Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ни цркву нису поштедели: нека и она светли синовима православне вере!... Наша је гомила видела пламен; осећала је да је то мртвачка свећа на гробу српских витезова!...
Сигурно је мислио: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо!... Браћа наша и деца наша у крв запливаше да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па...
Сигурно је мислио: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо!... Браћа наша и деца наша у крв запливаше да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па...
Ах, господине, оваквим јадницама та је реч непозната, наше празне груди не осећају мелем њене садржине, а душа наша, сузама покајања изобилно топљена, заборавила је на наде благу утеху — смрт је све што нам у часовима горког очајања
Проклетници!“ Наша мала, сиромашна кућица беше на крају села. Туда су често пролазили Маџари. Мој отац их није могао гледати, обрнуо је
„Зар скитницама и бескућницима да издамо нашу храну“, рекоше, „а наша деца да гладују!... Дајте нам новаца, и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница“. „У сиротиње нема новаца!
“ „Нема ни хране!...“ одговараху немилостиви богаташи. Поскапаћемо од глади!“ Они слегоше раменима и ћутаху... Наша је кућа последња у брежанском крају.
чича-Марком у оковима лежи; тамо, опет, на ономе крају што је Галатима окренут, под оним сувим багрењем, онде је наша остављена кућица коју су Маџари три пута палили, у којој сам љубила и плакала...
домаћини, а ја бејах њихов гост из далека, примљен и угошћен, а по тим мрким планинама шетао сам се баш као наша господа по парковима, с том само разликом што мене у мојим мислима никад не узнемираваше музика или церекање
Да ли са ишараних дуварова или због шарених гостију? Знам толико да у Србији мало која паланка наша нема „шарене каване“, а свака кавана има и шарених гостију... Ено, па их гледајте!
Баш пре, кад оно беше свадба врајла-Јуцина, приповеда ми наша госпоја протиница да је у тас бацио два небушена цванцика, а кад му је уочи Св. Николе г.
1871. БЕЛА КУЋИЦА Давно је то било, ал’ тек има још људи који се сећају како је наша мала Србија у оно време изгледала. Путови како је богу воља!
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ето како су постала сва привидјенија и страшилишта, летући змајеви, виле и аждаје. једну ноћ на месечини, наша стара слушкиња Угринка уплаши се од своје сени; јао њој кукавици, викне, пак бежи колико игда ноге могу.
достојни су не само преваре но и поруганија; прво: што неправедно, а друго: што будаласто желе и запевају. А наша нас бака учи да ако што у срдитости и страсти и речемо да ћемо учинити, кад се гњев и страст утоле, о том ни да не
однекуд; лепи су, нека их придодам овде: Что либо дјејем, зло или благо; Многоцјено ли или зјело драго, Всја дјела наша, добра и лукава, Всјем будут јавна, не молчит бо слава.
да од вражде међу комшијама и од паметозлобија за прве обиде никакво се добро не рађа, него зло и несрећа и њихова и наша; а од блажено|га мира, слатке љубови и согласија, опште комшијско блаженство и благополучије произлази: зато све
А кад позове, онда — ил' нам се хоће или неће — морамо путовати. Наша је сва дужност старати се да кад нас позову, да смо готови поћи с чистим од злобе срцем и совјестију.
зашто познати кога још не познајемо, то нам је весма полезно, знајући како ћемо се унапредак с њим владати, Зато наша пословица вели: „Ко ме брзо превари, хвала му.
” Умерена љубов похвале и разумна жеља славе и лепа имена божествени су дарови, природно усађени у срца наша, која кад се разумно управљају к свакој благородној, својственој и општеполезној добродјетељи нас возбуждавају,
Радост и скорб две су сестре, вели наша басна. Сад да видимо која је од њих паметнија. У радости и благоденствију човек заборавља себе и бога.
Ово нам лепо каже наша стара пословица: „Нити буди овца међу курјаци, нити курјак међу овцама.” Како цело општество, тако и свак понасамо,
Наравоученије Тело наше дужни смо хранити на такови умерени начин да је здраво и крепко. Душа је наша у таковом сојузу с телом да кад је оно здраво и трезвено, и она је такова, и способније своја дјејствија чрез ум
ми управ добро желиш, мени и мом породу, како сама сведочиш, а ти одступи и удаљи се од нас колико даље можеш, зашто наша је нарав така да колико знамо курјаке даље од нас, толико су нам пријатнији; а како помислимо да су гди близу нас,
За такове учене лепо приличествује она наша пословица: „Гди су кола мудрости, ту су двоја лудости”, и баш је тако у ономе који је тобож учен а лукав и зао.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Писана је иста чаша и вашима, и нашима: у мртвом свету, крв ће наша преживети у вàшима! ШЛЕМОВИ 1. Озбиљни Енглези, с лицем у каљузи, с носем крај цвета чији мирис неста!
ТОБЏИЈА СВОМЕ КОЊУ НА КОМЕ СЕ ВРАЋА ИЗ РАТА Да колика је, светица наша, земља! Изађе сунце иза Гојкове ковачнице, обасја липу пред црквом, орах пред основном школом, амбар, општину,
Он нас учи просу и пепелу, он нас учи рогом, он нам пут показује кокошијом ногом! На том путу наше слово бледи, наша нит се тањи, селимо се у кртице и мраве!
Зар ми у Бога верујемо мање него куварица у пијачну вагу? Зар је наша нада у Господа мања од наде рибара у црва? Колико вреди наша тврда вера? Литар уља? Кило соли? Товар дрва?
Зар је наша нада у Господа мања од наде рибара у црва? Колико вреди наша тврда вера? Литар уља? Кило соли? Товар дрва? Да ли ће нам ова друга вера трајати дуже него она прва?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
) „Оде наша војска са виса на Ваљево али ни у половине није било оружја (јер су били Турци пређе све покупили што се није могло по
године [28. фебруара]. „Ми смо гонили Турке до Чачка — прича даље мој отац — наша је војска била из саме ваљевске нахије.
Сад наша три кнеза дођу у кнежине, али јоште уз пут идући поруче сваки у своју кнежину, определе дан у који ће доћи од свакога
” И тако се сврши и пореза разреже, и после кнезови купе и везиру односе. (Највећма су на гласу били у оно 12 година наша три кнеза ваљевска, и кнез Ранко [Лазаревић] шабачки из Свилеуве; кнез Никола из рудничке, кнез Петар из ћупријске;
Везир даде војсци ракије и вина на наш Божић, и наша војска, играјући и певајући, запали оне колебе од трске поред касарне, и из те ватре пукне једна пушка и убије некога
) Ја сам свуда по граду ишао с буљубашама мога оца; ишао сам с оцем и везиру. Наша војска готово сасвим је у граду владала и сав град био је готово као опљачкан: ни на топу, ни на пенџерима нигде ни
То све види паша, али нема куд. Та је наша војска од пре нашег божићњега поста с мојим оцем у Београду стајала, и град чувала, до наши̓ ускршњи̓ поста, док се
” — Ја му кажем, да се није само наша фамилија с Турцима завадила но скоро половина народа, и да су на Сави ћуприје, опет се не би лако могло прећи, „него
Турци падну на конак у Свилеуву, у покојног кнеза Ранка илити попа Луке Лазаревића, и по селу притисну ̓арати. Наша им војска пресече пут од Ваљева, и пође на Турке; а они направе од авлија метеризе и стане се, а села доносила су им
пресече пут од Ваљева, и пође на Турке; а они направе од авлија метеризе и стане се, а села доносила су им ̓рану; а наша војска била је у планини Гомилици; и тако сваки дан пушкарају се.
Но кад разумем да су Турци Шапчани, Зворничани и Срби Јадрани од Бељина у Свилеуви, ударим на Гомилицу где је наша војска.
Но Кедић и Миливој с друге стране Ваљева кад виде ватре испод Ваљева и пламење, они помисле да је наша војска ударила и са дну Ваљева почела палити, па један из Вране у српску варош, а други на Брђане у турске куће слете
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Кад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: »Наша глава! ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!
ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!« Осврте се Радан, а оно извадило из торбе главу шећера, па одломи озго један окрајак и загризе.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Како?... како?... Зар нема неваљалих људи?... Зар нису могли подметнути онде паре? — Тек, тек, тешко нама!... Наша је кућа проклета!... На њу пљују и бољи и гори!... Чак Сима... Сима бежи од моје куће!... Тешко ми је...
Да бар хоће да разговара! Па кад бих му ја казао: како је то човек коме одистине лежи на срцу наше добро и наша љубав — он би видео да је тако. Али шта ћеш му, кад неће ни да те чује чим Турчина споменеш!...
Станко набра веђе. — А што? — упита. — Кућа ће нам у пламен букнути. — Иванова, а не наша! — цикну Станко, а очи му севнуше. — Шта сам знао! — слеже раменима Алекса. — Тек мислим, боље је склонити их!...
Он ће ударити овуда друмом, јер му је намера продрети до Београда... Војске има много, али то није ништа!... Наша војска није онако велика, нема ни онолико оружја, али има више срца!...
— упита Станко. — Рекосмо! — одговорише ови. — Онда, Крстивоје, брате, нека ти је у аманет наша стара мајка и ова нејач!... Ја у кући остати не могу! Наоблачило се небо над јадном Србијом.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПЕСМА 169 НАША СРЦА 171 МОЈА ЉУБАВ 172 ОЧИ 174 ЧЕДНОСТ 176 НОМАДИ 178 ВЕЛИКА НОЋ 180 ЗА ЗВЕЗДАМА 181 СТВАРАЊЕ 183 МИРНА ПЕСМА 185 ТРЕН
Мрак болесне ноћи засипаше прахом Платане по врту, језеро прозирно; Наша срца беху испуњена страхом Туда, где све тако умираше мирно.
сазда сунца и плод оранице, Био си само Слутња, болна и стравична: Јер свака Истина духа знаде за границе, Једино наша Слутња стоји безгранична.
тамној срећи И реч једну нову ако буде дао — Ко ће знати да сам некад ишчезао Јер ту реч чудесну не умедох рећи! НАША СРЦА Ко затвара ваше очи небројене, Срца, срца, срца?
И док је све мрачна безуветност стегла, Има једно место где је прсла уза: То је горки простор у који је легла Та наша самотна и исконска суза.
ИИИ Ти си лука где се савију сва једра, Пут куд бесповратно пређе нога наша, И седам влашића једног јутра ведра, Последња молитва и последња чаша.
КЊИГА ТРЕЋА: ЦАРСКИ СОНЕТИ Пријатељу др Војиславу Д. Маринковићу ЦАРСКИ СОНЕТИ ЦАРИЦА Ти си лепа наша царица у круни, С десет дубровачких пажева; и греје С тебе сјај драгуља што донеше пуни У Котор бродови с Кипра и
ВАРДАР И уста пророкâ и мишца јунакâ, Напише се снагом твоје свете капи. Сад кроз наша срца иду крупни слапи Твојих светлих струја и огњених зрака.
Као твоје ждрело што не зна да скрене, И међе су срца неменљиве, преке: Наша душа има боју наше стене, И наша крв тече куд и наше реке.
Као твоје ждрело што не зна да скрене, И међе су срца неменљиве, преке: Наша душа има боју наше стене, И наша крв тече куд и наше реке.
Јер ствари имају онакав изглед какав им даде наша душа. 2. ОСТРВО ПАПАГАЈА Острво без људи, у пределу мора куда бродови никад нису прошли.
Беше тада славна а сад си и света, Певај сва крвава кроз њиве и луге. Наша звезда славе сад и даље цвета: Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Зар ти, забога, није жао да ја под старост чекам од другога кору хлеба, и да ова наша дечица служе туђину?... — Па онда поче јецати. — А шта си ти узела мене заклињати децом и плакати нада мном живим?
А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке сухе, и час пô понавља: „Боже, ти нама буди пријатељ!
Сломљен брод потоне, и ништа се више не види. И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике. ИИ Наша школа била је у једној простој дашчари.
Од неко доба наша се преписка врзе само око Ане. Ја то чиним, ваљда, стога да ти не би помислио: „А, сад се ућутао, сад ништа о њој не
Кô бајаги слике, а изгледају кô да их је наша кухарица бркљом правила. Ја се противих и држах крепко отворену књигу коју она покушаваше да затвори.
Питао сам их, као у шали, шта би они радили кад бих се ја оженио њоме, шта би рекла наша мати на све то, итд., итд. Писмо је било написано пола у шали пола у истини, или, боље рећи, тако да сам се ја у свако
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И један и други поп из овог места где се наша прича развија, могао је зачудо и за приповест много крофни појести. Већ чисто човек да не верује!
Па тако је то било и лети и зими. Ето баш у петак, кад и отпочиње управо ова наша приповетка, чим се спустило вече и вечерали, диг’о се поп Спира и прегрнуо попадијину зимску велику мараму, којом се
— Та оно знате, то би значило искушавати бога кад бих одмах тражио то. Треба се упражњавати у стрпљењу, то је наша прва дужност, велим ја! — додаде г. Пера. — Та, но, но!
— Баш красан, фајн млад човек! — вели гђа Сида. — Како само лепо говори, к’о из књиге. Бадава, наша Богословија може се пофалити што тако васпитана младеж излази из ње. Фини младић к’о из штифа, к’о из штифта!
сретније матере што им ћерке нису тако пасиониране за науку и за читање, па кажем у себи: »Боже, како је, ето, ова наша госпоја Сида срећна мати!
— Ето, сад ја на крај срца!... Та јеси вид’о само како су салетиле оног јадног момка, па не може наша Јуца до речи да дође... — Па... нека! Шта то фали! Може се сутра, прексутра сита наразговарати.
Ако је за разговор, то код вас никад није изгубљено. — Но, и ти си ми неки красан отац! Та и куд ће се ова наша мерити с оном њеном!! Тако и на балу, тако свуд, свуд... Увек ова наша оде у запећак. Та знам је само на балу!
Та и куд ће се ова наша мерити с оном њеном!! Тако и на балу, тако свуд, свуд... Увек ова наша оде у запећак. Та знам је само на балу! Оно има, има играња... ал’ оно њено... већ, већ...
Сем тога, видеће шта је било и у једној и у другој кући после оног догађаја. »Свако чудо за три дана«, вели наша пословица; па тако је било и са овим догађајем.
Кад је била близу Феудвара, Сусрела је три млада дротара: »Ди са пошла, Маџарева Јуло? Ди да идеш, наша бити мораш!«... Један скида златне белензуке, Други скида дукате са врата, Трећи вели: »Пољуби ме, Јуло!«...
Та отац је тек! — Ћиро! То је већ штогођ друго! Друго је наша Меланија, — а друго она њихова ландпомеранце!... Младић лепо васпитан, изображен, па тражи спрам себе и свога
— смеје се путник — не замер’те ми, ал’ ви лепо говорите српски; а ја сам већ сасвим мислио: научила, боме, наша госпоја Јула тамо немачки, па се одродила, па српски ни бекнути.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Не памтим ко беше, само знам да га мртвог нашли негде у јендеку, у кипти, и понели га. Па, пошто је наша кућа била прва од улице а онако висока, окречена одударала од густог мрака и кише, то га донели к нама.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Не знам ништа о томе. Попа зове попадију. — Знаш ли ти што о томе како је наша Јелка удадбу Савкину уговорила? — Не знам ништа. — Е, па добро, господар-Чекмеџијићу.
— Ах, Беч, — то се не зове путешествије. Путешествије је кад се иде нах Париз, нах Лондон, као што је наша мадам гувернант правила — то је! — А јесте л’ били кадгод у Београду? — Нисам. — А у Шапцу?
— Узмите за искреност што ћу вас сад питати. Како вам се допада наша Марта? — Прилично. — Тако исто и она о вама каже. — Мило ми је! — Чула сам да бисте је ради узети.
— Разумете мираз? — Погодили сте. — Наша Марта има хиљаду шајна, и то одма’ готови’. — То је мало; јако сам се истрошио.
— Тај неће на штету бити, штавише, учен човек, може од њега свашта бити. — Па, видите, још штогод да вам кажем. Наша Марта је тако васпитана да може целу кућу сама водити, и покрај тога, што се њеног разговора тиче, може међу
— А венчање? — Ја мислим, може бити до четири недеље, — рече чика-Гавра. — Ја држим да је то врло рано, јер премда наша Марта има већ доста спремљено, ал’ сам рада да још приправимо. Зато нека буде шесте недеље.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Слути, она, на пример, да је од свега овога што се ради у овом грозничавом кртичњаку доле, једино добро оно што је она наша велика сеструшина Русија, свршила. Тако ми Бога јединога само је оно добро, а све ово друго је ништа.
И опет ја не могу а да не слутим: како је једино добро оно што је она наша велика сеструшина урадила, јер једино тамо невидим оног старог црвљивог намештаја и соба ми се њена чини чудом
Африка
Одједном смо сасвим у мраку. Једино се још беласају наша одела. Враћамо се између бенгалоа кроз густину тропског расадника који се, не знамо на којој линији, претвара у
То исто сунце што је на нашим ширинама добри и мили друг, под чијом се топлотом пријатељства расцветава наша крв, овде је за белца највећи душманин, једини непријатељ који га прати у стопу и с ким се не може измирити.
док се спремамо да лежемо, сви црнци долазе на наша врата и љубопитљиво нас гледају То је прво вече да имам да ноћним са Н–ом.
Предео је био бескрајан, а наша кола на њему: мала покварена играчка. Шофер је радио на расклопљеној машини а сви наши црнци били су око њега.
Пут од Бамака до Бадумбеа је велике лепоте. Велика жута трава саване, златна као наша зрела жита, али толико виша и крупнија, њише се између џиновских грчевитих стабала фромажеа који ће се ускоро крваво
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
се (премда су гдикоји баш овим поводом то исто напомињали), но из тога највише узрока ово наводим да се види какве је наша литература среће, гди сирјеч списатељи све силе ума свога на приватна дјела обраћају, а к сочиненију дјела једног,
МИШИЋ: То је баш штета! Ови су коњи први били у вароши. Али како се то баш тако догодило? ЈУЦА: Знате како наша пословица каже. „Скуп двапут плаћа.
БИВШИ, ПЕТАР ЈАЊА: Ето моја верна Петра. — Синко Перо, да сучиш рукава и дериш Мишко и Галин, да си помогнимо у наша невоља. Јеси разумио? ПЕТАР: А? ЈАЊА: Проклету уву твоју! (Мишићу.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Сад знамо што смо пуни рана! Возе га у ариште као арамију и ребелијаша, јер тражи наша права! За нас нема суда. Него ариште и два хусара! Убиће га, пази шта ти рекох, у аришту Осека!
Ја ћу молити мога старца, Стритцескога, да тера све то до високографскаје екселенције графа Гајсрука. Чуће се и наша!
Ана, висећи на руци Павлу, весело се сад смејала: „Чим од тебе стигне порук, Павле, ето нас до Беча, да тражимо наша права!
