«, али је и »слово иже« ту било; за њега се вешто постарао наш Јова. И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана.

А Јови је то лако ишло, јер је боље владао српским језиком него Шваба Кристијан, а наш, опет, матерњи језик пун је таквих финеса да још мало па нећемо један другоме смети ни бога назвати!

Тек ће му наш Јова рећи: »’Ајде, кажи, Швабо: Раскиселише ли ти се опанци?« А Шваба се мучи да изговори, зашишти као оно ракетла кад

Од свију послова, и канцеларијских и кућевних, и наш Јова је највећма волео тај посао. Ужасну је галаму дигао у мâли, тако да је цела мâла, по читаву недељу дана раније,

Шта је даље с њим било, дознаће читатељ ако буде добар и стрпљив па прочита до краја ову причу. С поносом је пролазио наш Јова поред комшија, који, како се њему чињаше, пуцаху од зависти, јер су већ јуче знали да има печеницу, а сада видели

— наставља Јова тумарајући и тражећи нешто по соби. — Господин Чеда, наш министар, пише тако неке историје; море, ја да му седнем па испричам, па да спише моја разна житија и чудествија, па

А моја Каја уме да шпорује, мајстор је у томе! Лане сам ти, побратиме, наш’о шест наполеона у сламњачи. Помисли само, а ми све у банкама аконтирамо. — »А откуда то?« — питам је ја.

Е, тако је некако и наш полаженик изгледао. — Ево, прико и побратиме — храбри га Јова, — само форме ради, да се испуни та њихова формалност!

Овде ми моја биографска савесност налаже да будем објективан, па било коме мило или не. Наш Максим је био човек добар, мека срца. Казне је изрицао врло сувремене.

(Деца седну.) — Тако! Деца скрстила руке, па гледају у Максима. Он настави: — Сад ћу да вам причам о, — како наш народ лепо каже — »хранитељу« једном, кога ви сви познајете, јер мало који од вас да га нема у кући.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ал' и зима оде љута, Смеју с' доли и планине, А наш путник јоште лута Тамо, амо по туђине. „Ој стазице, кад ћеш витка Да се дома мени винеш, Ој сунашце мога житка,

Ој Поцерче, ој Милошу, Наш соколе, славо мила, Ал' на славу Турком лошу, Јер им сломи пуста крила, Сруши Дрини у дубину Ону страшну орлушину:

Ој соколе далматинче, Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане, Та са песме из старине Пуне славе и милине! Ој Славонче танани! Банаћане лагани!

данас месец поранио, Па већ зађе — већ је пола ноћи — Јоште мало и зора ће доћи — И ето је, веће се помоли — А наш јунак да л' је спази, што ли? Да л' још лута, да л' санак борави? Зора сјаје — ма где он се бави?

Још он спава, за зору не хаје, Бела зора за њега не сјаје, Зора сјаје, диван свиће данак, Ал' наш Гојко грдан снива санак.

“ То изусти, оде двору мома, Оста самац, Гојко наш сирома, Оста чудан, у мисли се дао: „Зашто“, вели, „пре то несам знао?

ХАЈДУКОВ ГРОБ Знаш ли оно на пољу Косову Кад замагли па се закрвави, Вук издаде, а Обилић паде, И погибе наш честити Лазо — Тад је Србин под Турчина пао, Ма се вазда јадан отимао.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — И зорица небо кити, А наш путник даље ити, Весео је, певат стаде, Што учини, и не знаде: Не зна да је мому, јао, Синоћ у гроб отпевао.

Ал' само једно ниједна не прашта: Што ту га нема, те пита: зарашта? Наш јунак амо дошао је давно, Баш месец дана сад ће бити равно, Ил' месец равно, или више мало, — Но што је мени до

Но шта се оно ту подаље креће? Још гласи неки на близу се чују, Па све се ближе амо приближују. Наш Стојан зато не аје испрва, Њему се чини е трепећу дрва; Но кад се жубор попримаче ближе, Он главу брже на 'ну

све ђаволу оде, Ни црву тако не има слободе, А камо л' чојку, та Бог га проклео, Кад човек чојка у вериге спео. Наш Стојан грдну претурио муку, И злато узе злотвору из руку, Још њему душу из недара трже, А грешно тело на земљицу

њина крвца млада Да спомен даде свету за свакада, За правду како ваљаде умрети, Да ђаво клети Богу се не свети. Наш Стојан ту је међ првима први, Већ злотвора он млого стаде крви, Ма још је читав, још се не умара, Још бритком

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Михољдански, славски, гости још се нису ни разишли, још се по кући повлаче остаци печења и наш Жутија блажено лешкари крај гомиле костију, а старина Петрак већ се мота око разваљена самара и запиткује дједа: —

као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за „хљеб наш насушни дажд нам днес“.

), старац би се сјетио свога млина и разњежено ми напоменуо: — Сад ћемо нас двојица да спавамо, а наш ће млинчић да меље, меље, читаву боговетну ноћ. Ишли смо заједно и у прави млин, и тамо ноћивали.

ону снашу, дрварицу, затекли у шуми с Ћопића најмеником, те око млина се мотају младе жене, и то баш недјељом, кад је наш ред и кад Јово млинари.

— А код кога си сад? — Ни код кога, тражим газду. — Богами, баш нама треба најменик — живну дјед — Овај наш одлази за који дан. Ем си јака момчина, ем си Раде, мој имењак, баш добро.

Затворе се у старчеву собу да им укућани не би сметали и смијали се, и отуд се убрзо зачује потуљено жуборење: — Оче наш, иже јеси на небеси ... Стриц Ниџо попријеко гледа у распукла врата, као да тамо зује стршљенови.

прихватио дједа у његовој рођеној кући, придошлица пође да провјерава шта се то случило са стрицем Ниџом: — А наш Ниџекања опет награјисао због политике, а?

За њима се испили калајџија Мулић, гарав и весео, а убрзо послије њега, као да иде у потјеру, допраши, још веселији, наш сеоски пјесник Буро. На овако лијепу времену ни њега није држало мјесто, па дунуо од куће да тражи друштва и разговора.

ореолом око главе), а ево ти једног руменог предвечерја брата Саве, дједовог рођака, па ће ти, одмах с друма, право на наш арман (гумно) гдје су левентовали брадоња и самарџија.

Посљедње године првог свјетског рата отјеран је у војну комору наш дорат, један од најстаријих коња у читавом крају. То је већ био јасан знак да је држава пала на најниже гране.

Да и њему нађе неки посао и право мјесто у кући, дјед је сваке недјеље, кад је наш дан за мељаву, опремао свог дората и товарио га врећама са житом.

Пречи је њему дорат него ми сви. Мало-помало, па наш слијепи коњ постаде познат чак и у широј околини, даље од села.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Ал Ахмеду то ништа не вреди, стиснуо се човек, ко да штеди! Чујете ли, госпе и велможе, наш Ахмед би хтео, ал не може! „Одо ја кући!” — пљуну Шемса стручно — „а ти, јадо, ради својеручно!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

ЈЕВАНЂЕЉА 2 ПРВА СУЗА 3 УВЕЛА РУЖА 11 СТАРИ ДАНИ 34 ЂУРЂЕВ-ДАН 35 У НОЋИ 40 СТАНОЈА 48 У ВИНОГРАДИМА 54 НУШКА 61 НАШ БОЖИЋ 65 СТАРИ ДАНИ 73 ОНИ 82 ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА 98 ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПРВА

Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега, и сваки ће вам одговорити: „А, то је наш Димитрија!“ А тај њихов Димитрија беше за чудо, к’о нико развијен.

И мати се томе чинила невешта, јер је била уверена о немогућности ма какве везе, а опет није хтела да прекида овај наш живот. Једно, што вас је сажаљевала, а друго, што си је ти служила и дворила као рођена кћи.

Тек пред вечер ако дођем у наш виноград. Још издалека, на улазу, видим где се Марко коњар раскречио, шубара му штрчи на глави, он коленима притиснуо

Тресла се она и сва мирисала, мирисала, тако мирисала! НАШ БОЖИЋ Море, какав сан? Недеља ево има како се не спава.

Светлост бледа, а из дубине, с певница, наизменце полази и диже се горе песма: „Рождество твоје, Христе, Боже наш!“ Па једва ако се изгуби у јеци звона и прангија што једнако напољу грувају, те се смрзнута и гола земља потреса.

Мајка скочи. Суза јој се скотрља. На нашој капији уђе заносећи се, са заваљеном шубаром, наш ч’а Јован, ортак и побратим покојног оца, а за њим, тискајући се, свирачи.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Благо нама, ми ћемо бит’ мајке И рађати ЦЕСАРУ јунаке. За сав род наш ми ћемо г’ молити, Са сузами ЊЕМУ говорити. Светла круно, ЈОСИФЕ ВЕЛИКИ, Простри милост ТВОЈУ на род српски.

најмање једну годину: и мислим с помоћу бога, и којег доброг Србина, дати на штампу, с гражданскими словами, на наш прости српски језик, једну књигу која ће се звато «Савеш здраваго разума», на ползу мојега рода, да ми није залуду

из којих премудри(х) књига француски(х) немецки(х) и талијански(х), најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и наш општи језик издати.

Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состаја

Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нараве побољшати Нећу нимало гледати ко је кога закона и

А то што желим, никако боље не могу учинити него преводећи на наш језик златне и прекрасне мисли учени(х) људи: и таковим способом и родитеље у њи(х)овом благом намеренију

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

И Ту ће наћи наше речи те, наш поздрав ту ће бити саслушан, а придворнике твоје вечите умолићемо да ти зборе за њ: Однеси поздрав господару

ти, ругобе јеже одабран, глостерски кнеже, данас одигран, владару свом принеси поздраве; — јер чудан светац Вилија је наш у рају свом и паклен трпи враж!

она ће помолити се, знам, оном што сунцу круг показује, што звездицама свет опасује, да милостив благослови наш храм.

Ил' тајне те што покрива твој хум разумјет неће никада наш ум? да л' за то прах свој попе на тај ком да с њега гледаш душом жалосном гдје племе твоје спава мртвим сном?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

При томе, приповетку смо уносили у целини, без икаквих измена и поправака, ако је задовољавала наш критеријум, или је одбацивали ако ма по чему није могла издржати то мерило.

Али најмлађи вели: — Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате шта је наш отац казао? — па сестру ухвати за руку и дајући је рече: — Нека ти је сретна и честита!

Средњи вели: — Ја не дам сестре наше. Али најмлађи вели: — Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао? — па узме сестру за руку и дајући је рече: — На, нека вам је сретна и честита! И она сила с ђевојком отиде.

Он одговори: — Ваш до вијека остајем и за вас ћу мој живот дати. — Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?

Еда је бог дао да сте нашли воду? А старији синови одмах прихвате: — Хвала богу, нашли смо. Ето брат наш најмлађи нека даје најпре своју воду па ћемо онда ми своју.

Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: — Мати, где је наш отац? Она му одговори: — Синко, хоћемо га тражити.

Једном се они договоре и Грбу опањкају пред краљем и рекоше: — Господару, каже наш брат Грбо да би могао довести златна коња од краља ђаволскога. — Добро, — рече краљ.

Пошто дођоше пред краља рекошу му: — Господару, каже наш брат Грбо да би мог'о донијети од злата струку краља ђаволског.

Пошто дођоше пред краља рекоше му: — Господару, каже наш брат Грбо да би мог'о довести жива краља ђаволског. — Добро, ја ћу за то дознати је ли истина, — рече краљ.

Пошто тамо дође, одмах га упита како смије његову шуму сјећи. Грбо одговори: — Ухватио наш краљ некаква Грбу па хоће да га изгори свега, а нема дрва колико му треба, па ме посл'о у тебе да насијечем.

Тада ће да рече онај сељанин: — А бе, домаћине, какав је онај човек што тамо поједе онолико млека? — Па то је наш татко! — Бре брате, па он много једе, а опет је гладан! — То је ала, зар ти не видиш?

А на ватри је горело велико храшће. Наш ти Марко пограби сваком руком по један храстов угарак (а сваки је био тежи од њега), на их подстакне на ватру.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Да се повратимо на наш разговор. Није нимало чудо што у Енглеској људи од глади умиру, кад се узме да је земљедјелие пренебрегнуто.

ШАЉИВАЦ: Који толико већма чаушко име заслужује, колико више г<осподину> доктору труди се бити раван. ДОКТОР: Наш књижевни чауш није кадар добром и вештом чаушу ни слуга бити, јер чауши су не само оштроумне шале замећали и своје

ЉУБА (окрене се): А шта ти ту радиш? ВУЧКО: Читам. ЉУБА: Шта си узео тај чибук? ВУЧКО: Па чибук је наш. ЉУБА: Није ли те псовао и јуче за то. Па још простро ћилим насред собе. ВУЧКО: Ја чистим.

ЉУБАл: Хи, хи, хи! СТАНИЈА: Ама што се смејеш? НЕША: Мани је, мајка! То је Велимир, наш син. Он се дао измоловати. СТАНИЈА (гледи у портре): Леп дечко. — А где вам је икона? ЉУБА: Иконе немамо.

Оћеш ли и ти доћи? ПИЈАДА: Видицу, ако не одемо у Топцидер. Ко це бити од муски? ЉУБА: Биће наш Велимир, господин Милан, и млоги од писарског реда. ПИЈАДА: Е доци цу, кад је тако лепо друство.

Ах, боже мој, боже мој! СТАНИЈА (Љуби): Па ко беше то момче? ЉУБА: Кажем ти, наш Велимир. СТАНИЈА: Зар нешто не може? (Устане.) Велимире, мајки, што ти је? ВЕЛИМИР: Није ми ништа.

* Је л’ да је лепо, мајке? СТАНИЈА: Тако у наш вилајет певају курјаци, кад дојду месојеђе. ЉУБА: Теби све није право.

СЕЉАК: Баш као што је мој. Стани, ниједна веро! МАРКО: Шта ћеш ти с њиме, чича? Он је наш друг. СЕЉАК: И мога магарца брат! Ниједне вере! МАРКО: Магарац је наш. Ти немаш с њим ништа.

МАРКО: Шта ћеш ти с њиме, чича? Он је наш друг. СЕЉАК: И мога магарца брат! Ниједне вере! МАРКО: Магарац је наш. Ти немаш с њим ништа. СЕЉАК: Сад ћу ја вама дати! МИЛОШ: Ти отоич ниси хотео магарца за твога признати, је л’?

(Дигне буџу.) Имате три дуката, то вам је доста. Магаре ми оставите. СВИ: Магарац је наш, магарац је наш! СЕЉАК: Сад ћу ја вама дати! (Појури и.) СВИ: (бегајући): Три дуката, три дуката! (Побегну.

(Дигне буџу.) Имате три дуката, то вам је доста. Магаре ми оставите. СВИ: Магарац је наш, магарац је наш! СЕЉАК: Сад ћу ја вама дати! (Појури и.) СВИ: (бегајући): Три дуката, три дуката! (Побегну.) СЕЉАК: Три дуката?!

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ајде, пољубите се једанпут. СРЕТА: Ја то не тражим, милостива госпођо, али то је познато да је наш господин врло добар и милостив. СУЛТАНА: А ја? Ваљда сам ти очи ископала?

СРЕТА: Тако, сад устани. Видиш како је зло кад је човек пакостан. Да тако ради наш господин, не би она његова аспида онако праскала и лупала. Него он цили-мили око ње.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Пролеће, Піазза Навона задрхтала као брод, У заокрету према провереној звезди. Наш брод. Држи ли правац? А онај врт на Авентину, Да ли је исти, ма да пиније прстенују Декаде, год по год?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Без везе. Једноставно, осећам да из мене тече нешто као нека поплава, а и ова винчуга... Ох, опростите — наш породични израз за вино! Баш се осећам некако луцкасто.

Ето видите, седим с вама и сви помало као одвајају икилић-ждракић за наш сто. Могу вам рећи да то и није тако непријатно, премда се малчице укопавам сама пред собом! Мислим, шта ће ми све то?

После свих малтретирања, на излазу нас сачекује наш рођени матори, љут као рис што смо ћерке, а не синови, помало нацврцан од зезања на свој рачун: као, није швалер, као,

можете да ме пратите), уколико ми Београђанке имамо неког стила, и штатијазнам, онда ваљда негде мора да постоји и наш властити стил у одевању, неки систем, оћу да кажем, неки фазон коме се свет неће смејати, који неће личити на свечани

Оговарали ближње. Држали се за руке. Гребали се о слушање плоча. Замишљали да је камин само наш и да живимо тако негде на крају света, рецимо у Кошутњаку, и да нас је баш брига за остало човечанство!

Богами! Али доле, на трамвајској станици у Кошутњаку, под електричним осветлењем, наш накит издахну. Открисмо на себи неке ружне, трапаве и поспане бубе, па их побацасмо у траву.

успео да смести свој шприцерски стомак испод стола, купио кило белог и налио прву чашу, кад, као случајно, погледа за наш сто и угледа Снежану како лепо вијуга око стакларије. Чаша му остаде у висини уста, а он одједанпут пребледе.

Они стварно и наиђоше! Очи им испале од муке на оном успону, као филџани за кофијановић а наш тип свеж ко роса, свеж, мислим, као мој матори у поноћ кад му дође његово време.

