Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— говораху свештеници скупљеној гомилици голих синова што се, чакљама и будацима наоружани, налажаху на обали дивље реке да из њених мутних недара ишчупају понеку кладу да после њоме своју сироту породицу загреју.
Теодосије - ЖИТИЈА
Одовуд ћемо ући да га закољемо!“ А они који се налажаху пред вратима пештере, вичући и оружјем клепећући на њ наваљиваху, и скакаxy да га копљем и мачем убију.
А они, чувши од старца ово, за одговор ништа не налажаху, него их обузимаше јед и зубима својим гризући усне говораху: „О, невољо! О, ти, Петре, тврда стено!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Иза њих, у углу камене клупе, бјеше прислоњен сноп дугих пушака. Подаље од оружја, на каменој клупи, налажаху се: владичин послужитељ Мило Савов Његуш, кувар Лазо, коњушар Мираш Бјелош, говедар Зеко Угњанин и седам ђака,
путовању у Русију и у Париз, војвода Бошковић заподјену разговор о догађајима у Србији, о Бјелопавловићима који се налажаху с Јованом Добрачом. Сјутрадан рано главари се поново скупише у манастиру.
Милићевић, Вук - Беспуће
Пушташе се мислима, не присиљавајући се да их управља, и оне тражаху њу и налажаху је и добру и веселу и са тужним осјећањем оне вечери кад ју је видио уплакану и несрећну, и онда гдје лагано махаше
часних сестара, она је волила многобројне сличице светаца и светица са побожним стиховима и цитатима, које се налажаху по свима њезиним књигама и биљешкама; њу обузеше мале церемоније, испуњавање ситних обреда, — и она се осјећаше мирна
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Најзад би Вртиреп изазвао Бакоњу да, по стоти пут, пише глаголицу. Ређе би тражио да Бакоња сриче реченице, које се налажаху под сваким словом. Испод „аз“ бјеше „а-ки“. Испод „буки“: „бес-мрь-ть-нъ.“. Испод „вѣдѣ“: „вь-се-дръ-жи-те-лю“.
Додуше, опоштенише се постриженици манастирски, који се налажаху по парохијама. Њих седам поревенаше се, те купише четири товне краве („да буде млика шјор!“) и два товарна коња.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
који наилажаху на општу (ма и прикривену) осуду, сви они — поступци — изгледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.
Ћипико, Иво - Пауци
— ваљаше једнима, а другима: — Тражиш ли крумпијера? и оно „ије” растезаше. И сељаци новоме господару не налажаху мане. Оно јест, погдјекад очи му запну на којој жени... А и право је, млад је, бикује...