– Не дамо људе да ору и копају, за Херрсцхафте! Ми смо привилеговани национ! Крв наша је расута широм Европе. Ово је наша земља, на сабљи добивена – мит дем Сäбел!
– Не дамо људе да ору и копају, за Херрсцхафте! Ми смо привилеговани национ! Крв наша је расута широм Европе. Ово је наша земља, на сабљи добивена – мит дем Сäбел!
Зачуђен стварношћу, која бива сасвим друкчија, него што је наша воља жели да буде. Стварношћу, која је сасвим неочекивана, а ипак последица наших, сасвим друкчијих, намера.
То је велика срамота, и Вијене и Срба. Велика наша невоља. Ни прва, ни последња. Шаље им се нека милостиња, тек да не помру од глади. Писало се и Плацкоманди, па ништа.
Треба пити, каже, да све наше бриге заборавимо. Ум је наш за морем, а смерт наша, можда, за вратом. Поп се онда загледа некуд у даљину и престаде да пије.
Да му то ни наша худа сиромаш никад неће заборавити. Клањам му се и дошао сам да сведочим како сам отишао до Беча као и други и добио
Ни песма наша неће се тамо чути, кроз коју годину. Росијски амбасадор у Бечу, каже, чини Аустрији велику услугу, кад нас пресељава у
Ни једна наша фесара, мајку им, није дотле стигла! Божич није ни сањао, шта се његовој жени спрема. А Божичка је, о оном што се
При томе је свима њима дала и куће подићи. Каквих наша нација никад није имала! Брат је лагао, брату. Није било онда чудо да је, те јесени, навала Срба, кроз Карпате, била
Теодосије - ЖИТИЈА
чуђаху се чудесу чудноме које Бог учини с њим, и сви га грљаху говорећи: „Мрежа се поцепа и ми се избависмо, помоћ је наша у имену Господњем.
Јер када сте ви отишли од нас земља се наша безакоњима најшим оскврни, и убијена постаде крвљу, и у плен иноплеменицима падосмо, и непријатељи наши исмејаше нас,
А понекад бивамо кажњени за наша сагрешења, што се не кајемо за зло и не обраћамо Богу. „Јер многе су ране“, рече, „грешнику, а онога који се узда у
И често родитељи његови поводом тога бејаху нерасположени због њега, и говораху му: „Бруко породице и срамото, наша, зашто са друштвом радовати се не изађеш, него свагда ћутиш и безгласан као да си у жалости за киме ходиш?
Тешко мени, слатка моја светлости, како те се лиших? Где си се свио? Где си сад када си мене оставио? Мати ме је наша теби оставила, а ти си ме немилостиво у пустињи саму оставио и бегом одбегао јеси.
Теби се међу људима место не нађе, па си у наша пребивалишта дошао да нас протераш, и наше стене и пештере себи у део неправедно наследио јеси.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
“ Наша је „да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“. Као што је напред речено, ова дуб
Срби старци, који бејаху живели у слободној Босни, говорили су омладини: „Наша је властела била оваква као и ова господа, а пропала је у Косовском боју“, и наставили су причати о подвизима Милоша
године, и стари људи говоре данас о времену када су сви били везани једном вером („наша една вера, рисјани људи“). Изузевши у косовско-метохијској области и даље до Прилепа ови људи нису имали у народним
Њихово понашање и држање су били пуни достојанства. Код сељака су уживали врло велики углед и они су их звали „наша моћна господа, звеличајна и зможна“.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Кад смо се после једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу – овде је одмах наша соба за спавање – и, колико сам ја видео, све је било у реду.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Извукли смо се из врбака носећи читаве нарамке у наручју, али наша одела било је жалосно погледати. О ципелама да не причам.
Фабрика мог очуха била је мало по страни и њен је димњак надмашивао све куће, па чак и торњеве цркава. Наша гимназија, саграђена у некој мешавини готике и барока, са читавим чудом кулица на крову, изгледала је као картонска
Не, то није долазило у обзир! Станика, такође! Наша зграда није имала звоно. Зато су га имале друге и све је то личило на примењен час психологије.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— То сам баш љубопитан видети. — А банда та иста, наша банда. Чамчу зову гости, ишту карте. Сад већ Шамика све зна. Попије, плати и удали се. — Доћи ћу, — излазећи рече.
Међутим ће се о томе и са оцем договарати. Састане се са оцем. — Отац, Лујза ће опет бити наша, и да не мењам веру. — Како? — Поручила ми је да ће доћи у Будим.
— Могу вас од матере запросити? — Можете. — Ако буде противна? — Дужност је запитати је, друго је наша ствар. Уговор је готов. — Видите, Јуцо, и ја сам несрећан. Прво у породици, као што је свету познато.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Сладост јест и наша Русија. Богу творцу молим сја да узрју пут свој и Русији појду. Име Русије! Р – јер је Рождество.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
до 15. године, што указује на повећан значај који придаје наша патријархална култура управо овим важним, кризним фазама у развоју.
На пример: „Тако ми деце!“; „Пород не одгајила!“ итд. У једној од приповедака Вука Врчевића каже се да је „наша старинска клетва вазда најтежа била: ’Тако ми се не утрло три сјемена: људско, скотско и земаљско!
Осим примарно уметничке литерарне функције, наша народна књижевност има и изразиту етичку, васпитну функцију. Тихомир Р.
), као и способностима апстрактног мишљења и закључивања.⁵⁶ Наша усмена књижевност, почев од најмањих говорних творевина (израза, изрека, здравица, пословица, па до прича и епских
Дакле, слободно се може рећи да је наша усмена књижевност, с обзиром на њену високу естетску и етичку вредност, битан чинилац не само говорног развоја детета,
⁵⁴ Ђорђевић, Т. Р., „Српски фолклор“, у ННЖ, том 4, Просвета, Београд 1984, с. 19. ⁵⁵ Винавер, С., „Јакоб Грим и наша народна поезија“, Југословенски расвит, 3—4, 1934—1936, с. 82.
136. ⁶⁰ Маретић, Т., Наша народна епика, Нолит, Београд 1966. ⁶¹ Ђурић, В., „Српскохрватска народна епика“, Антологија народних јуначких
С., „Игра и њена улога у психичком развитку детета, Предшколско дете, 1, Београд 1971. Винавер, С., „Јакоб Грим и наша народна поезија“, Југословенски расвит, 3—4, Београд 1934—1936. Волф, Б. Л.
Маретић, Т., „О народним именима и презименима у Хрвата и Срба“, Рад ЈАЗУ, 81—82, Загреб 1886. Маретић, Т., Наша народна епика, Нолит, Београд 1966.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
риса у кавезу који као човек тамницу ломи, за свако гоњено звере, за звериња срца животу одана, за сва њихова и сва наша зверства и добра богодана, помиловања! ЗА БОГОВЕ Тражим помиловање за богове, за глас рђави што их бије.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Али, после читања, на врху језика ипак остане неизговорена најважнија од свих прича – наша сопствена! Тада седамо за сто и почињемо да пишемо, после безброј томова сабраних дела славних мртваца, пишемо као да
попо, напоље, Да видимо како је, Како војска маршира, Подигла се прашина, Како војска ступа, Подигла се лупа; Како наша снаша Љуби кочијаша, Кочијаш се поноси, Неђе капу да носи, Ја му купим шубару, Он са њоме у бару, Ја му купим фес, Он
када Принцип пуца говорећи са папучице аутомобила: »Дошао си Босну походити, српски не знаш добро говорити, Ево Тебе наша граматика, из мојега авутоматика!« Али стари В-ићи помреше, а млађи се разиђоше по свету.
све даље и даље, и ми за њим: омлитавели бивши играчи клиса, а за нама наша деца; моле да и њима дамо да се играју те чудне игре, а ми им вичемо: »Бежи кући!« — и све даље и даље газимо стрњику.
—Твоја мала? —Моја. —Како је само слатка! Сузи, дођи да видиш Макијеву ћерку — право луче! »Наша симпатична Сузи одиграт ће вам оријентални плес са веловима!
Хајде, буди човек и признај зашто си оставио пиће? – Могао би да напишем есеј о томе! Али, ево укратко: наша пића су оччччајна! – Опа! — рече жена, — Господин сад више воли фрррррранцуска вина! Борррррррдо! Мушкат! Совињон!
Матавуљ, Симо - УСКОК
задуго пушаху ћутке, па кнез започе: — Шта мислиш, Јанко, има ли ђегођ на свијету земље и народа као што је ова наша? — Ја то не знам, кнеже, јер не познајем вашу земљу.
— рече он и скиде калпак. Мргуд настави: — Ти лијепо знаш, синовче, да је твоја радост и наша радост, да је твоја жалост и наша, да, као што нам се не би досадило уз тебе се веселити, тако нам није дојадило ни уз
Мргуд настави: — Ти лијепо знаш, синовче, да је твоја радост и наша радост, да је твоја жалост и наша, да, као што нам се не би досадило уз тебе се веселити, тако нам није дојадило ни уз тебе туговати, а ипак се, ево,
Заробисмо полковника, тринаест официра и три стотине деведесет војника. Сахранисмо наша три главара и двадесет војника, а они шест официра и сто педесет солдата. Нађосмо четрнаест топова хране и џебане.
Све редом почеше приступати и љубити кнеза у руку. Поп преузе: — Докле смо се ми били с Французом, наша су се браћа у Шумадији отимала од Турака и не могосмо им помоћи.
Ја имам унука, а он два синчића, па ако бог хтједне и наша ће натрага бити главарска; а ако бог буде судио да се нас двојица истражимо, истрага ће бити добра, јер има ријеч
“ И препоручујем ти да не браниш женскима да ти руку љубе. Ти си сада једна пушка наша, па није лијепо да им не допушташ да те стимавају!
— А послије тога ипак владика остаде вјеран Русији? — Остаде, разумије се! — рече Крцун. — Образ не дâ друкчије, наша је вјера! — А реци ми, молим те, шта је управо гувернадур, каква је то власт?
Попадија започе: — Како ти се, Јанко, свиђа ова наша Милица? — Као красна дјевојка — одговори он. Гојача загрливши Милицу, која порумење, настави: — Нека што је од соја
— Ко зна све што може бити још! Ти си чуо да је ова наша цура вјерена? — Чуо сам — одговори Јанко. — И шта још? Милица побјеже. — И што си још чуо? — настави Гојача.
Удајмо Милицу у Приморје или гдје друго, свеједно, наша била туђа се назвала, а ми остајемо инокосни, да се савијамо око онога црвића. Ама...
— Не помињи то, Драго! Она је моја голубица, наша срећа и дика! Гдје ли се, јадница, скрила, да је потражим! — Потражи је — рече кнез спремајући се да легне.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
дечјег писца које му школа, друштво, лоши педагози, необразовани родитељи и трговци, удруженим снагама, намећу. Наша опсесија разумљивошћу и разумевањем претерана је.
Наше искуство, наша свест приписују свету и порочност и невиност. Дечји песник је вештак у продужавању смишљене равнодушности за све што
непосреднију везу са извориштима надахнућа, првобитни порив за игру са стварима, речима и њиховим лелујавим односима. Наша културна свест не поштује самосврховитост тих порива, она их већ по навици коментарише, упоређује, подводи, тумачи.
Змај је песник преко кога нам долазе први ритмови, прва сазвучја нашег језика. Наша основна прозодијска мера, осмерачки трохеј, у његовим дечјим песмама потврдила се свом својом претежношћу и надмоћју.
и ритму на вољу, да буду оно што им најлакше полази за руком: показало се да је то трохеј, непрекорачива судбина наша. Змај је, дакле, једнолик и баналан тачно у оној мери у којој је природан, неизвештачен.
Кретње животиња су елементарне; смисао који тим кретњама приписује човек подведен је под наша, сложенија искуства: могући су, значи, различити хумористички ефекти и плодни неспоразуми.
Стварност је или фантастична, или нема никаквог смисла; склоност ка фантастичном је наша витална потреба: у свету онаквом какав „заиста јесте” не би се, једноставно, могло живети.
чашици читава једна година, радна, марљиво урађена и склоњена под кров, у суво, мирише из ње прегријано лето и наша ознојена зрела јесен, труд и слога наше чељади.
кући никад се више неће поновити, нити ће им се неко друго задовољство по снази приближити: Сјутра је Михољдан, наша слава, биће печења, гостију, ларме и читав ће се свијет претворити у заљуљан дечји сан.
Применљивост Ниједном се од ових особина наша модерна поезија не може подичити, а применљивост се, без двоумљења, сматра неопростивим грехом.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Ви знате шта су Србљи били у старо доба. Од душана дрктале су стене самог Цариграда. Но ова лепа слава наша пала је као жертва бесомучне навале турске. ГАВРИЛОВИЋ: Због нас сами и наше неслоге.
Кад се сви буде, Србин спавати не сме. Скупштина је одређена за први мај; ту ће се поновити наша стара права, избраће се војвода и патријарх, и установиће се војводина српска! ШЕРБУЛИЋ: Охо!
ГАВРИЛОВИЋ: Само да можемо. ЛЕПРШИЋ: Хе, хе! А шта кажу граничари и браћа наша Хрвати? Разнеће и у воздуху. Пак јошт док отпадну од њи Словаци, док се сојузимо с Чесима, Моравцима, Пољацима!
ЛЕПРШИЋ: Ово су кокарде маџарске, а наша је жеља имати српске. НАНЧИКА: Добро. Каква је боја српска? ШЕРБУЛИЋ: Шта, Српкиња, па не зна ни каква је боја
ГАВРИЛОВИЋ: Скендер је турски. ЛЕПРШИЋ: Ништа зато, и фес је турски, ал је опет наша народна ношња. 5. ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ ШЕРБУЛИЋ: А, ево госпође Зеленићке, и она ће знати што казати.
Зато ћемо овако учинити: испод аљине да се поставе кокарде српске, јер наша срца српски дишу, а споља метнућемо мрске кокарде маџарске, за знак како су нас гњавили!
Међутим, ми умемо и предосторожне бити, да нико не примјети, куд се наша намјера клони, а за бољи успјех позваћемо у наше друштво погдиког од официра, који су млађи, јер ови мање праве
ЛЕПРШИЋ: Само, молим, размислите у каквом отношенију. До срца нам лежи кокарда народна, јер наша срца дишу духом народности; а споља види се кокарда маџарска, да се зна да јошт није затрт непријатељ и да треба тући
ЛЕПРШИЋ: Јесам ли ја казао да морају пропасти. ЗЕЛЕНИЋКА: О, хвала богу кад смо дочекали да и наша влада буде! ЛЕПРШИЋ: Одма да се одбор уреди. ЖУТИЛОВ: То се разумева. Ми потребујемо народне власти.
Него да поделимо касу, па да бежимо у Србију. ГАВРИЛОВИЋ: Забога: како ће се каса делити кад није наша! ЖУТИЛОВ: Ја знам, ви би волели да падне Маџарима у руке. 10. ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ ЗЕЛЕНИЋКА: Гди је тај одбор?
Тешко теби, народе: ти страдаш, а они се радују; ти пропадаш, а они се богате! — Но, судбина је наша од Косова да прошлост оплакујемо.
ГАВРИЛОВИЋ: Није ли гриота да наша браћа умиру од глади? ШЕРБУЛИЋ: Ее, што им драго, ја им помоћи не могу. ГАВРИЛОВИЋ: Људи остали без кућа, без марве,
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Умро је у Ковиљу 11. децембра 1801. године. Митрополит Стратимировић објавио је народу његову смрт: »Церков свјатаја наша изгуби в њем ученаго и заслуженаго свјашченика, обшчество добродјетелнаго человјека...« БОГОСЛОВСКИ РАД.
Као писац и као човек, Доситеј Обрадовић је једна од најлепших и најразвијенијих личности које је цела наша раса и до данас дала. ИИ. ЊЕГОВЕ ИДЕЈЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНИ УТИЦАЈИ.
»Откако су се државни питомци стали враћати с наука, утицај аустријских Срба у нашем јавном животу све је више опадао; наша интелектуална зависност од Аустрије бивала је све слабија, и ми смо почели долазити у непосредни додир са Западном
« Он је са њиме оснивао оно што је називао »наша партија«. Када је у један мах посумњао и пољуљао се у својим уверењима, Копитар га је у тим тешким часовима подржавао.
Али са друге стране, оно што је Вук Караџић називао »наша партија«, његови пријатељи и следбеници, дочекали су младога песника раширених руку и са одушевљеним похвалама, које
уског филолошког гледишта, дочекао са претераним одушевљењем: »Ја мислим да ово дјело припада међу најљепша, која има наша књижевност у тој струци.
У Мостару су изишле две свеске његова Малога позоришта, у којима су четири комада у једном чину: Под старост и Наша деца (1903) и Грех за грех и Под облацима (1905).
Сремац, Стеван - ПРОЗА
друштва, иако ни једне саксије с цвећем нема у кући, добио је педесет комада, и Јова је као човек коме књижевност наша (а нарочито пољопривредна, која је још у повоју) лежи на срцу, понудио се сам да их растури.
— рече Максим и окрете леђа. Није га ни прекоревао, али је окренуо леђа и изишао напоље. Али како је наша земља уређена и у њој владају закони, то је председник учинио своје.
Реци само слободно! Знам ја, ти си иначе добар ђак, па ћеш погодити. — То је, молим, господине, наша стрина Ранђија! Е, ту се учитељ мало нађе у забуни. — Та оно знаш, Тиосаве, и то може да буде.
се осу по школи, умало и учитеља не заведе, те учитељ мораде сад брзо, као добар педагог, наредити да запевају: »Лепа наша домовино«, те тако, једном вештом педагошком досетком, спасе и себе и ђаке и наравственост у школи. Е, па шта ћете!
Ево, видите овога брата — грађанина, односно чику. Он је један из оне најшире подлоге на којој ова наша друштвена зграда, пирамида, стоји... А што га гледаш тако чудновато, ти господичићу!
ИЗ СРПСКОГ ЖИВОТА »Симпатије према Бурима велике су у Германији зато што су за Буре одушевљене наше жене и наша деца.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Чудо, селе, дивно чудо, Ала би се млађан грудô !“ Коло, коло, наша дика, Пушка пуца: цика, цика! Па све тако пуцај, бери, Певај, играј до вечери, А кад сунце веће седа, Бесна
„О јуначе, ћути, не говори, Гледни само преко оној гори, Красна ли је, ко јој се не диви! Тамо, тамо наша мајка живи, Ми би преко, ал' ево не смемо, Боже мили, па да не плачемо!
Хеј мој сине, какав ти бејаше, Какве л' Турком јаде удараше, Та не бејах ни ја кукавица, Ал' он беше наша перјаница.
У Бечу, 18 (6) дек. 1847. ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ, ВЛАДИЦИ ЦРНОГОРСКОМ Ој владико, Црној Гори главо, Наша дико, наша веља славо!