Коске? — пита га цариник. Пластичне или керамичке? —Молим? — зграну се наш повратник. Он, наиме, каже Суле, уопште није знао да је у међувремену Југославија постала најважнији увозник

И у авиону сам га заборављала док смо летели кроз облаке у наш родни смог. Али, чим точкови додирнуше писту београдског аеродрома, дубоко одахнух и почех интензивно да мислим на

Јер, било је времена, учили смо то у школи, Чарли, када је наш, то јест мој народ, Чарли, имао такве народне песме да су их преписивали чак и стари Гете — који је баш тада добио

А као главни адут против старих Швеђана им је у томе што Швеђани никог не зову кући, не може, као, ниједан наш човек, све и да се убије, да уфура у шведску гајбу! — А зашто и да вас примају? — мислим се ја.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Слаповит смех се извије у крик, а Босфор-стаклом хурија се рој разлети лебдив. - Чији ли смо лик? Са божур-ока наш се колор - јој! стропошта, сурва, те се жутне газ низ смарагд-море.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

тече и старој кули прилази вече носећи сиви вео, крај мале пећи, вреле и будне, старац је приче причао чудне, а наш је мачак прео. Причо је старим потмулим басом о доброј риби са људским гласом.

“ Викну Јова њима трима: „Браћо, ватру табанима, бјежмо брзо у наш крај, у колиби има змај!“ Незахвалне госе тако прошле зло и наопако.

“ Одједном Жућа показа зубе, погледа мачку мрко: „Држи се, Тошо, лоше си прошȏ, уговор наш је цркȏ!“ Само што рече избечи очи погрби леђа, на мачка скочи.

Кажите само: на који спрат?“ „На коме спрату? Тешко је рећи, боли га читав — други и трећи.“ Чудом се чуди наш доктор Јан: „Какав болесник?! Јел троспратан?!“ „Докторе, јесте, то није варка, зовемо, знате, из зоо-парка.

“ Што беше даље, за пута тешка, не прича пилот, само се смешка, и наш се деда збуњено чешка. ВАШАР У СТРМОГЛАВЦУ Жури се младо, старо, сви ће у истом правцу, вашар се данас држи у

Овде је главни чаробњак славни, пријатељ ђавола, вила, (још мало — добиће крила!) свакаквих чуда пекар, наш Јоца, надрилекар.

Слобода барјак одавна вије, а наш се дечак вратио није. Вечерас, ево, његовој кући дођоше знанци, кријући тугу, заједно с мајком, са дедом старим

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Хоћете ли да вам изнесемо сад један сто, да седнете? — Волео бих да видим острво пре вечере. — Наш дечко вам може показати острво. Мало шта има да се види. Замак има велику збирку оружја. — Хвала, ићи ћу сам.

Успећеш. — Како сте ви прво успели? — Ја сам увек веровао да је наш рад велика ствар за народ и онда сам само видео да у покрајини Сарагосе омладина није организована.

ја сам тражио и да ме приме. — О, ујак је одувек био за обнову. — Ја бих толико волела да наш Мигуеле успе. Можете ли га ви помоћи? — Ја ћу учинити што год могу.

Нарочито ме је отац уништио. Да ме је убио не би ништа горе учинио. Паде ми на памет: — Али живот наш не зависи само од нас и наших породица. Сваки дан га може потпуно изменити. Синоћ су говорили да би могло доћи до рата.

Имао сам утисак да га познајем давно. — Ја сам њин најбољи пријатељ. — Јест, то је наш најбољи друг. Он се ове године вратио из марине и не раздвајамо се никада као да смо браћа.

— То кажем и ја. Најзад, зашто мени сви то кажете као да га ја храним! Довиђења, Армандо. — Довиђења, наш стари. — Видите ли овога? Био је богат некада. Имао је три куће у селу и неке четири барке. Сад има само једну.

— Заиста? Колико ви све знате! — Калико се може! Хоћеш ли доћи после? — Можда. Ево један наш пријатељ иде да види Пипа. Здраво, пријатељи! — Отиди, Пабло, напред, да кажеш да долазимо.

— Поздравите господина. Чекали смо да вас види. — Како се зовеш, плавојка? — Ивона. — То јој је овај наш друг Пабло наденуо такво име. Он је био кум. Неки који су били у морнарици, крштавају тако девојчице.

Изгледа да се ни иначе, никад и ни код кога, ствари не поделе како треба. Каква несрећа наш живот, ако га гледамо с једне стране. Жалим вас уистину... Помиловао сам је по коси.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Када стегну зимске студи, И завеје први снег, Школа нама заклон нуди, Школа наша — наш је збег, Нека лете тице лепе, Куда љупко сунце сја, Нас просвете зраци крепе, Гониоци сваког зла.

Али ће к'о рајски феникс, сијнути слобода мила, И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим, И наш ће ор'о бели широко развити крила Над урвинама твојим.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Мишљах да тајну града знам те грчки прозборих на тргу, но грађани повикаху: није то господар наш, и затворише се у куле.

њихову се душу молију и тела да им не скврне вештице Друзи да буду слободни од беса Страва Убијен је господар наш иде глас и јед плачу сенке сузе виногради убијен је између обале и замка пао је преко свог чардака носе га мртвог на

је од шупљикавог метала тако и сија и каже врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му је што се наш глас кукавно извија сад хоће да и њега сви чују доста је слушао наше кукумавке изгореше му нокти од силних свећа

знаку пљачке и лова и провода са женским Србљем носе скакавце око врата као накит и нуде помоћ уз мало наше крви наш човек им удара шамар преко шлема решен да погине за државу-курву и да независан дочека уништење туристи му ломе

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

То би био врло непријатан догађај: избацивање целе ожалошћене породице. Ко зна како би се то тумачило, наш свет је сентименталан. ДАНИЦА: Не, не, никако полицијом; ако би имали какв други начин?

А мени је доста једна реч, више ми и не треба. Што кажу, реци: „Оче наш” па ми је то доста да те отерам на робију. На основу једне једине речи ја изведем закључак.

ТАНАСИЈЕ: Како спремни? АГАТОН: Па тако, да се споразумемо. Могли би овај наш скуп да претворимо у конференцију. ТРИФУН: И, дабоме, ти да председаваш конференцији? АГАТОН: Не морам ја, зашто ја?

Немамо шта да разговарамо с адвокатом. Уосталом, од данас, кад нам преда имање, он престаје бити наш адвокат. ДАНИЦА: Па ипак, он се тако лепо понашао према нама, толико се показао пријатељ да ја не желим ништа да

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

На излазу застадосмо. — Е, сине да се растанемо. Али... хоћу да ти нешто кажем. Наш растанак можда ће бити дужи. Ти ћеш доћи... не сумњам... али ја сам стар... осећам... — доња му усна задрхта.

Онда ми прича како је одређен да са војницима донесе сламу за простирку и да се ја не бринем, он ће уредити наш шатор. При изласку из касарнског круга успорих ход, да би ме стражар уочио.

Онда се нареди да војници скину капе. Из даљине се зачу дрхтав глас: — Благословен Бог наш всегда ниње и присно...

— Знаш... кратка им цев — критикује један. — Наш је затварач бољи... — Пази како је тело затварача зарђало. Не био ти ја каплар...

Замолих Александра да одемо на брег и видимо. Приближили смо се тако командантима, међу којима је био и наш командир. Кад нас виде, приђе нам и онда нас поведе иза једног шипрага да нам покаже где су Аустријанци.

Планине су биле неме... Понегде се само види наш пешак како избија на чистину, и креће се слободно као да корача по својој њиви...

овим великим данима, на овом светом месту, на домаку погледа и слуха непријатељевог, узвикнимо сложно, једногласно, да наш глас одјекне преко брда и долина босанских, да живи наш Врховни командант! — Живео, живео, живео!

и слуха непријатељевог, узвикнимо сложно, једногласно, да наш глас одјекне преко брда и долина босанских, да живи наш Врховни командант! — Живео, живео, живео!

Команданти су гледали кроз цев. — Немогуће! — рече кратко наш командант. — Најмања даљина је изнад висине човека — бранио нас је он. У нашим очима био је велики као бог.

И таман је уздигли, кад оно тресну граната у греду и све поби... Наш командант се обрати пешадијском официру: — Дакле, несрећан случај... Несмотреност пешака.

А ако непријатељ навали... Око пет часова наиђе наш командир и нареди да се батерија спреми за покрет. Иако су са сумњом пратили цео данашњи рад, војници послушно

Из даљине, јурила је ка обали она наша батерија, остављајући за собом облак прашине. А мало затим угледасмо и наш стрељачки строј како живо одступа. И за непуно пола часа сви се сручише на обалу, одакле су јутрос пошли.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

као... — Као једна породица, допуни га учитељ. — Тако, братићу, тако.. хвала је Господу Богу, који је благословио наш састанак... — Е, зар већ!?... узвикну Веља. Сви прснуше у смех и поскакаше са столица.

Е, друже драги, не једу се лубенице, док се копач добро не озноји... Него изволите мени, у наш дом... Љубица и Гојко изјавише жељу да слушају даље рад, па по свршетку посла да пређу у стан.

— Тако... јест, јест, видим ја: нисте добар пјевчик. А чусте ли како кликће наш господин Аксо?... Јест, али он је богослов. — Та оно није баш због тога, господин-свештениче, није због тога што...

— Нема. Веља добио... — Чула сам све, прекиде га она. Какав је то Влајко Пецић, што долази на Вељино место ? — Наш Друг... Онако је некако... чудан. У свему је оштар и одсечан.

— Хо, брате... Овај ми шврћа вели: оженио се наш Гојко и прича ваздан тамо... Дај, вељу, да видим нашу »млâду« како изгледа као муж, говори Влајко, здравећи се са

Веља још горко прекори Аксу што се примио часништва. — Шта ћу, знате!... Срамота је да наш човек и друг лута по селима и тражи часнике, а другови су му ту пред очима... Оно до душе признајем...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

71. Пуче пушка, ето коњаника, Пуче друга, ето и другога, Пуче трећа, ето и војводе. Наш војвода, камо ти сватови? — Остали су на мору возећи. — Наш војвода, ко возар бијаше?

Наш војвода, камо ти сватови? — Остали су на мору возећи. — Наш војвода, ко возар бијаше? — Возар беше госпођа девојка; Све сватове на венцу превезе, Младожењу на струк’ рузмарина.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Ја мислим да је довољан наш реноме! ЈЕЛИСАВЕТА: Тога сам се и плашила! МАЈЦЕН: Значи, ни дозволу немате?

ВАСИЛИЈЕ: Зато што је Шилер немачки писац! Кога би нам другог дозволили да играмо? И зато што наша публика, наш народ — са својим хајдучким, устаничким и слободарским традицијама, овако непокоран, непоткупљив, поносан, бунтован, —

Благоје је збуњен и постиђен.) СОФИЈА (Василију): Је ли то тај наш народ, о коме причаш? ЈЕЛИСАВЕТА (Благоју): Да л се и сада осећаш као соба? БЛАГОЈЕ: Ко шта?

Ионако не играмо руске комаде. ВАСИЛИЈЕ (глуми): „Ја волим живот уопште, али наш живот, паланачки, руски, малограђански — мрзим и презирем из дубине душе”... Играо сам Астрова у Ујка Вањи.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

1919. ХИМНА Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Завејаше горе мећаве снега, Несташе шуме, брда и стене. Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв.

Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв. Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка,

Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос. ГРОТЕСКА Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир.

Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља? Марко се гади буђења и зоре, гробови ћуте, не зборе, у небо диже наш презрив осмех робља. Нећемо ни победу ни сјај. Да нам понуде рај, све звезде са неба скину.

Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт. Улице су нам деца и друзи, неће наш стид у чеду да пузи. Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол.

Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол. Не дај да наше душе падну и наставе љубав нашу јадну, наш горак несрећан загрљај, нек буде свему у теби и мени гроб и крај. ПОД КРКОМ Лежим под јарболом белим.

МОЛИТВА Оче наш сенко света седа погурена на дрвеној раги. Са лонцем разбијеним на глави и очима пуним ветрењача плавих.

Са лонцем разбијеним на глави и очима пуним ветрењача плавих. Оче наш син је твој беднији од биља, страснији него цвет, несталнији него ветар зоре, суморнији него море, и сам, сасвим сам.

Оче наш син твој је бољи него анђели али ником помоћи не може. Љуби крпе као златну круну, а у осмеху крије толику забуну колик

Љуби крпе као златну круну, а у осмеху крије толику забуну колико је нема у пролећу и мајци. Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада. ОДА ВЕШАЛИМА Што сте црна као крст?

Да се свету насмејемо. Да одемо у ноћ, као да смо криви. Лако, као тица, која кратко живи. Наш вити корак не везује брак, ни невини занос загрљаја првих.

Руке нам не дрхте, од стара прстења, него од жуди, страха и сажаљења! Ах, није тај страх само наш уздах, кад видимо шуму, како лако цвета. Него је то плах, испрекидан дах, којим би некуд даље, са овог света.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ви сте стар, искусан човек, а дужност вам је лака: пропагација наше народне идеје у крајевима где живи наш народ под туђинском управом...

— Па сте опет страдали? — Не, повукао сам се с политичког пола. Додуше, у почетку сам помагао наш политички лист новцем, али нисам ишао на гласање, нити се јаче истицао у политици. Од мене је доста и то.

— Свечаност. Зар нисте знали? — Нисам. — Па о томе се пише по новинама већ три дана. Наш велики државник и дипломата који има великих и огромних заслуга за отаџбину, а и пресудни утицај на спољну и унутрашњу

захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде оздрављења теби, врли наш државниче, да нам дуго поживиш на срећу народа и понос земље! — заврши говорник, а хиљадама грла узвикну: — Живео!

А шта му то треба? — Треба му, јер тек тако има право да се кандидује за посланика на једно упражњено место, а он је наш човек и помагаће својски постојеће политичко стање. Запрепашћен од чуда, нисам умео ни речи проговорити.

Дубоко сажаљевамо што је наш народ у тим крајевима снашла таква беда и несрећа; 2. Најоштрије осуђујемо дивље поступке Анута узвикујући: Доле с

Један део из упоредне филологије б. Историја науке о језику 7. Развијање науке о језику уопште ИИ Наш језик и закони његова развијања 1. Стара постојбина (историја) 2. Сродни језици з.

— Изгласаћемо! — Онда бисте морали осудити рад прошле владе, па и ваш. То значи осудити свој рад! — Који наш рад? — Рад ваш са прошлом владом? — Осудићемо прошлу владу!

— Молим, господине, овај певао! Опет шамар. — Молим, господине, овај играо лопте! — да стоји! Не само што је наш стари, добри учитељ био тако пажљив те је бодрим оком мотрио да се предупреди сваки несрећан случај који би се могао

Ко зна да л' ће икада доћи време да се остваре наше желе и приведе у дело овај наш идеални политички програм: Чл.1. Нико не ради ништа. Чл.2. Сваки пунолетан Србин има почетну плату од 5000 динара.

да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће сваком ударити

— упитам механџију збуњено. — Па овај што уђе у механу, то је виши пандур, а ово је један од најугледнијих грађана, наш велики богаташ и патриота — прошапута мехаџија. — Па што допушта да га јаше?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Или ћеш да гленеш на црвени дренак, што ти се готово уз саме уши отег'о, или на морасту тамњанику што мирише ка' наш Андреја црквењак, или на црну каменичарку, или на жуту смедеревку, што је слађа од саме медовине и лепша од

Сивоња га гледа и мрда левим увом, а тиме му казује, да се потпуно слаже са њим, баш к'о наш кмет са капетаном... Кола пролазе, а за њима и говеда јуре у потес.

— Е да, Бог с тобом, ја кога ћемо.... — Добро дош'о!... викну ми ча-Марко иза леђа. — О, ча-Марко.... боље наш'о, боље вас наш'о, збуних се ја. — Ја мишља' ти нећеш доћи. — Како да не дођем, кад сам ти сам казао да ми се јавнеш.

— Добро дош'о!... викну ми ча-Марко иза леђа. — О, ча-Марко.... боље наш'о, боље вас наш'о, збуних се ја. — Ја мишља' ти нећеш доћи. — Како да не дођем, кад сам ти сам казао да ми се јавнеш.

мој, к'о што знате, сијасет свакојака живинчета: ту ти је, брате мој, силество прави' варошана, ту ти је и понеки наш ћивтица, па, богме, и прави трговац из А.

— Јок, море, 'нако, нема ту извољевања, сам си ми прич'о, него ћути ти сад, да ја причам. Елем, наш ти се Жико љуто опизмио на њега. Кле га куд год пође и 'нако, да виш', укле га.

Ишћераше ти нашег ћопу Иву, због оне младе, па, ка' да није ништа ни био. Скаче наш Жико од радости, па вели: »Да ми га је, 'нако, сад виђети, вол'о би, н'о што сам жив«. — »А шта би му ти радио?

На зло његово, у истој чети био је и Љубиша, те се сва слава свршила »вронтом«, а да није овога сведока, — оде ти наш Ђокић на ручак код генерала...

