Употреба речи неће у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Па ни бог, тај једини заштитник правде и угнетених, неће да пусти свој громовни глас који земљине тресе умирује, а краљеве и цареве са прахом прљаве земље равна; па ни он неће

неће да пусти свој громовни глас који земљине тресе умирује, а краљеве и цареве са прахом прљаве земље равна; па ни он неће светом да дрмне, да грмне: „Доста, ви насилници! Доста, ви угнетачи људи и народа!

тражи браћу, и, раширивши суве и изнемогле своје руке, признаје — очајник — да му се браћа никад више повратити неће, кад је то све прегледао, окрете се мени: — Икона по себи није лепа, није ни средње изведена, али ономе који је дуге

Сиромах!... Можда ће тако, скрштених руку, довека чекати?... Можда тај велики божји суд неће никад ни доћи да свирепим судијама мога мужа суди?...

Више је пута повторавао да се у нужди и беди на вас обратимо... Али то неће бити нужно!... Не, господине, извор је суза наших дубок, туга голема, бол неизмеран...

Је л’ те, пријатељу? Онде је мирно, немо, — говораше јадно девојче жалостивим гласом, — и ја ћу умрети, али за мном неће нико заплакати... Та ко је још плакао за оним сувим коровом што га ветар зими по глаткоме снегу котрља?!

“ После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде. Отац му нуђаше за услугу два грошића: „Узми, мајсторе, неће бити право бадава да газиш блато“. „Људи смо“, рече мајстор, „данас сам учинио ја теби, сутра ћеш ти мени...

„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?... Боже мој, боже мој! Шта ли неће овај наш јадни народ препатити!...

„Маро“, вели, „треба порцију платити“. Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. „То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив! Не!...

да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је, нежно по увеломе лицу милујући, тешио: „Почивај ти, Грлице, и умири се: неће проћи ни два сата, а ја ћу опет код тебе бити... да не будеш сама, никад више да не будеш без мене!

пред њега на земљу, преклињала сам, доказивала сам му да ћу га ја умети скрити, да ћу га неговати, да нико на свету неће знати где је и шта би с њим. А кад рана прође, онда ћемо заједно да бежимо... Али све беше бадава!

Сирото дете!... Е, е, на шта неће човека глад навести!...“ Тако је сиротиња говорила. Али богаташи?... Пријатељу, у богаташа нема срца, нема душе!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ко је самом себи на свету пријатељ, никад неће верна пријатеља стећи. И ко самом себи угађа и служи, луда сасвим има гооподара.

„Прости, чико, немам кад, хити ми се, — одговори мудра зверка — а и неће ми се, јер видим многе трагове к теби, а ниједан од тебе”.

не: „Πρήσσε δε ταύθ ά σε μη βλάψει λόγισαι δε προ έργου, δειλά μεν εκπρήξας ϕόβου χρηστά δε τέρπου: Делај то што те неће увредити и размишљај пре дела, зло кад учиниш бој се, а о добру весели се”.

има чему научити се, зашто гледа добро што они чине и како злопате, пак све то узима себи за науку и чува се, а будала неће ништа од паметна да прими, ибо, при прочеј лудости, ово му је највећа: да се сам себи најпаметнији чини и за срамоту

Ако је лењив, неће себи да разбија главу да даље постигне; ако је слабоуман, а он није кадар; ако ли је пак (то што је најгоре)

разбија главу да даље постигне; ако је слабоуман, а он није кадар; ако ли је пак (то што је најгоре) високоуман, а он неће нипошто себе да понизи да од другога што прими, а јоште, што је црње и опачније, хоће силом и на љуту срамоту и друге

Ко с неправдом тече, с врагом растече; ко с туђим уздисањем кућу зида, неће му унуци у њојзи живити. Ово су истине тако јавне, а тако познате, да није потребно о њима више говорити.

Што други вредни и паметни чине, зашто не би и ми чинили? Ако ли нам се пак што противно случи, нико паметан неће нам се ругати. Предострожност и разум нека свачим управљају. Ти учини све што надлежи, пак се уздај.

Човек хвали људе, говорећи да су вреднији и јуначнији од лавова, а лав неће то нипошто да призна, но напротив утврждава да је један лав јачи од неколико људи.

Кад се обаче до чести или какове нибуд важне вешти тиче, нико паметан неће другому за зло примити што се ласно у што не упушта док здраво не расуди и све окресности посла добро не позна.

Зове га лав на част: иде да види, јер га се не боји. Не види то на што је зват: — неће више ништа да зна.| 14 Лавица и лисица Лисица је похуђавала лавицу зато што ова ретко и по један пород рађа.

Ови стане чекати с| великом жељом неће ли баба то учинити. Док се дете утиши, престане плакати и запита бабу хоће ли га дати курјаку?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Каква беше јама, колико је брдо, где смо закопали војнике и коње! Како су ћутљиви Чеси и Тиролци! Мирни Пруси неће ни мрава да згазе!

А и нас каткад хвата зебња пред сан: нисмо бесмртни, неће то дуго овако, доћи ће једном и нама крај, нећемо издржати, и умрећемо од смеха.

Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан. Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ. Соба се дими од кафа и од лула.

зна ко је, не зна чије, не зна шта је, не зна одакле је, али зна да низашта са земље, и низакакво сијање с небеса, неће склонити шапу с плећке меса! Он не види шта му је у лули, а прича нам шта је за облаком!

Капу забацио, сив шињел огрно, иде пред коњем и пева, а не зна да носи машину која неће шити оно што се њему, златним концем, шије, него оно што се њози шије, црним концем, у сумрачје црно.

Кажу нам будите потпуно спокојни, чуде нам се зашто се забога плашите, кажу нам да то нипокоју цену, кажу да то неће, да не сме, да не може бити! Кажу нама, који знамо да је већ било.

Мишеви који једу мишоловке! ДРУГИ ЈАДАЦ Доћи ће време кад нам неће дати озеблим на сунце, на пијаце и улице. Доћи ће време кад ћемо бежати у кртичњаке и земунице.

КВАНТАШКА ПИЈАЦА Што је јуче коштало 20 динара, данас кошта 20 хиљада! А сутра ће 20 милиона! Неће проћи ни 20 минута, а тих ће се 20 милиона попети на 20 милијарди!

да сам јуче имао милијарду, мого сам да питам пошто је Ваљево! А данас питам колко кошта зеље! Нема меса, а неће бити ни зеља, ни жишке у пећи, ни петље на игли! А долази дуга и јака зима!

Књиге запалили, моруну однели! Боље би ти било да о томе ћутиш! Нико ме више неће ућуткати! Ако треба, викаћу и с вешала! Ако треба, говорићу и с коца!

Брачних постења нигде, ни на лађама, ни у облаку, ни на планинском вису! Враћају се у аутобус. Неће голотињом спалити Азију. Неће Микену поздравити са лађе.

Враћају се у аутобус. Неће голотињом спалити Азију. Неће Микену поздравити са лађе. Неће се, блеском силоване, пробудити у цвећу које греје као ватра. Удовице.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја знам да ће исте догађаје доцније млого перо описати вештије, али истинитије неће. Ја сам се родио 1777. године у селу Бранковини, сат и по од Ваљева, од оца Алексе и матере Јоване из куће

Онда Турци који неће да раде, дођу код свог јаничар-аге и упишу се у јаничаре, и то у коју орту који воли; и тако назове се прави син царев

што ти најмудрије говориш; они ће те зато слушати што си њи̓ов попа, и што си мој син, и кад што погрешиш, нико ти неће казати: није тако, али сваки ће помислити.

нисмо делили, него наши нуријаши од нас пет кога првог нађу, зову га, те чита молитву или крсти и проче; и сваки попа неће рећи: „Није то моја нурија, нећу да те венчам, или молитву читам” — него сваки сврши за што се позове, па што заслужи

Везир запалио наргиле па пуши, а окренуо главу и гледа у друго ћоше собе, а неће ниједнога кнеза да види. Тако стојали су кнезови читава два сата, а он нити говори да седну ни да иду, већ једнако

Ја ти кажем: ово дуго њима бити неће. Ја ћу да идем на ћабу, но није стога што ми је ћаба мила, но само да се уклоним, да са псима и ја не изгорим.

Осат: све су оно готово турске куће и деца; па кад ови моји Срби попију сваки по оку ракије и уђу у турске куће, онда неће се знати ни рз (чест), ни дин, ни српски ни турски, све ће бити брбат, а то неће ни Богу ни људима бити мило.

оку ракије и уђу у турске куће, онда неће се знати ни рз (чест), ни дин, ни српски ни турски, све ће бити брбат, а то неће ни Богу ни људима бити мило. А мало је зар што смо се с царем завадили, пак сада хоћемо и с Босном?

Они на то сви се поклоне, а опет једнако стоје, неће да одлазе, а сви ћуте. Аганлија опет рекне: „Хајдете, хајдете сада, како сам рекао”.

су обрекли увече све дати; али кад дознаду да ће Фочић и новце узети и опет кнезове посећи, онда Турци моме стрицу то неће да кажу, али узме се сваки извињавати, да нема код себе новаца но да ће до неки дан набавити и дати.

Мој стриц каже им, да он не сме међу Турке више ићи, и да неће кнез да буде. — Турци кажу: „Слободно, тврда је вера.

— Турци кажу: „Слободно, тврда је вера. Фочић хоће опет кнеза од вашег оџака, и неће да иде, докле из ваше родбине кога не окнежи”.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Већ оматорио и упола оседео, па опет неће да се окани чуда. Толико имање, стока, баштина — па му све мало; све граби туђе, све је рад да закачи другог.

Гдешто су га и одаламили за то, па опет неће да мирује. Газда Рака нема никаког најамника, јер »брате, не може се: године омахнуле, свет се искварио, неће млађи

Газда Рака нема никаког најамника, јер »брате, не може се: године омахнуле, свет се искварио, неће млађи да те слуша, а овамо извлачи и краде где што дочепа«.

среска је кућа подалеко, за читаво по сата хода; али они пред вече, кад изиђу из канцеларије, пођу мало у шетњу, и неће обићи а да на сврате. То јутро беше некакав свечаник, па се искупило у механи доста људи.

? Потра, потра, — добро! Ето, осећи ћемо и ту потру. Не бој се, неће ти пропасти. — Е, ти нареди људе, па хајдете горе у њиву. Ја ћу вас чекати — рече газда Рака сасвим мирно.

Сутра ћемо! — Ама потра је најпреча, Стеване... Реци људима нек изиђу сад. — Е баш да ти не изиђу сад! Неће се до сутра свет преврнути. — Добро, добро, Стеване! — рече газда Рака као претећи. — Има суда и осем тебе!

— Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја! Зар ти не знаш њега? — Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!... Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити?

Зар ти не знаш њега? — Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!... Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити? — Неће му, вала пасти на ум ни она врљава баба Петрија, а камоли ко други... — Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а?

Аја! Неће ни главе да окрепе, него вели: »Паре на плац, јали ћу те суду!...« О, невоље и муке моје! Потеци на све стране.

Прође мимо те, готово да се раменом очеше, па баш ни у уво!... Зовем га, брате, ето послом званичним у канцеларију — неће да дође; по десет пута шаљем пандура, док га једва дотерам... Ето каки је данашњи свет! Ето каки је данашњи нараштај!

Ви може бити то и не помишљате, ама опет некако излази налик. И што је још најглавније — знате ли ви да овај капетан неће ни да чује за мит... Ништа га тако не ражљути као кад му поднесе човек нешто што би се могло рећи да је мит.

— Јок! Не дај, боже, да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде онако без ишта. — Ја, ја — поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Он је желео да оно што уради, уради најбоље. Пред очима му стојаше сјајна будућност. Дружиће се са првим беговима... Неће бити Турчина који неће знати име његово. Ниједан проћи неће, а да за њера не запита. Пролазиће бегови... паше...

Пред очима му стојаше сјајна будућност. Дружиће се са првим беговима... Неће бити Турчина који неће знати име његово. Ниједан проћи неће, а да за њера не запита. Пролазиће бегови... паше...

Дружиће се са првим беговима... Неће бити Турчина који неће знати име његово. Ниједан проћи неће, а да за њера не запита. Пролазиће бегови... паше... па, можда, и сам честити везир, и припитаће за име његово...

Али су се пазили. Од милости зваху један другог „јараном”. Били су најбољи момци у Црној Бари. Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је

Били су најбољи момци у Црној Бари. Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишаиџија. Али...

Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишаиџија. Али... ђаво га знао!...

— Не могу се оборити! - вели Шокчанић. — Обориће Станко! — Неће! — Хоће! — Неће!... Пашће „покошке” (оба заједно) — рече Поповић. Станко се смешка, а Лазара зној пробија.

— Не могу се оборити! - вели Шокчанић. — Обориће Станко! — Неће! — Хоће! — Неће!... Пашће „покошке” (оба заједно) — рече Поповић. Станко се смешка, а Лазара зној пробија.