У Бечу, 18 (6) дек. 1847. ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ, ВЛАДИЦИ ЦРНОГОРСКОМ Ој владико, Црној Гори главо, Наша дико, наша веља славо!
А сунашце тону у запада: Дође доба да се иде дома; Зову цуре своју другарицу: „Устај, друго, устај, наша туго! — Ма што јој је те се не одзивље?
(ДЕ СУ НАШИ ДИВНИ ЦАРИ?) Де су наши дивни цари? — У гробу. Де су крали господари? — У гробу. Де је наша госпоштина, Она пуста царевина? — У гробу.
47. Још он пита злато своје, И ту малко стаде шала, Да му каже, колико је Драги досад већ имала. Наша декла ту уздану, И суза јој једна кану. 48.
2. „Какви Срби, гле и сада! Какви“ — не знам што зборише — „Илири смо од некада, Красни синци, те сувише; Наша мајка јесте и л а, А то мислим већ је сила.“ 3.
Ма што чини наша сека? 142. Боже мили, што да чини? У изби се шћућурила, Дркће, стрепи, стра је кини, Па — Но већ је, браћо, сила.
“ Викну једна јуначина. Поседаше за столове; „Наша браћа јоште лове, Њима срећа, ми весело, Ал' и вреди тако дело!
На сто бокал меће мома, А јунаци на њег' ома. Ал' за цуром с' вођа маша, Ма умаче декла наша. — „Лака нојца!“ дивна рече Па из избе већ утече.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Једне године и наша кућа доби сат. Било је то овако: Имао ти је дјед једног побратима и пријатеља, неког Петрака, самарџију по занимању.
би тако истом једног дана изронио из прозирне поплаве млаког михољског љета и то се одмах знало: сјутра је Михољдан, наша слава, биће печења, гостију, ларме и читав ће се свијет претворити у заљуљан дјечји сан.
Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја ... — Делија наша — додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје опчарано мјесечарско ткање, од кога ми
А тек наша јутарња враћања са млинарења! Свако од њих било је свечано побједничко наступање кроз поља, увеличано нашом натовареном
Ето ти њему најбољег лијека. Сљедеће ноћи збио се у кући важан догађај, ождријебила се наша кобила. Добила малу кобилицу. Велика је то ствар била и за одрасле, а за нас дјецу — мани га!
— Их-их, види је само! Аки-бегова кобила, Васиљевића Алат, па одмах за њима наша Маријана, трећа. Стриц Ниџо се на то само незадовољно рогуши, вино-винцато плашљиво коњче, и бронда себи у њедра: —
— А она, мој Раде, наша Драгиња, удаде се — за кога? — за жандара. — За жандара? — одјекну из дједа као из празне каце. — Да, да, за жацмана.
И наша кућа увијек је имала понеку знаменитост. Тек би једне нестало, а већ преко ноћи би је замијенила нека друга. Најстарија
Види ти њега! ПОСЉЕДЊИ КАЛАЈЏИЈА Стари калајџија Мулић, живахан спечен Циганин, обилазио је преко педесет година наша села и калајисао бакарно суђе.
Нема шта, непознати кум имао је маште. Кренуо, тако, Мулић с Ураганом кроз наша села, у откуп. Језди кљусе, све се од пусте силе заваљује, а газда се натуштио, ваљда се уз пут сјећа златних бакарних
од онога што се ради у соби. — И ти, Пане, баш ништа не признајеш од свега овога што те терети ова наша, овдје присутна женска и другарица, Тривуна Декић? — учено пита Раде.
— Ово је муниција за мене, ораси. — Аха, ту смо! — гракну чича злурадо. — Пљачкаш, је ли? Будемо ли тако почели, оде наша борба дођавола. Пропашћемо док оком трепнеш.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ево мама, тата, сви они чуваће те и пазити као ја... Не бој се ти... — Ићи ће, Димитријо, ићи ће наша Тода, али и ти ми се не бој — рече му благо Тодина мати. — ’Ће иде? — промуца он.
скоро зидана, приземна и местимице окречена, скриваше се у дну баште и од ње се виђаше само кров са новим цреповима. Наша кућа беше стара, широка, сува, гломазна и заудараше на чађ. Са улице била је ограђена високим зидом.
Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено. Али и томе дође крај. Сећаш ли се тога тренутка? Тек што сунце да зађе.
— Ех, не знам што ме чека, а све знам што прође! Не гледај ти мене, чедо. Нана је твоја стара. Наша је кућа била прва. Ми смо били знани, поштовани и свуда признати... Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
да што је год Србаља, од Адријатическога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до они(х) сами(х) далеких(х) времена кад се наше
По много хиљада година српска ће јуност нас помињати и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити. Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе; у
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Тако зборе вилске очи, а у мене свирка точи, свирка лепа мени тепа: »Скочи доле, скочи, скочи! »Да те носе наша крила »где је врело сваког миља.
Немојте ме питат' саде, да вам причам старе јаде, старе јаде, нове наде, што их наша звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина бела
Славан то беше српски лепирак и српског врта заношљив мирак, слава се наша далеко чула, чула је за њу источница була, чула је за њу, па се докраде, под јаглуком јој лепирак паде занесен славом
мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је, каже, побегла од паше, ал' крв је наша, дете је наше; и ономад једну одбисмо жртву: сутра је у снегу нађосмо мртву!
А наша деца песме су моје, тих састанака вечити траг; то се не пише, то се не поје, само што душом пробије зрак. То разумемо с
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Приђемо ли с те стране нашој народној причи, наша љубав за њу наићи ће на не мала изненађења. Ово, наше време, као ниједно раније, у стању је да успостави присан
из људске речи извуку сви звучни и емотивни ефекти, увидећемо тад колико нам је ова народна проза блиска и колико је наша.
у пећ па бљуне из себе силну воду и жар погаси, па онда стане певати: — У царева зета сад ће да буде четири жене: наша је опклада! наша је побједа!
из себе силну воду и жар погаси, па онда стане певати: — У царева зета сад ће да буде четири жене: наша је опклада! наша је побједа!
— А шћер твоја од кога се научила? — упита цар, а сиромах одговори: — Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина. Тада му цар даде тридесет јаја и рече му: — Понеси ово твојој шћери и реци јој нека ми из тијех
Хајде, Мујо, алах рахметиле жени, чини шућур богу кад ти је кобила жива а жену ти је лахко набавити; знаш што но има наша стара ријеч: — у сретна жене мру, а у несретна кобиле.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
(Узме капу, смешећи се.) Снао, непријатељ ретерира; чувај добро позиције, победа је наша. Збогом, Максо, и желим ти бољу памет, (Одлази.) МАКСИМ: Лепо си почела.
Само, молим вас да ме не додирнете њиме по глави, те ће прећи његова сила у мене. ПУТНИК: Ја мислим да је дужност наша човеку помоћи. ШАЉИВАЦ: Јесте, но знате ли шта?
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Показаће њојзи Срета од чега се укрутила, не брини се ти. ПЕРСИДА: Да је наша госпођа пала том Срети у шаке, знам да би се одавно укрочала. СТЕВАН: Видиш како не знаш шта говориш!
Оћеш да говорљивац научи ћутати, подај му злу жену, пак ће бити као мушица. ПЕРСИДА: Да те нешто чује наша госпођа. СТЕВАН: О, ја би јој приповедио како такове жене и од асне могу бити. На пример.
ТРИФИЋ (горко): Верујем. СТЕВАН: Јесте, милостиви господине. Зачудо како се наша госпоја изменила. Мени каже драги Стево. ПЕРСИДА: Мени каже Персо душо. ТРИФИЋ: Је л’ то истина што ви говорите?
Моје је племе благородно, а није из ђубрета постало као твоје. СРЕТА (мери је): На моју душу, исто наша госпођа; тако и она сикће. Пело, гледај да се намажу чизме.
СУЛТАНА: Ја сам ти сто пути казала да нисам твоја жена. СРЕТА: Ја знам да си ти наша госпођа, зашто је ђаво ушо у тебе као и у њу. Него кажи ти мени оћеш ли са мном на бал?
ПОЗОРЈЕ 4. ПЕРСИДА, ПРЕЂАШЊИ ТРИФИЋ: Девојко, гледај добро ову жену. ПЕРСИДА: (Иста наша госпођа). ТРИФИЋ: Сад кажи: гди ти је госпођа? ПЕРСИДА: Извела се на каруца. СУЛТАНА: Нисам се ја извела.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој се тањи од близине сунца: Већ годинама у синкопи снимо, А наша љубав стари као вино.
два знака; Најближи свету онда кад смо сами, Кад душа света шапуће из мрака, Учимо мудрост дружења с тишином — И љубав наша стари као вино. (25—27.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
господо, другови и другарице, драги гости, имам нарочито задовољство да вечерас отворим изложбу дела наше драге Анчи. Наша млада уметница уврштена је већ у најважније стручне публикације.
Почиње селидба. Дофурава и носач Алија на трициклу, па наша фамилија товари своје прње. Комшилук се проводи као луд; сви су на прозорима — први ред балкона, а да им се не нажуље
Онај ветеран успут изгрди и мог маторог, тврдећи да је „ово што се данас пише најобичније ђубре“, а да је још увек наша најбоља књига „Српска трилогија“ покојног Стевана Јаковљевића.
оним кључевима од подрума, а ја бих, као, запитала Мишелина (тако да келнери чују) да ли се сећа где смо паркирали наша кола. Није био забораван као други. Паркирали смо их у Фордовом излогу на крају Васине улице.
Има нечег у њему. Мислим, не бих имао ништа против тога да наша Ана и он ... — Нисам још завршила! — рече маман. — Тип о коме говорим већ је ожењен! — Па нек се разведе!
Казала је да се зове Барбара и да је наша. Казала је да је удата за Енглеза и да ствари за сада стоје добро. Тако је казала.
Било је некако страшно дирљиво то што је Барбара казала да је наша, да је удата и да је добро што није сама — што је то казала нама, које је видела први и последњи пут у животу.
Мислим, ако знамо где извире наша минерална вода „Књаз Милош“, онда и тоник-вотер мора негде извирати и уливати се негде, хоћу да кажем!
У три сата започиње извођење! После разних перипетија, о којима боље да и не говорим, наша прастара „спачекијана“ тандрче према природи од које начисто добијам оспице.
У једној руци држи кофе за воду, у другој кожу од синтетичког јелена. — Наша су кола апсолутно најпрљавија у дворишту! — закључује. Недеља — максималан дан!
епидемију лудила, дође време да нам се на главу сручи нова елементарна несрећа — мамине гошће, бивше матуранткиње! Наша лична драма емитује се, иначе, увек средом, коју називам „најдужим даном године!
Читава кућа се тресе као луда. Вештице зину од чуда, јер наравно не знају у чему је штос! Шта је било, наша стара машина за прање веша жели да се убаци у друштво! Досадило јој да чами у купатилу, шта ли?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
- Кyћа наша мала у звуку траје, мада распаднута; а мирис њен ми, црнилом од зала, дошумив крепак, злати се и брчка од јутра
Још котрљ чујем, мученице жута, а здела наша негде труне, хлапи, док јесен капље. - Бескућница зјапи и горко пече она прљут љута низ коју бурић дао се у Дрину...
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
“ МАРКО: А шта је било с галијама? МИТА: Пропале, наравна ствар. И наша једна, коју је господин купио да нас довезе и натраг одвезе, отишла је у дим. Имао је штете до једно по милиона талира.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
припрема пушку, фишеке вади, а онда Пијетлу придику држи: „Кад у лов одем, рођени побро, обоја врата забрави наша, и још ти кажем: чувај се добро од старог лисца, од Мудријаша.
И ја, и мачак, и кум са брадом чаробно воће гледасмо крадом. Јабука златна наша би била кад бисмо само имали крила.
“ А Тоша вели: „Другару Жућо, прихваћам предлог твој, у овом крају сви нека знају, савезник ти си мој. Нека наша љубав расте и цвета, вечито иста, безбројна лета!
Дајемо, кажу, угљено брдо за наше малишане! Танкова ево. Челичне куле! Мајстора вештих рад. Армијо наша поклон ти шаље колектив, сложан, млад!
Пошао сам срца разиграна, води цеста преко наших села, гај до гаја, зелени брежуљци, наша школа, осамљена, бијела, док је гледам, путник успорио, нешто ми се брзо уморио.
И данас ме увијек боли душа, кад се гдјегод јави крекетуша. ФЕРИЈЕ Држ-понеси, увис капу баци, сад су наша сва свјетска пространства, готова је још једна година, добили смо школска свједочанства.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Када стегну зимске студи, И завеје први снег, Школа нама заклон нуди, Школа наша — наш је збег, Нека лете тице лепе, Куда љупко сунце сја, Нас просвете зраци крепе, Гониоци сваког зла.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Божански ће стас у ваздуху сванути и руке се спустити на наша рамена да нас признају за нове синове. И наша ће се голотиња у речи оденути ко бреза с пролећа у лишће.
Божански ће стас у ваздуху сванути и руке се спустити на наша рамена да нас признају за нове синове. И наша ће се голотиња у речи оденути ко бреза с пролећа у лишће.
КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА Рибе су велике на трпези, по крљуштима поља и пропланци и језера у црвеним очима, — зар тако наша земља изгледа питају јунаци на последњој гозби кад рибе остају нетакнуте и говор се њихов више не говори.
И деца ће наша у дугим песмама причати о почетку овог племена поштујућ бегунце и богове који пређоше реку. ГЛАС ПОД КАМЕНОМ
Или је наша посета упућивала цркве у небеса: ми смо на уво шаптали камену да на земљи нема више шта да чини. У пролазу смо одапињал
попут воденог стуба који на ветру говори као да је од шупљикавог метала тако и сија и каже врло јасно да је чуо наша хтења и зна снагу наше воље жао му је што се наш глас кукавно извија сад хоће да и њега сви чују доста је слушао
*** Престају наша немања говори збор чиновника престају наши дугови међународној банци о радости! престају наше издаје обустављају
? То је питање чудно наша се администрација није бавила судбином птичјих задужбина. *** У овом часу кад је племену потребно вишње знање
О светла језо јасно да не беше ниједног зла које нас испунило није а више нико не очекује наша дела сад нам озари лица праштај и дај мало своје свирке! 1972-3. ТО СЛОВО 1.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
МИЋА: Дабоме!... ПОЈАВА ВИ ГИНА, ПРЕЂАШЊИ СИМКА (при појави Гининој): Баш овај час кажем пријатељ-Мићи: ова наша прија-Гина завукла се у собу па по цео дан плаче. ГИНА: Шта ћу, ко ће ожалити покојника ако нећу ја?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
158 БИЛО ЈЕ ТО ДВАДЕСЕТОГА НОВЕМБРА 167 РЕЛЕЈ 177 „НАЗДАР... НАЗДАР“ 184 НАША ЗЕМЉА ЈЕ СЛОБОДНА 189 ПОД КРСТОМ 193 ПОЗАДИНА СЛАВИ НАШЕ УСПЕХЕ 194 СМРТ, ЖИВОТ...
Наиђе капетан Јован, те га запитасмо за ситуацију. — Наша је дивизија резерва армије. А то је нешто најгоре за нас.
Хтедох запитати да ли је оно тамо наша или њихова батерија. Али, видећи равнодушна лица, нисам се усуђивао, да ми се не би смејали.
— Како, како! Ми се загледасмо као да се чудимо овој тишини што је свуда око нас владала... А, сем тога, наша пешадија лежала је по околним њивама и ливадама. — Зашто су нас избацили оволико напред?
— Окретох се и видех како војници четврте батерије извлаче топове на врх брега. Приђе нам командир и рече да је наша батерија одређена да их прати и да ћемо ускоро поћи за пешадијом.
И свитну. — Хиљаду пет стотина. Наша пешадија, подстакнута артиљеријском ватром, отвори још жешћу паљбу. Пуцњи од пушака и митраљеза слише се у јединствен,
Његово причање прекиде поново неко кркљање на оној обали... Из даљине, јурила је ка обали она наша батерија, остављајући за собом облак прашине. А мало затим угледасмо и наш стрељачки строј како живо одступа.
Команда се не чује. Није ни потребна. Сви знамо да су на оној обали наша браћа, па ко би био толико безуман да у њих гађа. Већ због морала само...
Језиву тишину прекида удаљена топовска паљба. Командир нам тек тада објасни циљ нашега пута. Једна наша дивизија прешла је реку Саву на другоме месту и продрла у Срем. Они су сада у висини Чеврнтије.
А кад се вратио позвао је нас, два водника, и наредника батерије. — Наређује командант да наша батерија да два осматрача, који морају да се попну на црквени торањ. И то сад одмах.
— Господине наредниче, јавља командир да осматрате: гађа наша батерија. При страховитоме треску ми и нехотице завукосмо главу у рамена.
На десној страни од нас кркљало је од пушчане ватре. Из оне шуме непрестано допире клокотање митраљеза. Нека наша батерија, а и аустријска, засипају, чини нам се, исти простор у шуми. Изгубили смо појам о времену.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Ово ми је треће место, него откуд ти овде, кад си био у Подрињу ? Кад се пре ожени и чак стече козу! — Знаш... наша посла ! И мени је ово треће место.
А кад сам се оженио? — Успут, брате, бродећи с Дрине на Тимок, уграбих једно девојче... Наша учитељска посла! Све радимо узгред: и женимо се, и сарањујемо децу, и кућимо, и раскућавамо, и умиремо, све онако
— Је л’ ти ово комшијска чаша ? обрте се гост Гојку, који се још лупаше длановима по колену од силна смеха. — Наша, братићу, одговори Стојан за свога господина. Наша... школска... а то ти је кâ да речеш моја, господинова и госпођина.
— Наша, братићу, одговори Стојан за свога господина. Наша... школска... а то ти је кâ да речеш моја, господинова и госпођина. Нас смо троје ту... као...
»Како то, мисли она, гледајући на Гојкову децу : бар од њега сам живља и окретнија, а гле како су наша деца!... Зар он са оном његовом пипавом мирноћом може да створи овакав живот... гле како се живо и весело разговарају !
— Ха, методика... прекиде је учитељ. Е богме овамо ћете морати много што шта против методике, јер и наша врховна управа ради већином против методике, па морамо и ми.
Стојан му са прага од стана махну руком. — Виде ли, братићу ? Они се нешто поџевељаше... Море, ова наша хеј... пара вреди. — Откуд ти знаш ? упита, зачуђен, Гојко. — Ија, знаш, стојао нодекана, на џаму, па ти после дође..
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
47. Молимо се вишњем Богу, Ој додо, ој додо ле! Да удари росна киша, Ој додо, ој додо ле! Да пороси наша поља, Ој додо, ој додо ле! И шеницу озимицу, Ој додо, ој додо Ле! И два пера кукуруза, Ој додо, ој додо ле! 48.