Сунце одскочило, па греје благо и топло и растапа оштру јутарњу свежину, а наш се ланац љуља и креће, пење и спушта и све граби унапред.

— Ама ђе је наш каплар, наша јуначина? — викну Радоња, подмигујући на ону страну, где се беше Ђокић завукао. — Море ћути; доста му је

Доста је да вам кажем, да се у том допису најцрње напада наш господин капетан, а да бисте појмили сву тежину и значај тога греха, морам вам проговорити неколико речи о нашем

И све тако редом, па — добро и нама и господину капетану. Овај садашњи наш капетан, господин Мићо Бурмаз, капетановао је код нас још пре двадесет година; после га преместише још на два-три

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА: Да. Малопре је био један који се, сиромах, жали да га гоните као вука! ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати. (Вади из џепа једну таблицу на којој пише: Адвокат.

а?” ЈЕВРЕМ (задовољно): Хе, хе... формална агитација! СЕКУЛИН: Па, брате, то ти је наш посао! Сваки мајстор треба да је печен у своме послу.

Странац те, на пример, пита: ко је онај човек што чучи на крову? — А ти му кажеш: то је наш народни посланик! Може ли то да буде?

Ми желимо да ти идеш у скупштину од народне стране и да радиш такве ствари које ће за наш народ бити корисне. А ми сви што нас овде видиш, као што рече брат предговорник, ми ћемо увек за тебе да гласамо и да

Ево читај. (Чита му сам.) „Неваљалство опозиционе штампе превршило је меру. Подла је измишљотина да је наш кандидат газда Јеврем Прокић говорио противу владе.

У Тенкиној кафани потукли су се и разбили једном главу, али тај није ни наш ни њихов, није чак ни овдашњи. Аксентију Матићу полупали прозоре.

ПАВКА: Нека затворе! Кад су затворили дућан, нека затворе и капије. СПИРИНИЦА: А ко ће победити, Јевреме, ти или наш зет? ЈЕВРЕМ: Који наш зет? ПАВКА: Па наш зет. Шта се буниш? ДАНИЦА: Мој заручник.

Кад су затворили дућан, нека затворе и капије. СПИРИНИЦА: А ко ће победити, Јевреме, ти или наш зет? ЈЕВРЕМ: Који наш зет? ПАВКА: Па наш зет. Шта се буниш? ДАНИЦА: Мој заручник.

СПИРИНИЦА: А ко ће победити, Јевреме, ти или наш зет? ЈЕВРЕМ: Који наш зет? ПАВКА: Па наш зет. Шта се буниш? ДАНИЦА: Мој заручник.

Шта се буниш? ДАНИЦА: Мој заручник. ЈЕВРЕМ (плане): Јеси ли чула: он нити је више твој заручник, нити је наш заручник, нити је уопште заручник.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А што се имена села тиче, нећете за сада у први мах, читатељи, чути то име села још и стога што се наш Срета ни у једном селу није дуго скрасио.

Нећу да будем џелат ове јадне дечице. Савест ми не допушта то! А наш Срета беше својски и истински одан своме послу. Педагог-фанатик, човек новога правца, прогресиста.

Међутим, сељаци нису веровали ни ћир-Ђорђу ни грчким историјама, јер таке бркове могао је само наш Краљевић Марко да има и већ нико више на свету. — »Ама је л’ му Марко име?« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе.

— »Ама је л’ му Марко име?« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе. »Е, па шта ти ту нама онда причаш?! Па то је наш Краљевић Марко!« — веле сељаци.

коју малу јадницу, па се и не опипа по трбуху да види бар колико је дебља, него зине па плива даље; — е, тако, видиш и наш ћир Ђорђе само обзине (а онај му сам улети) и прогута понеког јадника, па продужи пут даље, и гледа ко му је затим на

— Ама, разбери се, учитељу! То је капетан... онај наш капетан! — А, па тако ми реци! Дакле, један од стубова тираније, једна пијавица, један паразит, један чир на народном

— рече ћир Ђорђе и извади табакеру, запали цигару и баци се задовољан у мисли и рачунања нека. И тако му наш Срета пусти муву па ћир-Ђорђу никако не избија кметство из главе.

Тече весеље, што рек’о наш песник, к’о бујна река. А по стародревном српском обичају, није изостао ни гуслар; гусле су, рекао је Срета, Србину

Они се још једнако тамо препиру. Боже, боже, кад ти сад наш ћата истрча иза келнераја, сав разбарушен, са раширеним рукама, па стаде насред кафане и поче да декламује »Луду«.

Било добро, било зло — ви нас морате чути. Чути или наш вапај или наш усклик. Болује ли један уд, болесан је цео организам, цело тело.

Било добро, било зло — ви нас морате чути. Чути или наш вапај или наш усклик. Болује ли један уд, болесан је цео организам, цело тело.

инает, — поче Мића, — један зулумћар да га под небом и овом божијом капом није било грђега, баш ка’ оно, ако знаш онај наш Руднички бик вођен што је, кажу, био пред Карађорђеву крајину. Е, иста ворма. — Их! — осу се израз гнушања у гомили.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

” „Наш генерал је мало скренуо, или је пао с крушке ...” А Григоренко им одговори као из пушке: „Слобода је да певам, кад

Трепће као снаша, Ни да се понаша Не зна... „Прости, Амицо, Нисам на то навико!” „Ништа”, каже наш Цига Из Сврљига, ил Љига. „Још од пада Бастиље Не подносим насиље.” Радојица жмирка: „Нека нова свирка?

За све је знао противутук, Сваком је истину гурао под нос. Поносим се што сам му чукунунук, Мада необичан наш је однос: Никад ме за образ не уштину, Само га слутим, кроз маглуштину.

Као што се сирће разликује од рујног винца, Хаџи-Тодор је одвајао Крапињанина од Крапинца: Крапинац је наш жалостиви предак, Док је Крапињанин начинио напредак У писању књига, у сликању, у градњи кућа Пробијајући се кроз

Певушио је: „Ја сам свој бостан обро, И више не јурим за светском славом... Лепо је живео Авдо, наш побро, Хранио се рибом, млеком и травом, И било му је добро, како је добро Онима који немају никог над главом.

Она је ко сунце што сја из таме... Гледај, овако изгледа посета Не једне, него три старе даме! Освета духовни наш је ужитак! (Прегоресмо радост и срећу тела!) Продаћемо те, и чист добитак Поштено поделити, на три дела!

мислити на бекство од куће, утолико пре што сам се за време оног првог боравка, године 1950, у Београду, заљубио у наш главни град.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

»Гледајте сад ову горостасну ајкулу која нам се приближује и која изгледа да иде управо на наш прозор, гибајући лагано своје гломазно ваљкасто тело за које би се у рату могло помислити да је какав торпед.

Обратите пажњу, јер ћете видети што никад нисте видели. Велика риба додирује њушком наш прозор. Али... ево је где бесно насрће на стакло на коме се огледа као на огледалу и по свој прилици мисли да је то

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

БОГДАН ЂУРАШКОВИЋ Вријеме је да се окупимо, вријеме је да што углавимо. Наш се посâ свуда проћукао. Кад опазе браћа некршћена, неће они кâ ми растезати.

Ја сам чуо од једнога ђеда, у Боку су једни доходили из Талије, или откуд друго, на наш пазар исти излазили, па викнули цијелу народу: „Погледајте онога кокота!

ти прича све како је било, но немаше када оставити: разурају града Ободника и све турске куле и џамију, да наш пазар не смрди некршћу. ПРЕКЛАЊА СЕ УЛАК, ЦЕЛИВА ОПЕТ ВЛАДИКУ У РУКУ, МЕЋЕ МУ КЊИГУ НА СКУТ, И ОДЛАЗИ.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

далеко од њих Сад смо, а они жале мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. У цвећу смо ишли Славећи страсно осећања та Због којих лепо са

Из прошлих дана љубав и знак њен – Спојеност срца — остала нам још; Наш живот овде светао је трен, Срдачан, кротак.

Али очај наш ће Велике буне бити плодно поље, А овај трулеж неповратно пашће. О, кад би дош’о тај дан ком се нада Нараштај

Али прва зора и крај свега гласи! Наш полет брзо, опуштених крила, Још док бледи месец мрку поноћ краси, Пада и гине где је нада била, Крај лампе што се

Сумор и туга, и немирни мај Долазе, ваљда, за наш давни јад... Је ли то вечна веза, стари крај Свих трошних нада што клијају сад?

УДЕС И око се наше тешко сузом влажи У искреном болу, и срећи и тузи; Наш је бедни живот замршен сплет лажи Где се тајно ропће, претвара и пузи.

наших, и ведрих и тужних, Крај огњишта свога, ми утешно знамо Да у свету један пријатељ постоји Непроменљив: дом наш, и у њему своји. ЈОШ МАЛО...

добре везе, драги друже, Са светом што више не постоји сад; А мириси душе што око нас круже За тренутну радост, за наш стални јад.

СОНЕТ Шта је то? Урлик побеснелих руља? — Не. Студен ветар беспоштедно дува; Очи пуне суза; земља нам је сува; Наш се свет снова из темеља љуља. А оргије бесне џелата и хуља. Ко капије наше и светиње чува?

СУМРАЧНЕ ТЕЖЊЕ Да ми је да видим зрак мистичне среће О којој снева младост и наш јад, Кад душу очај горки прелије, И дођу дани беде теже, веће!

Ћутиш? — Реци ко нам краде Цео свет наш немилице И од њега вазда ствара Ову беду, ове трице? Ћутиш? — Реци ко обара Наше благо, наше наде?

Лаж што нам тајно бедна срца суши, Лаж која к’о мора на наш живот паде Бацајући сенке, к’о велике кладе, Пред ноге нам; која умара и гуши, О!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сваки би за тебе живот дао; сваки је наредан да на твој миг крене јали стане, као што и доликује, ваистину, јер си ти наш старјешина!“ „Фала ти Радоје, фала ти брате!“ рече сердар тронут до суза, „знам ја да је тако. Фала ви, браћо!

„Та то је солдат!“ рекоше у глас она четворица, пошто се Јан примаче и поздрави. „Е па солдат, ускок, наш брат Црногорац посад, ускок Јанко!“ рече сердар и повједи им, како га је срио и довео. Дадоше му да пије.

да ми дате неколико жутаца, е ви се пљешњаве, не остали вам пусти!“ Тако је наш ђакон умио расположити људе, да весела лица приступе Господару.

Цијело племе дичи се с добријем јунаком, јали са лијепом и мудром одивом; онда обично наглашују оно „наш“ или „наша“. „Ма нека што је згодна, но је паметна и ваљана као мушка глава! Баш штета што није човјек!“ рећи ће неки.

Погинуо је млад на Чеву...“ „Бјеше, валај, соко сиви!“ потврдише она тројица, старији. „Пејо наш“, настави момче, „није имао бољега пријатеља. Бјеху врсници.

Бјеху врсници. Ко ти зна колика су пута заједно у бојевима били и четовали. Једном га је Пејо наш рањена изнио из Рудина; носио га је, ја мним, на два пушкомета докле га је изнио, а бјеше сила људска, кажу, ништа

Неће ни они бити без душе, говорасмо ми. Али се преварисмо. Ту недавно до’дио је неки стриц Кићунов. Пејо наш кајил, а ми: а ја! Сердару је до образа више но до Станине среће. Богами и ми маримо за образ, али, али...

„При теби заборавио би он и на вечеру!“ дода онај стари. „Чујеш, Стане! Овај наш видар све о теби нешто збори!“ „А шта, стрико?“ „Богме, удовац је, па... већ знаш. Загледао се у те.

Назвах му: помага Бог, а он мени грдно: А што не чуваш овце, никоговићу, но их пусти у наш крај? Мислио си ваљда: е Бајице су мртвице; ми и наша стока можемо харати по њихову!

“ рече старац искреним нагласом. „Бог с вама!“ поврну ђакон живо, „што би ми без тебе, наш предобри, свети Владико!...

Ако преболи, биће наш, наш као да му је од Косова темељ овдје. Ако му би суђено да овако умре, није му ни тада криво, јер ред је мријети, а

Ако преболи, биће наш, наш као да му је од Косова темељ овдје. Ако му би суђено да овако умре, није му ни тада криво, јер ред је мријети, а љепше

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

). Поређења за боје наш је народ узео из своје непосредне околине, и то путем асоцијације. Она могу бити статичка, као: бео као овца, млеко,

Оно што су за друге народе афоризми, гноме, сентенције, максиме, проверби, — то су за наш народ пословице. Основна намена пословица је поучно изрицање животних истина и правила.

Бајањем се наш човек нарочито бранио од болести. Њима је штитио како себе и свој пород, тако и домаће животиње и обделаване усеве.

Најчешће су засноване на игри речи или на пренесеном значењу. У њима је наш народ остварио своју тежњу да разговара у сликама и симболима своје фантазије, и то само у нарочито време У Приморју,

Почеци народних загонетака често сведоче о томе колико наш народ воли игру речи; он, по сличности на поједине изразе или по сазвучју речи, изводи нова беспојмовна говорна

Најчешће су оне које су у вези са животом и околином у којој се креће наш народ. Загонетке су некада имале и другу намену: у давној прошлости употребљавале су се и као култичке и религиозне

и они који се само јављају у извођачкој интерпретацији појединаца или највише двојице импровизатора — сведоче: да је наш народ, и онда када није имао посебно организовано позориште као установу, знао за своје сезонскеверске (обредне и

допрли и до нас, дело су у првом реду живота и рада не само појединаца него и задружне и племенске организације. Наш човек, пастир и ратар, упућен на природу, тешке послове и борбу за свој опстанак, живео је од вајкада у необично

посекао слугу Стевана, свог благајника зато што је сестра овога украла кључеве од ризнице и из ње покрала благо. Наш газда истук’о газдарицу! — говоре гуске међу собом, а гусан, као да се љути што о томе разговарају, шиче: Пс! Пссс!

— говоре гуске међу собом, а гусан, као да се љути што о томе разговарају, шиче: Пс! Пссс! Наш кулаш! Наш кулаш! Наш кулаш! — гракће гавран у лету.

— говоре гуске међу собом, а гусан, као да се љути што о томе разговарају, шиче: Пс! Пссс! Наш кулаш! Наш кулаш! Наш кулаш! — гракће гавран у лету.

— говоре гуске међу собом, а гусан, као да се љути што о томе разговарају, шиче: Пс! Пссс! Наш кулаш! Наш кулаш! Наш кулаш! — гракће гавран у лету. Отићи ћу — чак, чак, чак, и доћи ћу — сад, сад, сад, док попијем — каву, каву, каву!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

29. Дрвен трбу, кожна леђа, длакама говори. 30. Дужи ивер од кладе. 31. Ђе наш црвенко лежи, онђе никад трава не ниче. 32. Жуто маче пред Богом плаче. 33.

73. о клину виси, о злу мисли. 74. Напријед виле, у сриједи буре, остраг слинац. 75. Наш мркоња у кошару уђе, а рогови му не могоше. 76. Ни брадвом брадвито, ни сврдлом сврдлито, а све рупа До рупе. 77.

Онда домаћин за мачка напуни путнику галију пуну сребра и злата. По том наш путник пође с галијом кући. Кад дође кући својој, дође му стари | слуга његов да га пита шта му је донео за онај

” А он му у страху одговори: „Путник из далеке земље, и ваш друг.” На то му старац одговори: „Ако си наш, треба да се побратимиш са мном, ако желиш срећан да будеш.” Он на то пристане и побратими се са старцем.

А то све слушала његова кћи, па плачући каже брату своме, који је био млађи од ње: „Мој брате! наш отац хоће сутра да нас одведе у планину, па да нас онамо остави. Него знаш шта ћемо радити?

” Па их пропусти. Кад изиђу горе пред краља, онда они богати чоек проговори: „Помози Бог, наш свијетли краљу!” А краљ му помоћ прихвати: „Бог вам добро дао, ђецо!

“ Али најмлађи вели: „Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао?“ па сестру увати за руку и дајући је рече: „Нека ти је сретна и честита!

“ Средњи вели: „Ја не дам сестре наше.“ Али најмлађи вели: „Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао?“ па узме сестру за руку и дајући је рече: „На, нека вам је сретна и честита!“ И она сила с ђевојком отиде.

“ Он одговори: „Ваш довијека остајем и за вас | ћу мој живот дати.“ „Хе“ веле „кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?

Еда је Бог дао да сте нашли воду?“ А старији синови одмах прихвате: „Хвала Богу! нашли смо. Ето брат наш најмлађи нека даје најпре своју воду па ћемо онда ми своју.

Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: „Мати, где је наш отац?“ Она му одговори: „Синко, хоћемо га тражити.

“ одговори гост, „само кад је зоља добра, а чуо сам да је гладну човјеку намјерна најбоља.“ По што наш тврдица то чује, пође у куварницу, и тек што уљезе, звекну се шаком по глави, пак узевши соли баци у пињату говорећи:

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

(Мт. 7, 14) Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим течемо. Дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, а брзо пролази. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро награда.