— шапуташе му један глас. Он це трже. Заиста, тако је. Ако он убије Лазара, убиће и њега. И онда, Јелица опет неће бити његова. То га запрепасти и готово поколеба... Зар да се одрекне Јелице? Па како ће проживети оне дане до смрти?..

Па како ће проживети оне дане до смрти?... Е, али како да остави Лазара? Зар да не казни греха његовог?... И зар неће Лазар — ако у животу остане — опет мучки покушати да му живот узме?... Душа га заболи...

Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева... Чинило му се да неће моћи живети, да неће моћи дисати ако Лазар дише!... И, стегнувши песницу, баци страшан поглед па кућу оца Лазарева.

све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева... Чинило му се да неће моћи живети, да неће моћи дисати ако Лазар дише!... И, стегнувши песницу, баци страшан поглед па кућу оца Лазарева.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.

ПОВРАТАК Кад мој прах, Творче, мирно пређе У грумен глине ужежене, Тад неће више бити међе Између тебе и измеђ мене.

На нову обалу ја ћу ногом стати, Да у новом руху загазим у цвеће... Тако јадна душа никад неће знати Где беше крај бола, где почетак среће... СУЗА Кô јесења шума тако умираше Цео један живот тихо и нечујно.

На уснама нашим поникнути неће Ни прекор, ни хвала; нити туга нова Што не оста више од негдашњих снова Ни капља горчине, ни тренутак среће.

Рука ти је бела мека као цвеће, А моја остаде сва окрвављена. Откуд си и ко си, нико знати неће: Љубав или мржња, судба или жена.

И то звучно срце када једном заспе, Свој бол откуцавши силним ритмом свега, Неће бити страшног престанка за њега: У звук и у светлост све ће да се распе.

И кад паднем, најзад, нико неће знати Мој очаран задњи осмех да прочита; Лицем победника разблудно ће сјати Сунце заробљено у зрцалу штита.

Идеја у неми камен увајана; Вера сва у сузи што неће да кâпи; Та заклетва што је у незнан час дана; И највиши закон бола који вапи.

Жуте руже умиру очајно у соби, у коју се неће више вратити једна жена у црном, која је била увек тужна. РАВНОДУШНОСТ Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред

Сви рекоше да ће одиста бити смешно, јер њихов пророк из села неће моћи гледати сунчану браду оног другог, и да ће се престравити пред његовим курјачким очима, и да ће бити згажен под

Преко реке која је делила ове две земље разговараху два човека: — Ми живимо у мраку а обожавамо Сунце које неће да нас огреје. Ви живите у земљи која је сва на сунцу, и где зру сви плодови, и где су жене лепе, а обожавате Змију.

Нестаће хришћана на земљи. Твоје се име неће више изговарати по црквама нити ће те ко за што молити. Од истока до запада певаће хорови новом сину небеском који ће

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

а Јоца у тај пар изиђе из једне собе и, видевши ме у ходнику, ухвати ме испод руке: — Хајде, море, уђи слободно! Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца.

Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе.

И ја ти кажем, — мамин глас поче емфатично да звони — и ја ти кажем да се он никад неће дати злу! Он је од старих људи! Он је јунак и верује у Бога! Иди, ако ћеш!...

Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста.

Што рекне, неће попустити ни за главу. Па макар да се он каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и

Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао, али попустити неће. Тога Проку је најволео од свију момака.

— Па ћемо опет стећи кућу! — Извешћемо нашу децу на пут — каже мати. — Па ме неће мртвога клети... Откад их нисам видео! — Ходи да их видиш! — рече мати, па га као неко дете поведе за руку.

долази чак с позиције на лађу, с тешком муком измољавајући допуштење од команданта, јер му се све чињаше да га данас неће преварити слутња. Али ево баш у овај пар учини му се да ни сама лађа неће више доћи.

Али ево баш у овај пар учини му се да ни сама лађа неће више доћи. Он постаде нестрпљив као и Благоје. Преврташе мисли да просије из њих оно што је црно.

У нас је, хвала богу, велика кућа. Не верујем те нас неће бити осамдесет душа. — Има, богами, и више! — Има, хвала богу! Па да ако се она једина поведе за другом децом!

Она зна све најбоље! Увек мора бити на њену! Неће да ради што јој се каже. Каже: „Нисам ја то ни у оца радила! Што даја месим хлеб за цареву војску?

Она поче поливати. Арсен на деветом небу! — Ама, како то поливаш? Све по запонцима! — Неће, неће! — Она му левом задиже рукаве, а десном нагиње врг. — Е, жива била!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Па и господин попа би устајући рекао добру за покојника: »Богме, — вели он, — село га неће још дуго другог таковог имати; то ја само кажем: Проку нећемо лако накнадити.

Ух, сав ми је црвен кад га видим; па и онај ко га спомене. Ко ти још неће добити црвен појас!« А ако је веровати поп-Ћириници, и јесте га мало чудновато добио.

И пошто би већ поодавно настала потпуна тишина и пауза у друштву, да се његово тик-такање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега, као једно, бар за вечерас, тако рећи, дејствујуће лице описати и с читаоцима упознати га.

Дође му тако па се усићи, не знаш ни зашто и ни крошто, па неће да избија по неколико дана; заћути као да се са свима у кући посвађао.

Кад му дођу лутке, он заћути; девиза као да му је: »Све ил’ ништа«, па неће да прослови, па да му поред свију оних терета обесиш још и госпоја Персу, како је и сама у очајању толико пута рекла:

— зауставља их госпоја Перса. — Па ви’те да нас ваш сат опомиње. Седамнаест сати; ако то није доцкан, онда никад неће ни бити. — Та ман’те га дођавола! — вели госпоја Перса. — Морам, слатка, — вели јој госпоја Сида.

Док се само окренеш, окрену наопако кућу ови млађи! — Е, дакле, лаку ноћ! — веле девојке и љубе се као да се неће опет сутра видети. — Меланија, пријатно спавање! — вели јој Јула. — Немој да сневаш штогод страшно, знаш...

да му запали кућу или одведе чилаше. Зато при поласку у пензију, мислим да неће бити лепшег венца признања, сплетеног за седу главу старога Трифуна учитеља, од ове мале слике онога што је пре њега

А девојку смо му нашли и добра кућа, а за мираз се неће постидити девојачка вамилија. И пишите: да смо сви здрави; бáба кашље и кр’ја к’о и пре и тут је здраво; разбио ону

« а свети отац Николај му одговори: »Хе, синко, мани и ти рукама, а већ моја ти помоћ неће оскудјевати!« Хе, па тако вам је ето и ово!

(да се послужим речма којим га је попадија често грдила мрзећи га и замерајући му нарочито што је постао непоуздан, па неће да лаје на Жужине многобројне курмахере). У авлији се указа путнику диван призор.

? Зар попина кућа и богатство, па да буде без таквог једног чувара?!« Питање сасвим умесно, али писца неће збунити, јер има готов одговор на то. Имали су и поп-Ћирини мачка. Али је поп Ћира несретан био са својим мачком.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

тобож као да правда; брани Љубу што неће да проси. — Па што тражи да се мучи, да проси? Кад етете те ете... — мучила би се она да одједном целу реч изговори —

Клисарица излетела на њ са секиром. Он побегао. — Неће, неће... Али чим се измакао од ње опет је почео да виче: — Умреће, умреће... И попу, за сина му, предсказао.

Клисарица излетела на њ са секиром. Он побегао. — Неће, неће... Али чим се измакао од ње опет је почео да виче: — Умреће, умреће... И попу, за сина му, предсказао. — На попа!

је звала „чичом“ и увек носећи његове торбе, ишла за њим, да му је на руци, да уместо њега, кад Таја или не може, или неће, мрзи 1 улав — шенут, узет га да преко гробова оде до неке жене, она уместо њега оде, отрчи и узме оно што им дају.

Вејка ништа не рекла. Само оставила торбе, скупила се и одвукла до клисарице. — Тето, „чича“ ме неће више! — проплакала код ње. И заиста Таја је више није хтео, код себе, у своју собу. Примио варошанку.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Господар је особито за њим жалио и побојао се да му неће трговина натраг поћи. Но, Љуба је морао нешто и света пробати. Служио је три године, у разним варошима код разних трка.

— О, драго нам је; изволите унутра. Сад иду унутра. Љуба неће први да улази у собу, учтив је. — Та изволите! — Та изволите ви први! — Та ви сте гост!

Све је у реду, само да зна како стоји са миразом. Дође сестра, умеша се у разговор и дâ му на знање да мираз неће фалити. Она већ на том настојава. Госпођа Јелка рада је да се мало провозају.

— Како вам се сад допада моја Савка? — Изгледа као богиња! — Неће ни мираз фалити. — Канда сте ми из уста извукли! Баш сам вас хтео о томе упитати.

Вечера је већ готова. Сви га задржавају да сутра не одлази, али Љуба неће да пристане. Кад ујутру, а Љуба дâ презати, па свршивши упола ствар, опрости се и отпутује.

Није хтео фрајли Савки ни реч да прослови, ни у очи да јој погледа. — Шта ћу да је гледам, кад неће бити моја, — прогунђа напољу. Љуба оде кући. Фрајла Савка остане дешперана, али наскоро се за једног нотароша уда.

Шта ви иштете? — Тако око три хиљаде; ако има више — још боље. — Моја Сока засад неће добити више од две хиљаде и штафирунг. — Добро; ја сам и с тим задовољан; ја хоћу. — Е добро, драги.

— Немојте одма’ с дететом почињати. Детету сам ја тутор, као деда, па му неће ништа код мене фалити; најпре се осим детета разговарајмо. Муштерија у дућану лупа, иште цигарете.

Седну, мало чекају, девојке још нема. Донесу вино, пију, већ су сат ту, а девојке нема. Љуба постаде немиран, неће да губи време, рад је девојку што пре да види. Мати виче слугу, слуга дође. — Иди, Лазо, брже по Татијану.

— Татијана је отишла у трешње, — рече Лаза. — Па ништа, одма’ прежи, па иди по њу. — Татијана неће доћи. — Зашто неће? — Ја знам зашто. — Па реци. — Мене мрзи пред овим господарима да кажем.

— Татијана је отишла у трешње, — рече Лаза. — Па ништа, одма’ прежи, па иди по њу. — Татијана неће доћи. — Зашто неће? — Ја знам зашто. — Па реци. — Мене мрзи пред овим господарима да кажем.

— Ја знам зашто. — Па реци. — Мене мрзи пред овим господарима да кажем. — Та реци слободно пред нама, неће ти ништа бити, — упадне чика-Гавра. — Е, кад баш хоћете, казаћу вам.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Ипак, ипак, замисли ово: двадесет и три дана од кад смо се венчали. — Верујем потпуно. — Али мој муж неће ићи, ја му недам.

Сад се ови медиокритети нешто зноје и петљају без њега ,а време пролази и опет нико неће знати шта ће све из овога да произађе. Само ја осећам једно: да до новог рата мора доћи.

И све ће ићи по старом. А нико нас ни о чему неће питати, као што нас ни до сад није питао. Само нека све дође брзо, што пре, јер живота више нема то је јасно, а и овај

Јест то поуздано знам, а друго: да ће овај рат појести моје нерве до краја и да се он никада свршити неће. И све оно време између прошле демобилизације и нове мобилизације, то је привремено, а ово је стално.

окај Јуришић ништа од тога неће да разуме него сместа осуђује и то на један бруталан, њему својствен, уочљив начин који вређа.

Али он неће ни да чује, јер је такав, неприступачан и неповерљив и то не зато што има некаквог искуства, него онако инстинктивно и

— Али кост није мислим повређена? — Па мало, сасвим мало, управо мишић. — Знам, знам; али неће, ваљда бити последица?

О јадна, мила моја мала, опрости ми, јер мало после она и теби неће веровати.“ А она га је својим влажним широко отвореним очима гледала покорно и радосно и у оној њеној замишљеној

И то мучки ударац од оне, у коју је он гледао као у светињу. Нека му опрости, али он то неће трпети. Нове нарави које ок види да се увлаче по нашим варошима и у наше односе после рата, он одлучно не прима Он је

“ Лепо, ето, то је мој дед. Дакле тај дед овако ми пише: чувај се, јер ако се сам не чуваш, нико те чувати неће, па ако се вратиш опростићу ти, а не вратиш ли се знаћу да си био велики будала и сав ће мој зној отићи другоме, — а

“ Е па на крају крајева нов човек и неће бити онај неустрашиви победилац зла и неправде, тај ипак позитиван и практичан дух што позива на „дело“ доле Нов човек

је заиста паметна и присебна жена, и сви они из куће, те се он постепено умирио и уверио нас да више никад онако шта неће покушати. А кад су Наташу опремали у рухо младе и положили је у великој соби ја сам га тамо одвео испод руке.

Африка

У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред

ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред хвалисавости, китњастости, евентуалне лажи, има много искрености и поезије.

буса се у груди, и виче кондуктеру: „Враћај, враћај!“ Шалупе се окреће у супротном правцу: земљи. Толико је луд да неће уопште да чује за објашњење. Нешто га је увредило, и он испљувава неразумљива муцања, пола француска, а пола бамбара.