И шеницу озимицу, Ој додо, ој додо Ле! И два пера кукуруза, Ој додо, ој додо ле! 48. Наша дода Бога моли, Ој додо, ој додо ле! Да удари росна киша, Ој додо, ој додо ле!
52. Ао коно, нама другарице! Другарице, наша невернице! Не л’ се синоћ нама заклињаше, Да не станеш код туђина, коно, Да не љубиш туђу руку, коно, Да не мећеш
Чија л’ сеја међу њима бити?“ Братац сеји тијо одговара: “Сејо моја, буди ми весела! Наши ће и двори дочекати, Наша мајка даром даривати, А ја ћу и вином напојити, Ти ћеш, сејо, међу њима бити.“ 56.
— Извео би је, ал’ ми је жао. — Жао, не жао, извести ћеш је, Извести ћеш је, и нама дати, И нама дати, и наша бити. 63.
“ 67. Млад младожења, ружо румена! Предадосмо ти струк рузмарина; Ако увене струк рузмарина, Твоја срамота, наша греота; Често заливај струк рузмарина, Да не увене струк рузмарина. 68.
“ 83. Поред расла ружа и виојла, Повиша је ружа од виојле, Наша снаша љепша од ђевера, Па се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко!
91. Усадих лозу сред винограда, Наведох воду са три хладенца, Да ми је лоза вазда зелена, Наша невјеста вазда весела. И око и чело Све ти, сестро, весело! 92.
Још те, бане, с јадом молим, Ах! за наша свака добра! Када, бане, тамо дођеш, Ти не немој бандунати. Још те молим с јадовима, Ах! за наша веља добра!
за наша свака добра! Када, бане, тамо дођеш, Ти не немој бандунати. Још те молим с јадовима, Ах! за наша веља добра! Немој нам их заговорит’; Него ћеш их к нама справит’.
Ђевојке јој тихо говорише: “Ој Милице, наша другарице, Ил’ си луда, ил’ одвише мудра, Те све гледаш у зелену траву, А не гледаш с нама у облаке, Ђе се муње
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ФИЛИП: У улози старог грофа, несрећног оца Францовог и Карловог, појављује се, овога пута изузетно у мушкој улози, наша трагеткиња, Јелисавета Протић! (Јелисавета се поклони.
СОФИЈА: Лажна имена! ЈЕЛИСАВЕТА: Овај ваш поднаредник је помешао наша лична имена са именима драмских ликова које тумачимо! МАЈЦЕН: Можеш ли да покушаш да објасниш?
ВАСИЛИЈЕ: Зато што је Шилер немачки писац! Кога би нам другог дозволили да играмо? И зато што наша публика, наш народ — са својим хајдучким, устаничким и слободарским традицијама, овако непокоран, непоткупљив,
ВАСИЛИЈЕ: Ето, решили смо бар један проблем! Али наша је ситуација толико лоша, да је ни то не мења много набоље! Знаш ли где је Филип? ЈЕЛИСАВЕТА: Откуд знам!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
рс. 2010. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милош Црњански ЛИРИКА ИТАКЕ Садржај ПРОЛОГ 8 ХИМНА 10 ГРОТЕСКА 11 НАША ЕЛЕГИЈА 13 ЈАДРАНУ 15 СРП НА НЕБУ 16 СПОМЕН
„СУМАТРЕ“ 235 ПИСМА ИЗ ПАРИЗА 241 КОМЕНТАР УЗ „ПОСЛАНИЦУ“ 275 УЗ ПОЕМУ „СТРАЖИЛОВО“ 278 КРФ ПОСЛЕ РАТА 283 НАША НЕБЕСА 286 ПЕСМЕ 289 СУДБА 290 У ПОЧЕТКУ БЕШЕ СЈАЈ 291 ПОБЕДИ 293 КУГА 294 ПЕСМА 296 РОБОВИМА 297 НИКОЛИ И 299 НОВО
Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. НАША ЕЛЕГИЈА И боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља?
Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре и тресну о нас грмљавине твојих таласа. Чуј, како се ори песма наша тврда гласа, неклекла никад, несретна, ал бијесно весела, са крваве обале једнога народа цијела.
Тебе о роде јер весео мреш, а смрт је само част, гусле не дају да за живот зреш, за служинску почаст. Наша је судба урликом мрети охоло страшно по горју.
Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене. Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише.
Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене. Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље!
1818. За студентесу, Иду Лотрингер ЈУГОСЛАВИЈИ Ниједна чаша што се пије, ниједна тробојка што се вије, наша није. Здраво да си ми Загорче црни, лукави, злослутни, тврдоглави, ја те волим.
Здраво, сви, редом, густих обрва, мутна ока, тужних песама, страшна браћа. Иста је наша псовка прва, нож и девојка насред села и стид домаћа. Здраво, наше обесне жене!
У прах мирисан, куд липе распу звезде! Узеше нам част, али светли сласт, небесна, као понос, на нашем лицу! Наша је страст гурнула у пропаст: лажи, законе, новац, и породицу.
У томе је била њихова тајанствена судбина. Наша родољубива поезија после првог светског рата била је још, сва, у знаку помпезне, парнасовске поезије: Дучића, Ракића,
са двором владике, од мрамора, и мала школа мог српског учитеља Берића, код кога сам учио четири основна разреда. Наша црква била је чувена по иконостасу Данила. Порта је била башта, са пљуском јасмина, и липа.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и великим карактерима којима кипти наша земља, о великом родољубљу и о крвавим ратовима за слободу, о врлинама и поштењу, о великом пожртвовању за спас земље,
— упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра. — То је наша Полиција. Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције.
— рекох. — То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља. — Тако и треба, — рекох — то је и најважнија основа за напредак сваке земље.
са великим персоналом чиновника, и над свима су покрајински економи, има их двадесет, на колико је покрајина подељена наша земља.
— Но, то је лепо питање! Где ти живиш, зар те није срамота да питаш за једну ствар коју и стока може знати? Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као њени ваљани синови, а ти се ишчуђаваш, и не знаш за тако
— Што то? — Тхе, што?... Наша вечита неслога! Али ипак сваки збор ће донети једнодушну одлуку, патриотску. Уосталом, и боле је што више, а главно је
Друга ствар, господине мој драги, која је такође важна, то је што наша данашња влада нема присталица у народу, те нам војска поглавито треба за наше унутрашње политичке ствари.
Ваше, како ми изгледа по свему, мишљење о овим стварима није оригинално; тако, на жалост, мисле и наши официри и наша војска; али ми, чланови данашњег кабинета, гледамо на ствар много дубље, трезвеније!
О. 4. Ђ. Д. 18, 5. књ. ИИИ. Види пример: ,На јунаку рана седамнаест'). Према овоме налазимо да реч ,дозволити' није наша и да је треба као штетну по нашу нацију избацити.
— Допире ли Страдија до мора? — Засад не. — Па нашто онда тај закон? Посланик се насмеја и додаде: — Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била.
Замислите, само, каква се мени будалаштина увртела у главу. У многоме ми цела ова наша „мила нам и напаћена земља” личи на моју покојну стрину.
смо добра и послушна деца и, додуше, из године у годину свака је генерација све више и више обећавала да ће ускоро наша земља добити тако исто добре и послушне грађане, али ко зна да л' ће доћи то блажено време да се наше тежње, управо
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ама ђе је наш каплар, наша јуначина? — викну Радоња, подмигујући на ону страну, где се беше Ђокић завукао. — Море ћути; доста му је муке и
Нема сунца, нема живота, — пропаст!.... ЗВАНИЧНА ИСПРАВКА Села наша паланчица зину од чуда. Свет се узбрујао као пчеле у уљанику, па то све трчи Тапуровој механи, да се свако увери и да
Одједном настадоше некакве промене, и једно јутро пуче глас: »Долази нам за капетана стари Бурмаз!« Да је наша Грабовица обрнула ток уз чаршију, и то нас не би тако зачудило као овај глас, јер смо држали да је господин Бурмаз
Данас је, мој господине, цела наша земљина кугла у другом стању. Но да почнемо од нас самих, од оне ваше старе деветнаестовековне методе: од познатог к
И, хвала Богу, сад иде све као по лоју. Без сумње је, због тога, наша књижевност и уметност знатно коракнула напред? Опажа се, ваљ’да, напредак у целој земљи?
— Помози, света Владичице, наша заступницо и чуварицо, помозите сви божји угодници, велики и мали! — узвикну чича Пера и трже српом прву руковет.
У истој паланци А..... о којој говори прича наша, беше један богат трговац Петровић, који је располагао грдним имањем.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
МЛАДЕН: Прво и прво, долазио је јуче после подне Пера клисар, донео неку цедуљу, па онда... (сећа се) долазила је и наша госпођица Даница... ЈЕВРЕМ: То остави... него други, туђини. МЛАДЕН: Па онда... долазио је поп Видоје.
ЈЕВРЕМ: Баш умеш ти то, Срето. А јеси ли му добро казао? СРЕТА: Коме, Јовици? Слушај само: „Наша нација преболева једну тешку болест, којој је једини излаз препород!
СВИ: Тако је! Тако је! ЈЕВРЕМ (пао у ватру и сад све слабије чита): Наша је земља, браћо, задужена и разривена, закони су осрамоћени и проиграни, а народ је оголио и обосио... СВИ: Тако је!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Постаде од главе до пете (на којима носаше нануле) права наша женска. Ни по чему је не можеш познати, само кад говори, кад рекне нешто, мораш се насмејати, јер не говори нашки;
Она је имала утицаја на њ, иако још нису били венчани, него су, као што оно једна стара наша песма вели: »живели супружески ал’ невјенчано.
! Чисто вас гледам како се ипак не сећате шта значе оне његове последње речи. А то и јесте жалосно што наша српска публика ништа не запамти што чита. Е, дакле слушајте!
Шта хоћеш ти управо од нас?! — Ја мислим да на нама као учитељима народним највише приличи, управо то је наша дужност, да дајемо агију за све што је племенито и напредно.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
под кућни патос, А калуђер чак на Атос, Паличњак се прикрије Помоћу мимикрије: Он гранчицу опонаша, Ој животе, туго наша! Докле ћемо, с мишљу мишјом, Живети у теби кришом?
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
»Сад је већ потонули брод остао иза нас, али морам опет командовати да се наша кугла мало уздигне, јер наилазимо на узвишицу на дну мора.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
СЕТНА ПЕСМА Дошло је време кад нам коса седи, И наша чула постепено грубе. Стојимо тако скрушени и бледи Док нашу старост објављују трубе.
СОНЕТИ И Сурово ће време наша дела стрти, Писало их перо, ил̓ пушке и мачи. Лагано, а стално, њих мрви и тлачи Страховити жрвањ неизбежне смрти.
ОБИЧНО ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један — тек годину дана, И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза,
Тврдица је била васељена за нас, Одмерила тачно уживања наша; Нама биће увек сутра што и данас, Увек исто пиће, увек иста чаша. Свршиће се.
Векови су прошли и заборав пада, А још овај народ као некад грца, И мени се чини да су наша срца У грудима твојим куцала још тада, И у мучне часе народнога слома, Кад светлости нема на видику целом, Ја се
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
СЕРДАР ЈАНКО ЂУРАШКОВИЋ Чудне пушке, ваља мушку главу! Свака наша шест путах одјекне, а џефердар Томановић-Вука девет путах једнако се чује. СЕРДАР РАДОЊА Видите ли чудо, Црногорци!
И наше су утирали сузе вјешти звуци дивнијех гусалах. Просте наше жертве свеколике кад је наша тврда постојбина силе турске несита гробница.
Учио си књигу у Цариград, на некакву ћабу притврдио. Али ти се јошт хоће памети — потежа је ова наша школа. МУЧИ ОПЕТА СВАК И ГЛЕДА ПРЕДА СЕ.
Ми живимо као досад братски, па љубови више не требује. КНЕЗ ЈАНКО Бисмо, Турци, али се не може! Смијешна је ова наша љубав.
Благо теби задовијек, старче, чудно ли ћеш нешто доживјети! КНЕЗ РОГАН Које држе да је наша страна, ал' од крста али је од стуба? КНЕЗ ЈАНКО Ми смо вазда од крста држали.
СВАТ ЦРНОГОРАЦ Ђе си, Марко, нагнута делијо? Иако си турска придворица, ал' си опет наша перјаница. Појаш', Марко, твојега Шарина, од оружја ништа не узимај до твојега тешка шестоперца; њим Алију згоди међу
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
могу ни да се принесу овој води њиховој, из њиховог бунара, те одахњујући, говорила би: — Ох, ох, што је слатка ова наша вода! Е, баш је нигде нема!
— заносећи се поче Мита — Магдо, Магдице! (Први пут што је тако ослови, због чега Магди ноге поклецнуше од радости.) Наша Софка хоће да нам иде! Ето, хвала милостивом Богу, дочекасмо и то.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
У РОПСТВУ 143 С ПРОЛЕЋА 146 УДЕС 148 СУДБИНА 149 НЕСТАНАК 152 ЗНАК 154 СРЦЕ 156 ПРОМЕНА 158 ЗА СТАРИМ КАТУЛОМ 160 НАША ПЕСМА 162 ЗА ПРИЈАТЕЉЕ 164 ТРЕПЕРЕЊА 166 КРАЈ ОГЊИШТА 168 ЈОШ МАЛО...
Хладно, сипи... Блато. Влага. Баре... Видиш како баште кобно жуте. Наше наде неповратно старе; Наша срца могу још да ћуте.
Тамо Где плави облак бледи месец влажи? О, то је тајна, та истина људи, Истина бића, због које не стоји Мисао наша што за њоме блуди, Којој је носе, јер она постоји, Мирисни ветри, ћудљиви и луди.
Вршиће пос’о распадања црв... А наша срца, сузе, мозак, о! Храниће, кажу, к’о и наша крв, Нов живот нечег другог, знам ја то!
Вршиће пос’о распадања црв... А наша срца, сузе, мозак, о! Храниће, кажу, к’о и наша крв, Нов живот нечег другог, знам ја то!
Тако прошлост наша, што нам је све дала, У краљевској помпи пролази, и на нас Баца своју светлост, к’о некад, и данас; Тако прошлост
И сунца давно жељенога сјај Још само тешке сенке свуда ствâра Предмета драгих у ведри час тај, Кад радост наша срца не отвара. Сумор и туга, и немирни мај Долазе, ваљда, за наш давни јад...
Док се пâле Тада Звезде мале Свих сећања, и среће, и јада. Нек кроз вâле Мрака што се гусне Наша срца, наше тежње усне.
и без немира — Све је то беда, моја премила; Друштво је тешка, мучна досада, Коју је хладна судба спремила За наша срца, робље свемира.
Јер то нам треба, да би живот био Ако не разумљив, а оно бар мио, Да би се — и кратак — издржати мог’о. НАША ПЕСМА Кад облаци сумње нечујно прелете Твојим умним челом, или уздах пирне Са усана ледних — сенка тамне сете
А наша два сина, два честита крила Полета и нада у бури и лому Нису дали маха поразу ни слому, И били су понос нашем скромн
Можда оправдање наше вере, драга, И разлог што наша испаштања иште, Можда мртвих снова искупљена блага И утехе крајне тихо пристаниште.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ Приморци одоше својим путем. Ми ћемо за сердаром, у Катунску нахију, јер нас приповијетка наша тамо води. Он је уз Праћиште ишао пред оном четворицом, па пошто се подобро попе, под једнијем сивијем куком, гдје је
“ рече онај што бјеше најпрви ушао, окошт човјек, средовјечан, црнијех великијех брка. „Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв! Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади!
„Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв! Бог драги зна, а и ти, јесу ли твоји јади и наши јади! Ама нећемо тако!
Ево је минула година и у њој Божић један, па ево дође и други, мину и Ђурђевдан, наша лијепа слава, а гусле не загуђеше нити се орô поигра нигдје у пламену, као да је из сваке куће по мртвац!
Цијело племе дичи се с добријем јунаком, јали са лијепом и мудром одивом; онда обично наглашују оно „наш“ или „наша“. „Ма нека што је згодна, но је паметна и ваљана као мушка глава! Баш штета што није човјек!“ рећи ће неки.
Мислио си ваљда: е Бајице су мртвице; ми и наша стока можемо харати по њихову! Сад смо вјеру ухватили, а то је Бајицама добар изговор да се по ушима покрију, да тијем
„Ево их, мајко, пуна кућа!“ рече Милица. „Пуна, а да како!“ „Нека их! Добро дошли. Наша је кућа вазда пуна бивала овога дана, па ће и посада, ако Бог да!“ „Камо сте ви!“ гракну сердар, улазећи пред њима.
— Зло није, фала да је Богу, али јест хитно. — Стаке наша, баш она мени ће: па ајде, мало, по вољи јој! — Изиђосмо у авлију. Она шће да сједе, као по тенану да се причамо.
Ми смо ближе гробу но дому, као што попријед рекох. Да речемо удајмо ђевојку у Приморје, или ђе му драго, свеједно, наша била, туђа се назвала. Од ње нам већ никакве вајде. А и без тога, ти знаш како ми се с њом растати.
Јанко у кући, кућа весела и као свијетла. Добар, милосан за нас, весео, знавен. Наша Стаке неће се одвајати од нас. Бог ће им дати порода, промисли: наше унучади, који ће скакутати око нас.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Што је оџино, нек’ је под главом. — Свака бака под свој котао пуше. — Башта је први амбар. — Ако је и колиба, наша је. — Свак’ је од свога мала господар. — Тешко оном ко у својој кући служи туђа господара. — Туђа кора зубе ломи.
2 Питали циганско дијете: — Кажи нам, дијете, чија је кућа данас најоглашенија у селу? — Богме, наша, јер је ономадне изгорјела. 3 Питало Циганче мајку: — Који је дан најдуљи у години?
— Што ћемо даље? Да нам бог да здравље! У домаћиново здравље, а и у наша леђа! 2 (ПРИ СЕЧЕЊУ СЛАВСКОГ КОЛАЧА) Здрав онај јунак који ће ’љебац изломити, совру поновити и браћу разговорити!
За здравље оба наша стара свата, да бог да вазда били стари сватови, врсни банови, брацки цвјетови а земаљски кметови!
2 Ево наша снаша донијела куму кошуљу, каква је танка, кроз прстен би прошла, да је прстен гужва и орачица па да је два туку, а
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
да га доведе преда њу, дворанин се зачуди кад га нађе у соби где седи жив и здрав, па му онда рече: „Хајде, зове те наша царица.
отиде и најмлађи брат, сестра кад га угледа, врло се обрадује, па му рече: „Само, брате, немој да учиниш као што су наша браћа учинила.” Он није знао шта су они учинили, а ни сестра му није хтела више ништа казати до само то.
„А шћер твоја од кога се научила?” упита цар, а сиромах одговори: „Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина:” Тада му цар даде тридесет јаја и рече му: „Понеси ово твојој шћери и реци јој нека ми из тијех
двор видите, куцните овијем штапом у врата, те ће ви се врата сама отворити, па завичите: Ах, ђе си жалосна мајко наша? ђе си? изађи и дођи да нас изгрлиш а ми тебе; већ је вријеме.