И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да даје, него напротив, да се ту даје из нашег манастира спомена ради,

“ (Јак. 1, 27) „Да разумете да је вера без дела мртва. Не оправда ли се Авраам, отац наш, делима приневши Исаака, сина свог, на жртвеник? Видиш ли да вера поможе делима његовим и кроз дела испуни се вера?

13) СЛОВО 2 О наслеђивању светог овог манастира преподобним оцем нашим Симеоном и Савом смерним Благослови, оче! Наш свети манастир овај, треба да знате, да ово место, које се не може упоредити ни са једним на земљи, беше опустело од

А када је к нама дошао триблажени наставник, отац наш Симеон монах, због врлине то јест љубави, коју топло искаше од свих, и желећи да прими наш монашки лик.

триблажени наставник, отац наш Симеон монах, због врлине то јест љубави, коју топло искаше од свих, и желећи да прими наш монашки лик.

оца Симеона монаха Године 6708 (1200), месеца фебруара тринаестог дана, у вечно пресели се блаженство отац наш Симеон, заветом оставивши манастир овај иа мени.

Ако хоћете да поставите игумана, јер овај наш свети манастир Пресвете Госпође Наставнице наше Богородице почаствован би од благоверних царева да је у рангу

4, 8) старајући се да испуните колико је могуће. Јер рече Господ наш Исус Христос: „Овако заповедам вама да волите један другога, као што и ја вас заволех“; (Јн.

Ако од њих неко краде нешто, макар и мало, осудиће га Господ наш Исус Христос и Пречиста његова матер, општа Наставница, од које су и кључеве примили, обећавши да ће јој поштено и

Ако су то неки од славних, или од неких знаних нама, и који познају наш живот, да се постризавају унутар прописаног времена, уз вашу молитву нека се и он прими.

Ако хоћете да поставите игумана, овако указујемо. Пошто наш свети овај манастир Пресвете Владичице наше Госпође Богородице Доброчинитељке почаствован би од благоверног и

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Све нам зависи од оног што ће овде да се догоди! Није у питању само војничка част, ил неправедна пресуда, него наш људски, морални, и тако даље, идентитет! А видео си чиме се то доказује! Зато пази! Смена страже свака два сата!

ПРОСЈАК: А вама двојци? МАНОЈЛО: Са нама ти је испало још горе! Аустријска офанзива, кланица, на наш сектор туче једанес цеви, од тога четири великог калибра!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

за познати своје недостатке и за исправљати се, много би мање погрешавали, и следоватељно много би мирнији и веселији наш општедружески живот био.

За част и гоштење чиним људе невеселе!” Онда госпожа дома устане, целује владики десницу, говорећи: „Милостиви наш и свети госту, не частимо ми ваше преосвештенство толико колико нас ви частите с отачес|ком беседом!

јербо само на ови начин можемо с другим људма и сами са собом у миру, у љубави и у задо-вољности пребивати и живот наш тихо и слатко проводити. Но да дођем опет к мени.

” За показати све величество ове божествене и божје књиге, наш сладчајши спаситељ Исус учи нас и саветује да погледамо не на сву њу, но на најмању частицу ње, за познати из најмање

[Х]оћемо ли се, браћо, забога, једанпут освестити? То је ствар така, да једва је човек на исповеди каже; а наш пролог, као да се с нечим поноси, каже насред цркве шта је његов старац учинио. Какав му је то старац, срам га био!

да ја нисам први који је постио седам цели[х] дана; има који су постили и четрдесет, како Мојсеј, Илија и сам спаситељ наш.

Ова сва читања ту су ми ползу принела, да сам [се на] наш стари славенски језик привикао; а с друге стране, била су ми штетна као свима онима који најмањега разуменија логике

Ја ти за мене кажем, стидим се и срамим моје седена образу браде. Наш сав живот пролази у старању и у говорењу за казане ракијске, за каце, бурад и обруче; наша је сва наука у томе да

Кад, ето ти однекуда једне велике ђачине, који баш спрама мене седне; попослуша неколико наш разговор, пак онда окрене реч к мени, говорећи: „По твом изговору чини ми се да си ти шизматик.

то изрекне, кад ти сви скоче на њега, горе жене него људи, (зашто су сви престали били од игре и музике и слушали наш дишпут), нитко и ништо наричући га.

” „А зар сте ви унијати?” — речем му ја уплашен. „Јесмо,” одговори, „и да то нисмо, ми не само не би[смо] колегијум наш овде имали, но не би нам дали ни пребивати.

је радост моја била кад нађем у латинском језику велико подобије с влашким, који је мени из детињства у Банату како и наш серпски познат био! Ту ми се сва зима не учини дужа него један дан.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бија је код круне на ручку и разговара се с њом... Када Францези забранише наш с(вети), ред, он оста сам у манастиру за 8 година а редовници се разбижаху по жупах...

Пошто би се Кушмељ исплакао, узела би она Шкемба преда се, па му почне овако тепати: — Ево, ко ће бити наш редовник, наш бискуп, наша круна!... Је ли да оцес, мој копицане (копрцане)?

Пошто би се Кушмељ исплакао, узела би она Шкемба преда се, па му почне овако тепати: — Ево, ко ће бити наш редовник, наш бискуп, наша круна!... Је ли да оцес, мој копицане (копрцане)?

А потом и потом, наш драги и благословени, славни, вирни и мирни, кâ што си носија, посија, просија, разносија, долика до воде, горика до

Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне! — Живија! — узвикнуше Јерковићи. — Ко ће напити кâ он! — вели Ркалина, машући главом. — Нико кâ он!

Чагаљ упро кажипутом у своје чело па куца у њ. Осињача рече дјеци: — Ајте’ пољубите руку стрицу и реците: Вала наш липи дујо. Чмањак, Кривица и Галица учинише тако а мати диже Шкемба, те и он ћуки стрика. — Таа-ко! Ајте лезите!

Куд ли ће се липше!... Па добро!... Кâ паметан човик!... добри наш вра-Брне!... Онда Чагљина ступи на своје пређашње мјесто, па ће медено: — А шта је трибало да се до овога долази?

Тек након њеколико залогаја проговори Осињача: — Боже мој, шта ради сад наш Ивица? дави ли се и он пуром као ми! Је ли киснуло данас моје злато? Је ли се обикâ у манастирини?

ју другом руком; свети Ловре, мршав, висок, млад човјек, држи роштиљ на коме су га крвници пекли; свети Јероним („наш земјак“), сиједе браде до појаса, грбаста носа и крупнијех очију, које је избуљио гледајући људску лубању, те се

Кад смо оно најприје... знам да је било оне зиме кад је Стипан дошâ... — Вридни наш Стипан! — рече Бујас и уздахну... — Онај Срдарина! Онај Срдарина!... — Остави сад јадиковање! — настави Лис.

— викну Бакоња. — Нисам ја страшљив! Нисам ја окле си ти, ди су људи кâ козе!... Јест, кâ козе, јер би један наш тирâ вас педесет... У мал’ што не дође до руку.

— Дакленка си се ипак побринуја за ручак, вридни наш Грго — вели Блитвар. — Евалај ти га! — А шта ће се, дуовници!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Пренем се — и видим где сам — па се стидим. Кренимо, песмо, наш пут: од зла — горем! О могло је бити друкчије: сред влати Шуштиш житним класом, зрела, сунца пуна И ја мотрим твој

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

„Кад си на збору, пусти реч да се вала по главама, а ти је слушај и гледај. Ти причаш као да шамараш луде. Наш народ воли тешку и спору реч.

Ти Французи, сигурно немају... — Имају. Они су католици, а и католици славе Божић. — Сигурно није као наш. — Није. — Па какав им то Божић може бити, кад, кажу, немају божићњара!

Јурну по соби. Мала му је. Не, све је ово селачка идила и прошлост. Наш живот треба да буде нешто сасвим друго. Мој живот није Аћимов живот. Треба одавде засвагда отићи. Све оставити.

Носећи дрхтавицу и шкрипу снега од брзих корака, уђе у мрак очеве собе. Аћим га заустави код врата. — Свршен је наш вечерашњи разговор. — Ја сам се овде родио. Ја сам овде... — мрак уздахну. — Ја ћу опет доћи.

И теби ће бити лакше да с несрећом разговараш у четири ока“. Није разумела, па је питала: „А шта Ђорђе ради?“ „Наш је газда у Београду. Спанђао се с неком собарицом и живи у кафани.

Ђорђе седи нем, опуштене главе, збуњен. Можда је моје? Чим он овако... — Наш кров огрануло је сунце — Аћим застаде.

„Ту ти је пред кућом. Опет ће он бити више твој него мој. Кад умрем, наследиће цело моје имање. 3наш ли ти колико вреди моја имовина?“ Ђорђе гребе мртву кору са стабла јабуке. — Шта бих ја сада радио да сам пристао?

Сви су ти мушкарчићи такви“, рекла је мирно и убедљиво. „Знам. Али овај наш баш га претерао. Не волим ту џигљасту децу.“ „Е, сад ти још и то смета. Нека је здраво и живо, а за то...

Богами, није злобан наш сељачки свет. Чим чују да сам стигао у село, а ја сам био чувен у свим нахијама, нагрну и причају где има блага.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Гле, па наш дечак расте! — ускликну, а дечак од среће занеме: краба га, значи, није преварила... Убрзо постаде највиши дечак у

Није имао храбрости да пита, јер се плашио да и овога пута не ишчезну. — Хвала ти што ниси дао да се посече наш град! — рече Ташко Орашко свечано. — ОД сада ћемо ти сваке ноћи долазити... »А шта ако ме преваре?

Сви су задивљено гледали у невесту. Само је невеста гледала кроз прозор као да неког чека. — Сад наш принц има принцезу! — рече царица срећно, али принц се ни овога пута не осмехну. — Шта да радимо? — забрину се цар.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ој соколе Далматинче, Дивна мора дивни синче! Ој ти красни Дубровчане, Наш и данас бели дане, Та са песме из старине, Пуне славе и милине! Ој Славонче танани! Банаћане лагани!

М. Кујунџић Абердар XXВИ НА ГРОБУ ХАФИСОВОМ Накуц'о се чаша, напев'о песама, Напио се раја са медних усана, Где је наш'о сласти, ту јој није праш'то Сад гори л' му душа - барем знаде зашто! Ј.

Дижите школе, Деца вас моле! Ил' нека зине то наше гробље; А народ наш ће остати робље, Слепо ће поћи у тај свет бели, И молит' мрве да му удели, А кад се нашег немара сети, Само ће знати

Но касно, кад се мјесец јави, И прелије срмом врх модријех крша; Тамо гдје у грму прољеће лепрша, И гдје слатко спава наш јоргован плави, Дођи, чекаћу те!

И свуда Просуће се мирис плавих јоргована; И пахуље сн'јежне падаће са грана У наш бистри поток што баштом кривуда.

сневао сан; - и прекор из сна га трже, Кроз бурни цели град што тајни збораху гласи, И он је чуо сам: „Несрећни Тибуло наш, богови нека га штите! Он љуби хладни кам“. В. Илић ЛX КОРИНТСКА ХЕТЕРА Крилата Божице моја!

Али ће, к'о рајски феникс, синути слобода мила; И ја ћу стајати ведар где сада погружен стојим, И наш ће ор'о бели широко развити крила Над урвинама твојим. В.

Далеко од њих Сад смо, а они желе мир наш тих. Они баш ништа нису знали шта Доведе ту нас. - У цвећу смо ишли, Славећи страсно осећања та, Због којих лêпо са

Из прошлих дана, љубав, и знак њен - Спојеност срцâ - остала нам још. Наш живот овде светао је трен, Срдачан, кротак.

Плинула је широм крв и љубав жарка, Извидаше ране од Видова дана: Наш је данас Прилеп Краљевића Марка, И малена Бањска Страхињића Бана!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Бог убио ту беспутну силу која твоје попире законе, која пуни мраком и ужасом наш оризонт и нашу судбину! У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима и глас зачух кано глас ангела:

Над наше се легионе висе шест хиљадах колах свијетлијех; велики је наш стан заузео на сладосној води бесмртија четиридест хиљадах мостовах, јер житељи неба пространога могу лећет ка

Ми вјечиту срећу уживамо; Сатана је, наш друг блистателни, на својему остао престолу, међу своје велике полкове њихан хором бесмртне љубави.

Што се горди непријатељ дичи да је тобож мене сатворио и свијетле моје легионе, - тајни случај наш је отац био; навлаштито нас је сатворио да правило бићу сачинимо и гордости метнемо границу, да с гордијем влацем

Висио се у сваки шар престол, како што је наш престол врховни, на престол је у свакоје небо владац био један окруњени.

мрачнијех дигоше њедарах, и са силом својом страховитом са сваке их стране стијеснише и у тренућ ока лаганога шар наш земни тамни направише.

Попа, Васко - КОРА

удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти ме не видиш Између нас је слепо сунце На степеницама Загрљај

дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти ме не видиш Између нас је слепо сунце На степеницама Загрљај наш растргнут Зовеш ме Ја те не чујем Између нас је глухи ваздух По излозима Усне моје траже Твој осмех На

ме Ја те не чујем Између нас је глухи ваздух По излозима Усне моје траже Твој осмех На раскрсници Пољубац наш прегажен Руку сам ти дао Ти је не осећаш Празнина те је загрлила По трговима Суза твоја тражи Моје очи Увече се дан

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Нека тај зид буде толико дебео колико је моје стопало дуго! - Шта мислите, колико би наш опробани пешак Питеас морао да хода да са једног краја тог зида стигне до другога?

Да ли је он цео број или разломак?“ „Па сигурно цео број, јер је наш трећи број паран“. „Е, а сада пази добро! Овај трећи број, удвостручен и дигнут на квадрат, даје његов четвероструки

“ „Па сигурно паран, јер је он удвостручени цео број“. „Е, па зато мора и наш мањи број бити паран, јер као што си, Сатире, малочас рекао, непаран број помножен самим собом даје увек непаран број“.

“, упита га Питагора. „Тако је“, рече Сатирос тихим гласом. „А ти си малочас заложио своју главу да је наш мањи број непаран!“ Сатирос обори ћутећи главу, а ученици ударише у гласан смех.

Уверен у то, наш номофилакс се користио, с времена на време, том доброћудности богова. Рибарска мрежа би напослетку извучена, а велика

“ звучало је без прекида, пуне две тенорске октаве. Ти звуци долазили су из горњег дела Демокритовог врта. „То је наш смешљиви филозоф!

Хипократес га слушаше без предаха, прекидајући га само по гдекоји пут да затражи какво обавештење. „А шта је наш ум, шта је наша душа“, запита одједном лекар. „И они су састављени из атома“.

Вајар га је истесао у камену како у театралној пози чита и тумачи свој „Диакосмос“. Када је наш дубоко остарели филозоф тај споменик сагледао, искривио се од смеха.

Одмах затим наш младић крену из пристаништа и пође журним кораком ка мети свога пута. Дан беше врућ, али је плаха ноћна киша освежила

Они не удостојише велелепно зданије ниједним догледом - нису га, у живом разговору, вероватно, ни приметили. Наш младић пође, устручавајући се још увек, полагано за њима.

погледа га, у својој надземаљској лепоти, опором девичанству, чистоти и неприступачности, достојанственим погледом. Наш младић, неугледна раста, нејаких руку, танких ногу, ситних очију, исцрпен и преморен, паде пред богињом на колена и

„Да ли су то били смртни људи који ово створише и животом надахнуше?“, упита се наш младић, а онда погледа на онај део храма који се видео испод тога забата.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

нашег купеа, па се повуче, да мало доцније са још две прилике, једном мушком а другом женском ошишане косе, продре у наш купе. — Ми се тамо угушисмо, извините. И пакети покуљаше.

Била је брижна, ослабила, дражесно смерна, и ретка, дирљива мирноћа и доброта озаравала је њено благо лице. А сусрет наш био је озбиљан и врло тужан. Страдања беху оставила трага на свима нама.

У годинама у којима смо ми били, уосталом, никад и није друкчије, никад се и не мисли на онај живот што чека. Наш је идеал био да се спојимо ради заједничког живота.

Једном речи, ми смо били једно осећање, једна душа, једна мисао. Живот наш имао је да буде вечита песма и ми непрекидно пијани од среће.

повратио из запрепашћености један господин у остацима официрске униформе примаче ми се: — То је Микобер, — рече он — наш Микобер, наша симпатија. Сам се крстио. Враг би га знао откуд му то име. Кажу из неког енглеског романа.

А ти си друго и ја сам друго, и онај тамо адвокат, на пример. Да изнесу цео наш музеј пред нас, ми се не бисмо заплакали. Јер код нас је разум.

Бога ти љубим, дођем ја тако кући љут, а она само трепће. Трепери као лист, што рекао Бура Јакшић, наш највећи песник, а био је учитељ. Кажем ти, нема то код мене. Па мораш, бре, жену тако: ако не држиш, оде бестрага.

А ја сумњам да би цео наш народ могао лиферовати посаду за цигло један сумарен; сваки би се од нас отресао овакве дужности, па ево кажите!

Енглез је хладан, тј. хладнокрван, поносит, скроман и прилично приглуп. Он мисли врлоспоро. Наш минут, његов дан; наш дан, његов месец. Части ми, много им треба да нас упознају.