Брод ће поћи, међутим, тек у четири сата ујутру, јер се пре тога утовар неће завршити. Гледам мађијску игру нагих тела оних који товаре угаљ; упадају у снажно осветљени круг рефлекторов, врте се

Овде прашума почиње већ од обале. Местимично је крај друмова раскрчена за плантаже а за сто година је, кажу, неће уопште бити. Палме свих врста, фромажеи, акажу, лијане, папрати.

У манастир неће да ме пусте обувеног, нужно је да будем сасвим бос. Сав унутарњи простор издељен је зидовима, лагумски као пчелињак;

овде служе само у једну сврху, и пријатељи се чак могу и послужити њима, или им бар не указивати никакву пажњу ако неће, Швајцарац захтева да је слуге пробуде и преместе на какво друго место.

Болесник резигнирано леже на асуру између кућица. Он неће имати свој лек, и тиме је осуђен исто тако на смрт као што би био и од закона када би растргао и своју другу снаху,

Сељани су окупљени у круг и страше се: — О, о! јер хипопотам мора јести, апсолутно мора јести. Иначе неће бити лова и зверови ће клати козе, и стреле ће скретати с пута, и људи–пантери ће растргнути најбоље деране и болести

ствари ја сам за годину дана имао три аутомобилске несреће, ја имам на себи рана за које доктори кажу да можда никада неће зарасти. „И затим то још није најгоре: хтео бих саградити дом.

заборавити да су „сивилице (цивилисéс)“ па се скинути голи и играти свој там–там који се свршава либрички; и тада неће пазити ко ће чију даму стезати. Дискусија досадна и без краја: „Ја стезао, ја стезао ти, ја стезао мене!

кад пут постаје најтежи, без доброг кувара, и при том још понети његове ствари које су ту а које ма коме да оставим неће му их више дати, сасвим је досадно.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

једно јутро да су нас похарале пустаије; пак онда, кад се прочује по вароши, сваки ће вас жалити, и нико вам неће долазити да вас узнемирава... ЈАЊА: Пи, пи, пи! То је мајсторско план!

Али која је асна кад неће ни жице да купи, па тако мораш увек последња да останеш у друштву. КАТИЦА: Ја сам баш несрећна на овом свету!

Колико сам се пута дивила мајоровици како лепо оди. Благо мени, сад ме неће у овом нико претећи. ЈУЦА: Видиш, што је воспитаније. К воспитанију принадлежи и лице.

ЈУЦА: Знате како наша пословица каже. „Скуп двапут плаћа.“ Пређе две године правио је шупу, пак човек неће да погоди искусне људе, него оће да сам зида, да заштеди. МИШИЋ: Е, гледајте ви, као да је убог сирома!

А у подруму има девет стотина акова. МИШИЋ: Тако су понајвише стари људи, све се боје да неће им стићи, а то је зато што не могу да раде као што би желили.

Господару, ја сам доста свакојаке послове извршивао, али сад и поганије да дерем? То, богами, неће бити! ЈАЊА: Проклето, невоспитано, наједено, напијено! Што си ти мене? ПЕТАР: А? ЈАЊА: У, како ми баца ватра у срцу!

ПЕТАР: Шта ће ми сапун! Који оће, нека дере и без сапуна, ја му не браним, али Петар неће. ЈАЊА: Оћиш да си свађиш сос мене? ПЕТАР: Шта велиш?

(Петру.) Чича Перо, иди брже. Тражи те господар. ПЕТАР: Наћи ћу ја мајсторе за коже, колико год оће, тек моја рука неће приступити. (Отиде.) МИШИЋ: Овај све о коњма бригу води.

МИШИЋ: Дакле, ја вам честитам вашу будушчу срећу! КАТИЦА: Ви ме с отим обеспокојавате, но ја знам да неће ни он против моје воље баш тако поступати. МИШИЋ: Заиста, шкода би и било, ваша младост, ваша лепота...

ЈАЊА: Ама оћу да подигним на вас процесу. МИШИЋ: Шта вам драго, мене неће процес ништа стати. ЈАЊА (дуго га гледи): Господин нотариус, усред моја невоља имам ћеф да пишим једна хисторију.

Црњански, Милош - Сеобе 2

70 В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО 88 ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА КАО ПО МЕСЕЧИНИ 153 ИX КРАЈ ЊЕГА КОРАЧА, САМО ЊЕГОВА

Статус ин стато? „У Бечу се зна, сигурно, да је турским ратовима одзвонило. Рата више неће бити. Та гомила више није ни потребна. Па нека иду откуда су и дошли.

А што се тиче Махале, он, Енгелсхофен, неће ићи да види село које се уређује по лењиру, ни шорове што се исправљају према концу.

Разрогаченим очима прошао је, још једном, пред њима и рекао им да сад могу ићи, кући. Био је сигуран да нико неће ни ланути.

Из коњице у пехоту. Откуд то може бити да коњик оде у пешаке? Нема тога и неће тога бити, док је Сунца и Месеца на свету. Не прави се пешак од коњика. Где то може да буде?

Овде ће га неко време још спомињати, као и тог кривоногог Грка, а после ће га заборавити и неће му знати ни имена. Ова варош иза њега, са тим високим, црквеним, торњевима, остаће као и то Сунце, које тај брбљиви

Сунце је било одскочило, али он је знао да га неће гледати, како одскаче, још много пута. Пошто је морао да нешто каже Гарсулију, који се стално вртео око њега,

утврђења и редута, око Махале, преселе на имања мађарских спахија, где ће бити као и други сељаци што су, али се више неће моћи селити. Нити ће бити војници. Гарсули није био глуп човек.

кола, он је наставио да виче, тако да га је сваки могао чути: „Они мисле да им још и платим што иду у Росију, е па неће, од мене неће понети пара.

наставио да виче, тако да га је сваки могао чути: „Они мисле да им још и платим што иду у Росију, е па неће, од мене неће понети пара. Ја, сие денкен wохл дасс ицх ихнен дас Гелд солл ауф дие Реисе гебен, неин, сие бринген кеинес.

“ „Бауерн“, одговори му кирасир, „Бауерн, паор.“ „Тако дакле? Они неће да буду паори, неће да ору, и копају, они би сви да просе апшит? Е па лепо, чекајте да вам ја дам апшит.

“ „Бауерн“, одговори му кирасир, „Бауерн, паор.“ „Тако дакле? Они неће да буду паори, неће да ору, и копају, они би сви да просе апшит? Е па лепо, чекајте да вам ја дам апшит.

Теодосије - ЖИТИЈА

Божаствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој Гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну.

Јер не знађаху да неће тражити је лене, већ извор живота, Христа, да њиме напоји ујелењену душу своју, распаљену огњем од чежње љубави његове.

А праведни се због овога ожалости, не зато што су га ухватили, него због тога што су му прекинули пут те неће доспети к старцима пустињацима за време обеда. Запиташе га: — Ко си и из кога си манастира?

Као што сте сада чули у писмy, мој син се мене одриче ако не пођем за њим, да ме за живота неће видети. Нека ми буде доста весеља и радости с вама, земаљске владавине а уједно и војевања, јела и насладе богатства и

Чули сте данас писмо сина мојега где ме се одриче ако не пођем за њим, да ме неће видети за живота. Молим, дакле, свакога ко ми је драг, умирите моје срце и не спречавајте ме да идем, јер не могу више

се последњим пиром са вама развеселимо те да се растанем од трпезе с меСОМ, јер ме оваква сјајна и многомесна трпеза неће више сакупити са вама, никада!

поставши благонарочити, били смо светодршци, а сада с тобом и ми војујемо у војсци небеског цара, и ништа нас од тебе неће разлучити.

својој сте земљи самодршци, и сродници сте по телу онима који сада цапyјy, и ако што молити благоизволите — молбе ваше неће бити узалудне.

Јер варљив је, рече, овај живот, и склона је паду природа људска, и нико се неће удостојити да га страсти никада не дохвате и да нема учешћа у пороку — осим Бога јединог!

да разумемо да Бог познаје свачију љубав према њему, и ако ко њега ради што добро чини, од његових свевидећих очију неће се сакрити и добрима је наградитељ добар.

Јер никакво лукавство не може побећи од суда Божјега и јарости, и одмазда Божја неће малаксати, гонећи оне који чине безакоње све дотле док их не стигне.

лукаво, све се наго и познато пред њим налази, јер се ништа од наших срамних и тајних дела од његових свевидећих очију неће сакрити.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

од севера на југ, и балканска или бугарска област у правцу запад—исток, неће довољно пасти у очи разлика међу етничким групама и њиховим психичким особинама.

Ниједном од ових недостатака Шумадинац неће учинити милост и прогледати му „кроз прсте“. Нигде у јужнословенским земљама не постоји више живе искрености; нигде

Кириџијски путеви су најгори на Полуострву. Они неће учинити ни најмањи напор да уклоне препреке, које се могу лако уклонити.

Они неће учинити ни најмањи напор да уклоне препреке, које се могу лако уклонити. Често се неће потрудити, све док њихови коњи могу проћи, чак и са највећим напорима да уклоне дрво сваљено на пут или велике гомиле

Могло се предвидети да ово становништво — најтипскији представник свога народа — неће трпети аустроугарску владавину. Код босанских сељака се све више развијала права вера у Србију.

Госта би на длану носио; крви би му уточио. Ни сиромашнији неће примити новчану награду. Нема ствари, изгледа, коју госту и пријатељу неће обећати, често и оно што очевидно неће моћи

Ни сиромашнији неће примити новчану награду. Нема ствари, изгледа, коју госту и пријатељу неће обећати, често и оно што очевидно неће моћи извршити.

Нема ствари, изгледа, коју госту и пријатељу неће обећати, често и оно што очевидно неће моћи извршити. У наступима лакоумне љубазности и великодушности често иду у попуштању и одобравању даље него што треба

Нема невероватног гласа у који они неће поверовати и ширити га; нема невероватне мисли коју неће усвојити, ако им годи.

Нема невероватног гласа у који они неће поверовати и ширити га; нема невероватне мисли коју неће усвојити, ако им годи. И у томе су веровању упорни, праве тврде „босанске главе“.

Госта би на длану носио; крви би му уточио. Ни сиромашнији неће примити новчану награду. Нема ствари, изгледа, коју госту и пријатељу неће обећати, често и оно што очевидно неће моћи

Ни сиромашнији неће примити новчану награду. Нема ствари, изгледа, коју госту и пријатељу неће обећати, често и оно што очевидно неће моћи извршити.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а још даље, враг да га носи, неће ми се допасти сјенке врба или тако нешто слично. Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов.

Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов. Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку,

— Е, онда ја више не долазим овамо да се то пророчанство не би испунило — лукаво закључи медвјед. — Пророчанство се неће испунити — утјеши га Шаров — зато што је Мачак лав обећао да ће те још вечерас појести ако те само улови.

Морам да се сакријем у ону велику пећину, тамо ме, ваљда, неће наћи. И док се тако Крушкотрес шуњао према мрачној пећини усред планине, Мачак, Миш и Шаров узеше се толико смијати

Тај ти не лови мишеве! — Не бој се ти ништа за сланину! — гукну Брко. — Ја ћу њега већ тако потковати да се неће моћи попети под кров. — Ехеј, гдје ли си сад, добри мој чича-Тришо? — сјетих се ја.

— Немој да га бијеш. Он је читаву ноћ ловио мишеве, зато је и лупао. Скини му ове ципеле, па више неће бити буке. — А он ће онда право на сланину! — лукаво зашкиљи Брко.

Хајдемо Шарове! — А можда мене неће примити? — забрину се Шаров. — Како да неће! — повика Тошо. — Њему баш треба неко ко ће чувати млин од оног лопова

Хајдемо Шарове! — А можда мене неће примити? — забрину се Шаров. — Како да неће! — повика Тошо. — Њему баш треба неко ко ће чувати млин од оног лопова Жуће, који му лиже брашно.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АЛОША: Не могу! ПАВЛЕ: Не смете бити тако слаби. АЛОША (хтео би да опонира). ПАВЛЕ (прекида га): Неће бити то: само то писмо.

Тај рукопис мирно почива у фиоци мога стола, под кључем, али... овога часа ме обузе једна слутња: неће ли се моја жена, у моме одсуству, по служити истим методом којим сам се ја послужио према њој: провалити фиоку на моме

Она неће наћи ништа што би желела, али можда баш због тога неуспеха, у бесу, у срџби, у пакости, а знајући колико ја ценим овај

МИЛЕ (гледа у сат на руци): Пре десет неће ни стићи у канцеларију. РИНА: Тврдиш као да поуздано знаш? МИЛЕ: Знам као и ти што знаш.

СПАСОЈЕ: То је ваша ствар! ПАВЛЕ: Не само моја већ и моје породице. Зар се жена, супруга, неће обрадовати повратку мужа за којега је мислила да је мртав? РИНА (буни се и крије иза Милана).