у пећ па бљуне из себе силну воду и жар погаси, па онда стане певати: „У царева зета сад ће да буде четири жене: наша је опклада! наша је побједа!
из себе силну воду и жар погаси, па онда стане певати: „У царева зета сад ће да буде четири жене: наша је опклада! наша је побједа!
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
“ (Јак. 2, 20-24) „Јер ово што чух испричах вам да и ви заједницу имате, а заједница наша је са Оцем и Сином његовим Исусом Христом. И ево пишем вам да радост ваша буде испуњена.
Игуман свагда, не ретко, у болницу нека долази и свесрдно посећује братију и свакоме доноси потребно. А братија наша болесна, да се, уздајући се у ово, не распусте тражећи сувишно нешто што никада нису ни чули, ни видели ни окусили,
Јер проведох у манастиру док не сабрах ваше у Господу љубљено стадо, пошто је мојој немоћи не мало помогла Владичица наша Госпођа Богородица и Наставница. „Мир вам“ говорећи, као и Христос својим ученицима. (Лк.
Тога дана заповедам да дајете на вратима колико год можете, и наша рука ће вам у томе помагати. О овоме је довољно рећи, а споменућемо и о другим стварима.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Пред ким да вас оправдам? МАНОЈЛО: Значи, зато се мени секције не слажу? Педесет година? А наша срамота, а наша војничка част?... ТАНАСКО: После педесет година, госкапетане, то ти се више не разликује!
Пред ким да вас оправдам? МАНОЈЛО: Значи, зато се мени секције не слажу? Педесет година? А наша срамота, а наша војничка част?... ТАНАСКО: После педесет година, госкапетане, то ти се више не разликује!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
И када знаш, бар ти ћути. И иди тамо, доле, ако сад ови, фамилија и родбина наша, долазе, задржавај, не дај да се овамо пењу, лармају. САУГА (одлази лево).
ТОМА Слушај. Кад дође, ти се чини невешта. Ради све као увек. Па кад он клоне већ и Циганке изиђу, наша брига. АРСА Не може се овако више, не може! СТОЈНА Не може, газда, ама...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Време младости, у ком крв наша ври и мисли непрестано лете, не допушта нам доста постојанства да се сами са собом забављамо и да од себе далеко не
Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.| Моја крв, која, благодареније богу, почиње утољавати се и умиривати, не вара ме
Воспитаније младости [јесте] ствар најнужнија и најполезнија чловеку на свету, будући да од ње зависи сва наша доброта илити злоћа, следователно, и сва срећа илити несрећа, колико телесна толико и душевна, за које родитељи (о,
Знајући несумњено да сва наша говорења и дела, а навластито она која се на штампу издају и последњим родовом предају, вечна следовања имаду, нећу
Он је имао у дому једну старицу сна[х]у с двема синовицама. Ова наша стрина, именом Босиљка, била нам је наместо матере како год двема кћерма својима, Синђи и Соломији.
Ова наша стрина, именом Босиљка, била нам је наместо матере како год двема кћерма својима, Синђи и Соломији. Наша сестра, од свију нас најмлађа, именем Јулијанка, остала [је] у Семартону у дому дедову, гди по неколико месеци
госпође домаћице мисли, уздам се да и прочим гостима неће неугодно бити да с беседама један другог ползујемо; а то је наша архијерејска највећа дужност, на сваком месту и у свако време ползу браће наше и млађи[х] наши[х] искати.
Љубезни српски народе, немој ти мени за зло примити што ја нека наша злоупотребљенија обличавам; време је већ, за живога бога, време да почнемо слободније и разумније мислити!
Наш сав живот пролази у старању и у говорењу за казане ракијске, за каце, бурад и обруче; наша је сва наука у томе да познамо колико је ком вину и шљивовици годинâ.
Знаш да све за тим стоји. Кад братија наша познаду једанпут чистоту нашега намеренија и нашу верну к њима љубов, добровољно наша представљенија и совете примају;
Кад братија наша познаду једанпут чистоту нашега намеренија и нашу верну к њима љубов, добровољно наша представљенија и совете примају; и, што је више, ако у чему као људи и погрешимо, радо нам праштају.
Извините, љубими мој, долготу писма, но с оним, кога срце наше љуби и душа наша почитује, ни усмени ни писмени разговор никада није дугачак; всегда је кратак. У Шклову, 1788. ИИ ЉУБИМИ МОЈ!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Кушмељ исплакао, узела би она Шкемба преда се, па му почне овако тепати: — Ево, ко ће бити наш редовник, наш бискуп, наша круна!... Је ли да оцес, мој копицане (копрцане)?
Дусо материна, сице материно, дико наша!... — Па онда: цмок! цмок! цмок! ижљуби га и љуљушкај докле не заспи. — Бог ће све на добро управити!
Притекло ми је пет барила од лањскога, а цина му је била пала прид тргање, те ти га ја смишај с новим; а новога сам наша тринаест барила, те ти ја све успи у ону бачву; а она бачва бере мало више од 18 барила, те ти ја... — А је ли чему?
душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, кâ свића кроза дим од тамјана!
и свако благословљење; јер душа не уми ди су дви, јер на крају виси покајање и мољење; а свра је велика, да ти, ружо наша, будеш дошâ кâ вист благовист од диве Марије, од Исуса слаткога, од Јозефа праведнога!
Донес ракију, дите!... Посједаше на клупе. — Нема ти што ришћанин! — вели Бакоња у себи... — Јево овдинак три наша, па нису ни нанеси прима овима!... Па како ти се држи ркаћ, како ооло гледа, кâ да је мали цар!...
— Дундак запјева поскочки: „Тијо, лако, кметице, Тијо, лако, Јелице, Срдарева душице, Наша једра кметице...“ — Муч! — викну млинар. — Зашта „муч“? Кога да се бојим? — Букара! — шапну њеки.
Видите, ја никада не кажем „ркаћ“, него липо ришћанин, јер, најпослинак, дви су здиле, а један је бог, а они су наша браћа! — То није братски од тебека — поче Бобан медено (баш као да га Букар слушаше).
Сад највише приваћа Жмирко Рорин, Кењо је отишâ нигди у свит; кажу да служи у никој крчми. Она наша не говори ни са Бакрицом, ни са Жландром... Куда ћеш ти? — Иђем да проводим коња фра-Јаковљева. Збогом ћаћо!
А, Исусе, увик ли ми неприлике чините, увикарце... — Дико наша — поче Кушмељ — кад је бог да, дâ си таке главе! Богу вала, милостивом богу и Дивици, а ми мислили... а ми чули...
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
И птица нека ина: Зашто, зашто закричи (Не тек у пустој причи, Него ту, са висина)? И зашто у дан ведар Док ћуте наша борја Трепне тек један кедар? И у бонаци мора Вал неки о мраморја Пљусне, кад дође ора?
Уместо да сред морског блеска Промичу наша тела оба Ја у лименку с мало песка Побадам свећу врх твог гроба. Уместо да са тобом пливам И роним, прскам твоје
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
божји, не буде све и свашта у овој Србијици што се, по причању злопамтила, три пута празнила и новим народом пунила. Наша су гробља млада.
“ Кад Аћим тако каже, како онда можеш.. мисли Тола. ... „Да бранимо општину, браћо! Слободу да бранимо! Наша уставна права, ову кућу да бранимо!“ Лупао је песницом о закатанчена врата и реза је звечала.
— Чича-Аћиме, оче, ти си ми исто што и отац, газда, да није тебе, ја бих крао, ти си моја и наша врховна власт... Откако постоји, моја кућа слуша твоју кућу. Мој деда слушао Василија, отац ми и њега и тебе.
Сељаци је опкољавају, галаме да не би ћутали, сулудо весели вичу да је каса хиљаду пута већа од печата. — То је наша власт. А власт је каса. Власт је државна тежа од планине. На што нагази — то нестаје.
Теби је пут слободан, иди чувај границу и не мешај се у народне послове! — Аћим показа штапом на пут. — То је наша кућа! — Чађевић ногом удари о залеђен снег. Аћим га погледа изненађен, обрадован. — А ко си ти?
Прво купио плаво јорганче, па му се није допало, па онда чак из Пеште црвено наручио. — Ћути. Камо среће да се наша газдарица сваке године по двапут порађа. — Је ли истина да је на кантару променио оно шупље ђуле? — Него шта!
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Сва се мрачила од жалости, али шарани нису знали како да јој помогну. — Умреће од туге наша река! — забрину се најмлађи шаран и пође највећем бркатом сому да га пита за савет шта да се ради.
Посртали су преко пустиња, провлачили се кроз прашуму, упадали у снег до појаса. — Где ли је наша лепа Ферфелина? — уздахну цар Ферфелин, шмркну царица, а принчеве ухвати грозница.
Више их ништа није радовало: ни скокови у воду ни уловљени ракови. — Шта је то с наша три дечака? — забринули су се родители. — Ко их је увредио? Ко растужио?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Питања наша шум нејасни срета, И жудном духу одговора није; Гдје је почетак? Гдје ли чудна мета? У непровидним маглама се крије.
Чудо, селе, дивно чудо, Ала бих се млађан груд'о!“... Коло, коло, наша дика, Пушка пуца, цика, цика, Па све тако, пуцај, бери, Певај, играј, до вечери.
“ Ј. Јовановић 3мај XXВИИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада! Наша нада - сен празнога сена! Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. - Она моли: - „Причај ми што лепо!
Моја драга, кад ће наши свати! - Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? - Никад! А. Шантић ЛXИВ ОБИЧНА ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један - тек годину дана.
И не знаш да није Ни сад испијена та чемерна чаша, И свирепи отров једне ироније; И да ће нас вечно страшна прошлост наша У немирне ноћи да тргне и сети, Као звекет ланца старог робијаша.
Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај прави; Хладан, без душе, без ватре и крви, К'о да ми збори: нема љета више!
Уза њ' тек малко на шиљтету ниже, К'о симбол среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже. У то би халка закуцала. - „Петар!
„Пригрли ова јата благодатна!... И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло к'о кап сунца златна...“ И акорд звони...
Векови су прошли, и заборав пада; А још народ овај, као некад, грца; И мени се чини да су наша срца У грудима твојим куцала још тада.
М. Ракић ЦXВИИИ БОКА Наша мила Боко, невјесто Јадрана, Покривена небом к'о од плаве свиле, Љепша си од твоје приморкиње виле, И свјетлија си од
Јер ствари имају онакав изглед какав им дадне наша душа. Ј. Дучић ЦXXXИ ГОЛГОТА Мрачно је небо. Месец крвави У поноћноме тиња облаку.
Па ипак, Роде, ми смо ту - и на све спремни Воља нам наша расте с бројем невоља твојих! И такви, ми смо јачи нег' небо и шар земни! Веруј у снагу, Роде, добрих синова својих!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
за ком вјечно трчи; он јој не зна мјере ни границе: што се више к врху славе пење, то је виши среће непријатељ. Наша земља, мати милионах, сина једног не мож' вјенчат срећом: самовлацем кад постане њеним, тад наздрави чашом
зато знаке различите дава, различита тјелодвиженија, умна чувства да објелодани; но сви наши слаби изговори и сва наша слаба чувствовања, спрам онога што би шћели казат, нијемо су сплетно нарјечије и клапњање душе погребене.
“ „Ах, божество творцем назначено! зар толико могућега творца наша мрачна занимава судба да атому једном мислећему да божество таквога качества, да г' у поља води миродржна?
Судба наша отрова је чаша; вјечне судбе свети су закони, ц'јела бића њима су покорна. Види човјек своје заточење, помало се
у нашу се сферу свијетљају, и дан сваки неба свештенога нас честита новим наслађењем, нови гласи бесмртне музике наша китна поља потресају новом славом творца могућега!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Све што бисмо о томе имали да кажемо је да су наша два светска грађанина провела цело вече и добар део ноћи у разговору, да им је то време изгледало сувише кратко и да
и своје савременике, а можда није био ни довољно упућен у пространу Демокритову науку да би је исложио у своме делу. Наша знања о Демокритовом учењу су, заиста, доста непотпуна, а то је било још у већој мери пре 170 година, када је Виланд
„И наша земља има тај најсавршенији облик. Она лебди у средишту небеске сфере. Између ње и те сфере обрћу се, повлачени од ове,
Из тога изведоше Талес и Анаксимандер закључак да наша Земља лебди у средишту те небеске сфере. „Колико су та учења ових мудраца била различита од онога што сам од својих
Чинило ми се да се уздижем у неки други виши свет и не могох да се сит наслушам речи ових двају Милећана. „Наша Земља, која лебди у средишту васионе, мора да има облик бубња“, говорио је Анаксимандер.
„Погледајте овамо!“, рече Питагора и осталим ученицима. „Троугао што га наша врпца ограничава правоугаон је. Дужи те врпце од три односно четири јединице су његове катете, а дуж од пет јединица
одабрана, дакле већа од ове наше - и помоћу трију колаца који се забију у земљу тако да уже буде затегнуто као ова наша врпца, Египћани полажу ивице основа својих грађевина управно једну на другу.
Онда му још рече: „Пре но што сунце зађе, биће наша вечера припремљена као што треба и као што само може бити. У то доба послаћу ова два моја роба са једном носиљком и са
Посматрао сам, правио опите и испитивао састав света и ткиво материје. Беше то дуг и тежак посао, јер наша опажања нам казују како нам све то, по нашим чулима и нашем ограниченом схватању, изгледа, а не како је то у ствари.
опажања нам казују како нам све то, по нашим чулима и нашем ограниченом схватању, изгледа, а не како је то у ствари. Наша опажања су само релативна, а истину праве стварности можемо тражити само својим разумом.
„А шта је наш ум, шта је наша душа“, запита одједном лекар. „И они су састављени из атома“. Хипократес га погледа зачуђено, али Демокритос остаде
„А наша слободна воља?“ „И она се покорава законима природе, која сачињава једну јединствену целину“. На капији се чу тихо ку
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
У тренутку, међутим, кад су затегнутост нерава и наша узнемиреност били на врхунцу, дрски студент обрати се разјареном човеку једним врло помирљивим тоном: — Немојте се
да би створили што боље услове за живот нама; њихови су се очеви борили и страдали да би њихова деца била срећнија, наша деца чиниће то исто да би обезбедила лепшу будућност нараштајима који долазе.
Остављајући их, веровао сам да је са њима свршено, да наша огњишта више не постоје и да су наши драги изгорели у земаљском паклу.
запрепашћености један господин у остацима официрске униформе примаче ми се: — То је Микобер, — рече он — наш Микобер, наша симпатија. Сам се крстио. Враг би га знао откуд му то име. Кажу из неког енглеског романа.
је била, пространа и непроходна, те да бар од вас, кад вас нека комисија случајно нанесе тамо где је он, сазна права наша осећања и да овамо не долази јер нема где. Може по целом свету тражити своју срећу, ја сам своју нашао.
Међутим кад сам се освестио и погледао, у мом загрљају налазила се главом мисс Тебе, сестра наша Енглескиња, велика добротворка, чију кошуљу (да споменемо само пристојно парче рубља) и сам носим на својим витешким
Засад они нас жале као што сажаљевају црвенокошце или ма кога ко је потиштен и несрећан. Шта их се тиче наша изузетна судбина! Њима је доста да знају да патимо и хоће да нам ублаже судбину. — А Грк? А Грк?
Тако си ноћас обећао. А ми ћемо учинити све да ти олакшамо, да те спасемо, то је наша ствар. — Све — болно је простењао Свилар па је клонуо и очи му се склопиле.
У бесаним ноћима, пролазила је често наша прошлост крај нас, и ја се добро сећам да је највећи део нашег времена протекао у размишљању о њој и о ономе чиме је
те се просто не зна која је ношња лепша од друге, а Јаћим сместа помисли: „Ево, вели, и ово су ти овде све наши, чиста наша крв, али од нас подалеко живе и станују, те им треба показати и доказати да смо ми овде у Београду људи, иако смо
наиђу Шумадинци, само кад позна Србијанце, он се умерава, па му се оно уздржано узбуђење јасно на лицу распознајте: „Наша фајта“, примећује он више за себе, „знамо се ми, наши смо ми, не бринем ја за њих, челик је то живи“; да понова
бринем ја за њих, челик је то живи“; да понова зајаукне Сплиту, Котору или Дубровнику: „Море наше, сунце наше, бриго наша, славо наша! За тебе сам Албанију савладао.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
ИИ Наша је кућа била на обали, камена двокатница с балконом и с гвозденим кукама у које се о светковинама утицао барјак — права
у свакој сумњи и пред сваким избором, у ствари свагда ријешио за ону алтернативу која се појављивала у свјетлости. Наша мисао непрестано прелијеће по непознатим видовима живота и свијета као што утанчани прсти слијепца прелазе преко
Лица спавајућих не лажу: тек на њима видимо праву биједу њихових сопственика. На јави, наша су лица затегнута било каквим свјесним хтијењем или несвјесним стремљењем, оживљена било каквим циљем, намјером,
Јер простор и вријеме пуки су жичани скелети, кавези у којима су заробљена наша бивања и наша доживљавања — крхки кавези који се ударцем длана склапају у бездимензионалност. — Смијешно!
Јер простор и вријеме пуки су жичани скелети, кавези у којима су заробљена наша бивања и наша доживљавања — крхки кавези који се ударцем длана склапају у бездимензионалност. — Смијешно!
Оне живе у добрим сусједским односима. И наизмјенице се јављају, огласују се из дубине — наша вјечита попудбина и наши стални сапутници, од почетка до краја. Њихов наизмјенични двопјев јесте предиво нашег живота.
Њен образ је оно што људским дјелима даје препланулу боју зрелости. Сви наши напори, сва наша дјела само су видови борбе против смрти, само луди покушаји обмане, очајна настојања да се она завара, занијече,
факти у суштини не остварују своју важност и своју значајност по нас тек тиме што се преточе у наше мисли и наша чувствовања, у наше унутрашње гласове, у одјеке наших тамних унутрашњих спиља и пећина, у наше страхове и наша надања,
мисли и наша чувствовања, у наше унутрашње гласове, у одјеке наших тамних унутрашњих спиља и пећина, у наше страхове и наша надања, у наше боли и наше радости!
Све је у томе, само у томе. Ето, наша срећа, каткад и сама наша егзистенција, почивају на тако крхкој, тако несуштаственој гранчици.
Све је у томе, само у томе. Ето, наша срећа, каткад и сама наша егзистенција, почивају на тако крхкој, тако несуштаственој гранчици.
Ћаскао бих с њим. Ако уопће има поезије, тад је поезија оно на што наша мисао и наша сензибилност наиђу лутајући пустопашицом.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао. Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. — Ко је то прошао?