Енглез је хладан, тј. хладнокрван, поносит, скроман и прилично приглуп. Он мисли врлоспоро. Наш минут, његов дан; наш дан, његов месец. Части ми, много им треба да нас упознају.

Кад пролази поред нас, обара очи, не може да издржи наш поглед. — Он је наш савезник и није лепо... — О њему као савезнику могла би се написати књига, коју би требало

Кад пролази поред нас, обара очи, не може да издржи наш поглед. — Он је наш савезник и није лепо... — О њему као савезнику могла би се написати књига, коју би требало завршити овим речима:

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А наш осјећај сустопце прати прелијетање мисли као што одраз у води прати прелијетање птице над огледалом језера; и осјећај т

И своју рањавост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас. И то наш најприснији, најкрвавији дио. Како бисмо га дакле могли не вољети? На концу, сасвим схватљиво.

речено, био је то један од оних људи о којима се код нас не каже „покојни“ , него „јадни”: „јадни Франо“ , „јадни наш Франо”. Такви људи није ред да имају дјеце.

Тај његов једноноћни боравак у нашем мјесту остао је и за само мјесто и за наш дом незабораван, свијетао догађај. А за њега, вјероватно, само успомена на једну бескрајно тужну вечер и ноћ проведену

Овај наш живот, и ритам овог нашег круга, па и живот и ритам сваког другог круга, ма колико живљег и збивањем богатијег од овог

У тим размјерима, ишчезавало је и губило се стварно и свакидашње. Цио наш стварни простор, с нашим малим мјестанцем шћућуреним подно голог масива, и с читавом земаљском куглом, и читав људски

А то значи: до тачке неуспјеха. У том смислу, могло би се рећи да тек неуспјех заокружује, осмишљава наш живот, да тек неуспјех крунише наше дјело.

Смрт искупљује сваки живот. Живјети се може и неозбиљно, и неодговорно. Читав наш живот може да буде пука једна фикција, једна страсна игра у загрљају бунила, једна усијана илузија просањана на рубу

А с понеким умиру читаве галаксије. Јер, за смрт треба фантазије. Стваралачке фантазије. И смрт је наш стваралачки акт. Наш највиши стваралачки акт. Стога, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти.

Јер, за смрт треба фантазије. Стваралачке фантазије. И смрт је наш стваралачки акт. Наш највиши стваралачки акт. Стога, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти.

До те мјере, да понекад уздрма и наш физис, угрози и саму нашу егзистенцију. И зар и ти „вањски“ , „објективни” факти у суштини не остварују своју важност

Заостао човјек који цијепа дрва у нашем дворишту није ни издалека онако занимљив, онако подобан да побуди наш алтруизам, као онај из Гоби пустиње или из Полинезије. Немо пропхета ин патриа.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

То ви мени реците... А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... — Пардон! — викну апотекар.

— И ја то сад мислим. Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије... Само да прође ова дугачка зима!... — У наш Кленовик, је ли?...

— викну Ђурица. — Имаш ли ти пасош?... Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај. Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију... Пасош ти можемо набавити.. — Имам пасош, али куд да идем ?..

Вују се разведри лице, примаче се постељи, па седе. — Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао... Како је сад овде? — Где си био целе зиме ? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Тада ће да рече онај сељанин: — А бе, домаћине, какав је онај човек што тамо поједе онолико млеко? — Па то је наш татко. — Бре брате, па он много једе, а опет је гладан! — То је ала, зар ти не видиш?

Ја да сам на вашем месту, ја бих га утепао. — Е, ми то не смемо од бога, он је наш татко. Али да нешто зна онај сељак што му је упропастио виноград, па да га причека под оном крушком што је на средини

Али најмлађи вели: — Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате што је наш отац казао? — па сестру ухвати за руку и дајући је рече: — Нека ти је сретна и честита!

Средњи вели: — Ја не дам сестре наше. Али најмлађи вели: — Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао? — па узме сестру за руку и дајући је рече: — На, нека вам је сретна и честита! И она сила с ђевојком отиде.

Он одговори: — Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати. — Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?

А на ватри је горело велико храшће. Наш ти Марко пограби сваком руком по један храстов угарак (а сваки је био тежи од њега), па их подстакне на ватру.

Али сад да ти кажемо нашу невољу, у којој, као наш ортак, мораћеш нам од данас помагати. Дакле, чуј ти нас. Овдје у овој шуми има ти неко чудо од старца.

Ту види и старца са оном буквом о бради, па око дјевојака све поскакује с ноге на ногу. Кад наш Марко видје старца, прискочи к њему, зграби га за главу, па му изгули сву браду, која остаде уцијепљена у букви.

Ево ти дјевојака, па бирај које год хоћеш. Наш Марко сад изабере три најљепше дјевојке, и узме блага, сребра и злата, што је могао понијети, па се упути оној јами

Сад се наш Марко умијеша међу тичиће, и они га покрију својијем крилима тако да се није могло познати да је он ту. Тек што су га

своје тичиће живе, зарадова се толико да је својим чудноватим гласом закречала тако да су све горе одјекивале, а наш Марко увукао душу у се, па ни мрднути од големога страха.

И док ја све то потрошим, ти ћеш бити горе. Наш Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетица рекла, па оде к њој и рече јој, ако остаје при

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Г. Ходи. Остави све што је за нама. Нека наш сусрет покрије минуте, Велике мисли по којима ћуте, Где живот иде к'о јесен гранама. Поноћ и сунце одјек су менама.

Ја данас имам једно труло време. С престола тајни и снова и звука Ја сам се наш'о посред ниских страсти; Под небом црним од ропца и мука Ја сам се наш'о у земљи пропасти С престола тајни и снова и

С престола тајни и снова и звука Ја сам се наш'о посред ниских страсти; Под небом црним од ропца и мука Ја сам се наш'о у земљи пропасти С престола тајни и снова и звука, Ја сам дошао без бола и жуди Ту, где за небо нико нема вида, Ту,

знана, Твоје лепо тело — башту белих крина, И све: твоје небо плавих јоргована, Твоје сузе што су плач мојих година И наш први сусрет једног тополог дана.

И тада као са вулкана лава, Сипаћу мисли што наш разум прже — Трешће се вечност и пучина плава, И сви атоми који светлост држе.

1912. ТАЈНА Тај осећај страха, што у мени расте, Како ме је наш'о баш у ове дане, Кад кровови трошни дочекују ласте И кад зумбул гледа где листају гране.

Страх смо задавали душманину свом. Имали смо душу и крв расе здраве. А сад? Ко смо сада? И где је наш дом? Ено, по кланцима један народ цео Ради слику пакла — кожа је и кост.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Нисам га дуго видео и радовао сам се да са њим мало поразговарам у својој канцеларији. Наш разговор је нормално скренуо на моју турбину, а ја сам постао прилично ватрен.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Почетком осамнаестог века наш народ је под врховним заповедништвом принца Евгенија Савојског помогао да се Турци протерају преко Дунава.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућност пун вечне славе”.

Та линија је делила пашњак од кукурузних поља и била је наш ”брисани простор”. Мото Француза на Вердену је био: “Овуда не смеју проћи”.

у ноћи, када чујемо слабачак звук црквених звона у румунском насељу, око четири миље источно од нас, преко кукуруза на наш пашњак дува поветарац који носи мирис слатког, младог кукуруза нашим гладним воловима, позивајући их на богату гозбу.

Приметио сам да је овај наш разговор привукао пажњу особа око нас, а нарочито двоје старијих путника, једну госпођу и господина.

Помислио сам да је то сигнал за општи напад, али нико ме није нападао и нико се није мешао у наш обрачун. Понашали су се као непристрасни гледаоци, којима је било стало да виде бољег као победника.

Никад ми није избледео онај утисак који је он учинио на мене оног дана када је наш исељенички брод ушао у њујоршки залив, оног ведрог и сунчаног дана у марту, када сам први пут прошао кроз Касл Гарден,

класике, научник и члан старатељског одбора Колумбија колеџа, није веровао, као неки други, да ће атлетика претворити наш Колеџ у гладијаторску школу. Спорт, углавном рвање и бокс, није ни најмање утицао на мој успех на Колеџу.

Ништа се није догодило а да није у нашој машти добило слично тумачење. Таласи кроз које је пловио наш брод преливали су се у дивној флуоресцентској светлости, а ми смо то тумачили као да пролазимо кроз дугу улицу

Београд нисам видео од детињства. Када му се наш брод примакао, пред нама се указала висока тврђава која се над Дунавом уздизала као Гибралтар над морем.

У мом срцу разбуктао се поново пламен српског национализма. Рано идућег дана наш брод је стигао у Карловце. Тамо смо срели многа певачка друштва и делегације из Војводине, Србије, Босне, Херцеговине

Ћипико, Иво - Приповетке

Иза одуље вожње наш чамац пристаде на жало Веле увале. Додијало ми сједети на једном мјесту, па једва дочеках да ставим ногу на шкољ.

Они стари наш кип, видија си га, а? Глава му је пригнута ка да се увик моли богу за нас: прави старовирски светац, чудотворац, брани

Ви, наш пастир, па.... — и умукне, крене главом на страну, а без бркова обријано му лице уобличи се у пркошљиви дјетињи изражај

—Светац старе вире, — помогне му Букало. —Наш човек, родио се на чкољу ка и ми... —И бија од тежачке руке. —То је све истина, — потврди дум Андре.

старога свеца, — одговори жена, и уједљиво настави: — Ча ћете ви стари, младићи се веселе новому свецу ча је млад ка и наш побожни дум Андрија, ча вам је данас липо оправија!... — Мучи, жено, то су наши мушки посли!

— Знај! — Огањ паклени тако је жесток да овај наш није него његов осјен!... Чујеш ли, опаки гријешниче: само његов осјен!

Чујеш ли, опаки гријешниче: само његов осјен! Али хоћу да се боље изразим: као што се водом гаси онај наш обични огањ, тако њиме могао би се гасити онај страшни паклени, што је теби праведни бог намијенио!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Као малу и лаку илустрацију навешћу, намерно, крајње очигледну и баналну појединост из језичке области: пошто наш матерњи језик има глаголе вабити и викати (који се и на основу стилских обележја опонирају са глаголом звати), ми та

и тумачењу разлика, ма колико да су нам иначе, и то с правом, суседство и блискост крајње драгоцене и драге. Наш је, према томе, део дужности и у томе да са крајњом опрезношћу испитујемо сваку културну појединост с обзиром на место

Али ниједан троп овде није плод чисте песникове воље и сваки од њих саодређују слике које наш језик и наша култура памте.

Јер овде, више но у другим областима, наш суд не зависи само од природе појава које описујемо него и од становишта које заузимамо док описујемо.

донела књижевна авангарда да би одмах било јасно како почетни удео у осуди Настасијевићеве ретроградности заправо има наш надреализам.

Пошто је предмет мог излагања српска књижевност и култура, напоменућy да је почетком века наш изврсни математичар Михаило Петровић тада нову теорију моделовања засновао на односу скупова, од којих један служи као

да се занемарује сасвим очигледна чињеница да је Караџић, узевши за основицу новоштокавске херцеговачке говоре, наш књижевни језик практично везао за периферију4, а не за средиште српске културе.

Зато је наш књижевни језик могао да добије функционалне стилове као што су научни, журналистички и слично – за које знају сви

Сада се већ могу назрети бар неки, и то чисто језички, разлози због којих је наш роман био жанр који приметно касни.

године). И најзад се овде може навести, што је и био наш прави циљ, теолошко тумачење великог знака који се на небу показао у првом стиху дванаесте главе Апокалипсе, тумачење

И пошто смо дали теолошко тумачење великог знака на небу, полако се затвара и наш круг трагања за пореклом слика које су нас први пут магичном снагом привукле у народној песми „Анђа капиџија“.

Треба, према томе, открити оне особине Андрићеве новеле које, тако рећи, програмирају, усмеравају наш начин читања, мада ми уопште не морамо бити тога свесни.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Ама, какав Никарагуа, убио те бог! ЧЕДА: Па тај наш зет. ЖИВКА: А, за њега питаш. Име му је Риста Тодоровић. ЧЕДА: Дакле, Риста? Е, то је лепо, то је одиста лепо.

Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи. И сећам се баш, увек сам говорио: „Овај ће наш Јова далеко да дотера!” Али он, ето, оде на робију. – Па онда полагали смо велике наде и на Христину тетка-Дацину.

ЖИВКА: Несрећниче један, знаш ли ти да је то енглески отац? То није наш отац па да га опсује ко стигне, него је то енглески отац! Ју, ју, ју, господе боже, шта ћу с њим!

И уопште, реците му да је то наш народни обичај да псујемо оца једно другом. Па дабоме! 'Ајде, молим вас, па отидите одмах а дођите затим да ми јавите

ДАРА: То није истина! ЖИВКА: Кажи, Рако, где је наш зет Чеда? РАКА: Нек ми да динар, па да јој кажем. ЖИВКА: Напоље, ало несита! Зар ти је мало?

ПЕРА: И ја сам распитивао, па не може. ВАСА: Пало ми је на памет, ако може некако, што каже онај наш нови рођак, да се дозна преко женске линије. ЖИВКА: Како мислиш?

(Васи.) Је ли код куће тетка Живка? ЧЕДА: А господин је...? ВАСА: Наш рођак. КАЛЕНИЋ: Најближи рођак по женској линији. ЧЕДА: Тако, то ми је мило. Ја сам зет тетка-Живкин.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

А све то, и у толикој мери, први пут се појављује у једном српском роману. Наш модеран роман двадесетог века почиње, не само временски него и суштински, Станковићевом Нечистом крви.

замишљени простор, испресецан густом мрежом граница, заправо кореспондира с чињеницом да је Станковић, као ретко који наш писац, уобличио један тип или модел старе варошке културе, затворене колико и строге, са јасно градираном лествицом

Понашање синтаксе у стиху најлакше се прати у старим примерима кад је метар био стабилан. Бирамо наш највише проучавани стих, чији је метар једноставан и нашироко познат: епски народни десетерац.

не запажа код Јована Дучића, ни код осталих српских песника који су крајем XИX и почетком ХХ века ритмички усавршили наш везани стих, али је занимљиво да је осим код Црњанског налазимо и код Момчила Настасијевића.

Обављена посматрања - мада су далеко од исцрпних, а нису наведени примери ни за све поступке којима се наш писац служи - омогућавају да се склопи нешто целовитија слика о природи реченице којом су Сеобе написане.

једног исечка/комада посматраног призора има посебно преимућство: тиме се усмерава и усредсређује јунаков, па с њиме и наш читалачки поглед, тако да видимо и оно преко чега иначе расејано око обично прелеће.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

окренуше поново низ Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво: — Ама на овуј муку није баш рђаво кад се неко наш потурчи, а што велиш? — Скрши врат, протестанту ни један!

Није девојку, но да прости Бог и образ — праву хаткињу. Допао јој се наш Бањштанин и нагнала оца да их привенча и да му препише све своје имање.

Кад друге вечери по свадби затеко наш Бањскалија своју жену испред куће са српом на рамену а намештену као о Бајраму. Шта ћеш то, ханума?

„Шта су ти ове жене?“ — упитали га — „Супруге“. – „Обе?“ — „Обадве“, — „Е, то наш закон не дозвољава!“ — „Па ја сам муслиман, вера ми даје“. — „Јок, не даје више, у здравље Гази-Паше“.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Своме смо јаду вични, он је већ испеван, Ал’ ране српског рода тиште нас сваки дан. И кад се анђô среће насмеши на наш род Одмах и демон раздора у цвету гуши плод.

Мој Стеване, наш соколе, Сећам ти се младих струја: Соко ј’ постô од голуба, Од голуба и славуја. А сад соко у гроб паде, А наша

Да ли?... можда... јесте... На вилински крили Амо хрли... ту је Наш покојник мили. Па кад протрх очи У тренутку сева, Видех: загрлио Бранко Дескашева.

Ово „сутра“ промаколо је већ, Друго сутра, „сутра до виђења“ Суђено је за састанак наш: На истини, безбреностителне, Куд неслози није приступ дат, Где пред лицем Бога, свим’ једнога, Душе гаје

Твоје „сутра“ ту ће с’ да наврши. А шта чека овај сметен бес? Ја осећам ране раздеране, Кад ни тебе нема задор наш. — — — — — — — — — — — Слава теби и имену твоме! Твоја дела вечан су ти крас.

(Је л’ ко ногу угануо, То је његов шпас). У новом смо лȅту, јесте — Но је л’ скок то наш, Ил’ тек ћилим испод ногу Тргô календраш.

Шетај, шетај, гази блато, Абуказем’, брале наш, Гази блато обилато, ти га добро газит’ знаш! Нека ти се чизма каља, не гледамо на њу ми, — Ми гледамо светло чело,

Више пута бива штошта да му с’ гратулира, А наш Абу-, а наш Абу- таки с’ апсентира. То је тако чешће било од стара земана, Пак се ево потврдило и данашњег дана:

Више пута бива штошта да му с’ гратулира, А наш Абу-, а наш Абу- таки с’ апсентира. То је тако чешће било од стара земана, Пак се ево потврдило и данашњег дана: Навршило с’

Али нека, кад га хвала у брк тако вређа, Ми ћемо му коју рећи, ’нако иза леђа. Твоје „Шетње“, Абу-брале, наш „Стармали“ красе, Кâ што краси стô божићњи реш-печено прасе.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

(Евици.) Шта си стала, те га не тураш из собе. ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа. ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Оћеш да се љубиш с њиме? (Василију.) Напоље се вуци!