ВУКИЦА (оцу очајно): Ето, кажем ја! СПАСОЈЕ: Шта то? ВУКИЦА (збуњено): Кажем ја да мој вереник неће доћи. (Погледа у сат на руци.) Које је већ доба, а њега нема. СПАСОЈЕ: Доћи ће! Немој бити нестрпљива.

Дакле, ја вам радо обећавам службу; само, разуме се, кад друштво почне рад. То неће бити тако брзо, али чим почне рад. МИЛЕ: А дотле? СПАСОЈЕ: Дотле? Дотле стрпљење!

АНТА: Хоће ли бити доста то за уздржавање? СПАСОЈЕ: Доста је, него! Ти би се уздржавао и за двеста динара, па неће он за пет стотина. АНТА: А то што каже за новине и ја сам чуо. СПАСОЈЕ: Шта си чуо?

СПАСОЈЕ: Неће то бити тако згодно. Знаш да сам колико јуче одложио свадбу и казао Вукици да не купује још венчану халину, па не могу

ВУКИЦА: Кад би то могло други пут, данас ме тако боли глава. СПАСОЈЕ: А ко ти гарантује да те и други пут неће болети глава? АГНИЈА: И веруј, кад изађеш на ваздух, проћи ће те. ВУКИЦА (једва се реши): Добро најзад.

се томе не може стати на пут; зар не би могло цензура да забрани писање о томе, јер, најзад, нашто је онда цензура ако неће да штити часне и угледне грађане?

Најзад, ако неће да штити нас као појединце, онда нека штити предузеће „Илирија”; то предузеће чини част држави, а скрхати нас значи

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- рекао је Новак својим најшећерастијим гласом па додао како му је жао, како му је страшно жао, али овога пута случај неће моћи да остане непријављен. - Ти схваташ, млади пријатељу?

А зашто бих? Нико неће цркавати због тога што ме нема. Окренуо сам се и погледао на сат, али сам, мирне душе, могао и да се не окренем.

- Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима, док ме је гледала као да ме гледа последњи пут. - Неће. Измислићемо нешто, Весна. Ти и ја, знаш? - додао сам.

Тек кад се Бароница попела на скелу, извадила је ноге којима је дотле млатарала по води и погледала нас. - Весна неће ништа рећи! - Знам - рекао сам. - Отац ће сазнати и без ње. Он има нарочит таленат за то!

- Припази на старку и џукца! - шапнух у пролазу, али он рече да њих нико неће украсти. Шапнух му, такође, и да буде лаф, али он то није хтео да буде н тако смо сат или два гацали између

Предложих јој да потрчимо, јер се неко може окренути. - Неће! - рече. - Држи! Мислио сам да је најбоље поћи до врбака, али је Рашида сматрала да је и скела довољно добра.

Она само слеже раменима. Мислила је како неће ни приметити да је нема. Осим ње у кући је још осморо деце, а она је при горњем крају лествице, иако су јој два брата

Помислих да јој обећам како ме неће више избацивати са часа, али то би личило на обећање поводом писменог задатка о гласању кад сам написао да гласам за

Кад ми је било девет или десет година, обећао сам мајци да ћу кад порастем постати богат и она неће морати да ради, нити живи у кући друга директора.

Меланија неће проверавати. Фискултурник се презивао Маркота, имена нисам могао да му се сетим, али оно није било ни важно.

Помислих на мамино лице док слуша друга директора како се боји да од мене неће бити ништа и дигох два прста. - Прилог времена прошлог од писат, то је, на пример: писавшиј!

Њој ни накрај памети није било да постане архитект, иако, судећи по зечевима наказно предимензионираним, неће постати ни вајар. Предложих јој да изваја Мерилин, али она није била расположена за то.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Милане!... Зовите Милана. Виче шегрта. Милан дође. — Да знаш, сад ћу мало отићи, а ти пази; вино неће до вечере пролазити, али опет нешто ћу ти оставити, ако ко узиште. Хајдмо!

— Промислићу се. Тако се разговарају, и Чамча својим слаткоречијем бацио је господар-Софри црва у главу; неће дуго трајати, па ће се одважити. Сад се господар Софра дигне, време је већ, мора кући. Оде. — Збогом, Чамчо.

Напротив, кад је видео да когод бајаги неће да пије вино, он донде нуди, док га не принуди, јер вели нема горе него који се извлачи, ти ће бити тек пијанци, или

Ту је и Пера. Катица седи до Шамике, „малог фикала”. Јело се носи, вечерају, „мали фишкал” неће да једе, барљија, Катица га кори, инате се, а старији у разговору на њих не гледају.

Међутим је Пера по свом обичају газдовао. Већ је више држао да се отац неће ни вратити. Почео се увелико картати. „Козаци” сваку ноћ код њега.

— Судац није ни један! — То су трговци! — И то „рацки”. — Да, ти су најбогатији! — Како се неће обогатити, кад на сваком рифу преваре, а оваме пô године посте.

Узео је Кречарев пиштољ, јер зна да га неће употребити. Сад се закључају. Лопова све више у биртији. Њих дванаест, а тринаести капетан.

Господар Софра мислио је, ако баш и мора што платити, опет неће бити много, форинту, две по акову, па шта је то за господара Софру и Кречара.

Кад уђу у собу, али јело се носи. Чамча им каже како је до тога дошао и смеју се. Господар Софра неће да једе матору одерану гуску, па неће ни Кречар; то даду момцима.

Чамча им каже како је до тога дошао и смеју се. Господар Софра неће да једе матору одерану гуску, па неће ни Кречар; то даду момцима. Али кад дођу чварци, па велика џигерица, — милина је погледати.

И то одговарај мађарски, јер иначе неће те држати за Венгра. — Добро. — Па онда, ако те шта питају за Бунипарту, немој га кудити, нити Русе хвалити, јер

Сад канда се сетише Чамчине лакрдије, па се зарече господар Софра, да више слушати неће, него ће сам на путу калауз бити. — Сад нећу више никог питати; хоћу одавде управо у Кошицу. — То је још горе.

Црњански, Милош - Сеобе 1

ПО ТУЂОЈ ВОЉИ И ЗА ТУЂ РАЧУН 80 ВИИИ СНУЖДИВШИ СЕ, НАД ПРАЗНИНОМ ПОРОЂАЈА, ОНА УВИДЕ, ДА ЈОЈ ДУШИ, НИ У ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА 99 ИX ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ,

Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје, промену вечну, која ће као креч у гробу до века да им гризе месо с костију,

вечну, која ће као креч у гробу до века да им гризе месо с костију, док год буду у овој земљи, из које их више пустити неће? Марија Терезија. М – прво слово њеног имена има тајанствено значење, јер значи: хиљаду. М – јер је Мати.

Уплашен да неће моћи да избегне, а да га већ овде, у Печују не покрсте, у љутој тузи својој позва, у себи, тихо, у помоћ, крсног свеца

Сва уплакана и уплашена да јој се неће вратити, љубила је мужа, без стида и несито. Била је постала љубоморна. Сумњала је да ће се свезати са свима Фриулкама

Тамо га је барон Енгелсхофен једног дана нашао, пољубио, ослободио, тако да ће ускоро да се врати и неће ни ићи у рат. Како ће са њим вратити се и она седморица што су отишли из Земуна.

Била је као недирнута, као одсутна, као смрзнута. Изгледало је, као да му се никад на овом свету неће дати. Хтела је, просто, да је узме силом.

Овде, унутра, у својој кући, чинило му се да је потпуно безбедан. Нико то неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати. А све ће се догодити некако као у сну.

Друго би било да је ма ко прошао кроз ту избу, споља, из Земуна. Овако, он јасно наслути да неће пропустити ово вече. Пламен жишка са пећи, осветљавао је велику избу, као са брега. Сенке ствари биле су зато огромне.

Аранђел Исакович храбрио се, и по стоти пут, мислима да то нико неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати и, пошто јој је годинама лизао, у сновима, руке, понизно као куче, горео је

Ни поп, ни његов ортак Димче Диаманти, неће моћи да му сметају, својим саветима и бенетањем. Све што је напољу, остаће напољу, а она, ту, остаће ту, крај њега.

Све што је напољу, остаће напољу, а она, ту, остаће ту, крај њега. Нико то неће сазнати. Био је уверен да ће и она ћутати. Опојна нека радост се јави у њему.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

иде на дрвљаник, па да понесе у кућу дрва, ако унесе цепанице с паром она ће се ти’ месојеђа удати, ако не унесе, онда неће.

Ако се чује реч ’ајде’, удаће се те зиме; чује ли реч ’чекај’, неће се удати те зиме.“ Слично се гата и у Босни.⁶ Девојке дорасле за удају најчешће гатају да би дознале ко ће им бити

срећан или несрећан, од њега зависи цео каснији ток заједничког живота, као и то, што је најбитније, да ли ће се или неће остварити основна сврха брака — биолошка репродукција.

се односи на обоје младенаца је та да када полазе на венчање, не смеју „носити небушене новце, већ само бушене, јер неће иначе имати деце“.

У истом овом крају верује се и то да колико се дана од порођаја жена не чешља, толико година неће имати порода.⁶⁹ После порођаја, у неким местима, ако породиља не жели да има деце више година, она мужу, када га шаље

“ Млада која се венча са небушеном паром, верују у Бољевцу, неће имати деце. У истом срезу неке невесте када пођу на венчање понесу белојку конопљу, јер верују да као што белојка род

невесте када пођу на венчање понесу белојку конопљу, јер верују да као што белојка род нема, тако и она, млада, порода неће имати. Из истог разлога неке на венчање носе камен, а неке два-три зрна печеног боба.

Кад се ова два прага саставила, тад и ја имала порода.’“⁷² У копаоничким селима у Ибру, ако мајка неће више да рађа, она онда ногама новорођенчета затвори кућна врата.

⁴² Ако трудница поједе рибу, верује се да јој дете дуго неће проговорити, а ако поједе кокошији желудац, дете ће имати велика и модра уста.

⁴⁶ За њу је такође опасно и ако јој зец пређе пут, ако види зеца или једе зечетину, јер јој дете неће дуго живети, односно спаваће с отвореним очима.⁴⁷ Птице грабљивице (нпр.

жену не ваља се да гледа помрачење (сунца или месеца), јер ће јој дете бити поремећене памети, односно, по некима, неће бити дугог века.

(У Босни, међутим, мисле да ће дете рођено у уторак бити срећно, али да неће бити дугог века, а у Скопској котлини да је „најубаво“ да се дете роди у уторак, четвртак и понедељак.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Ако живот изда и шева, и гуштери, сунца уживачи, и песникиња мириса, зова, за себра, себар издати неће, за себра који у поводу води по десетину себара синова.

помиловање са сужње, царе, помиловане који гледају увек преда се ма куд да пођу и кораче, с којима нико неће да стане и кад их невиним опет огласе, и кад плате цару хараче.

За помиловане робијаше којима нико конака не да, којим хлебар неће хлеб да прода, с којима ни у цркви људи не воле да читају заједно оченаше, с којима слободно разговара само ухода.

За човека који руком показује охлађени димњак свога крова и травом зараслу стазу до прага, а нико му неће да посведочи да је проводио тамо дане. За човека кога жива сахране па није ни на земљи ни у њеној тами и мемли.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Европа, та стара курва! Никада више неће бити тако блистава, тако кокетна и узбудљива као тих давних ноћи у сиротом »Балкану«, док смо сричући преводили

како се иста ствар може и њему догодити једнога дана; није ни сањао да ће га можда једног јутра мрзети да прича и да неће имати чему да се радује, да ће исто тако седети потпуно миран и утучен и гледати некуда испред себе у празно.

Ноге које умеју свашта да изведу! – Ма, дајте! — рече стјуардеса. — Нико неће знати! Као да је то толико важно? – Не можете унутра! — понови мирно калуђерица. – Ели, Ели, лама азавтани!

уз градске капије, чији су кровови били зарасли у траву, до трошних славолука испод чијих сводова више никада неће проћи ниједан шарени звонцави караван, слушали литургије у диму тамјана, међу ознојеним сељанкама умотаним у дебела

Пуфко гледа Бел Амија како прескаче ограду кафане, и, док наставља да седи, зна да не би било исто, зна да неће бити исто. »Добро је овако...« мисли даље. »Овде је добро.

Док чека, Бел Ами преврће књиге расуте по белим плахтама. Албер Ками Лето. Никада у животу неће дознати да је био тако близу решењу свих својих загонетки.

Чини јој се да је нешто веома упрљано и да се више никада неће моћи поправити. Један човек у соби то све зна. Презриво зажмуривши на лево око, пуши »голуаз« и све зна.

У оним часовима пред јутро, кад су младићи његове епохе устајали у собама замрзнутих прозора, несрећни због дана који неће донети ништа ново, Бел Ами напусти своју логу с осећањем да га од данас па све до смрти очекују сами поклони

« а мајка ће казати да је баш гледала кроз прозор, кад стиже неки ауто: »Чији ли је, оће ли бити твој, неће; а, богами, нијесмо се надали!« — Малом се пишки... — казаће његова жена. Онда ће пити веома слатку кафу.