Пантовац упаде у разговор: — Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре. Није вас мало. Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи ,а још двадесет у другим срезовима... Хе, душу ли му, није то лако надавати.
А-а-а-... оно!,.. Зар такав крај дочекасмо? И наша се љубав једном сврши, оде, нестаде је... Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, мучила се као ниједна
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
из себе силну воду и жар погаси, па онда стане певати: — У царева зета, сад ће да буде четири жене: нама је опклада, наша је побједа!
Сестра, кад га угледа, врло се обрадује, па му рече: — Само, брате, немој да учиниш као што су наша браћа учинила. Он није знао шта су они учинили, а ни сестра му није хтела више ништа казати до само то.
— А шћер твоја од кога се научила? — упита цар, а сиромах одговори: — Бог је њу умудрио и наша јадна сиромаштина. Тада му цар даде тридесет јаја и рече му: — Понеси ово твојој шћери и реци јој нека ми из тијех
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Сад не размишљам. И поред сазнања Да љубав наша умрла је за нас, Мене не боли овај живот данас, Ни старо небо, ни облак сањања.
време, Како Вардар данас кроз Србију тече, Како над Охридом пада српско вече, Како нам погледи преко мора стреме, Како наша уста сад од среће неме.
Сад од Куманова, Маркова Прилепа, И од Грачанице до Битоља равна Укинута рука црна и свирепа, Оживела наша царевина давна.
Под срамотом живи наше поколење. Помрчина притиснула наше дане, Не види се јадна наша земља худа; Ал' кад пожар подухвати на све стране, Куда ћемо од светлости и од суда! Помрчина притиснула наше дане.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро, Храни љубав мајке: “Нека живе деца.” Улазиш у собу. Сузе те већ гуше. А два наша цвета из четири рата У твоме су крилу, образе ти суше: “Мама зашто плачеш? Је л' писао тата?
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Наше тело је скуп усклађених механизама, покрети које чинимо су бројни и сложени а спољашњи утисци на наша чула су у толикој мери деликатни и недокучиви да је обичном човеку тешко да их разуме.
у истинитост ове теорије, коју сам ја постепено формулисао и која може да се представи у неколико следећих речи. Наша тела су сличне грађе и изложена су истим спољашњим утицајима.
Резултат тога су сличне реакције и усклађеност општих активности на којима се заснивају сва наша друштвена и остала правила и закони.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Пазило се и на кретање Вечерњаче и Зорњаче. Венера је била наша бела звезда, а Марс црвена. Велики Медвед, Северњача и Млечни Пут су нам служили као компас.
Првог маја исте године наша школа прослављала је Мајски дан. Српска школска омладина, која је обожавала Милетића и његов национализам, припремила
Сазнање о нашим традицијама и наша дубока вера у њих, стварала је у нама осећање надмоћности над оним људима који су лутали унаоколо без традиције и без
Поколебан таквим мојим схватањима и мојом одбраном америчке демократије, он рече да ће се наша улога променити; од учитеља он ће постати мој ученик.
Једног дана појавила су се два кита која су избацивала воду у вис, а наша бујна машта протумачила је да они представљају два ратна брода које шаље пријатељски настројен подморски господар да
за другим, ређали су се пријатни доживљаји, а ћуд океана била нам је изванредно наклоњена, баш као што нам је прорекла наша плавокоса ”пророчица .
дечак, и додао је: - мора да сте се много променили, јер ми сада изгледате као прави Американац; а ми смо овде као и наша драга Аустрија, као и сви стари људи, не мењамо се и само постајемо старији и истрошенији.
Српски хорови нису ништа мање вреднији. Ниједна музика нема такав утицај на наша срца као звук људског гласа. Сваки певач у тој великој поворци у Карловцима осећао је да даје свој удео у последњем
Како је дивна снага суза и како јасне постају наше визије када поток суза разбистри наша осећања! Материнска љубав и љубав према мајци су најлепше поруке божанства људима на земљи.
Ија сам једва дочекао да се атмосфера мало раскрави па сам искористио прилику и додао: ”Наша најважнија улога састоји се у мо на једно: што пре у Идвор.
дечак, и додао је: - мора да сте се много променили, јер ми сада изгледате као прави Американац; а ми смо овде као и наша драга Аустрија, као и сви стари људи, не мењамо се и само постајемо старији и истрошенији.
Српски хорови нису ништа мање вреднији. Ниједна музика нема такав утицај на наша срца као звук људског гласа. Сваки певач у тој великој поворци у Карловцима осећао је да даје свој удео у последњем
Ћипико, Иво - Приповетке
—Исусе мој, милосрђе! — понови језиво и скрушено. Проповједник настави: —Света наша мати Црква милостива је: она је као квочка што, када олуја наслути, под своја мека крила сакупља своје пилиће да од
А знаш, Илија, — окрете се к њему, — није било бога ми онолико колико други диване. Ненавидни, болан, тежачка наша пизма! Као веле: Илија стар, а жена му млада, па да их завадимо... 'Ајде, среће ти! Шала, брате, све шала! ..
Мог'о би' сву у хлебу и вину потрошити... Преварио сам се!... Ето, к'о мишљах: гради се наша, 'ришћажка црква, биће на управи наши људи...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Различит однос према будућности код оба саговорника можемо упоредити са неком од оних стотину нога које наша метафоричка стонога аутоматски покреће, а право изненађење и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и
Стога и код Хола и код неких других аутора налазимо добро гесло: окренимо се туђим културама да бисмо видели шта је наша сопствена!
Али ниједан троп овде није плод чисте песникове воље и сваки од њих саодређују слике које наш језик и наша култура памте.
Стара наша књижевност, најврсније наше сакрално неимарство, небројене фреске и иконе, дакле знатан део најкрупније наше сликарске
њених припадника, дакле изнутра, или са становишта припадника неке друге, ближе или даље културе, дакле споља. Наша, српска култура, припада балканској, односно балканска се култура појављује и као српска.
Сада је довољно рећи да је наша досетка у суштини књижевни текст, и ми ћемо се већ суочити са једним од најозбиљнијих питања из науке о књижевности.
проучени, а изгледа помало парадоксално да њихов значај данас боље сагледавамо, после дубоких промена које је донела наша књижевна авангарда из 20их година.
Војислав Илић се налази на самој граници када је романтизам – а у прози реализам – сменила наша модерна. Његова поезија код нас заузима књижевноисторијско место правог парнасовства, иза чега је следио
Они се пробијају кад напрсне и коначно се разломи наша уобичајена, разложна и разумљива слика света. И најзад, да наведемо барем један пример из прозе.
друга девојка, Анђа] је успела да главу повеже сунцем, да се опаше месецом и да се накити звездама.“17 Наиме, наша песма има шест стихова и шест симетрично размештених мотива: у сваком стиху по један мотив и у два дела песме по три
Дучић им се придружује нарочито својом касном лириком. И ми га с њима с правом можемо самеравати. Дуго је наша критика само део по део захватала из Дучићеве поезије, да би је тек у последње време могла да сагледа у целини.
његове поетике, Црњански као потврду наводи Миличићеве стихове из Књиге радости: „А, Земља, нека је срећна, сирота наша сестра, Земља.“ Доцније, у коментару уз песму „Посланица из Париза“, описује Миличића како 1921.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
РИСТА (снебивајући се): Па да... ЧЕДА: А допада ти се наша Дара, а? РИСТА: Па знате како је. ЧЕДА: Знам, де! РИСТА: И она ми се допада, а потребно ми је и због мога положаја
ВАСА: Јест, прочитао је он то. КАЛЕНИЋ: Ја сам, дакле, саставио један одговор, јер, дозволите, наша је дужност, као чланова породице, да одбранимо тетка-Живку од тако гадних клевета. ЧЕДА: Разуме се!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
„Од Радичевића до данашњих дана наша лирика показује, вели он, „изванредно правилан, управо типичан развој једне оригиналне лирске ‘цвасти'.
Тако је, постепено, мењана и наша реченица, што је податак који сам по себи већ нешто значи. Елем, у другој верзији романа она је издвојена у
тешњу синтагматску везу; такође постоји видљива тежња да девети слог стиха, ако је већ под нагласком, има један од наша два дуга нагласка (квантитативна клаузула).
Стих Милоша Црњанског баш таква наша очекивања изневерава. Штавише, у тренутку када одбацује традиционални, метрички везан стих, Црњански увећава број и
да призор делује као да је скинут са сликарског платна; као да је већ виђен, рецимо, на неком Бројгеловом пејзажу. Наша асоцијација вероватно није случајна, и вероватно долази отуда што је Црњански био кадар да и у оволицноме комадићу
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Григорије Божовић КОСОВСКЕ ПРИЧЕ Садржај СУЉ-КАПЕТАН 2 НЕОБИЧАН МУЧЕНИК 8 НАША ЗАГОНЕТКА 13 ЉУТА ПРАВОСЛАВКА 18 ДВЕ ЖЕНЕ 24 ОКЛОПНИК БЕЗ СТРАХА И МАНЕ 28 КАД СЕ ЦАРСТВА МИЈЕЊАЈУ...
— Јесам, честити оче! — Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу? — Јесам, честита молитво наша! — Још једном, Иване Војиновићу, право и здраво, тако ти све у напредак прошло: јеси ли Србин?
“ па позвао сејмене и одмах отишао уз планину. Ни данас се не зна шта је с њиме даље било... НАША ЗАГОНЕТКА Гласити првак из Ораховца, крај Призрена, Хамза Вукашиновић, бејаше по свршеној берби приредио гозбу
Умреш и погребу те као раба божија, а не као стоку... Не бој се, јака је вјера наша, силно је вјеровање сиротиње раје, моћан је Господ — доћи ће ослобођење, виђећеш што је Србија!...
Био је некад диван планински плавушан, какве даје само она наша верига горска од Новога Брда до Сухога Рудишта, само извори Бинч–Мораве и класичнога Лаба нашега.
Онда се обема шакама ослони О своју соху, хукну и одговори: — Што ми грешиш душу, господине? Не ли је ово наша света митрополија?... Иако сам стар и уморан, опет ће стојим. Закон је најстарији.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
А сад соко у гроб паде, А наша се крила ломе, — Косовска је пустолина Сад у срцу моме. Хеј, ка’но што црна нојца Уздише за белим даном, Пет
Али има друга жица Што бејаде наша само, Жица пуче, пŷк јауче: Ми се, побро, растављамо! — Ако има надзвездија, Где вечита зора свити, Наше душе,
Док ми мача изоштримо Против општих âлâ, Наша мала, ближа ала Нас је прогутала. Ој, Милошу, Стар-Новаче, Имате л’ унука?...
— Јер овакве гласе данас Само сан дарива. Оживела, васкрснула Српска слога лепа Омладина... нада наша... Она се не цепа. Оживело младих снага Братско друговање; У старијим поштује се Што је за штовање.
Што ти не смем рећи На свесвему хвала, Тим се наша стара братност Није подерала. Ти си мене волô Што ласкања немам (Сад најмање кад се и ја „На истину“ спремам).
Усуди се старац рећи својој Анушци: „Клањам ти се, светла круно, наша царице: Сад си једном и ти срећна, сад већ имаш све!“ Ал’ царица продера се: „Гле угурсуза! И он смеде амо доћи.
То је савет што га даје Наша мудра бака. Ко послуша неће јести Ни јаја ни кокошака. * * * Многи савет који чујеш Овим истим духом дише:
Један пије кад се сети, други кад се заборави. На послове друге врсте теже с’ креће наша нога, — Ал’ за пиће увек биће и титула и разлога. ЂАВОЛСКА БАЛАДА „Што ћу, Боже, што ћу, Жена ми се карта!
Многи се скоцô од умна поста, Ал’ тебе има, па му је доста. Школа је наша школа обвезна, Ал’ ипак многи читати не зна, Из друге књиге баш ни запети, Ал’ ти и таке учиш памети.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Небесна хармонија из Ружичићеви усти прелива се. САРА (Феми на уво): Мало света има наша фрајлица. ФЕМА: Не могу да говорим од једа. Јесте ли видли какав ми компламент даје?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
без смисла поклон за госта Што својом досадом се забавља Сви смо ми болесни од здравља Од сунца коме је најближа Наша рана недостижна ИИ О хладна ватро која изгараш Свуд око мене а дан не ствараш Не знају куће где одоше људи Нит позна
себе не упозна Сјај који себе не упозна БОЛ И СУНЦЕ И Сунце које подгреваш у новом Свету старе лажи о сељењу праха Наша је нада очајна и плаха Наш пакао поче песмом лабудовом.
Петровић, Растко - АФРИКА
Одједном смо сасвим у мраку. Једино се још беласају наша одела. Враћамо се између бенгалоа кроз густину тропског расадника који се, не знамо на којој линији, претвара у
То исто сунце што је на нашим ширинама добри и мили друг, под чијом се топлотом пријатељства расцветава наша крв, овде је за белца највећи душманин, једини непријатељ који га прати у стопу и с ким се не може измирити.
док се спремамо да лежемо, сви црнци долазе на наша врата и љубопитљиво нас гледају То је прво вече да имам да ноћним са Н–ом.
Предео је био бескрајан, а наша кола на њему: мала покварена играчка. Шофер је радио на расклопљеној машини а сви наши црнци били су око њега.
Пут од Бамака до Бадумбеа је велике лепоте. Велика жута трава саване, златна као наша зрела жита, али толико виша и крупнија, њише се између џиновских грчевитих стабала фромажеа који ће се ускоро крваво
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ДРУГИ ТУРЧИН: Тако ми браде Пророкове, овако нијесам доживио!... Баш као она кара-боја којом наша ханума прогрушане витице бојадише. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па онај вјетар! Човјек би рекао да се дебели бедеми на граду урвају..
“ Е, мислио сам све ће нас паша посјећи. ДРУГИ ТУРЧИН: Наљутио се, а очи му као жива ватра сијевају. Срећа наша те се, приклијештено у томруцима, нађе још пођешто ђаурскога робља, те да њине главе не исјече, листом би наше падале,
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
одмах заузели неке наше предње положаје; затим су продужили нападаје врло енергично и упорно; Суповац је наскоро пао и наша се војска повукла Тешици, где се борила до 7 часова у вече.
своју силу, јер их је с деснога крила стешњавала Морава, а с левога јастребачки висови, и то је јако помогло, те им је наша војска на уском пролазу могла дати отпор.
Спочетка нисам могао да се разазнам у борби и тачно да ухватим куда се пружа наша, а куда турска линија. Дим, пуцњава, бојни урнебес, близина бораца и први тешки утисци — све је то сметало да це човек
ланцу, или гледала да обиђе лево или десно непријатељско крило и тиме да доведе непријатеља у унакрсну ватру. Наша артиљерија имала је доминирајуће положаје и била је час турску артиљерију, час колоне, које су се као потпора склониле
Но у томе једна наша колона, (отприлике један батаљон), потпомогнута једном полубатеријом, испаде из једне шумице пред ову коњицу, разви
повукоше и пустише преда це стрељачки ланац, који отвори ватру на турски стрељачки ланац и заустави га у напредовању. Наша полубатерија, што је била уз ово одељење војске, једнако је била турску коњицу и принуди је да сврне лево у један
Ако се Турци непрестано буду примицали, они ће се наскоро помешати с нашима и прећи у јуриш с бајонетима, а да ли ће наша млада војска издржати ове напоре?! — ту Черњајев климну брижно главом и поче ходати тамо амо крупним корацима.
Турски су рогови одјекивали: тра ти.. тра ти.. тра ти..., нашто је наша труба одговарала пуним, развученим гласом: та.. ти.., а уз то се једнако мешао грохот пушака: тррр!
би се пре могли спустити с косе на друм, но што би ми доспели да се повучемо друмом од Тешице Житковцу, и тако би сва наша војска што се бори код Тешице била одсечена и уништена. Ја обратим пажњу Комарова на те симетрично растављене предмете.
Турке нисмо изненадили, они су нас дочекали спремни с пушком у руци, сваки на свом месту. Наша превремена пуцњава, где смо по незнању пуцали на нашу патролу, опоменула је Турке да буду на опрезу.
Дотле ће се повући наша четири батаљона што це боре под Тешицом; ево ја им сад одмах шаљем наредбу за повлачење. Кад се сва наша војска повуче
Кад се сва наша војска повуче од Тешице, онда се и ви полако повлачите Житковцу, док не дођете у згодан положај пред село.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Да ли се и теби исто тако сећа, Како ј’ наша љубав расла све то већа, А са њоме туга, сећаш ли се, је ли? — Јер се никад нисмо загрлити смели, Већ смо чежњу ту,
ЛXВІ Са истока поче плавит’, А нас двоје на прозору, Прохтело се нама тако Дочекати рујну зору. Ћутала су наша уста, Само ј’ мисô к мисли текла, — Тек у неке она шапну: „Ја би теби нешто рекла.
ИИ Болна лежи, а нас вара нада: Оздравиће, оздравиће млада! Наша нада, — сен празнога сена — Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. — Она моли: „Причај ми што лепо!
Сваком часку миља Нека клетва прети; Свака радост наша Љуто нам се свети. Ох, блажени дани, Кад се заносимо, Змије, клетве и авети Јоште не видимо!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
“ Одвезао сам бомбу и откопчао револвер. Зи-у! Зи-у! — звижде куршуми. То се још и могло поднети. Али једна наша батерија испред које смо стајали, искида нам нерве. Трупкамо у месту. Нестрпљиви смо.
Срећом те тога дана нису летели њихови аероплани. А тукла је и наша. Чини ми се још жешће и јаче, те се Бугари мало примирише. По ручку сам легао иза једног камена и заспао.
Нисмо ни слутили да ће тај исти Кајмакчалан доћи на крају и нама главе. Кад сутрадан стиже наређење да се наша два батаљона, први и трећи, извуку из борбе и прикупе код Бродске реке. Питао сам се: зашто?... због чега?
Не знам. — Сигурно је у мраку налетела на њих нека наша група војника, па су они измакли — додаје Светислав. — Могуће. Али топови су били демонтирани, а послуга побијена.
Између наших и њихових ровова лежали су мртви војници. Артиљерија је одмах отпочела. И њихова и наша. Био сам изложен много пута артиљеријској ватри, али никад нисам имао мучније осећање него тада.
Срећом, њихова артиљерија није погађала. Сигурно им је осматрач био далеко. Али наша?... Помлати их као марву. Кад удари у заклон, оно пусто камење распрсне се на све стране, па долеће чак и до наших
— вичу војници. — Лези, лези! — чули се гласови. Гррр-у — грми рововац. — Нема наређења. — Побиће нас наша артиљерија... Кроз ров се разлеже жагор. Људи су приправни на скок. Из бугарских ровова излете нечија рука.
Ја л’ рече!... Маса полете, и као да ме понесе. „Ура! Ура! Ура!“ Војници се сколише око мене. — Је ли ово наша земља? — Јесте! Они падоше на колена. Неки су се. крстили. Други љубили земљу. Куршуми су фијукали.