(Евици.) Шта си стала, те га не тураш из собе. ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа. ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Оћеш да се љубиш с њиме? (Василију.) Напоље се вуци! ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе?

Па знате л’, мајсторице, онај наш бели мачак... ФЕМА: Ју! Мачак! Не говори ми више такве речи, оћу да паднем у несвест.

РУЖИЧИЋ: Кажем за госпоју Мирич како изгледа, канда двадесет прво дете доји. САРА: Ха, ха, ха, наш младожења оће своју супругу с комплиментом ала бонер да пробира!

ЈОВАН: О пани, и ја знам пекње спиват. (Пева.) Наш пан газда, Добри газда Добро вино ма, А ми з’ јехо ласки, Пиме з тојто флашки Наш пан газда, добри газда, Добро вино

(Пева.) Наш пан газда, Добри газда Добро вино ма, А ми з’ јехо ласки, Пиме з тојто флашки Наш пан газда, добри газда, Добро вино ма, Кад хо ма, нег хо да, Шак му то пан бог пожена.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

себе не упозна БОЛ И СУНЦЕ И Сунце које подгреваш у новом Свету старе лажи о сељењу праха Наша је нада очајна и плаха Наш пакао поче песмом лабудовом.

Петровић, Растко - АФРИКА

Сви који се умешају у наш разговор сматрају да би уистину било испод сваке могућности јести за истим столом са црнима.

ја нисам посматрао као супротност црнима; разлика у боји може вам изгледати тако обична да је више и не примећујете. Наш начин живота, силом околности, није се нити разликовао од начина црначког живота.

Прелазимо скелом реку Бандаму. С друге стране реке група жена и људи необично дивљег изгледа избегава да сусретне наш поглед.

Одводи нас у колибу, на другом крају дворишта, где ћи бити наш стан и где нам момци одмах расклапају постеље, столове, столице, комарнике.

Обоје стари, екстатични, дивни и детињасти. То је један смешан пар првих људи у овом црном рају. Наш долазак за њих је невероватан догађај, који им пружа прилике за редак и скупоцени провод; прво шетња, увек истим

Не смејући се, не осврћући главе прате погледом сваки наш покрет. Дуги, стасити. Девојке дивних груди као из камена, с необично пупчастим брадавицама.

Тако одлазимо у пусте колибе које су одређене за путнике, црне или ретко беле, које задеси наш удес. Док слуге разапињу постеље и комарнике, расклапају столове и столице, меблирају покретном цивилизацијом, за

“ за час се више није чула иза нас; већ само покаткад који наш корак под звездама. Ујутру, док се још поливам хладном водом, сувише хладном у ова хладна јутра, Н.

непрестано грди што му својим леђима греје ногу. Меј не би ни покушавао да на рачун наш постави боље свог оца; он је питом, тих, љубазан, и нимало нема ону насртљиву охолост црнца који је успео да се

Он је исто тако непрестано могао мотрити и да нас који наш носач не остави. Не треба у томе, као Брил и други, видети чак и неки нарочити таленат примитивних; белац би животом

Имати овде своју кућу и назвати је Нови Турмирел. Наш дом у Нормандији зове се Турмирел. Нови Турмирел; тако су некада исељеници заснивали Нови Јорк, Нови Орлеан, Нову

Кампман је састављен од неколико сасвим празних округлих црначких колиба. Наш упад у њих баца панику у народе слепих мишева, птица и рептилија, који су се ту настанили. Пространију колибу бирамо Н.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Сад о миру не треба да буде ни речи, јер наш положај никад није био повољнији но што је сад. У сваком случају причекајте на моје писмо. — Черњајев.

То су по свој прилици и Черњајевљеве наде. Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«. Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло.

Отац прота прво је посматрао цео призор, па онда рече: »Пропаст твоја од тебе, Сионе! Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се, прошеретио се, бежи, неће да се бије! Е!

Пристајете ли? — Хе, хе, хе, шта вама пада на ум! Нашто је то? не вреди, знате; могао би човек погинути, а то није наш позив. — Доста, не смете, дакле! Па што ми онда говорите о страшљивој, исквареној генерацији!

Черкези се брзо прибраше у гомилу и полетеше на наше; наш ланац пуцаше донекле, па онда брзо стуче и пусти преда се формиране затворене каре Черкези су били доста близу и наше

Не потраја дуго, а зачу се неколико пушака. — Ако опет није каква забуна, онда је наш ланац наишао на Турске предстраже, рече један руски официр.

косу, и што то не би било по њих добро, кад с оне косе могу владати долином и простом демонстрацијом осујетити сваки наш покрет на Тешицу, који би ми предузели из долине.

Ми смо се повукли, а Турци су се задовољили што су одбили наш нападај и нису нас гонили ни нападали. Све је то било до 9 часова у јутру.

Напред су били Черкези са својим белим заставама. Барјактари су једнако показивали заставама наш шанац и излећући напред и машући заставама, позивали су осталу војску да за њима трчи.

Халакање и други бојни узвици турски већ су потресали ваздух а ова грдна маса непријатеља ваљала се на наш мали шанчић као неуздржљива бујица. Тренутак је био крајње опасан и ванредно страшан.

Алах! Алах! и чекао сам сваки час да се Турци сјуре у наш шанац, да се борци дочепају за гуше и да сви колико нас је у шанцу изгинемо у овом страшном покољу.

Зло, да су наши војници само за тренут изгубили присуство духа; само за тренут и непријатељ би скакао у наш шанац. Но стара српска срећа поможе, наша посада остаде хладна и мирна.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ХИХ Ја ти морам и то рећи, Нека и то знаш, — Српкиња си, треба да ме Српски погледаш. Наш је живот бокор дрво И славујев стан, Под дрветом проведосмо Многи красни дан.

Кад ти нећеш да се смејеш, Ево с’ смеши крин, Смеши ти се из колевке Наш првенац син. Има л’ слађе што на свету Од осмеха тог! Примакни се, љубо моја, Баш до срца мог!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Сасвим! — Сад наставите. — Цео наш одред био је увучен у борбу на другој страни. Али стигло је наређење да се ми најхитније извучемо.

Било је ту бивших комита, који су за време турског режима штитили наш живаљ огњем и мачем од крвожедних турских јаничара и Арнаута. Имало је доста граничара.

Ако се ко огреши о своју дужност, поступак је кратак. Тако си ти хтео! Такав је, уосталом, био наш неписани закон. То се знало и ишло се тога дана до умирања. Предвече почели смо се пењати уз неку планину.

Командант је био отишао пре нас, и како стигосмо, он нареди да наш трећи батаљон изиђе још даље напред. Ја сам био у првом батаљону, те нама нареди да останемо као резерва.

На овом месту смо преноћили и остали и сутрадан, четрнаестог септембра. За то време наш командант пука обилазио је положај да се упозна са стањем. Са њим је био мој командир чете.

Аја. Заборавио сам још рећи да је петнаестог септембра после подне стигао и наш трећи батаљон, односно други по реду. Овај су батаљон задржали у резерви. Капетан Радојчић га прекиде.

„Напред, напред!“... „Ура! Ура!“... „Јаој, браћо!“ „Не остављајте ме!“... На ужас наш, видик пред нама поче да се губи. Од врха Кајмакчалана спуштала се као авет густа магла.

Психолошки разумљиво. Ти црни облаци подсећали су на огромну, мрачну авет, из које су кла убиствени пламен. Наш командант, пуковник Јован, трчи на ту страну и виче на сав глас: „Напред!... Напред!... Убићу свакога ко одступи!

Налетели смо на унезверену гомилу Бугара. Они се распршташе. Потрчали смо за њима. Сећам се, ах, грозно, један наш стиже Бугарина и зари му бајонет у леђа. Овај се невероватном снагом изви, и избаци нашем војнику пушку из руке.

Онако, са забоденом пушком у леђима окрете се два пута око себе и тресну на земљу. Наш војник му притрча, одупре се ногом о леђа и једва извуче бајонет.

Нашим заједничким радом, врх је освојен. Да пређемо са објашњењем сада на онај наш крст. Од тога крстастога масива ми смо заузели ону ближу вертикалну пречагу и врх, на којем се укрштају вертикална и

Бугари су се разбегли на леву и десну страну хоризонталне пречаге. Чим смо изишли на врх, наређено је да се наш одред окрене на леву страну, према Сивој Стени. Тада баш распали нека бугарска хаубица.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Тај наш чудни славеносербски језик, својим структуралним постанком и студеном конвенционалношћу, највише подсећа на оне вештачк

Једном речју: поезија и музика су ишли тешње здружени док се књига мање читала. Наш XВИИИ век, посебице грађанско песништво у њему, а преко њега и добар део читане наше предбранковске поезије, још су

доктринарска и без респекта према поезији; без респекта према животу, давном к бившем, а пролазном као што је и овај наш данашњи. Нисам, даље, хтео правити ни искључиву антологију лирике.

У њима, наш човек се први пут стао обазирати по свемиру и људском немиру. Иако споменик прохујалог живота, оне, „златније од

) Слушао сам, о Српкиње — вами боље мисли! —, Злорјечиву, која нам се зло у род наш числи. Казаћу вам — отровници да се име знаде —, Зове вам се — — — не, нек' чести стиха мог немаде.

Из Земуна сир, А флаше се реде Баш к’о да је пир; Ту се скаче, море, Чардаш, котиљон, И урла до зоре: — Живио наш бонтон!

а песма има у наслову укратко збијену своју поуку: Непорочност Жизин всјуду безбједна. Стефан Лазић, тај наш најфанатичнији хорацијевац, превео ју је, по своме обичају, до нечитљивости верно: Живећ без мане и чист од

Художествено сложена песма ова, коју је по познатој народној арији вешто у четири гласа ставио искусни наш Србин и једини управ у овом кругу делајући гласослагатељ (Тонсетзер) Господ. Н. С.

” Ако је ово одиста писао Пачић, самоуверенији и заноснији пледоаје својој лирици тешко да је дао икоји наш песник. ТИБУЛ СРЕЋНИЈИ (стр. 144). Прештампано из Пачићеве збирке, стр. 76—7. ТУЖБА (стр. 146).

жертвује на олтару Домовине љубав стару, Гди с’ ужива ума плод; Већ и дивјак верви тамо, Зар песледњи да је само Наш илирски мили род?

кои би ју просто и разговетно тако саставио, да је и превода у друге језике достојна; ја мислим да би се тог посла наш Стојачковић пожељеним успехом подуватити могао. НЕМАРНОМ ЧОВЕКУ (стр. 215). Прештампано из Серпског народног листа, ч.

За умилити и растопити срца наша, измислио је проповједник наш једно за свачије око врло пријатно представленије, које је у највећој тајности до оног часа чувано било.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

РАДОШ: Рану? А ко је рањен, дијете, ко? БОГДАН: Наш један друг — Па ако рану умеш познати, Ево је, старче, па је погледај.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

сат ли, подруг ли, стајô је труп усправ, а глава се откотрља, па говори: — „Каурине, вели, при'ватио си Босну, ама, наш цар има још земаља... Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао.

Али његова лаж, његове, 'оћу рећи, бешједе, нијесу ником на штети. — Какав је да је, наш је! Драг нам је. С ону страну цркве чуше се промукли гласови, одјекнуше потмуло кроз цркву, разлише се и тихано,

— За тобом и у гору и у воду, делијо и војводо наш! — оде гором и планином из пет стотина грла. Покојни Партенија на брзу руку очата војинствену молитву и освети

изиђе из мрака, пољуби га у руку, и пружи му чашу хладне ракије: — Ово сам ја цијелу вече за тебе 'ладио, делијо наш и бранитељу ове наше свете ћабе! Прими ову чашу, наздрави ми, опрости ми и благослови ме!

“ „Чекај, жено, научи ме, слушаћу те. У који ти мислиш суд да би требало или?“ „Најприје 'ајде доље у 'нај наш, мали сељачки суд, будало једна будаласта! Како би тражио суда преко суда?

Како би тражио суда преко суда? Знаш ли ти, болан, да би се замјерио царској господи? Најприје, велим ти, 'ајде у наш мали, сељачки суд, па ако га туј не осуде, онда, истом онда 'ајде на округли суд.

“ — стаде вриштати кô бијесна и чупати косе. „Слушај, Бог те убио, како ћеш одати царској господи чест. Кад уђеш у наш мали, сељачки суд, викни: Добар дан, главати господини! А кад уђеш у велики, округли суд, дубоко се поклони...

Чија је ово штрампа, дијете? Писарчић: То је цар. Давид: Зар ово ваш цар? Писарчић: И наш и ваш. Давид: Није, брате, богме наш. Је ли ово твој шкрљак? Писарчић: Јест. Давид: Па како ће бити мој?

Писарчић: То је цар. Давид: Зар ово ваш цар? Писарчић: И наш и ваш. Давид: Није, брате, богме наш. Је ли ово твој шкрљак? Писарчић: Јест. Давид: Па како ће бити мој?

Је ли ово твој шкрљак? Писарчић: Јест. Давид: Па како ће бити мој? Е, моје дијете, да је ово наш цар, ја би' од радости заплакô. Наши цареви, штоно веле, бише и преминуше.

Писарчић: Добар је вами и наш цар. Давид (у себи): Из Лике си, дијете, али не наведе на танак лед!... Не велим ништа, господине. Добар је.

горак укус; огорчење, јад чивит — модра боја чован — чохан, од чохе — меке и чврсте вунене тканине Чок јаша падиш — Наш цар има још земаља џамија — муслиманска богомоља џубе — „мушка и женска дуга горња хаљина без рукава (или с кратким

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ми, синови њени, На путањи блатној непознат смо странац, Наш хор слаб је њине трубље да замени. Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава, А Молох зажарен целу вољу гута.

(1916) СЕЈАЧИ Кô луталице које клетве прате, С далеког југа, са судбином Јова, Ево нас к теби, наш ледени брате! Охоли, мада без рода и крова, Чекамо смели своја гробља нова.

Кô луталице, које патње прате. С чежњивог југа, са судбином Јова, Ево нас к теби, наш ледени брате! Охоли, мада без рода и крова. Спремни смо гробља да сејемо нова.

То је храм тајанства и гробница тужна За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Тиха као поноћ врх острвља јужна, Мрачна као савест хладна и очајна.

Појмићеш, но доцкан, шта остаје трајно. (1917) XXXВ Гуслари, где сте? Стег наш је развијен И крв је пала и гробље је свеже, Синови храбри литицама леже А народ цео у црно завијен.

Гуслари, где сте? Враг наш је разбијен, Но још нам гуја плете мукло мреже И бриге наше младе главе снеже, Последњи гутљај бола је испијен.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Идем овај час на телеграф, понео сам шифре па ћу тамо написати. Морам лично, јер овај наш нови телеграфиста, кад је трезан, куца као сингерова машина, а кад проведе ноћ са господином Жиком, па видим шифровану

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

и Млечане, тако да у њему имамо три света, три цивилизације, европски запад, исламски исток и између њих уклештен, наш свет. Спев је исто тако отворен према природи и космосу.

Важио је као пример бизарног, ексцентричног романтичара којег мало ко узима озбиљно. Али тај песнички фантаста био је наш најобразованији писац тог доба, зналац класичних и модерних језика, преводилац Шекспира, писац естетичких и

Нушић је мађионичар смеха, најпопуларнији наш позоришни писац, који је продро и на стране сцене и у многим земљама стекао захвалну публику. КЊИЖЕВНОСТ 20.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Вечни Бог, Вечни Бог Штити нам Израиљ. ИГРА ПРЕД КОВЧЕГОМ Јехова! Јехова! Јехова, дођи нам! Дођи нам, вечни наш, Ти си нам јутра зрак, Ти нам подневни сјај. Дођи нам, вечни наш. Вечни наш, Израиљ!

Јехова! Јехова, дођи нам! Дођи нам, вечни наш, Ти си нам јутра зрак, Ти нам подневни сјај. Дођи нам, вечни наш. Вечни наш, Израиљ! (Ратници:) Напали ме народи сви, У име Јехове носим им слом.

Јехова, дођи нам! Дођи нам, вечни наш, Ти си нам јутра зрак, Ти нам подневни сјај. Дођи нам, вечни наш. Вечни наш, Израиљ! (Ратници:) Напали ме народи сви, У име Јехове носим им слом.

Ход не посрну твој: греди, не бој се. Бог чува твој ход, одозго бди, Стражар он вечно будан, Вечни наш Бог не спи. ІX Нежном љубављу волећу те, Боже. Ти, чија рука знала ме одбранит.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

а овако, то се не би приметило, и кад би ко случајно спазио Младенове раднике на тој њиви, овај би одговарао: »Па наш Младен ове године узео и работи«.