се смејем као луд, сећајући се, шашаве лекције о софистима и оном филозофу који је могао да докаже да један зец никада неће успети да престигне корњачу на трци до бесконачног.

Моја корњача шушкета на патосу аутомобила; знам да ме чак ни она неће одвести предалеко, па је пуштам да одмили кроз изгорелу траву према њеној земљи чије су границе омеђене вечном

Сада им је овај призор заувек утиснут у памћење. Неће га се ослободити све до смрти. Старци ћуте и шарају штаповима по прашини.

Матавуљ, Симо - УСКОК

?... Шта бити може!?... Да није утекао млади принцип!?.. Неће бити то, јер аларм долази од црногорских врата!.. Одиста су Црногорци ударили!.. Зар опет!?... Помагај, свети Трипуне!.

— Ја, ви’ш, ја бих да причекамо, неће ли се Тудешак извинити, јер... — То сам знао! — прекиде га Ивановић, смијући се презриво, и отиде кући.

А ево ће и божје вријеме на ови час ударит’!“ Али се сви у срцу радоваху, што се неће обистинити њихова нагађања, која су чинили тога дана у зору, кад су силазили тим путем, бива, да ће осванути млак

Главно је, е је сад доњи народ већ једном на чисто, неће већ презати од сутрашњега дневи, као што је презâ годинама!

Знам само е те је витешка невоља пригнала да бјежиш у ове наше јадне кршеве! Ласно ти неће бити, синко, али, божја ти вјера, бојати се нећеш никога, осим бога, нити ће ти ко заповиједати!

— Узеће Милу Ђурову, ону ружељаву! Настаде тобож распра: — Није ружна, но баш згодна! Опака је, па ће га бити! Неће то ђавоље јабуке он појести, но ће му све она грабити!...

Бјеше још бјелолика великих повијенијех обрва, са изразом њежности и сјете. Он помисли да та неће бити од истога соја.

досађивасмо новијем сусједима, те, веле, да је Наполеон пријетио да ће Црну Гору облити нашом крвљу, те да се отада неће више звати „Црна“ него „Црвена Гора“.

Кад се већ дохватих ломнога пута, био сам сигуран, а кад пријеђох границу, нијесам већ хитао, но сам чекао неће ли ко наићи да ме упути. И цијелог дана чеках узалуд, докле ви не наиђосте! — Јунак, богами! И од куће и јунак!

Зар растати се за навијек! Па то је што и умријети! Срце му се стиште од помисли да више неће видјети своју драгу Лудмилу, свога зета, њихово дијете, које носи његово име!

У Дубровнику је једна чешка чета тобџиска; неће, ваљада, бити тешко по њеком послати писмо на дубровачку пошту; наћи ће се, ваљада, и њеки од трговаца которских,

— Свршила, ја!... Ево овако, сад ћерај до горе, заковчавај... — И неће бити друге службе данас? — На што друга?! Напојали смо се бога од прије зоре досад! — Бјеху ли у цркви сви из куће?

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Не знам. ПРОВОДАЏИЈА (за себе); Мазгов! (Јасно.) То је чудо да никада неће, то јест, да каже колико кад профитира. МАТИ: Такав је и мој муж; једва и мени каже, а камоли ком другом.

ОТАЦ: Е молим вас, шта човек деце своје ради неће учинити. Ја имам само једну кћер и чини ми се што год радим, све за њу једну радим.

(Младожењи.). Како стоји, то јест, с аљином младе невесте? МЛАДОЖЕЊА: Ја питам фрајлицу какав јој је густ, па неће да ми каже. ПРОВОДАЏИЈА: И! какав си ми младожења! Узми, то јест, што је најлепше и најскупље, па ето ти. (Девојки.

МАТИ: Тако треба. Девојка мора да се онде покаже равнодушна што јој је најмилије. Него, знаш шта је? Од твоје свадбе неће, чини ми се, ништа бити. ДЕВОЈКА (жалостиво): Забога, мамо, зар да останем овако?

МАТИ: Дакако. ОТАЦ: Јес чула, једанпут је било комендије у кући, више неће бити. МАТИ: Али забога, кад је боља прилика. ОТАЦ: Ти си луда жена, па мир! ТЕТКА: Немој тако, Јово.

МАТИ: Он је човек поштен, неће да лаже. ОТАЦ: Па шта је обећао? Није казао: идем да је иштем; него: и ја би је просио.

Па отац ти се боји: упустићемо ову прилику, а онај неће доћи, па шта ћемо онда. ДЕВОЈКА: Како неће доћи, кад је казао? МАТИ: Тражи јошт десет хиљада. ДЕВОЈКА: Па додајте.

Па отац ти се боји: упустићемо ову прилику, а онај неће доћи, па шта ћемо онда. ДЕВОЈКА: Како неће доћи, кад је казао? МАТИ: Тражи јошт десет хиљада. ДЕВОЈКА: Па додајте. МАТИ: А откуда?

Видиш, морам да ти кажем, срамота је, ни капу ми ниси јошт наручио. МУЖ: Велика ствар! Зато паметно чине они који неће да се венчаду док се не положе новци. Какви су то послови? Човеку обећати, па после „што ти драго“.

Тек видим како се подмигују. Право имају: ко се неће подсмевати несрећи. МУЖ: Верујем. ЖЕНА: Верујеш, шта верујеш, да сам несрећа, је ли? Право имаш.

ЖЕНА: Јеси ли ти мени казао да ми код тебе неће ништа фалити? МУЖ: Је л’ то лепо? ЖЕНА: Је л’ то поштено? ОТАЦ: Овде мора човек да има три главе да вас разуме.

ЖЕНА: О, како ти лепо стоји кад се накострешиш. МУЖ: Бре, батине теби, па би била другојачија. ЖЕНА: Неће да те Бог нанесе да пробаш, па би запамтио како се жена бије. МУЖ: Јес чула? ЖЕНА: Шта јес чула, шта је?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

обогатити, и, надахнути њоме, открити нове могућности ликовног израза; замисли васпитача, пак, током два и по столећа неће се битније изменити.

Кроче (В. Сроце, 1866-1952)је то овако образложио: Уметност за децу никада неће бити истинска уметност (јер је) довољно и само позивање на дечју публику, као утврђени разлог који стално ваља имати

Дечју психу и дечју душевност он неће узимати као спољашње контролне мере свог стваралаштва, већ као природну суседну средину у којој би његова реч могла

аутентичним, занимљивим ствараоцима другог реда, поштовање које осећамо према њиховом посебном дару тиме се ниуколико неће умањити. За Соријана су „Перо, Андерсен, Жил Верн...

Па задивљен, што је тако нарасто врати се храбро на сеоски пут. Сад га више заплашити неће ни мрки ловац, а ни кер љут.

Деца подједнако радо примају и добре и лоше ствари. А кад, понеко од њих, пожели јачу и истинитију уметничку реч, неће је тражити искључиво у делима дечјих писаца. У ствари, најмање ће је код њих тражити.

у улогу стражара, чворак би да несметано хара по виноградима, па се жали Имам дара За пудара, Ал' ме људи неће, Ту сам лоше среће, буха и муха препричавају своја ситна, свакодневна неваљалства Колико ме видиш малу, Ја с

касније, Александар Вучо (1897—1985) ће створити нови, супротни тип дечјих јунака; од питоме и послушне дечице неће остати ни трага ни гласа.

У дечју песму — и у њу! — увукли су се немир, сумња, неповерење. Дечја поезија после Вуча неће на бунту превише инсистирати, али се неће ни враћати — бар не често — расположењима и вредностима што су их Пет пилића

— увукли су се немир, сумња, неповерење. Дечја поезија после Вуча неће на бунту превише инсистирати, али се неће ни враћати — бар не често — расположењима и вредностима што су их Пет пилића покопали.

Што се Момка и по тиче, плашим се да дечаци неће бити задовољни понуђеним одговорима: поема ће им изгледати одвећ наивна.

И неће наћи решење ни у прошлости, ни у модерној техници, ни у забави, ни у физичким вештинама. Смисао живота увек се изнова о

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ГАВРИЛОВИЋ: Ја разумевам, који једу свој лебац. ШЕРБУЛИЋ: Оставимо се тога; него шта ћемо с магистратом који неће да публицира пунктове? СМРДИЋ: Да се збаци. Имамо ми бољи патриота у вароши.

Но ја би реко да се претрпимо, док нам не дође помоћ. ШЕРБУЛИЋ: И ја сам тако казао. ЛЕПРШИЋ: Дакле, нико неће са мном? СМРДИЋ: А шта је вајде данас да метнемо, сутра ће га скинути.

Та ми смо и тако Србљи; а Маџари кад виде своје кокарде, може бити да неће ни истраживати за протоколе. ЛЕПРШИЋ: То иде мало даље, али родољубије све допушта.

Ове, како су најпре изабрали, тако се могу сутра променити, па нико неће осетити никакву штету. ШЕРБУЛИЋ: Да се манемо тога; него кажите ми шта ћемо радити кад дођу солдати?

Шта знамо? ШЕРБУЛИЋ: Ако се успита за протоколе? ГАВРИЛОВИЋ: Ја мислим да неће. А и шта знаду чинити? Народ се огорчио, па поцепао. То је плод слободе. Да и нису ни уводили, те би боље било.

НАЂ: Али тиме шкоду себи чине. „Србљи су јунаци!“ — Ко о том сумња? Али ваљда неће и Маџари лећи да им секу дуван на глави! ШЕРБУЛИЋ: Ми ћемо за отечество наше и саму крв пролити.

Чекајте само док настане Душаново царство. ГАВРИЛОВИЋ: Већ ако га ви не подигнете, други неће. ЛЕПРШИЋ: И оћу и умем. А по мађаронима пропали би одавно. ШЕРБУЛИЋ: Да живе прави Србљи! СМРДИЋ: Живели!..

Срце ми у утроби плаче. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Србљи би хтели нешто, а неће да рескирају. Нек пропада не само колико је досад погорено и опустошено него и двапут још толико!

ЖУТИЛОВ: Ја би реко, да се сложимо с Маџарима. Од Србаља, видим, неће бити ништа. ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, господине Жутилове, ви, који сте били огледало родољубаца!

“ СМРДИЋ: Већ ако Власи не подигну народ српски, неће нико. ШЕРБУЛИЋ: Ја Вла? Еј, зашто сад нема Сервијанаца, да му покажем, коме ће се подсмевати.

СМРДИЋ: Тај Рус као да на пужевима иде. ШЕРБУЛИЋ: Видим ја, од нас неће бити ништа. СМРДИЋ: Наши су кукавице; оћеду војводину, оћеду ово, оћеду оно, а кад тамо — мућак!

ШЕРБУЛИЋ: Зашто нису сви устали на оружје, па не би ни морали бежати. СМРДИЋ: Тако је; негде оће људи војводину, а неће да се бију. ГАВРИЛОВИЋ: Они мисле да би могли и ви оружје носити. СМРДИЋ: А на кога би оставили одбор?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Поред тога, он се не усуђује да каже све што мисли. Он се боји да се осумњичи његова поданичка верност и неће да дође у сукоб са цензуром.

тип просвећеног деспота XВИИИ века, врло напредног и врло добронамерног, али који не допушта другу вољу до своју, који неће усредсређену власт да дели ни са ким другим, и чија је девиза: »Све за народ, али ништа с народом.

И од првога дана свога доласка на престо он улази у рат са католичком црквом, који се неће прекидати до његове преране смрти, 1790.

Наука је прави лек од свих духовних и државних зала, искупитељ, нови месија човечанства. И Доситеј Обрадовић неће пропустити ни једну прилику а да не велича »свету науку, Божји дар, небесни цвет«.

говори он о »славној славено-србској нацији« и верује да када наука и просвета дођу међу Србе, »изабраније нације« неће бити. Он има јако развијено осећање националне солидарности, на сасвим модерном, рационалном и социјалном основу.

Он није више »Славјанин« но »Славеносерб«, неће »тајанствени језик волшебног књижника« но народни језик, који ће моћи разумети и »јединоплеменик сељанин«.

У том друштву, које је између осталих ствари имало издавати »један литературан журнал«, »неће заповедати ћифте и доминуси, већ учени људи од карактера«.

« У једној полемици он изричито вели: »Ја сам више позорствовао на морал нежели на роман.« Али, са друге стране, он неће да буде сув и апстрактан, он тачне мисли и корисне идеје хоће да лепо и приступачно изнесе: њих ваља »живо и сладко

»Док се не почне, писао је он нешто доцније, српска граматика учити по школама, ништа неће бити од наши списатеља.« 1814. изишла је у Бечу Писменица сербскога језика, по говору простога народа написана.

се родољубље узвисити; док се кукавице не исмеју, не могу јунаци у правој светлости сијнути; док се дремеж не прешиба, неће се свеснији живот разбудити; док се шерети не поругају, тешко ће се стални карактери развити; док се опаки обичаји не

живот разбудити; док се шерети не поругају, тешко ће се стални карактери развити; док се опаки обичаји не продрмају, неће се добро укоренити; док се на надрикњиге прстом не покаже, не може се право знање и наука раширити...