Стигли смо на зачеље батаљона. Рекли су нам да је наша чета на челу. Али то је ратни батаљон, а војници иду један за другим.
Ту су, на педесет метара од нас. Стрепимо само да не изврше јуриш. Сва је наша срећа у томе што њихов командант није у првом стрељачком строју, те нема ко да им нареди.
Успостављен је стрељачки строј. Када је свануло, отпочела је артиљерија. Гађала је и наша. Од њих смо претрпели велики страх. Једва су увидели где је тачно наша линија.
Гађала је и наша. Од њих смо претрпели велики страх. Једва су увидели где је тачно наша линија. Али онај бугарски митраљез није нам дао ока отворити. Ако останемо у овом положају, изгинућемо сви.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
и у правим порођајним мукама, уз врло нагла и немирна смењивања најразноврснијих а оштро различитих утицаја стварала наша старија поезија.
“ Ова горка мисао пристаје уз многа наша књижевна размишљања; није неприкладна ни овде, данас. Баш срећни књижевни пролом Бранка Радичевића у години 1847,
Овој Антологији међутим задатак је много ужи и скромнији. Чак и када је очевидно да је наша поезија још дуго после године 1847, упорном и поетски неплодном тиранијом највише механичког типа десетерца и свим
Ова Антологија жели да, у првоме реду, сређено прикупи све оне најузорније текстове које је наша књижевна традиција још могла понудити Бранковој књижевној оријентацији, и првенствено као уметничку насладу и радост,
ћудљивог, а уза све још и као некако стидљивог подражавања народној песми, — колико у важној околности да се сва наша поезија тога времена — са изузетним случајем сасвим изузетнога Његоша — зачела, развијала и живела у културној сфери
Данас, кадикад, и код најбољих наших писаца, усами се таква старинска реч, древна, већ давно присна, потпуно наша. (Тачно онако као и наши турцизми, преостали из једне сасвим друкчије културе.
дванаест песама у овој Антологији тешко би се одрекла и књижевност богатија и на вишем степену развоја но што је била наша у годинама 1816—25, када су те песме углавном — чак и онда када су овакве какве су, чворнасте и наказне...
— — — — — — — — Нека Српство буде славно Ма се хвала од вас крила, — Та наша је гордост била Само рода глас узнети. Ј. Ст. Поповић, 1854.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу. Серпске моје границе и земље ридајут что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Сад слушкиња наша бист, дала с нам под пету. И сви моји пророци славу возљубили, с чадми моји у ропству мене оставили; добро опшче
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Спомени се, мати наша, твоје перве славе, Твојих враждебника ти посрами главе!
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Востани, Сербије! Мати наша мила! И постани опет што си прије била! Серпска теби вопију искрена чада, Која храбро војују за тебе сада.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
(Вујо перјаник улази.) ВУЈО: Добро ти јутро, госпођо! Ждрав’ осванула!... А ну, ждравља ти, како ти се допада ова наша земља?... Простићеш, камен... јер право рећ у овоме чуду од стијења слабо се земље находи. ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’...
То је насиља она тешка пот Што с тужног чела робља жалосног Троструким бичем гони бесни скот... Наше је то, наша својина!... — А шта с Мехмедом, пашом скадарским, Шта с њиме учини?...
(Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо! Еј, брате, никад нисам мислио Да ћеју нам се и соколови У мучном лову модрих висина Завишћу гадном срца
КАТУНОВИЋ: Хоћемо, господару! ПРВИ СЕРДАР: Хоћемо, круно наша! ДРУГИ СЕРДАР: Погонићемо скота тог. ТРЕЋИ СЕРДАР: Крвника вечитог!
А Босна плаче — плаче Србија, А Херцеговина, та сестра наша, Чекајућ жртве браће слободне Са сваким даном више жртвује: Слободу, народ, цркву, светињу.
— Гле, шапће опет кнезу на уво; Ено се смеши... Ех, пропао си! Упропастио те осмех једини, Војводо наша — стари Радошу!... (Гласно.) Опрости, кнеже, издајнику том!
О, кнеже, кнеже, никада! Јер у тој крви бесне пучине Потоње снаге риком самртном Утону, Ђурђе, наша галија — Жалосни двори сина Ивова...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Насул'те се 'вође пред људ'ма, па се пољуб'те кô браћа... кô прави Србови. Нема у овој земљи прáве. Наша је прáва на Косову закопана...
Боже, лијепог здравља, наша је ноћ и божја. Мићан наточи. Симеун узе чашу, мало нагну, отпљуцну, па ће: — Браћо моја, што која година, све
Док одједном ударише таламбаси, цикну турска борија, и пуцањ престаде. Наша мртва стража повика с Томиног Моста: „Чуј те и почујте! Окренуше Турци на Вилусе!
Курво кучко, Парто калуђере! — Познадо' му грло. — Ето га, на моју душу! — повика неко. — Ама, каква је то наша мртва строжа? Они јавише да Турци окренуше на Вилусе, а види сад!
гођ, каже, дође до густог, било код људи, било на суду ђе било, вели, да било, ти само подвикни 'нако од срца: Живила наша премилостива Земљана Влада! Немај бриге, све ће на добро окренути.“ Поче ме жена једном тући.
“ Поче ме жена једном тући. У'вати ме за грло, да ме удави. Сјети' се ја освјета: Живила наша премилостива Земљана Влада! Остави жено, Бог те убио. Живила наша премилостива Земљана Влада!
Сјети' се ја освјета: Живила наша премилостива Земљана Влада! Остави жено, Бог те убио. Живила наша премилостива Земљана Влада! Остави жено, 'Ристос те убио.
Живила наша премилостива Земљана Влада! Остави жено, 'Ристос те убио. Живила, продера' се из свега грла, наша премилостива Земљана Влада у Сарајеву! Она сва поблиједи, руке јој обамријеше, и ја се спасо'.
Није вам вјеровати, газде сте. Ја сам Срб, а таки Срб, Боже сачувај и заклони!“ Он се ражљути, па подврисну: „То је наша, газдинска права што тражимо од 3емљане Владе! И ко таки Србин није није ни Србин, већ Швабо, Шокац, шпијун, издајник!
Нећете ли по реду и закону, има у овој земљи и Окружни Суд, има наша премилостива Земљана Влада, а овај исти Давид, с овом истом својом блентавом главом, и с овим истим лоповом, могô би
(Пење се на столицу, надноси руку над очи и дуго, дуго гледа.) О, зар ћорава* наша Земљана Влада, гôд јој њезин! (паде са столице). Зато нами, грдна рано, све ћораво и иде у овој земљи!
! Давид (диже се): Ништа, главати господине!... Е, људи моји, да сам јуче умро, не би' знао да је наша премилостива Земљана Влада ћорава! Судац: То је тај сељак што тужи јазавца.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1911) ПОЉУБАЦ Ми смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела: За њу младост Бог је, а страст јој је снага. ...
Ми смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела; За њу младост Бог је, а страст јој је снага.
Куда, док нас Минос у ланце не спута? Изнад наших глава леден ветар брише; Залуд наша длета и напори дуги: Ни рушити ништа ми немамо више, и храмове већ су порушили други.
Пустиња је наша страшнија од оне Којом ишао је народ изабрани. Појени смо крвљу вриштеће Горгоне, Но сумњом нам нису затровани дани.
један зором као труба буди, Болом једним свака налита је чаша, Болом једним кришом плачу наше груди: Где су деца наша? ...
Мртваце тамо остависмо живе. И кô Ахасфер, кога Господ укле, Тражимо равни до у бескрај пукле. И Васељена њива наша поста За семе части — које сунцу сиже. Господе, казне зар не беше доста?
А под густим хладом неранџина грања Млади љиљан пева богочасне псалме. Само наша душа у ту вечер страсти Мрка је и хладна кô недра дубина, Врх нас заман лоза просула је цвасти: Недирнут је гитар и
Младенци смо, што су дошли на венчање! И невеста наша, Слава Победника, Са венцима рајским свежим и опојним Чека драгог свога крвавога лика, Чека га са стегом и трубама
Отаџбина наша са патње је знана, Лутајући ми је носимо у себи; Она је у крви наших вечних рана, И, кушам те, судбо, такву је
смоле С вриском фауна и нимфи, што голе У сусрет јуре, кроз вијор што реже, И крше стабла и кидају мреже, Наша су срца што се вечно воле Скрхала стреле, што су се заболе, Стопила худе сметове што снеже И уздрхтала и жедна и
(1917) XЛ СВЕШТЕНИЦИ Наша плаха младост не осећа бездну, За њу пут је греха беласање магле, Ка животу бола наша срца нагле И за страшћу туге
(1917) XЛ СВЕШТЕНИЦИ Наша плаха младост не осећа бездну, За њу пут је греха беласање магле, Ка животу бола наша срца нагле И за страшћу туге једра прса чезну.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
АНЂА: Да ко ће? Не можете се хранити проминцлама, нити се облачити у фачле. МАРИЦА: То је наша брига, а ваша је да размислите што пре, да не буде после доцкан кад већ пукне брука.
ВИЋА: Јесте ли сами? ЈЕРОТИЈЕ: Сам. Не можеш у целој кући да нађеш места где можеш поверљиво да разговараш. Она наша канцеларија права јурија; тек зинеш, а неко упадне! Овде опет, можемо! (Седа.
ВИЋА: Па твоја, дабоме да је твоја! Али сад, кад смо те уловили, сад је наша. Пиши ти само, господине Милисаве, како сам ти казао.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
И наша романтика, као и другде у Европи, била је превасходно лирска. Кратка лирска песма, по садржини исповедна, родољубива ил
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
4 Блажен у теби да занемим. И од нема мене стена да прозбори гори, гора цвећу. И радост наша теби, дародавче, руменилом да окади просторе. ТУГА 1 Засветле дани, девице мру биљке тихано мило.
Љубав је твоја превазилазила и љубав жена. О Јонатане, Како су најхрабрији, тамо, попадали? Зашто је наша слава морала да подлегне?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
његову снисходљивост, као дајући им милост, општење, здрављење, одговарала би хвалећи Јованку: — А слуша, слуша, наша Јованка! Свекрва јој не може да се нахвали. Видим свекра јој као да се подмладио.
Ево их у Пљачковици, Крстиловици. Сад ће овде покољ. Он се реши. — Идите ви, ја нећу. Зар, кад дођу наша браћа, пусто да нађу? Да нема ко да их дочека... вино, ракију... да их угости?... И они одоше, он оста. Заиста не оде.
А момку, тамо у кући, показујући на запаљене греде, даске по крову, вели: — Гори, гори! Не гледај!... Браћа наша!... ИX Једне вечери дође раније кући него обично. Право оде у собу. Седе.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
РЈА. БРЕКИЊА Елѕбеербаум (ѕорбуѕ торміналіѕ). Брекиња, брека, брекуља (Шулек). О постанку б. каже једна наша народна песма ово. Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи.
Име »сирота« одговара немачком схватању, и претпоставља (ако наша реч није позајмица?) да је и код нас постојао сличан етимолошки мит као и код Немаца (о коме в. Софрић, 80).
У вези с тим може се разумети једна наша религијска забрана. Не ваља се, каже се, да се дечје пелене мећу на трње, »јер ће се деца срдити« (ЗНЖОЈС, 7, 386): у
Ћипико, Иво - Пауци
Ако има дуга, има и земље, а она је наша хранитељица! .. . Вадићемо паре из блага и из земље ... Садићемо више дувана ..... угојићемо двоје—троје крмади...
кад види своје властите синове које је својом крвљу одгојила и — издржава их, где је издају и од ње се одмећу; има наша отаџбина и челик—домољуба и поборника, којих требало би да се данас из захвалности сјетим; али то овога часа испуштам
дјеца једнога народа двају племена и, у славу наше красне домовине, испијмо наше чаше наискап и запјевајмо „Липа наша домовино!” Први фратри, а пред њима фра Јосо, дигоше се.
— Што си побудалила ..... Какова дјеца? Шалиш ли се? Па што би ти дјеца? — Нека их, наша су... а ви и онако немате другога порода... — А куд су дјеца? —Знам ја кому су дата на село. Газда ућута.
Бијаху и то Далматинци. Док посркаше каву, разговараху онако преко воље. — Опркти, Иво, — рече му Пиеро. — Наша је навика да свако по подне учинимо једну партију на карте. Можеш и ти доћи! Пођоше сви у другу собу.
Пролази се. Браво! Ових дана походило нас је једно талијанско друштво... Једна женска... не лоша за наша мјеста... —Ола, Пиеро, дођи симо! — повика дебели трговац. — Опет ме зову, а знаду да не могу у ничем попустити.
И доста ми је у тузи миса 'на наша липа миста и у свој тузи никако да их заборавим, ни да их се одречем. Мучим се како ћу чакод заштедит', па да ми се
каје се и повратија би се, да јема с чим; и опет би бија задовољан радит' своја запушћена поља и винограде, ча роду наша здрава и крипна вина. Сада вам пишем једну нову. Сестра Марија заручила се и шаље вам од тога глас.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Јању нисмо затекли. Отерала ју је господарица наша Јелена. Кула је била празна, ми утучени, ојађени, свадљиви и горки.
Пустош је оставила за собом ова проклета и благословена вода, Морава — мучитељка и хранитељка наша. Богдан Имао сам врло мучан разговор са Јеленом.
Зар та пиша стварно намерава да ме сутра гребена?! Ово је наступило неко последње време! Дадара Госпа наша, лепојка наша, не губи време.
Зар та пиша стварно намерава да ме сутра гребена?! Ово је наступило неко последње време! Дадара Госпа наша, лепојка наша, не губи време. Прошло је пет дана од Лаушевог одласка са Куле, а она се ево побринула да покаже ко је овде господар.
Додуше, њему је особито пријатно. Њему храну доноси лично господарица Вратимља, Јелена, наша добра хранитељка. Не, ја се овим што сам сада рекао никако не придружујем злобним гласинама које иначе свакодневно
Богдан Најзад сам дочекао да видим како се наша госпа пече на тихој ватри. На жалост, био сам ту само посматрач и није ми се дала прилика да мало проџарам и притурим
Јер кад већ верујемо у заштиту Творца, чему онда служи та наша нервоза и зашто се ми тако панично прихватамо алата и оружја.
Матија Ова ноћ је наша, моја и Анкина. Док у средњем дворишту трешти пијанка, ја и она смо најзад сами, на нашем старом месту у сену, онде
Јер, никаква људска казна не дотиче човека без савести. Ми и наша правда немоћни смо пред њим све док не проради у њему осећање кривице.
Ми га иначе само можемо чешкати и голицати нашим смешним пацкама. Па он не очајава, узгакала је наша братија. Забавља се. Ништа му не могу. То је човек. Све је постављено на главу.
Још ће испасти на крају да тај безобразник постане јунак само зато што га не може сломити наш презир и наша осуда. И тако испада да он уопште и није крив, дакле није издао, него је само недужна жртва нечије пакости и зависти.
Тело му се напе као струна на луку. „Отишао је оним бесловесним зверовима који су нагрнули у Вратимље да погасе наша огњишта и да нас затру.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И тајна сила, света моћ, Расипље свете жŷди, И небом трепти тиха ноћ, Царица бурних људи. Весело, друзи! Наша ћуд Весеље нама гради.
16. А чак позније, кад је Омер-паша Робио Босну и племиће њене, С њиме се здружи крвопија наша, И с њиме оде и одведе жене И Јелку, ваљда... Где је? Да л' је жива?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ја врло радо прихватам тај Ваш предлог, иако са зебњом да Вас наша преписка, од које очекујете толико задовољства, не разочара.
Још пре сто година, када су наша знања о свету била само малени део данашњих требало је богоданим вештацима Хумболту и Арагоу по четири дебеле свеске
Нека уобразиља покреће наша крила, а буктиња, науке нека нам светли кроз таму. Ја је већ држим, упаљену, у руци да бих, чим стигнете овамо,
стајала је у Кини, друга, у Иидији, трећа, у Америци, четврта, на Европском северу, али она колевка из које је наша данашња астрономска наука узрасла, стајала је у старој Месопотамији.
Нисам се преварио, - ново пењање показује да се над другом кулом налази трећа. Ми продужујемо наше пењање, а наша радозналост се очајно бори са умором, који нас савлађује. Од њега нам цело здање изгледа друкчије него што је у истини.
Вавилонци и остали стари народи познавали су пет таквих луталица: Меркур, Венеру, Марс, Јупитер и Сатурн. Да је и наша Земља члан њихове породице, то нису ни слутили, још мање су могли да објасне механизам њиховог кретања.
Ми данас знамо да се све те планете крећу око Сунца, око кога и наша Земља оптрчава, па из тога стварнога њиховог кретања следује оно привидно које нам се на небу оцртава.
Из Месопотамије раширио се и одомаћио по целом свету и појам седмице. Наша седмица постала је на овај начин. Вавилонци су познавали, као што из напред реченог следује, свега седам покретних
“ - „И то је врло једноставно. Све што је тешко стреми ка тежишту света, и наша Земља морала би онамо да пада кад се не би онде већ налазила.
Исти утисак за време целе вожње! Од заобљене површине мора види се увек само његова непосредна околина. Зато наша Земља и није бог зна како велика!
се одмах пошаље једна лађа на Аигину да доведе Демостена из изгнанства; он ће нам одавде рећи шта да чинимо и шта нам наша част заповеда.“ Ми се мешамо међу светину. Шта се то, за име Бога, догодило?
Уђимо и ми унутра, и поклонимо се до земље. Наша посета свршила се брзо и успешно. Седи научник, математичар, физичар и инжењер, упознао је у мени човека који његова
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
А уз њу ће долетети Много, много живих птица, Па ће опет оживети Наша липа и баштица. СРПСТВО МИТА ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Шта је Српство?
Сабљом ћемо записати Сабљом ћемо зарезати Дела наша и мегдане Баш за небо, Видовдане. ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ВРЕМЕНА СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Свуда се бели – пао је снег!
Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака. Мило моје село, Буди ми весело! Са свију крајева Чује се певанка Грла крупна,танка; Неће зло ко пева.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (застиђено): А, то су наша женска посла. Знаш, ми жене, и кад умремо, хоћемо да смо лепе. Али то је друго. (Као увређена на Миронову сестру због
Тамо ти било милије, него ли код нас, и у нашој вери. САРОШ Нема ту наша и ваша... Анадолац несам. Овде сам се ја родио и одрастао.
Улази Стана. ХАЏИ РИСТА (се подбочи пред њом): А ти, кучко селска, ти беше проводаџисала да се опогани ова наша света кућа? СТАНА (пркосно): Ако сам сељачка, нисам погана, нити сам штогод опоганила! (Доноси послужење свима.
Одведоше Сароша у Куманово. ХАЏИ РИСТА Бре, бре! Сада ће наша срамота по Куманову, Скопљу, Велесу. Нећемо смети ни по трговину, ни по својим родовима и фамилијама ићи.