— Знаш Арибегову воденицу, чивлук? Она се трже и чисто уплашено упита: — Знам, па? — Наш је! Она посрну. Папуча јој одлете с ногу.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Београд 1912. ТРЂ, КНР; ННЖ — Тих. Р. Ђорђевић, Кроз наше Румуне, Београд, 1906; Наш народни живот, 1—10, Београд, 1930—1934.

па онда једи сарамсака — бијелога лука — што можеш више«, БВ, 16, 1901, 280); зна се, међутим, да метиљ код стоке наш народ, иначе, сматра неизлечивим (»метиљу је лијек нож под грло«, ГНЧ, 32, 1913, 344; »кад су Нијемци ухватили ђавола

Отуда је разумљиво да овим именом наш народ може означавати различите биљке. — В. Митско биље. В. се баје преко крављих леђа, да би крава имала млека (СЕЗ,

Приликом стрижбе в. гранчицама потопљеним у воду пошкропи се свака овца (СЕЗ, 7, 319). Исто тако практикује наш народ и магично опасивање врбом, и то нарочито чине жене; оно се врши, обично пре сунца и у вези са ритуалним купањем,

133). Д. је имао широк значај и у старинском култу. Њиме се наш народ и данас у врло свечаној форми, ин аллер Форм, наште срце, причешћује, исто онако као и нафором, о Божићу (ЖСС,

В. Прилипача. ИМЕЛА Міѕтел (віѕцум албум). Имела, мела, лепак, тичји лим (Шулек). Наш народ верује да под оном леском на којој се нађе и.

Калем, калам (реч арапска, в. Локотѕцх, № 1023, примљена од Турака), наврт. Калемљење воћака сматра наш народ »као побожан и чаробан посао« (БВ, 10, 1895, 90). Калем се прима само »чистом« човеку (ЖСС, 96).

Природно је што су за њега везана многа веровања. Многа верована везана су за сејање. Наш народ верује да на месту где су биле конопље не треба сејати к.

Жена која поједе црва из л. дрвета или пупа, зачеће (ЖСС, 188). О постанку л. прича наш народ како је беспослена баба молила Бога да јој да »јал̓ ушицу, јал̓ бушицу, ја орашчић, ја лешничић«, да би се

О свадби у Гацком невеста баца л. у коло, а момци и девојке грабе се ко ће га ухватити (БВ, 16, 1901, 154). Наш народ позива сватове л., или јабуком, или рузмарином (нар. посл., Стој.

ПИСКАВАЦ Теуфелѕаббіѕѕ (ѕуцціѕа пратенѕіѕ). Пискавац, пискавица, »вражји гриз« (Шулек). Наш народ верује у апотропајску моћ п. Он је у стању да чува од злих очију, И од зараза (ГЗМ, 4, 159).

, 276), када се на непознатог злочинца јавно и свечано баца анатема (иб., 308). Кађење т. наш народ сматра и као жртву.

Ћипико, Иво - Пауци

—Петнаест стотина талијера . —Биће...али и вриједи... —Вриједи, по нашу сељачку..... Ми не рачунамо наш труд што у земљу уложимо, опази Раде.

ставимо, ораница педесет кварата кукуруза; ето, то је, мислимо, чисто, као да нам је из неба пало, а ни бриге нас за наш труд. — Што велиш, Раде! — зачули се Илија какве наднице, какав труд? Гдје је то? Бог с тобом!

Гдје је то? Бог с тобом! Нека је земљи благословен и труд, и напор, и зној наш!... Не будали, нема сељаку над њом бољега хранитеља. Раде ућута.

Тај храст, браћо једнога народа двају племена, није нико други него наш свечар, узор—свештеник и домољуб, поп Вране, а бршљан и закржљали храстићи, његови су душмани...

Али други прихватише његове рјечи као једну мисао. —Тако је! — потврди дебели фра Јере. Није више наш народ оно што је негда био, а било је то друкчије и док сам ја по жупама наставо.

Није више наш народ оно што је негда био, а било је то друкчије и док сам ја по жупама наставо. Био је тада наш народ, што но ријеч, голубиње ћуди и дјевичанске природе.

Газда Јово опази да наш народ није баш рђав, није изображен, нема школа, још је дивљи, — треба га просвијетлити!...

—Добро је! — упада у ријеч газда Јово. —Познато нам је — прослиједи старац — како се наш народ борио проти некрсту, вјеран вјери својих отаца...

Сјетимо се да смо и ми из народа и закунимо се да ћемо га само добру учити! Је ли тако? Нека бог поживи дакле наш народ обију Вјера и обију племена!.... Живио народ! „Живио!

Хоће наш поп!... — рече Марко, Машин човјек. —Ужива своје право! — јавише се неки од комшија и разилазе се својим кућама.

—упита мати забринута, док је Марко из куће изишао. — Зло, мајко, није већ оно наш господар, већ најгрђи душманин!... — Немој тако, синко!

Тако каматници неће моћ гулит' на сваки начин наш бајни пук. — То није на дневноме реду! — живо прекиде начелник. — Не смета, важно је.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Овај нема више од двадесет и пет година. Макарије Почео сам пре два дана да пијем напитке које ми справља наш нови брат Доротеј. Осећам се већ мало боље. Бол у утроби ми је уминуо.

Прохор Лечи додиром! Та простодушна светина која непрекидно овуда муља, заиста мисли да је наш нови брат чудотворац. Долазе слепци са просутим очима, моле га да им врати вид.

Прохор Изгледа да је наш лепи брат зауздао још једну болест, задобио најважнију победу и утврдио за сва времена свој добар глас у овом крају.

Рекао сам му да је Лауш много учинио за наш манастир и да смо дужни да му будемо захвални због тога. Поклањао нам је храну у неродним годинама и дрва за време

Понекад бих посумњао у то да је наш властелин баш збиља уман и разборит, кад је допустио да се уплете у нешто тако провидно и будаласто.

Пио је непосредно пред наш улазак. Тек ми сад постаје појмљива она несамерљива провалија између ово двоје несрећних супружника.

да стварно знаш све, без изузетка све шта ће се догодити, па ми чак и ово питање у главу стављаш, зашто си овај наш кукавни живот учинио тако несношљивим, зашто се играш са нама као са пиљцима, као обесно дете које чупа лептирима

Јакос причао о томе, а и он је био тада узбуђен, збркан и расут, а да и не говорим о томе да је очајно лоше говорио наш језик. Изгледа да је главни мајстор Стикриос замерио Јакосу што је Јуду насликао сувише одвратним.

Старешина наш, наш игуман, кога смо се из не знам којих разлога сви одреда прибојавали, остајао је жив, додуше и сам везан за

Старешина наш, наш игуман, кога смо се из не знам којих разлога сви одреда прибојавали, остајао је жив, додуше и сам везан за постељу,

Такво тумачење додуше било је погодно за све нас јер је забашуривало многа тамна места, чувајући наш бодри, крепки дух од залудних питања која су у нама множила сумње и нова питања. И тако до унедоглед.

Остали леже. Послао сам Никанора у манастир да скупи меропхе и припреми манастирски конак и цркву за наш повратак. Најкасније за недељу дана вратићемо се доле. Причају о неком разбојничком нападу.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

сневао сан - и прекор из сна га трже, Кроз бурни, цели град, што тајни збораху гласи, и он је чуо сам: Несрећни Тибуло наш, богови нека га штите! Он љуби хладни кам. 1883.

И ти, О мили анђеле мој! позвана божанским звуком, Припреми чаробне дворе, кад сунца изумре моћ, Над ружичасти наш свет да Љељо узвије руком, Спокојни, плави вео и тиху сањиву ноћ И грли, љуби, и стидљивим красом Заварај, душо,

Залуд их човек натраг зове, Спокојно оне зраком плове; Ни молбе наше ни наш јад Не чују оне више тад; И само тужна успомена Остаје даље за времена. 1886.

Алу ће, кô рајски феникс, синути слобода мила, И ја ћу стојати ведар где сада погружен стојим, И наш ће орао бели широко развити крила Над урвинама твојим. 1889.

Ах, то је, збиља, живот лош, Јер оркан често дува, И то ме само теши још, Наш Ментор што је чува. Он музу пази као кћер И њојзи даћу спрема; Тај човек има добар смер, Штета што мозга нема!

јануара 1887. г. Али слабо богами да ћу казати где сам. ТЕЛЕГРАМИ Академији наука Париз Геније људскога рода, Наш Богдан Поповић млади, Јавите, је ли већ стигô И шта међ вама ради?

Ласкао је подло у песмама роду, И кô бесно псето мрзио је воду. 7. Ето ту је Нестор, наш грађанин славни. Имућан и виђен чиновник државни.

И анђео његов тако попадија одсад биће, Јешће с попом поскурице и рађаће поповчиће. А наш бедни стихотворац? Још ће даље шому пити, Нападаће љубав јавно, а тајну ће љубав крити.

„Кад је продан неба дика, За тридесет сребрника Наш побожни, светли цар, Дваесдевет вреди бар!“ Цар се на то у смеј дао: „Но, то видиш нисам знао!

Срећни мужеви који нисте знали Шта су „сезоне“ и модни журнали! 3. Да, стигло време сасвим нових брига, И наш се укус изменио много; Сад нема страшно укорених књига, Којим би вола „поразити“ могô.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Путујући и посматрајући, нећемо изгубити сами себе у бесконачности, ни наше личне жеље, радости и туге пренебрегнути. Наш пут ће нас водити кроз васиону и векове, али и живот земаљски.

Кадгод се уздигнем и до самих звезда некретница. Доспем ли, на пример, до Алционе, главне звезде Плејада, које наш народ назива Влашићима, ја онако са висине гледам на нашу бедну Земљу кроз духовни доглед који савлађује све даљине.

Ево једног од њих! Он носи наслов „Наш планетски систем“. Скоро стотина исписаних страна, и гомилица прибележака и скица.

Ноћ се спустила, али се на хоризонту румени пун месец, а алеја палми показује нам наш пут. Крај тога дрвореда пресечен је, као тестером, огромним здањем.

Они су их сматрали за божанства и сваком од њих посветили по један дан да би то бесконачно понављали. Тим су створили наш беспрекидни низ седмица, недеља.

Све је, дакле, удешено да не може бити боље за наш пут. Ваља само очи затворити и отиснути се из садашњости. Ја их склапам, и слушам већ ритмичко ударање безбројних

А то зато што се за њихов дневни ред брине од свег срца наш драги колега, славни математичар и први рибар у целој нашој земљи.

Наша православна црква драговољно је прихватила тај наш избор, а наша влада се сагласила да изасланика цркве призна и за свог властитог.

Промена дана и ноћи још је јаче упадљива него промена годишњих доба, и она регулише цео наш живот; једино код поларних народа стоји ствар друкчије.

Он има природан и звонак смех, а воли шалу, као и ја. Зато је наш ручак протекао веселије него за столовима осталих сапутника. Са коликим је разумевањем саслушао моје, најновије јаде.

Но већ је време да довршим ово писмо, наш воз улази у станицу Пловдива, и време је вечери. Зато морам да се опростим са Клеопатром и Александринцима, са којима

На њој љубазан дочек чиновништва нашег овдашњег посланства. Ауто нас води у наш хотел у Пери, означен звездицом у Бедекеру. Он је заиста првокласан, особито што се тиче цена. Више послуге но гостију.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

„Куд је от'шла та црнојка?“ Наш малиша час па пита; „Ласта, оче, није добра; Отишла је да се скита.“ Не скита се она, чедо; Кад настану топли дани,

Лет, лет, тичице мале! Лет, лет, лет! Отпутујте чилом срећом А дођите још са већом Опет у наш свет, Лет, лет, лет! ТЕЖАКОВА ПЕСМА У ПРОЛЕЋЕ ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО Зелени се мио брег, Све на њему живо; Доста га је

Поповић: Босиље (књига за децу) Стеван В. Поповић: Бадњак (књига за децу) Јован Миодраговић: Загоркиња или живот наш у шуми и без шума (поучна проза) 1881. Покренут лист Српче у Београду 1882. Стеван В. Поповић: Мали свет Стеван В.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш комшија, па с тобом одрастао, после те тражио, просио, па како те татко не даде за њега а он, тобож због тога, отиде у

Знаш, Станко, синко... (Трза се.) Ох, ја сам опет заборавила, опет те зовем као некад, као кад си био дете, наш комшија... МИРОН Ако, ако, не љутим се. Чак ми је мило. Него после? КАТА Па не знам, синко.

МИРОН (кади. Затим »Благословен Бог наш«... и чита нечујно. Потом узима босиљак и шкропи водом по соби, око себе, а највише по Ташаниној глави).

За мене нема Србин и Турчин, наше и ваше... (Одсечно): А ако ме вера одваја, вера ме неће одвојити! ЏАФЕР БЕГ Ти си наш. ЈУСУФ БЕГ (Сарошу, да би га развеселио): Сароше, ни ја несам Анадолац.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Зашто гробови нису поносни знаци? зашто наш свет брзо пропада и истребљује се? зашто школовани и даровити дегенеришу или изумиру у другој или трећој генерацији?

Појмови о оном тајанственом Санџаку стадоше се бркати с тренутним околностима. Ристана, то је наш свет, мученик. Газда Спаса, плав и дебео као бундева, учини се мајстор Кости мрки Турчин, и крив за нешто.

Као да је и она била у Санџаку на блату. Секи долазе другарице, оцу њеном људи на разговор. „Богами ће овај наш Коста умрети као прави правцати мушкарац. Ко би то мислио!” — говоре „другови и пријатељи”.

о свом оцу, руке му господске, од малих коштица, а кретао их при говору некако меко, на турску, вала баш као онај наш Зариф-бег, што лепо једног дана умре од господства...

— Отац наш је био севдалија: лепо уздисао, лепо певао, лепо ћутао и кроз сузу гледао. Јулица нема око Бошка Перчиновића, али има

Само је господин Јоксим, за другим столом, пецкао: — Предводи велике богаташе, и предводи сиротињу. Једино је наш Тоша могао то да састави, да буде и коза и купус. — Дупли претседник имао је ваздан посла.

Јȁ... Ништа нећемо куповати, Тодоре; а ако умеднемо сачувати, нећемо бити сироти ми, ни ико наш, па ни Јулица. Веруј мени, која сам ти из теготиње дошла, није сиромах онај који нема, него онај који је имао па

ево ћу сад да вам испричам како ме је јутрос на салашу, баш док сте ви били на гробљу, вијао бик, онај крупни наш Швајцарац, можда сте га кад видели, бео као сир с једне стране, а риђ, скоро црвен, с друге.

Једна старија хористкиња католичке цркве, која се жупником много одушевљавала, казала је једном: „Наш господин жупник, кад проговори у мраку, као да се светло ужегло.

Нит госпођа, нит дама. А нико од нас није видео тог оца с којим се толико хвалисала, нит јој кад дође ко до њеног „наш крај, наше планине...” Сирота госпа Нола. Мало се доиста заморила од тог живота без личних амбиција и задовољстава.

— Опет ме упропастио онај Грк наш. — Грк је одличан професор, кажу, и ти имаш да учиш колико од нареди. — Није учење, Нано, знате и ви добро да није;

Добро, добро, извини... А имаш канда и рукавице; откуд ти то? Мораш ти увек да измислиш нешто мимо наш свет. Напослетку, добро, лепо ти стоје у том џепчићу рукавице.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

пусти; — тек што јестество затруби и радосним птичице гласом ратар на своју њиву, пастир с овцама на ливаду поити — наш млади Роман, који је петнајсту годину већ навршио био, оседлавши коња, којега њушка дим издаваше и копито варнице

себе изобразе, или, боље, избезобразе, и којима по џепу туђи дукати звекећу, сасвим други метод у овој струки имаду. Наш Шандор (то је име путнику кога је кум Алексом крстио), како дође у село, метне свилен пруслук на себе, углади косу,

— »Оћеш ли допустити да те донде отпратим?« Роксанда ништа не одговори, и наш учтиви путник узме је под руку и пође даље.

сво воспитаније у том полажу да су им синови слободни, то ће рећи безобразни, сасвим други начин имаду, који је и наш путник, као момак из високе куће, врло добро испекао.

— — — Случај је хотео да се преко једне мале шумице прође, које наш благоображенија жељни путник на своју корист употреби.

оће, или како уме, или како достиже (то није свеједно), а ја идем даље стари рукопис превртати, који придодаје да се наш млади путник с Роксандом венчао (опет мало изгрижено), да се прекрасно детенце родило (опет изгрижено), најпосле да је

које је сам у солдачији примио, једним словом, о свему што је војнику знати нужно, опстојателно му поњатије да. Наш Роман сад тек нађе елемент свога живота. »Овамо, децо,« — рекне он својим содрушцима — »сад ће се играти!

О простијима, који своју децу на посо гоне, овде није реч. Овом дакле похвалном примеру наш свештеник следујући, науми своје питомче с определенијем упознати, и је л’ могао боље намеру у дејство привести него

Ово је идеал који је наш Роман себи достићи изобразио, и ја не знам је л’ боље изабрао него Дон Кишот и Нови Амадис.

Видиће се међутим даље да је наш Роман, где гођ је нужно било, новаца имао; премда ја нисам никада дукат у мојој руци видио. — »Како то?