Али код њега ипак неће бити ружичасте идеализације сеоског живота, сладуњавих и сентименталних пасторала као код ранијих романтичких писаца.

Милићевић, Вук - Беспуће

Мишљаху да усијеку које дрво још тога јутра; неће ваљда Манојло бити толики душманин да их оптужи ако оздрави. И кад се понапише ракије, одоше кућама прије свитања.

Кад би им отказао стан? Неће моћи, и шта да им каже? Не иде, није лијепо ни поштено да их истјера из куће; нијесу му ништа скривили и учинили на

Рад на новом друму бијаше застао и сви се надаху још лијепом времену, али кад се видјело да се дани за рад неће више повраћати те године, срушише се радничке колибице и однесоше алати с недовршеног и раскаљављеног друма.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

онога што и дању и ноћу спава — дању, јер је то таква служба, а ноћу опет, јер је ноћ од бога за то дата — ниједан вам неће моћи казати да га је ухватио у каквом недозвољеном послу.

»Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти! Неће ти пропасти код мене, не бој се!« Ради те особине своје и добио је Јован Максић надимак са којим је познатији него са

дохватити, и Јова га сва три пута ужасном лармом дочека и баци се за њим мотком, која га мало дохвати, тако да му неће скоро пасти на памет да дође Јови. — Сад је Јова био без бриге за печеницу.

— Па онога мачора! Ама сам му подвикнуо с једну цепаницу, а он киднуо преко зида; неће му скоро пасти на памет да ми прави физиту. Не знам само чији је, а ја би’ лако с њим. Да л’ ниси ти откуд дознала?

Јова не да нипошто, хоће он. Диже се ужасна вика. Јова вели да је то домаћинов посао, а Каја опет њему да он неће то знати, да је његов алат перо, а не велики кујнски нож.

« — То верујем — вели Каја — али да коју добру рекне за тебе, то неће! — Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија.

— »Па сâм си крив, вели он; теби, што на уму, то и на друму, а свет, бога ми, неће то да трпи!« »Е, то му је, велим му ја, шта му сад знам кад се никуд из ове коже; нараф ми је, велим, такав.

— Хехехе! — смеје се Јова задовољно. — Шалим се, жено, шалим. Ударило богме винце у лице, па Јова неће да стане, него тера даље, иако је жени досадно.

Па се Каја добро присети, па рече за тебе: — »Па ето, господин Паја, вели Каја, он нам ваљда неће одбити.« А није велика сума... три стотине.

Није никад хтео да харчи време узалуд; увек је гледао да споји пријатно с полезним, и зато би увек гледао неће ли наићи на какву нову биљку или бубу какву. Имао је неких двадесет балегара набодених на чиоде.

задовољно у село, све два по два, певајући ону песму која не знам како се почиње, али знам да се пева како удавача неће за многе да пође, али се завршује: Мајка даје за орача, Ту јој поћи хоћу. Тако је чешће радио.

године била на раменима Рисантија, сеоског бирова, — славног бирова, тако грлатог да га српска мајка већ више ваљда и неће родити — и која је сада у инвентару школских учила лепо под својом нумером заведена.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ни се вода са камена слива, Кад ко легне да слађе почива, А ко тражи за весеље цвеће — Заман тражи, ту га наћи неће.

јавор с' диже, Певац иза њ гусле здеља, Па бугари што сте били, Што л' десницом починили, Дела ваша сунцу равна Неће скрити нојца тавна. Ноћи, ноћи, тавна ноћи — Ко би Србу у помоћи? Ој Чупићу, љута гујо, Ој Ћурчијо, мрки вујо.

Смислим тамо, па окитит њима Главу, груди и јуначко плеће, Па тек онда амо громовима, Јера они у коприве неће. Па доватим Пегу за вођице, И полетим доле ка земљице, Ту се спустим крај Дунава ледна, Поред једна уљаника гледна.

Ала красно челе зузукаше! Познам да сам код матице наше, Уставим се, ко ту кликтат неће? Куд погледиш, свуда красно цвеће, Цвета, мири, сву ливаду кити, Како мора још изнутра бити!

Вера и Бог, трајало је млого, Док сам само назирати могô, Но сад чу ли, неће т' бити жао, Кад прогледа што сам сагледао.

Ја створење спази бућоглаво Де се спушта у јаругу право, Две-три музе носи у наруче, Па све детић од милине уче, Неће музе, већ подигле вику: „Пусти, пусти!

Да замагли ваше беле дане, Да позледи те зарасле ране Да у крвци вашојзи заплива, Да вам мине посред срца жива. Неће Туре више живе пећи, Ни са леђа вама кајше сећи, Ни на коље јадне вас набијат, Нити колом живе вас пребијат, Ни

Шкргутнути, злотвора шчепати, Па зубима кô јање заклати — Дати живот у дивну замену А на славу српскоме имену? Неће више, неће бити тако, Биће чудо, ал' биће инако: Од сабље ће ватат несвестица, Од кумбара чивуцка грозница, Топи

Неће више, неће бити тако, Биће чудо, ал' биће инако: Од сабље ће ватат несвестица, Од кумбара чивуцка грозница, Топи гуде, сабље

“ Овај бежи, онај за њим струже. Српче јадно подобно ће бити Да душману бритку сабљу сити, Неће бити соколова ока, Нити плећа кô стена широка, Нити груди као сињи камен, Кад удариш да истераш пламен, — Место

Ал' што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за

Змај је био, кâ змај је и пао, Сам је онда триест сасекао, И што ћу ти хвалити га веће, Нигда мајка родити га неће.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Ех, да ми је чути шта му је казао. — Ми се договорили! — свечано објављује старац. — Каже да је задовољан. — Та неће ваљда ићи да загледа ђевојку — какоће дјед. — Још ћеш ту некаквој доконој парипини ићи угађати и табане му чешкати, а!

Дјед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.

Тако би, на примјер, неком косматом вучјем свецу утрапио у руке ловачку пушку или карабин умјесто крста. Вјери неће нашкодити, мислио је, а на поручиоца оставља добар утисак: ваљда ће и помоћи кад је овако наоружан.

Сви су га смиривали и митили: — Дај болан, не рондај више. Пусти на вољу старом човјеку. Видиш да је болестан и да неће још дуго.

— Па да промијени човјек. — А што би мијењо? Мијења се кобила кад неће да вуче. Какво је онда чудо што дјед није успио од Саве ништа извући ни својом напоменом о „беспослици“.

Знају да их „Брко“ баш нарочито не трпи, па иако им ништа неће приговорити, нарочито пред ђедом Радом, он ће се ипак намрштити, зловољно заћутати, а првом згодом издераће се на

— А све се бојим, има неко доба, да му ни она у крај стати неће. Зна се, циља то дјед на стричеву намјеру да сели из Босне у Банат, на добровољачку земљу.

Зна се да је Никола велики путник и заштитник свију потукача, али, ипак, и поред свега тога, неће ти се, вала, тај зимски светац приказати људима овако рано у јесен, па макар се пила и боља ракија него што је ова,

Хајде, хајде, никад је бољи људи ни попити неће. — Вала ћемо је пошљокати, па нек се и то чудо прича — диже руке дјед предајући се поново разгаламљеном неуништивом

необичној работи и провукао им кроз уши да се код Раде Ћопића купе штокакви — могли би лако бити и нововјерци, који неће војску да служе! — па, све једно с другим, ево ти патроле најприје пред Лазину кућу.

Видећи да од мог дједа нема никакве вајде и да од њега никад неће испасти бунтовник, Дрмогаћа се све чешће стаде обраћати мени: — Гле га, пљунути онај мој некадашњи Раде из момачких

Одмицали су кротко и смирено, као на свечаност са које се, можда, ни вратити неће. — Одоше старци — гунђао је за њима мој стриц лаком сјенком туге и праштања за сву њихову сувишност на овоме суровом

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Две му успут побегле. А овима које су стигле Хасанага потпрашио пете! ХУСО: Ама зашто, Алаха ти? СУЉО: Каже неће да му логор погане курве! ХУСО: Јесу ли бар биле чему? СУЉО: А какве и да нађеш, него половне?

Па да видимо: неће он стићи ни камен на камен, а ја ћу и чудо веће од Стамбола! Где женско зашушти, ту замирише и погача, замирише

Главу би му откино! АХМЕД: Частио би га сувим златом! ХАСАНАГА: Него је охола моја госпођа, неће јој се господској нози у логор, међу касапе и главосече, у војној болници смрди, види се крв, војска неокупана,

Кошта то! А плус је и удовица! Шта ћеш сигурније? СУЉО: Не знаш ти жене. Кад покажеш да хоћеш, оне неће, чак и кад им се из петних жила хоће! С њима ти треба до краја изокола. Али да видиш даље.

Хасанага, опет, са своје стране, реко: добро, у реду, ево ти тај илми-хабер! Закити се! Кад је већ неће, што да јој стаје на пут? Нека се удаје, ако хоће. И то ти је све! Квит! Чиста посла! Штета само опаке жене!

Можда чак и пред везиром! Не бој се, он Хасанагиници неће бирати мужа по лепоти, или по не знам чему, него по томе од какве ће му бити вајде.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта б дала да га видиш кад буде чуо? А? Два дана од чуда неће моћи она уста да затвори! Има да избуљи очи, бе, да три сата гледа у једну муву, а да је не види!

Црне у довратку чекају те чалме, црне рукавице претресају ти стан. Нико ти неће рећи зашто мораш да дигнеш косу и наслониш образ на пањ. Соба се дими од кафа и од лула.

Ово је чудна прошевина... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Шта има да је гледа? Неће дуго чекати да је види. Рекох да је свадба за недељу дана.

Видиш ли ти овај штап? ХАСАНАГИНИЦА: Боље ти је да ме чујеш до краја... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Пусти је да каже, неће ти уши одсећи! ХАСАНАГИНИЦА: Кад пође свадба одавде, морамо проћи крај двора Хасанагиних...

Толико ћути, да и кад каже „добар дан” људи се забрину. Замисле се: шта ли је тиме мислио? ЈУСУФ: Тај ти неће ићи наруку. Ја сам ти говорио на време... ХАСАНАГА: Једва си чеко да ме подсетиш!

Кад пре, побогу брате! Попио би и сирће, кад је џабалук! ЈУСУФ: Мораћеш и ти да се припремиш. Неће ти бити лако кад видиш Хасанагиницу како јаше уз туђе колено. ХАСАНАГА: Да се опрости с дететом? Ма није ваљда?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

!... — Па, шта могу ја? Дете на то пошло. Друго неће ништа... Мучимо се — одговорила она. — А не, не! Добро је пошло оно. Не пометај га... Познаје се чија је крв!

Мати му, сирота, да пресвисне од туге и срама. Молила га, преклињала, да бар њој, ако оцу или коме другом неће, каже зашто бежи од куће и жене, али узалуд...

Али све узалуд. Истина, свакад, кад год дође њој, заклиње се да више неће други пут долазити, а опет долази, опет!... Ах, а од прошлих дана остао му само леп, звучан, мек глас.

— Станојо! — чу се отуда изнемогао стринин слаб глас. — Скупљај памет, Станојо, мене неће бити више. Скупљај памет, јер ти немаш нигде никога. Сâм си. Немој да пијеш. Збогом и — опрости ми!

Вичу на њу што неће да бере. Воли да носи корпе, да истрчава на пут, гледа, обзире се, па да после утрчи у виноград преко јендека вијући

Тетку стид. Моли друге гошће да је која одмени. Аја! — Није дан, неће. А она се снебива. Али кад је већ и свекрва замоли: — Сетке, ћерко слатка, ти ми, ти прва запој, ти ми отвори славу.

— Синко! — заустави ме. — Је ли ти мој Мита што говорио? — Не. — Ох! — поче она да ми се тужи. — Јест. Ништа он неће да каже. Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето другога... А нама он ништа неће да каже.

— Јест. Ништа он неће да каже. Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето другога... А нама он ништа неће да каже. Ни „болан сам“, ни „ох“, ни „овде ме боли“, ни „ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко...

“ Ништа, ништа, синко! Само тако ћути. Срамује се од нас и ништа, ништа неће нама да каже. Те морам другога, кад му овако дође, да питам, молим, да ако њему што није казао, потужио се, а он нама

Те морам другога, кад му овако дође, да питам, молим, да ако њему што није казао, потужио се, а он нама ништа неће да каже. Испричах јој што сам знао. Казах како сам му обећао да ћу га још који пут обићи. — Дођи, синко.