А и шта ће вама оно овде? Ми ћемо га у нашу башту пресадити. (Слушкињи): А да знаш како је наша башта лепа! А како ли ће још лепша да буде кад и ова друга кућа буде сасвим готова.
Молим те (показује на капију) не затварај ноћу капију, ако се ноћу задоцним, па наша (показује на капиџик) буде затворена, да могу овде да уђем и кроз капиџик одем кући, да ме и не опазе наши. (Одлази.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Исти крој одела додуше, али све црно и фино, и наша добротворка у минут тачно на службу, стоји у свом столу висока и права и црна, као неки владика.
Господин Јоксим је одмах дао тумачење: — Ова наша госпа Нола, као шкотски душ: врело-хладно, врело-хладно, и себи и другима, па не да мирно ока отворити...
Звона звоне, носе последњег г о с п о д и н а Влаовића. Дужан и ружан. Све продао. Једна његова њива, знаш чија је? наша. Докле? Звона звоне. Носе Нолу Лазарићку. Вјечнаја памјат, али њиве њене знаш чије су сада?
И да то појача, подметнула је господин Јоксиму ове речи: „Други свет се у првом браку венчава с лепим и младим, а наша Јулица у трећем... шта ћете, увек је имала неки екстра укус и прохтеве.” Госпа Нола се уздржала пред поп-Томиницом.
„Ја сам се возио на Тиси, и ишли смо полако, као да нисмо ишли ни ми ни вода. Наша лађа је била врло ружна, и вукли смо дереглију пуну кукуруза, и Паја Шеширлија, у дереглији, једнако је певао...
Осам је осам, господо! Павле је учио сам, затворен у кућу, и сасвим се ретко виђао с друговима. Тројка наша помало рамље — насмеја се једног дана Бранко, коме је било жао што се Павле тако оделио.
Чика Јова, наравно, за јеврејство нема одговорности. Он је наша крв, наш адет, наша глава и срце. — Бранко се засмеја — глава и срце — смућкани, као код свих нас Срба.
Чика Јова, наравно, за јеврејство нема одговорности. Он је наша крв, наш адет, наша глава и срце. — Бранко се засмеја — глава и срце — смућкани, као код свих нас Срба.
Страховити су то напори, и ужасна вера у себе, и, ја не знам шта још и још! ... Е, видиш, и наша фрау Роза је у тој драми један од добрих глумаца. Њена улога, то је Павле, Павле Јеврејин.
Та три младића наша, три поета. Просто не знам како наше госпођице одолевају. Ја да сам госпођица — хвала Богу што нисам —ја бих често и
— Није могућно, госпођо, да вама није мило што ће наша варошица имати сад студента и у Паризу, и студента који нас сигурно неће осрамотити.
Господин Јоксим је наша елита, и по образовању и по удобном и независном животу — уосталом, по цену да остане матор момак и без деце — али
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
пеіор авіѕ, туліт ноѕ неqуиореѕ, моx датуроѕ прогеніем вітіоѕіорем (Наши су оцеви гори од дедова били, ми смо од њи, а наша деца јошт гора од нас).
таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без похвале по сокаци своју лепоту носити.
При том не пропусти своју предику обрнути да је дужност наша бранити ближњега кад је у невољи, и најпосле парентацију с апострофирањем сврши да би се потрудили овог незваног госта
— Но ајдмо повести. С реченом добродетељу, дакле, закључи наша лепотица нашег ироја од беде избавити. Она не метне ни покривало на себе, тврдо уверена да је сви познају, отиде
Да наша иројкиња није у пређашњем расположенију била кад је у тамници села, и помоћу своје косе и мало сунца светлења Романа до
Но наша лепотица не задржавајући га дуго у недоумјенију, овако, искашљавши се најпре, започне перорирати: »Незнани јуначе, тво
Али је наша мома добро испекла оно што Вла каже: чеј ја мун нуј минчун (само што је у руци, то је извесно). Она закте да се Роман
Напољу су већ коњи приправни били, и наша млада невеста ободри Романа да се ништа не боји, седну на коње (она је онако јашила као наше даме у садашње време) и
Почем се неколико удале, јави наша амазонкиња своме суђенику да су опасност избегли и да слободно отпочивати могу. Она како легне, таки без бриге заспи,
Ви видите какво је наше одело, показујући на највиспренији дар неба, али утолико је богатија наша ревност и љубов к добродетељи и истини.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
То је доба када човек није ни мушко а није ни женско, те му је наша граматика великодушно обезбедила прибежиште у нарочитоме, средњем роду, што су пропустиле учинити граматике много
снагу за поновне нападе; били заробљавани и остајали по две године у ропству, у истоме разреду, али нас је ипак наша истрајна седмогодишња војна довела најзад до одлучне битке, до матуре.
О љубави сам ја имао прве основне појмове већ за ранога детињства. Тада смо ја, наша служавка и један практикант из начелства свако предвече разговарали иза капије о љубавним стварима.
— Јоцо, — рекла би наша служавка практиканту — дођи после вечере, кад полегају моји, оставићу ти шницлу од вечере. — Ох, душо моја, —
Нушић је јуче умро“. Другога дана већ би се могла донети оваква белешка: „Све више и више се потврђује наша јучерашња вест да је г. Нушић умро“. Па тек трећега дана рећи: „Као што из врло поузданих извора сазнајемо, г.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
КОСОВО ПОЉЕ Престала је најзад киша, али су гранате најтежих калибара све жешће риле по рововима и около топова. Наша је артиљерија тукла без престанка њихову пешадију и држала је још увек на извесном одстојању.
— Носите га брзо! — нареди потпуковник Петар. Гр-р-р-у! — тресе се земља. Сада још жешће, још страшније. Лица наша су потамнела, а поглед неодређено блуди, као после неке тешке болести.
— Хитно одступамо. Са суседног сектора пешадија одступила. — Он се наједном замисли. — Ух... тамо је наша батерија! Да ли су је известили пешаци? Јаши сместа и извести командира да одступи — обрати се командант мени.
Ми вам одајемо хвалу, а и будућа поколења биће вам захвална за све жртве... Јунаци... Не клоните духом... Наша је земља преживљавала и теже часове, па је милошћу божјом и храброшћу својих синова излазила наново на видик, светла и
Он погледа унезверено около себе, и љутито махну главом. Почела је дејство и наша артиљерија. Борба је узимала све већег маха.
Аероплани су непрестано шестарили над нама. У једноме моменту је наша артиљерија успела да их отера, али мало после вратише се наново, тражећи баш ту батерију која их је гађала.
ЈАНКОВА КЛИСУРА Није више била у питању никаква наша одлучна офанзива, већ само да се на неки начин спасе ово мало војске што је остало.
Захтевам да клисура буде слободна за пролаз сутра изјутра до четири часа... Заповест је одлучна. Одговорност наша велика. А клисура загушена од изнурене стоке, од поломљених и претоварених кола.
Као да је у људима застао дах, па им је, у самртној агонији, свеједно да ли ће наша артиљерија моћи да прође, или ће је заробити. Пред клисуром застајемо да створимо план.
И да би наша трагедија била потпуна, ми чекамо да нас разлупају, да бисмо уверили Европу како смо ми невини... И то у времену када
А кад севне, готово обневидимо, неки возари застају, те на њих најашу они позадњи. Наша контрола је била искључена. Људи су били препуштени сами себи... Нека нас срећа послужи, хвала Богу!
— У историји света овакав случај не постоји. — Протерани су Јевреји... — То није исти случај. Наша земља постоји и даље, наше породице су остале у земљи, али је оружана сила и све оно што извршује закон ван те земље.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
А на картама да су слике љубовца наших, о јада; И наших очева и пријатеља, да л' знамо Ил' само нам се чини - и срца наша рањава И крстови и листови? Далеко отиче река Сава, Њени таласи ударају испод прозора.
Купало, прекрасни несташко пролеће. Са звеком ратном и смехом у наша срца слеће. Чуј, драги, с Космаја трубе јече! Купало, прекрасни деран пролеће.
да је остварена још једна, можда већа, свест са много јачом претензијом на слободну вољу: и да од ње можда зависи наша.
је остварена још једна, можда већа, свест са много јачом претензијом на слободну вољу: и да од ње можда зависи наша. Наша религиозност, наша обраћања богу, наш фанатизам, је свакако данас између нас и нечег још у чије смо бивство тако често
Наша религиозност, наша обраћања богу, наш фанатизам, је свакако данас између нас и нечег још у чије смо бивство тако често неизвесни.
Неискуство ока би га при том потпуно паралисало. Живот духовни дакле неиздвојим од живота нашег физиолошког, и наша вечност ваљда зависећи тиме од нашег живота садашњег: ти и не знаш са колико опасности носиш своје вечно бивање у
И љубав наша чак их скрије Од нас. Ни топот више није Доказ да беху ноћне уре, Минуше мрачно коб-делије. Јарки пастири наше паше, И
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Нека јахање на таласима остане наша тајна! Риба ућута. Између њих двоје није било превише речи. По замасима Сребренкиних пераја Маријан је погађао камо
— Шта је то? — омаче се Старцу с усана, а Сребрно девојче се насмеја и рече: — Наша будућа кућа. Ту ћеш ми бити женик! Луда мала! Какав младожења?
— Принцеза се поверљиво наже ка дечаку. — То је сада наша тајна! — Наша тајна? — рече дечак забринуто, помисливши: можда је она чула за неког другог дечака?
— Принцеза се поверљиво наже ка дечаку. — То је сада наша тајна! — Наша тајна? — рече дечак забринуто, помисливши: можда је она чула за неког другог дечака?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Уза њ, тек малко на шиљтету ниже, Кô символ среће, наша мајка бдије; За скори Божић кошуље нам шије, И каткад на нас благе очи диже. У То би халка закуцала. — ''Петар!
Пригрли ова јата благодатна! И када једном дође смрти доба, Наша ће суза на кам твога гроба Канути топло ко кап сунца златна''... И акорд звони...
Поноћ је, је ли? Сврх врата бије Часовник стари. Напољу вије Ветар, и сипа У окна наша Пахуље беле. Заклопи зборник Па седни ближе уз одар мој.
Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета више!
Тешко нама!... Ено, туђин се весели И сва блага наша отима и хара... И Бог му помаже и њиме се стара, А наш црни сељак црна хљеба жели.
Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја. 1905. БОКА Наша мила Боко, невјесто Јадрана, Покривена небом кô од плаве свиле, Љепша си од твоје приморкиње виле И свјетлија си од
Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека. Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигде уставити нико! Народ је ови умирати свикô — у својој смрти да нађе лијека.
У поља наша Искариот уђе, И њиве наше постадоше туђе, и на нас паде губа и ругоба... Устај и пођи! Јауци су чести...
На концу у дечјој радости и сјају Ми се ''сакриваче'' играсмо по гају; И скривања наша тако вешта бише Да се нигда, драга, не нађемо више.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Али између друге и треће етапе постоји врло велики временски размак. Наша епска поезија, која је крајњу тачку свога развитка достигла у циклусима, налази се на граници између друге и треће
Тада је наша земља била далеко од аутоматских разбоја, железница, локомотива, електричних телеграфа, муњовода, штампарске тезге и
Разуме се, наша народна епика не представља такву целину какву представљају, рецимо, Илијада, Одисеја, Песма о Роланду.
При свему томе чињеница да је некад постојала домаћа држава имала је огроман утицај. Огромним, највећим делом наша народна епика у ствари је један бескрајни револуционарни поклич за борбу против насиља, против ропства, против
Наш народ је вековима био сужањ, наша земља је вековима била непрегледно крваво разбојиште, под сабљом и копитом. Наши преди су вековима размишљали о томе
С тим моралом раја је ишла из победе у победу. Наша земља постала је за Турке ненасита гробница. Госпођа Туркиња у страшном сну гледала је под својим грлом устаничку руку
Наравно, и оваква наша поређења веома се разликују од Хомерових. Маретић је духовито приметио да би уобичајену у нашим песмама компарацију:
Али ипак зато не треба потцењивати сва наша поређења. У њиховој краткоћи и једноставности има — каткад — посебних чари и снаге.
Када Милош ситну књигу прими, књигу гледа, а сузе прољева. Пита њега тридесет чобана: „О Милошу, наша поглавице, и досад су књиге долазиле, ал' се нису са сузам' училе! Откуд књига, ако бога знадеш!
“ Вели њему леђанска краљица: „Слуго наша, Балачко војвода, ту не има ниједног јунака, осим једног црна Бугарина, и то младо, још голобрадасто“.
се упиташе здравље; а кад виђе стари Југ Богдане обрањена зета и челенку, просу сузе низ господско лице: „Весела ти наша царевина! Међер има у цара Турака, међер има силнијех јунака, који зета обранише мога, кога данас у далеко нема“.
Изишле су сеје Радулове, изнијеле злаћено прстење: „Одјаш’ коња, мила снахо наша! На част тебе злаћено прстење, те ти носи докле си нам млада“.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Досад ми је појео два и по шешира, рукав од кошуље, буквар и мој најбољи цртеж на коме је била наша кућа, дрво, бунар, човјек и мој потпис. — Видиш, моја Жуја не једе цртеже — похвали је Николица.
— Их, досад нијесам ни знао како је лијепа ова наша шума — оте се и нехотице Јованчету. — Чини ми се да сам тек сад прогледао.
све шта јој се тога јутра догодило у школи, Јованче озбиљно рече: — Лазаре, сад јој можемо вјеровати, и она је наша. — Хајде, де! — сложи се Мачак. — А шта ћемо у логору казати осталима кад нас виде да овако утроје долазимо?
— И ја сам тако у школу бјежао док је тамо била наша учитељица Лана! — дочека Стриц као из пушке. — Ћути ти, заробљениче! — повика кнез Ваљушко.
Је ли кад наша школа видјела ово чудо од учитеља, кажите? — Богами, право кажеш — дочека дјед Алекса. — Мени је сваки учитељ досад
— Сад ће нам наша Лана опет доћи — рече Лазар Мачак. — Мој отац одлази сутра колима по њу. — Е, због тога се већ ваљало радовати.
— Богами јесмо! — живну Јованче. — Чак и наша мирна Луња. — Ех, опет женско! — зловољно смрси Стриц. — Баш ми је оно за неки бој.
— Оде наша школа, наша драга школица! — промуца растужено пољар Лијан ронећи крупне сузе. — Гдје ли ће се сад окупљати дјечаци
— Оде наша школа, наша драга школица! — промуца растужено пољар Лијан ронећи крупне сузе. — Гдје ли ће се сад окупљати дјечаци Липова?
Сједила је поред Јованчета, тиха, срећна и занесена, као да су сами на свијету. — Гле како је данас красна ова наша обавјештајка! — прошапута Ђоко Потрк, увијек осјетљив на сваку љепоту. — Их, баш ми је некаква — кисело смрси Стриц.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Без тебе, кано без текуће воде, наша је душа кано суха земља; ништа на њој не расте кроме једно трње. Ти, ушавши у мене, трње својим божаставним огњем у
Лепо семе у њој засеј. Тако и наша ова земља издаће овој пород. СРЦЕ ЗАРАСЛО ТРЊЕМ Та се тобоже надах и чеках мој виноград да изнесе грожђе, а међер, по
До времена потом пак Сав просут и ниушто обрнут. СМРТ Да не превари смрт И уљезе кроз та вратца наша, Штоно се чувства осећња наричу! И подругат ће се Нашем грохотноме се смејању!
« И хоће да нас потопе те воде. Него с твојим предстатељством пресвета дево, тај ће поток прећи наша душа. Ових крвавих времена, свагдар пуних војске и боја и свакога немира, и не теку тако воде поточне, коконо што
И ова нам три наша света краља: Симеона првога, Владисава и Стефана Дечанскога с Урошем Последњим кано оцем деце добре и синовом својим
Тако и каде се докосне наша крвопролитна земља твоме омофору, таки ће на њој престати свако крвопроливање. Отрти ћеш и обрисати каше крваве сузе с
Из потаје трчањем приближава се к нами наша смрт. И време овога нашега живота трчећи пролази и никаква станка ни опоришта нејма у себи.
Каде те зовемо на води, то таки плаваш нам слободу на лађи. Каде пак из лађе нашега тела душа наша изађе и лети горе к теби, ка птица ваздухом, — а ти хитро, с мирном помоћу, с масличном гранчицом, долећеш к нами у
Нити нигде на свету има међу људма таква бирова оштроумна, трезна, незаборавна, како што је у нами наша усумњивана свест, те удиљ боде и страши судећи нам за сваку нашу неваљалу скону.
Многи и од синовства им одреку се и свега очина им добра одрину их. Ама наш од Бога нам дат судија, наша свест не чини с нама тако, нити нас никад остаља не светујући и карајући; ако једанпут, два, три ли пут, ако било и до
Него теке једна нам је исто то наша храна стојећи нам и чамећи на земљи покрај путова и живући по ових јама харамијских у гробу, бавећи нам се где с којом
Такву ето пречиста дева наша владичица Богородица нејачи јакост и нелагодних снагу што дарива. Те још сунце високо бијаше кад из града у потеру
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Укратко рећи, та се песма најрадије певала у оно доба кад и ова наша приповетка почиње. Била је чисто фатална са своје прилепчивости; и ко је само једаред чуо, није могао више да је
ни татко ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а саг, кад сами стадомо „татко“ и „мајка“, — саг нас па не питују наша деца!... Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују!
Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!...
Али сада, у оно време кад се развија ова наша приповетка и кад је Зона у шеснаестој својој години, Зона је друкчија: није више оно џигљасто чупе што блене по
— Ако, сине, ако... — вели му мајка гледајући га мило. — Тој си је његово петалско знање... — А наша „Трша“, ете, и „Кундака“ опуштиле жалио главу... — Тугô, — смеје му се мајка — осташе си удовице и сиротице...
Та што да чине!... Или други пут, опет тако, улети сав задуван с по једним јајетом у свакој руци. — Нане, наша „Титинка“ и „Пирга“ снесоше јајца у Тодорчине, а ја ги узедо’ и донесо’!
— Ама јок! За прошење ич не беше разговор. Како да гу просим?! Који су они, а који па ми! Чорбаџијска кућа — а наша кућа!... Памет си бери, Доке!... — Иха! Ласно за тој! Ја ћу ти изработим; ти сал седи си, па жмиј!... — Хехе!
Живе на саблазан свету, а највише на саблазан оним честитим и мирним суседима. Чудимо се“, веле, „како наша вредна полиција, која је тако ревносна и брза кад кога треба казнити за непочупану зубачу пред кућом, и за ђубре у
— Сараф и банкер... — Е, сараф! Како може сараф девер да бидне?! Нећу сарафина! — Ама де, није Чифут... наша си је вера!... Ем, млад, убав, богат... сарафче и банћерче... у наш варош нем’ га, ете, јоште један потакав!...