— Проча чуда што аљине праве наћи ћете код нашег Рабенера. О новом комплиментирања начину који је исти пријатељ наш изнашао, на пример: ја желим вашем изрезаном фраку добро јутро; ја се препоручујем у милост вашег извезеног пруслука;

Знам да би госпоје другојаче известије о њиовим аљинама и о тјехже дјејствију дале, но будући да наш циникер само једно јапунџе преко тела има, зато мислим да би против доброг тона било њега у друштво наше уводити.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

перо из левог крила Да ми песма буде примљена БОЈ НА КОСОВУ ПОЉУ Јашемо певајући пољем У сусрет оклопљеним змајевима Наш прелепи вучји пастир С процветалим штапом у руци На белцу небом лети Побеснело жедно оружје Сâмо се насред поља

моји мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта да

црна преостала крви Уједи страву за срце Уједи и облак и камен и време И отвори црну ружу у ваздуху Је ли ово наш свет или није ЗАПЕВКА Водама вас расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

У то доба, када сам проходао, најважнији је догађај био: поступаоница. То је онај лепи наш обичај да се детету кад прохода ломи погача над главом.

да би примамиле и сваку другу владу, — Давид Мешулам изнесе један случај међународнога значаја, при коме је један наш поданик тешко страдао, ради чега морамо, угледа нашега ради, прибавити сатисфакцију.

Случај, који нам је Мешулам изнео а који је уосталом и свима нама био познат, био је овај: наш плован провукао се једнога дана испод плота и отишао у суседно двориште у тренутку кад суседни плован није био међу

У каквој је намери наш плован отишао међу туђе пловке, влади није било познато, али је на њега тамо крвнички насрнуо плован домаћин и тамошњи

пас прво насрнуо, напусти пола очупану гуску, дохвати једну каменицу и прими на себе отворену борбу са псом, бранећи наш бок. Да је на таквој ситуацији остало, ми би искористили победу до краја, али је дошло још једно изненађење.

Тако се још једном потврдила она историјска истина да често мали узроци носе велике последице. Разуме се, наш се пораз није само на овоме завршио. Последице великих светских судара осећају се тек после рата.

“ Гости су, разуме се, као што је и ред, утешили са неколико речи ојађене родитеље. Тако, на пример, наш комшија, иначе бакалин, рекао је: „Мало је несташан, али то не мари.

Али, руку на срце, није се наш катихета задржавао само на библијским причама; улазио је он и у суштину Христове науке и управо због те суштине мал'

Кад год пишем неком старијем по чину од себе, ја метнем знак дивљења. Али наш секретар иде тако далеко да ставља знак дивљења чак и крај фразе: „Ти си магарац!

У та основна знања спада и то да је Земља округла, у што је наш професор на све могуће начине покушао да нас убеди. деца су ближа богу, па тим самим ближа и религији.

А ваља знати да је наш професор географије имао доста тешку руку и да се врло радо њоме служио. Док би говорио о земаљским стварима, о

“ И како тај задатак није умео тада да реши, никад ни доцније у животу није успео решити га. А један наш велики трагичар, који је догурао био до виших разреда гимназије те окусио и вишу математику, ено га још и данданас

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац. — Где, где? — упита запрепашћено командир. — Прођоше малопре. Један ескадрон.

Командант дивизије Терзић очајан је и позива артиљеријске официре. — Господо — говорио је он — наш положај врло је тежак и критичан. То и сами видите.

Избеглице из северних крајева, које већ данима одступају заједно са нама, остају занемеле, јер виде да је наш слом потпун. Њима је најтеже. Кућа им је пропала, даље немају куд, а овде никога не познају.

Док смо били још у Ћуприји, наиђу једнога дана мештани у наш бивак и доведу једнога мангупа коња. Веле, сигурно је из нашега пука.

смо пред зору стигли на врх стиже наређење да се вратимо хитно назад, јер су Бугари пробили на другом месту, и сад је наш положај у питању. Могу нам још заћи иза леђа.

Али наши су храбрији и много интелигентнији... Било је то баш пред вече... Налети руља Бугара на један наш истакнути положај, упаде у ровове и наши нагло стрчаше са брега. Мислиш да су се распрштали... Боже сачувај!...

Гледам са осматрачнице како једна бугарска хаубичка батерија у бежању налете на наш стрељачки строј. Сколише је са свих страна наши пешаци. Ухватише је. Али, шта вреди!

— Јесте ли, господо, сви ту? — прелете очима преко нас. — Дакле, историјска одлука је донесена... Наш правац даљег одс... — брзо се поправи — кретања је ка мору... Али пред нама су, као што видите, непроходне планине...

— прекиде ћутање капетан Станиша, као да се нада не би ли се ово страшно решење изменило. — Добићете... Господо, наш народ вели: „Договор кућу гради.“ Али ми је разграђујемо и није нам ни потребан договор...

— Бре, Грујо, личиш ми на певца коме су исекли реп. — Вала, господин поручник, умало да изгорим ноћас. Заспао наш пожарни и подухвати нас ватра. Ја добро прођох.

Војници се разместили по шупама, а ми одабрасмо неке црногорске куће. Рекоше нам да овде има и црногорске војске. Наш командант пука, увек тактичан и уљудан, сматрао је да као најстарији официр српске војске треба да учини посету

Уживај само. — Он се спусти прекрштених ногу, вукући и нашега команданта. А наш командант обукао лаковане чизме са високим сарама, па му још и сабља смета.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

би за њим долазио ма један гори; Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао Страх ништавила крајњег Кад ме мори. Наш син, наш брат, наш унук Никад непрежаљени, Јован, Умре у цвету своје младости На двадесет и прве године рођендан.

Наш син, наш брат, наш унук Никад непрежаљени, Јован, Умре у цвету своје младости На двадесет и прве године рођендан.

Наш син, наш брат, наш унук Никад непрежаљени, Јован, Умре у цвету своје младости На двадесет и прве године рођендан.

уцвељена мајка исплакаће до слепила зени; О јадни сине, Зар си широку своју собу за тако уски променио стан! Наш син Јован Био најбољи ђак; Од свих другова љубљен И мио, Као крин међу девојке носио мушкости знак.

Наша религиозност, наша обраћања богу, наш фанатизам, је свакако данас између нас и нечег још у чије смо бивство тако често неизвесни.

Дрво те је моје одњихало на својим гранама. Сунце Ја сам ватра, ватра, огањ! Сунце, Сунце, ватрени дотицај наш изнад рођења. Сунце Како је смешан и напет. да ли ико види то чудовиште! Сунце, Сунце, ти ћеш умрети такође.

Попнем ли се на планински врх рођења, да сагледам даљине Или руку неку нестварну кад се појави и узбере Наш сан, кога је река требало тек да полази, Међ одблесцима чуда мисао се тек с болом разбере.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ВАСКА Е, какве пушке! Само нека им она, Коштана, запева, па не само пушке, већ ће и главе побацати. А нарочито он, наш брат, красан наш брат! СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви.

Само нека им она, Коштана, запева, па не само пушке, већ ће и главе побацати. А нарочито он, наш брат, красан наш брат! СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

36 НАШ СТАРИ ДОМЕ 37 ГОСПОЂИЦИ 38 ЈЕСЕН 39 БАДЊА ВЕЧЕ 40 ВОДЕНИЦА 41 НА ПО ПУТА 43 ЈЕДНА СУЗА 44 ПОЗНИ ЧАСОВИ 46 ЕЈ КОЊИЦУ 48

Но касно, кад се мјесец јави И прелије срмом врх модријех крша, Тамо гдје у грму прољеће лепрша И гдје слатко спава наш јоргован плави, Дођи, чекаћу те!

И свуда Просуће се мирис плавих јоргована; И пахуље сњежне падаће са грана У наш бистри поток што баштом кривуда.

Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô! Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô

Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô! Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô чежња једно срце

Тешко нама!... Ено, туђин се весели И сва блага наша отима и хара... И Бог му помаже и њиме се стара, А наш црни сељак црна хљеба жели. На убогом пољу свога завичаја Он не пјева пјесму весеља и жетве...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Митолошком односу према природи ништа није сметало. У томе погледу наш човек с краја XВИИИ и с почетка XИX века мало се разликовао од својих врло далеких предака.

То се лепо види и из једне старе мексиканске песме: „Шта је наш земаљски живот? Зар има мртваца међу нама? Не, они живе далеко на небу, тамо где су утеха и наслада.

Код Константина Филозофа одлуку о „нашем“ поразу донео је „наш“ бог у складу са хришћанским учењем да се за страдања на земљи добијају награде на небу.

Али наш народни певач био је, изгледа, у много већој мери паганин него хришћанин. Управо, за њега се може рећи оно што је Коцју

Он је био први наш човек коме су Турци учинили неправду и који је осетио горчину издаје. Али није клонуо. Пре боја, остављен од

дао да живи неколико векова, од Душановог до хајдучког времена, да другује са свима јунацима и да им буде старешина. Наш народ је вековима био сужањ, наша земља је вековима била непрегледно крваво разбојиште, под сабљом и копитом.

нашој народној поезији, па и у поезији неких других балканских народа који су вековима живели у сличним приликама као наш народ. Узета у целини, ова личност представља нешто потпуно ново у светском песништву.

Занимљиву белешку о хајдуцима оставио је Вук Стефановић Караџић у Српском рјечнику: „Народ наш мисли и пјева“ — каже Вук између осталог — „да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде.

Али, ако је за поређење умео да пронађе разнолике форме, и врло оригиналне поред стереотипних, наш народни песник — и то је његов најкрупнији недостатак — многе и многе ситуације изражава увек на исти начин, истим

Но по методу описивања наш народни песник, углавном, не разликује се од Хомера. Сви наши описи, били ошпта места или не, могу се — као и Хомерови

Тако исто, мада у мањој мери, поступа и наш народни песник. Хомер, на пример, слика (у Илијади) Парисову опрему приказујући његово опремање.

Хомер, на пример, слика (у Илијади) Парисову опрему приказујући његово опремање. На исти начин наш народни песник приказује Грујичино одело и оружје (у песми Новак и Радивоје продају Грујицу): Уранила

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Ма шта ти то гунђаш? — упита га Јованче, његов друг из клупе. — Ништа. Наш се учитељ зове „господин Паприка“Јави даље.

Охо, ево га! Ево још двојица! Иха, брзо хватај, у њедра трпај! Наш бјегунац, задихан и црвен, већ је био на ивици Прокина гаја.

Мачка на полумрачном тавану сеоске куће, уз опасно зузукање оса, које су малишану сметале и поквариле му мајсторију. Наш предузимљиви Стриц сад се поново поставио у засједу да сачека ове двије делије које су чамиле у школском затвору, „у

Стриц је докон јахао на грани старе букве, а Јованче и Мачак су водили озбиљан разговор. — Како ти се допада наш логор? — испитивао је Јованче. — Добро је сакривен у хладовини... — А шта ћемо кад удари киша?

Ту је још дуго чучао у жабокречини, крстио се и гунђао: — Оче наш, иже јеси, оно је био сам ђаво! Како ли је само наоружан, све звони!

Стриц се просто завали од смијеха: — Аха-ха-ха, чујеш ли, Сивче, како наш јунак струже! Још неколико пута запитао је Сивца шта мисли о Мачковој храбрости, али како се магарцу очито није

радио је дуго година у Америци као рудар, фармерски радник и каубој (чувар стоке) а кад се отуда вратио, мијешао је у наш језик много енглеских ријечи, жену Мару звао је „Мери“, оца Ђурђа „Ђан“, а сина Николу „Ник“.

— Дјечаци! — поче Јованче. — Ми се морамо заклети да нећемо ником казати гдје се налази наш логор, да један другог нећемо издати и да ћемо један другог свуда бранити и помагати.

Вањка Широки који је читаво вријеме ћутао, одједном се јави: — Наш је Николица најмањи мећу нама, а ипак је учинио за наш логор више од нас свију. Оставио је тамо оно што највише воли.

Широки који је читаво вријеме ћутао, одједном се јави: — Наш је Николица најмањи мећу нама, а ипак је учинио за наш логор више од нас свију. Оставио је тамо оно што највише воли. — Богами, баш јесам! — искрено признаде малишан.

учитељ изненадио је Боку баш кад је овај пред читавим четвртим разредом гласно рецитовао своју најновију „пјесмицу“: „Наш учитељ баш је слика, нос му црвен ко паприка!“ — Сад ће се теби црвенити нешто друго!

— Па ти си се отимао да први уђеш, ти си открио пећину, лампа је твоја. — А ти си наш командант — прекиде га Мачак. — Ти треба свуда да си први.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Нека нам да, ако н блудним синовом, на наш прст прстен и обућу нам на ноге, ако и нисмо подносили прекодна тегобе и од сунца пече!

БРЗИ КОЊАНИК А наши зли и добри данци уједно ка и сенка скоро промичу и пролазе нам. Наш живот, кано брзи коњик хитро иде да нас стера и скупи на крај света, концу нам житка овога.

И остали наш овај привремени пожитак светоподобно и богоугодно би доконали, и правоверну нашу војиштанску господу, — јуначне над

И што наш господин јоште чини на води? Посвећује све воде, а и зли, личући му на крв. ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА За кога је страх, —

Блага вносит вса в дом наш са собоју, Ђавол мусит уступити са злобоју. Тешите се с того же Христос ва веки Царствовати будет в небе с человеки...

Ушла си на весеље твога господина, ама и наше си весеље, ти сама у нашој грижи. Каде си нам за потребу на земљи, ти, наш град великога цара, место тврдо које ће нас од свакога зла заклонити, и скоро трчиш нам у помоћ ка јелен.

Та што је то, о драги господине наш владико? Ти си само један прав и истинит и прав је твој суд, те свакоме по себи издајеш послове своје и у томе по

Многи и од синовства им одреку се и свега очина им добра одрину их. Ама наш од Бога нам дат судија, наша свест не чини с нама тако, нити нас никад остаља не светујући и карајући; ако једанпут,

знате ли ви то, нисам ли ја вама много викао и говорио, подајте ви мира детету и ништа му зла не чините, брат је он наш, од једнога отца смо сви ми! И ето, сад је приспело оно доби те његова се крв изсикује из наших руку!

бедену молећи сузно се мољаше говорећи: »Смилостиви се на нас грешних рабех твојих, владико господе Исусе Христе, Боже наш! Устани, и помози нам да се разиђу врази наши и ишчезну ка дим, те истију кано восак испред силе ватрене.

Али од њих похуљени Христос, Бог наш којино свуда види где се што чини, изаради намољења му за христјане да не изгину пресвете девице Марије блажене му

Туђу штету мнимо него ли наш који добитак, да је бољи. О НЕПОТРЕБНОМ КИЊЕЊУ ТЕЛА Ако ли се ко хвали, јер не једе меса ни вина и ракије пије, што

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Све ово морало се испричати да виде читаоци пред каквим је амбисом врло лако могао бити и наш јунак Мане кујунџија. По решењу фамилијарног већа, Јевда узе преда се једнога дана сина Манчу.

Е, како то?... Ники ме ич не питује, а белким сам мајка!... — Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет...

Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!... — Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи!

“ — Ех, ех, аџамија, па лудо... — Виде ли, Јевдо, што ни с напраји оди наш варош?! — Лелеее! — хуче Јевда. — А татко му Петракија тури га у новине и рече: „Од данаске ми веће Митанче неје

(Даде си једну ногу на првога мужа Циганина, па се удаде за Мичу.) Познаше се ласно. Сећа се све убаво за наш варош!... „Бре, зар такој напраји, Миче?“ Зборе му наши. — „Што ће прајим!“ рече. „К’смет!

Али, иако је хаџи Замфир имао строге и, тако рећи, несувремене погледе на школу и писменост у односу на наш женски свет, ипак, баш у исто то време, није налазио да је то тако страшно ако његова мезимица, његово чупе Зоне,

— Лелеее! Што се напраји оди наш варош и оди девојчики у садашњи земан! Тугооо! Нема више девојчики!... Беше!... Беше!... Саг татко и мајка — ништо!

Код Мане кујунџије се, наравно, најдуже задржаше. На њега и дрвље и камење!... — Ако си не бегендишеш у наш варош, ете, никога, што ти, демек, нико неје спроти теб’, — ласно за тој!...

— Ласно, мори, за тој! — умеша се тетка Дока, и на велико запрепашћење њихово додаде: — Чорбаџијске куће много су, и наш Мане — један си је помеђу момци и трговци и чаршилије!... — Ама неје то!... — љутну се Јевда.

Ред ли је? — наставља тетка Таска. — И Зона, и Калина, и друга инка!... Па бива ли, мајке?!... А убаво си рече наш, ете, Божин дунгерин: „Две лубеници, рече, под една мишка — не се носат!

ели кад ме питују, ели кад си ћути и промине, те сал гледа на мен’, а душа гу се смеје што гу је, ете, кеф заради наш резилак и срамоту!... Господ ги судија, — куне Ташана. — Е што ги је мило да л’жу и зборе кад ништо неје било!

није ни до редакције и експедиције, ни до ајнлегерке, него до уредника, јер је — писало је у листу — директор и главни наш уредник сву ноћ лумповао, и сад, пијан као земља, спава, и не зна ништа ни за себе, а камоли за лист“.