Били су уверени да је неће узети, тј. нема с чиме да је узме. Јер она је била толико сирота, живела од наднице, да није имала ни најпотребније

Јер она је била толико сирота, живела од наднице, да није имала ни најпотребније спреме, ни честитог рубља... А ваљда неће он њу баш тако, без игде ичега, готово голу да узме.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

А ко што дâ, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма

А колико је ласно на свом језику научити читати! Коме ли неће се милити, мало | труда предузети за научити читати, читајући што паметно и разумно и врло ласно разумевајући оно што

и Италијанци нису се бојали да ће латински језик пропасти, ако они почну на своји језици писати; како и није пропао. Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Јер ако вас спојит неће мога раја плетицвеће, хоће да вас обавије клупче змије враголије!” Прислушкујем божјем слову, довијам се

Из ваших уста саслушаће бар и наше гласе песнички вам цар; ал' неће ли му мали бити дар? Ни Србин, боме, није народ лош, од вере му је глава тврђа тек, а осећај му кâ и образ

помислим, сад ће доћи слобода на наше горе, да ће хтети, ко ће моћи, дићи народ богу горе, те ће бити један, срећан, неће бити Саве, дрине, и опет се тебе сећам, будалине Саведрине!

Ил' тајне те што покрива твој хум разумјет неће никада наш ум? да л' за то прах свој попе на тај ком да с њега гледаш душом жалосном гдје племе твоје спава мртвим

Живо ради Минадире, дању, ноћу нема мира, неће бити таке зграде од Индуса па до Нила. Вајаоче Минадире дању, ноћу нема мира, дању, ноћу походи га краљ Рамсенит од

— Па те чежње, тог снебива, у јунаку што ужива а крвника опште среће отискује, мрзи, неће! Тог судара изобиља разиграних двеју сила од омразе, од омиља, — ох, Делила!” „Шта? Делила?

Шта је с Делилом? Камо Делила? Зар и њој сломи тамница крила? зар и њој очи у вечној ноћи, та неће бити, ох, неће моћи: гвоздени шиљци, слепила клета, стопили би се од њена гледа; ал' у сну, можда, с његових груди?

Шта је с Делилом? Камо Делила? Зар и њој сломи тамница крила? зар и њој очи у вечној ноћи, та неће бити, ох, неће моћи: гвоздени шиљци, слепила клета, стопили би се од њена гледа; ал' у сну, можда, с његових груди? Ох, — да полуди!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

236 ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ 237 ТУРЧИН, РАЈА И ЦИГАНИН 238 ПОМАЖЕМ ТИ СПРДАТИ 239 ЕРО И ТУРЧИН 240 ЕРО И КАДИЈА 242 ЗЛОГУК 243 НЕМОЈ,

Колико је такав метод у основи погрешан, неће нам бити потребно да захтевамо, како бисмо видели његову неодрживост, да му се подвргну истовремено и остале врсте

Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: — Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да

Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: — Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће бог и срећа данас помоћи.

Онда мати видећи да се Стојша оканити неће, рече му да му је отац кад је видео толику жалост, пустио коња у ергелу а оружје на таван бацио.

Онда им змај рече: — Идите и кажите му нека ми иде из двора, јер ако му дођем, неће му ни кост с кошћу остати. Дворани изићу на чардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се осече на њих: —

него знади: кад узидеш онамо, стануће вика и граја около тебе велика од хиљаду људи, а никога нећеш виђети, и нико те неће ни прстом такнути, а камоли убити, али немој да се обазреш за собом без свога чуда, јер ћеш се на оно мјесто окаменити.

и стане је одвраћати, да онамо не иде: „јер се нико одонуда — рече — није вратио, па кад се људи оружани препану, како неће ђевојка као што си ти?

Кад ово дозна царска кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци.

па му рече: — Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, а ти му кришом само мало дуни за врат, па ће заспати, те се неће моћи с пауницама разговарати.

Онда она рече слузи: — Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети. И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син, па пита слугу: — Јесу ли долазиле?

А слуга му одговори: — Јесу и поручиле су ти да их још сутра можеш овде чекати, па више никад овде неће доћи. Он, сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Зато су га и прозвали деда „срдило, бурило“. Кад је год празник, он неће да руча; зови га, моли га, удри га; он ћути. Мати покојна имала је доста невоље с њиме, али субординације никако.

(Јеврем намигује Софији.) СОФИЈА: Ја мислим да знам шта се по кући чини. МАКСИМ: Знаш врага, да те носи! Неће се кувати. СОФИЈА: А шта ћемо јести? МАКСИМ: Ништа. СОФИЈА: Онда би опет псовао.

У мојој сам кући ја господар. СОФИЈА: Тешко сваком ономе који не мари шта свет о њему говори. МАКСИМ: Кувати се неће! СОФИЈА: Али ја оћу! ЈЕВРЕМ: Право, снао! МАКСИМ (Јеврему): А шта ти ту?

МАКСИМ: Ајде, ајде, трошите новце. СВЕТОЗАР: Та нису ни ту иљаде. МАКСИМ: Ко не чува пару, неће умети ни иљаде сачувати. СОФИЈА: А већ ти опет — свакога да учиш. Нека ради како који оће.

МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли? СОФИЈА: Бар ту нећеш трошити. МАКСИМ: Нећу, да шта ћу; аљине се неће прати; цветови се нећеју куповати? Кад сам ја јошт на бал ишао? За мене је бал!

Ајде, Лепосава. МАКСИМ (стане пред њом): Куда ћеш? СОФИЈА: Да купим девојки аљину. МАКСИМ: То неће бити данас! СОФИЈА: Помагај, човече, та ја нећу мени, него твом детету! То мора да буде.

ЈЕВРЕМ: Шта? Бомбе у редут, иначе се непријатељ истерати не може. С моје пак стране помоћ неће изостати. Јеси ли чула за неки сто дуката? СОФИЈА: Казивао нам је писар. ЈЕВРЕМ: Сад јуриш на редут!

КУМ: То би, али не зна зашто; него само цичи од љутине; јер је за злу жену највећа мука, кад нико неће да пристане с њоме у свађу. НИКОЛА: Па шта је после било с бабом?

Али ако не одржи пробу, држ’те се од мене. НИКОЛА: Та богме, ако ти почнеш на њу ху, бу! наравно да неће; јер жена чини што чини, само из љубови к мужу. МАКСИМ: О, будаласти мисли! Жена мужу да учини што из љубови!

Или се боји; да ју муж не бије, или да се не разболи и не умре, па неће имати после откуд да живи, или кога да мучи. Али да не мислите да говорим у ветар, показаћу се сасвим умиљат.

МАКСИМ: Ту част неће нико други добити, него моја Сока. КУМ: Како би моја ту славу другоме уступила! Или она, или ниједна!

СОФИЈА: Врло добро. И ми смо наумили код нас један држати. СВЕТОЗАР: То је лепо. МАКСИМ: Само што неће тако брзо бити. СВЕТОЗАР: Та и не ваља често. Каткад, да се човек проведе.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

(Ода горе и доле.) Шта си се усићила? Оћеш да те молим да говориш? Јогунасти роде, неће ме ђаво од тебе нигда курталисати! ПЕРСИДА: Кад вам је тешко од мене, а ви ме отпустите, ја ћу мени наћи службу.

(Смотри једне рукавице.) Аха! Чекај мало. (Узме, па и навлачи.) Мало тесне, али зато ништа, сад неће нико видити какве су ми руке. Фала богу, постадо и ја великом госпођом.

СУЛТАНА: Шта, ја на бал са слепицама? СРЕТА: Ту ће бити и снаш Анђа. Данас пере капу. Знаш, неће бити прави бал, него наше друштво. СУЛТАНА: Нипошто, волим овде погинути него да се смеје свет од мене.

Требало би да је моја, али ево ушло јој у главу да је она милостива госпођа, гди млого на милостиву госпођу наличи. Неће да преде, неће да кува ћириш. (Преши јој песницом.) Чекај, палигорко, научићу ја тебе!

Неће да преде, неће да кува ћириш. (Преши јој песницом.) Чекај, палигорко, научићу ја тебе! ТРИФИЋ: Она ми се види као да није при себи.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(23. В 1989) 9 ДОКАЗИ Д окажи, ако можеш, да те нема — То неће бити доказ да ја јесам. Докажи опет, јер доказе све сам Заборавио. Зато трајем, земан.

Одавде неће да полети Икар, Јер лавиринт је дозлабога ниско; Ово је простор где настаје сликар, И књиговезац, који златотиском Печа

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

од чоколаде, ваниле и цитрона-мешано, па застајеш покрај прескупих ствари које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за свој грош, још неухваћена, још

оркестар опаљује још једну грмљавину, а љубавници се враћају да још једанпут кажу једно другоме да се више никада неће забављати!

Осећам се некако свечано, како да вам кажем... Као да сам и ја једна од ваших! Најгоре је што ме нико познат из школе неће видети како седим са вама и изигравам зверку! Не љутите се што сам вам пришла на улици? Баш сте слатки!

Овако, не вреди! Неће ми веровати. Ма, не! Не зезам вас, на часну реч! Да само знате колико сте популарни у нашој школи!

Не смете да га цоките у подне на Теразијама пред целим светом, не смете да се држите за руке, неће да трчи Кнез Михајловом и да се грудва када падне први снег, а из биоскопа морате да се враћате соло: с једне Стране

Јао, кад сутра будем истркељисала у улици с ким сам клопала старог кечупа! Најгоре је што ми нико неће веровати! Зашто ме тако гледате? Је ли вам зло? Ах, то! Нисам вас упозорила да мажњавам пепељаре где год стигнем?

Је ли вам зло? Ах, то! Нисам вас упозорила да мажњавам пепељаре где год стигнем? Не, не бојте се, неће приметити да сам је мазнула! Наравно, ако ме лично ви не откуцате?

— Нико ти није ништа поклонио! Мислиш ли да се уопште сећају кад си се родила? — Ко им клацка коске! — Нико ти неће приредити свечани променадни концерт са потпуријем из оперета Франца Лехара.

— Нико ти неће приредити свечани променадни концерт са потпуријем из оперета Франца Лехара. Нико се неће осврнути на твој досадашњи живот и дело. Нико те неће одликовати поводом осамнаестогодишњице живота.

Нико се неће осврнути на твој досадашњи живот и дело. Нико те неће одликовати поводом осамнаестогодишњице живота. Ниједан краљ ти неће послати том приликом телеграм желећи ти

Нико те неће одликовати поводом осамнаестогодишњице живота. Ниједан краљ ти неће послати том приликом телеграм желећи ти добросуседске односе, дуг живот, просперитет и те фазоне. Чак ни шаховски краљ!

Тада ме је жестоко убеђивао да је Адолф Хитлер обично аустријско мазало и да никада неће успети да се извуче из минхенских пивница. Јутро је почињало његовом чувеном реченицом: „Шта оће опет тај гитлер?

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

је лако; само употребљавај често „понеже“, „дондеже и по неколико баталиона „ахова“ и „ихова“ парадирати пусти, пак те неће ни најбољи Славјанин разумети. МИТА: Да се манемо тога разговора. — Ја мислим, Алекса, да си ти јошт мој пријатељ.

Је л тако, Батићу? БАТИЋ: Ви истину говорите. МАРКО: Јест, ал питај њу, да видиш како она мудрује! Него ништа, неће ми се ни она дуго овуда кострешити. Знаш ли зашто сам те звао? БАТИЋ: Ја не знам. МАРКО: Да буде весеље сад у недељу.

Алекса: Да ви прави Сербин јесте, о том неће нико сумњати; но из тога не сљедује да ја Сербин нисам; понеже сам ја вјежества приобрјео, вкус изобразио, чувства

АЛЕКСА: О, заиста, она није била у Бечу всује. МАРКО: Нека псује,... знам да га неће више видити. АЛЕКСА: Зашто, љубезни господине? МАРКО: Знате, ми смо људи прости, пак нам није до шпацира.

Свет је велики, и Батић ће увек наћи прилику себи, особито што моја Јелица неће зато скочити у бунар. А, Јелице? ЈЕЛИЦА: О, заиста не, љубезни татице. МАРКО: Та, богме, теби да је какав из румана.

Само му немојте казивати да ћемо горе полазити, јер он за те ствари слабо мари, па нам неће допустити. АЛЕКСА: О, докле само види изворе моји прихода, мислим да неће имати шта млого примјечавати, но јошт ће му

АЛЕКСА: О, докле само види изворе моји прихода, мислим да неће имати шта млого примјечавати, но јошт ће му бити мило да његова кћи при тако великом богатству свет у удивленије

АЛЕКСА: Ништа је то, не брините се. МАРКО: Сваки своје зна. 12. МИТА, ПРЕЂАШЊИ МИТА: Господин барон, никако неће да ми вовјери векслу. АЛЕКСА: Како то? МИТА: Он каже да је рад с господином бароном говорити.

МАРКО: Чудо велико. Кад би хотео код нас остати, волио би него богзна шта. ЈЕЛИЦА: О, татице! Он ако и остане, неће из другог узрока него због мене. МАРКО: Гледај ти ње! Моја ћерко, он је барон.

И ја сам му говорио да прими тако важну службу, али он никако неће. Њему је најмилије кад може ићи од вароши до вароши, и кад се људи диве његовим способностима.

Њему је најмилије кад може ићи од вароши до вароши, и кад се људи диве његовим способностима. Мадрид га неће никад заборавити. Јелица: Јесте ли и ви били с њиме у Месецу?

АЛЕКСА: Вами за љубов нека му је опроштено; али више да не буде, разумеш ли? МИТА: Неће, ваше сијателство. АЛЕКСА: Но, ја губим време. (Марку.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Провијери трипут оно што чује, рођеном репу не верује, планове кује унедоглед, и никад неће на танак лед.“ Отиде Мачак по уској стази, кроз честар зелен опрезно гази, на сваки шушањ у шуми пази, трагове

“ Залуд га даље другови вукли, упорни Сивко не диже главе, звали га, звали, скоро и тукли, ал пусти ждера неће из траве. Пасе и гунђа: „Ово је рај, овдје је Врапца Црвеног крај!“ „У реду, брајко, остани ти!

Пролеће никад умрети неће, опет ће доћи сунце и цвеће. Од тога дана у млину старом Тоша и његов друг уз ватру седе, поспано жмуре, сањају

Причај по дану, вези по ноћи, не бој се, неће јазавац доћи.“ А ево дотле лопова Ждерка, ђаво му не да мира, по њиви шета попреко-уздуж, клипове зреле бира.

опрезан увек, очију будних — на једно гледа, док друго спава — тај ти се свуда паметно креће, у замку лако упасти неће. Изрони Видран из воде тихо, сину му крзно у мутном блеску, оњуши ветар, напери уво: ко ли то дише горе на песку?!

Опири рибе, а онда рече: „Добро би било дремнути часак. Неће ми бити спавање лоше под самим кровом Жуће и Тоше.“ Док Видран Видрић пред прагом хрче, у млину деда, све брвна

Путује на југ. По врелом дану причаће приче орангутану. Задаје тврду, претврду веру мислити неће на свога Перу. СКРЕЋЕ СЕ ПАЖЊА Воћке ми красно цветају, ето, крушака биће читаво лето. Ђацима јављам да имам псето.

У даљини, на Нептуну, потпалиле пчеле буну, а баш им је у рачуну. Неће више да се труде, оптужују редом људе да им вечно краду мед, а то, кажу, није ред.

До звезда Жућин ориће лавеж, Тоша ће бити за мише давеж! Неће ни један јело да дирне . . . (Слагаше ово савести мирне!

“ Једног дана, кад се натраг вратим, к'о туђинац, уозбиљен тмурно, већ ме нико дочекати неће ни у сусрет потрчати журно. Са пашњака, замуклога муком, нико неће домахнути руком.

Са пашњака, замуклога муком, нико неће домахнути руком. А ја, ипак, предати се нећу, искитићу, као бајку стару, сјетну причу о цурици плавој и о њеном

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Викао сам: Видећете да то не може тако; да вам неко неће допустити да иде тако! То није да сам се бојао за свој дућан, да ће га затворити, село не може без иједне кафане, већ

— Не знам. Можда ће једнога дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове, више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву.

Рат? Ко зна, можда је рат заиста вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана. Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о томе

Чим сам дошао мајка ми је нашла девојку, и одмах су рекли свима да сам верен. Они су се уплашили да неће имати ко да настави овај занат. Као да је то занат! — Девојка вам се није свиђала?

Он је био мажен син, и, као што је Пипо онда рекао, човек који воли свој занат — ведри рибар: — Он неће да ти је син, тата; каже да пијеш сувише и да те више жене не воле!

— А када се венчате, нећете ни ви више долазити, Сагрера, овамо? — Неће ни она више. — Херера, Херера, Сагрера, потрчите за час, тетка се љути, — зачу се из помрчине. — Ое, Херера!

— Не знам. Можда ћу моћи рећи и којој другарици да ме причека, а ако се одмах вратим, ни она нити ико неће моћи рећи да сам била са вама. — Ви ћете чинити како је најбоље. Хвала вам. — Реците сад зашто бисте хтели да дођем?

Седам у сенку неке маслине. Чекам тачно један сат. Знам да девојка више неће доћи. Решавам да останем још пет минута. Рибари на језеру сигурно ме више не чекају и вечеру нигде не могу тражити.

Да ли могу да напишем то једном сад и више никада? Јер нико више неће веровати; ни ја више нећу веровати. Али сада: да! Веровали или не веровали!

— Ја мислим на то, — рече човек, — на то, ту глупост. — Шта мислиш? — Да је увек исто глупо што човек неће да се мрдне од нечега кад није нужно, а онда кад треба: није ту. — Нисам разумео.

После ће бити, стар, стар. — Као ти, рецимо! — рече онај насмејавши се. — Као ја. И кад буде видео девојку неће имати снаге чак ни да је пожели. Јест као ја. Ако би требало родити се понова, и ако би ме питали, ја бих рекао: Не!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Ал' кога ће небо чути, То зависи и од нас: Снажној вољи, ведрој руци, Изостати неће спас! Мила децо! За молитвом Нека иде труд и рад, Да у вама старост нађе Напреднију унучад.

Крик његов ужасни мој свршетак значи. Неће много проћи, а ја ћу умрети, Опустеће сјајни Бранковића двори: Али тајну своју ја не смем понети, Тајну, што ме мучи и

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

да ране своје хладим, или ме продајте на обронке мора у земље друге и вртове богате где дивови у пучину загледани неће стопалом тврдим да ступе на чело нејаких, ту да седнем крај мајке незлобиве.

Нећемо се вратити крововима града, на висоравни живимо међ звездама, војске нас неће наћи, ни орлови, исполин један ће сићи међу нас и њу обљубити док ја будем гонио вепрове.

Помоћи! У ваздуху се цариници бију, принцезе ромејске стукну, неће да се венчају с нама, сине, не гини, прошло је време јунаштву, почињу позни часи, погледај месец како мркне!

Не може Агарен ни одступник да брани твој род Нити ће паликућа од пожара да спасава Из ропства мисирског неће те извести рука фараона Лажни избавитељ пречицом води до новог ропства и Вавилона Сава на ломачи Ко је то са мном на

и постали од вишка који је завртео чигру наше телесности, па ћемо њено обртање и звук и сенку вратити, и никоме ништа неће недостајати.

извора хладе после сахране жедни трећи је збор на стени мисле да су небовладни ови мршави и чедни смета им храна неће да виде мајку кажу овај свет не вреди језик то је трула храна на овој земљи за њих нема стана не знају да земља

место даха земља је најлуђа прерађевина има нежно лице за сваког лудака и мртваца што труне ког нико да погледа неће она нежно узима у недра земља је највећа покровитељка увек пристаје да буде одоздо ал њен пол је тајна иначе би

природи показују огледала оних здања из будућег града сунце је у савезу с биљем по обичајном праву а воли оне који неће да се сахране да претвори у мумије но више се брине за мајке и остале установе пуне млека и за лишће што живи од

и Западног Венца остаје голи гребен ноћ без петла лелек који се сам себи смеје и језик мучен у њему нада: неће морати да говори све испочетка.

дигло стуб до стуба онда се усправља трепће и зрачном својом руком руководно следи покрет који полази из врата неће више да сиђе са неба и то је врелина врла врхунац који се боји пада људи се измичу праве места за драгоцен пад

врелина врла врхунац који се боји пада људи се измичу праве места за драгоцен пад само нагнута светлост зна да неће то падање бити без трага иако се оборени не буне сунце се усправном линијом сече као кад неко себе рани преко

потом на лири твори звуке очи јој расту док у нас гледа и види слику која зури као што и лира више свој звук неће да преда тако и књига до врха пуна знака не одговара више и не пита листови се окрећу Слово само себе чита.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

” ТРИФУН (накашљује се): Овај... неће, канда, бити да си му ти, Агатоне, баш тако близак. МИЋА: Да, то сам и ја хтео приметити.

ТАНАСИЈЕ: Па јесте, његова последња воља то је тестамент, а тестамент још није отворен. АГАТОН: И неће бити отворен све док не прође четрдесет дана од смрти покојникове.

Него, узми тај служавник па 'ајде. Кафа се потпуно охладила, а, велиш, неће ни да је пију. ДАНИЦА: Па јест! (Узима служавник и полази са тетком.) Не знам зашто бих их чекала?

Познајем ја њега добро. ПРОКА: Право каже човек. ТРИФУН: И неће ме претећи, вала! Уселићу се ја пре њега! Одох ја! (Оде.

САРКА: Шта кажеш? ГИНА: То што ти кажем! САРКА: Вала, неће ми га мајци отети па макар се рвали. Је л' рече да су Агатон и Симка тамо негде? ГИНА: Тамо, дабоме!

НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Јест, јест. То би добро било! АГАТОН: Пробао сам ја то, није да нисам пробао, али не иде. Ни речи неће да каже; вели не зна. ПРОКА: Ама, како не зна кад је он писао тестамент?

Е, ал' ја сам имао за то нарочите своје методе. Питам окривљенога људски, и што кажу човечански, он неће да призна. Неће, добро! Ја наредим да га истуку у 'апси, и кад га они доле премлате он лепо призна.

Е, ал' ја сам имао за то нарочите своје методе. Питам окривљенога људски, и што кажу човечански, он неће да призна. Неће, добро! Ја наредим да га истуку у 'апси, и кад га они доле премлате он лепо призна. Шта може друго него да призна?

АГАТОН: Е, то је лепо од вас! Ама, кажем ја њима: паметан је то човек тај адвокат, неће он терати у крајност. Знао сам ја то! Е, баш вам хвала у име целе породице. АДВОКАТ: Молим.

ТРИФУН: Па јест, каква би то фамилија ми били кад не би обарали тестамент? ТАНАСИЈЕ: Па неће ваљда туђин да га обара?

АГАТОН: Ето, то ти сасвим паметно каже Симка. Припитај Сарку, нико ти боље то неће рећи од ње. А нас остави, не можемо ми разговарати с девојком коју презиремо.

МИЋА: Шест година? Ко ће то жив дочекати? ДАНИЦА: Шта дочекати? МИЋА: Па ту, дугу жалост. ДАНИЦА: Мени неће бити дуга. МИЋА: Вама, али... И мислите ли ви за све то време трајања жалости да се не удајете?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Ви одсад припадате отаџбини... Она неће злоупотребити вашу добру вољу, али исто тако и сваки онај који се огреши о правила и прописе, искусиће најстрожу казну.

Причало се тада отворено, говорило о интимним породичним односима, као да се ти људи никада више неће вратити својим женама. Неожењени би гутали речи и зажагреним очима посматрали обично Јанкуља.

— Молим вас... —...да ти ни Господ Бог неће помоћи. Јеси ли разумео? — Разумем. Онда потпоручник Александар шмркну кроз нос, пође два-три корака, и настави

— Откуд ти, стари, овде? — запита га поднаредник Траило. — Лутам тако не би ли погинуо. Па ме ни душман неће... Него кажи ти мени једно... Има ли правде? — Има, чико. — Добро... а има ли закона? — Има... — А има ли Бога?

Људи су обузети инерцијом покрета, па би хтели да убрзају решење, јер су се сви заваравали мишљу да рат неће дуго трајати.

Траило вели, ако се врати жив кући, нигде неће кренути без чутурице пуне воде. Сунце једва зађе за нека дрвета и нишанџија Милован одмерава реглетом колико је још

Често из ината и пакости. Пешаци завиде артиљерцима, а ови не трпе коњанике. Никад артиљерац неће од пешака да нешто дигне.

Неки пут почне убрзана паљба, као да су људи побеснели, и нама се чини да нико жив неће остати. Онда се стишава, пуцњи су све ређи, и најзад чујемо само појединачне поздраве предстража. Мртва стража...

Јер тамо су њихови рођаци, браћа, другови... И никад их више неће видети. Потамнеле и угаснуле очи њихове зуре у даљину, а тела су укочена за вечни покој.

— А... је л те гађају? — Пуцају, али ја ништа. То им је посô. — Хоће ли мене да гађају? — Ко им зна њину ћуд! А неће ви опросте!... Е дође ми да га ударим. — Добро, је ли ко погинуо, када се швићкате по цео дан?

— Хајде, брже, што се вучеш као точкови по леду! — вели строго поднаредник. — Хоће да одани, неће моћи после да се врате. — Поднаредниче, неће гром у коприве.

— вели строго поднаредник. — Хоће да одани, неће моћи после да се врате. — Поднаредниче, неће гром у коприве. — Е, ће му се затре семе — вели јетко један, глођући кост. А на зачељу се „уфронтио“ и Танасије.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Али не мари; види се да ће бити мекши од воска: она ће моћи поступати по својој вољи; он јој бар неће бити на сметњи. — Честитам, госпођице, ново друство, викну неко иза њених леђа. А, жестока посла ! Младић и по!

Она је сад разумела о коме ћата говори, али одмах помисли: неће ли бити и незгодно и опасно, да га пусти на таку близину к себи, а још више јој паде тешко, што се овај простак

његове постеље, како је лепо разредио меко миришљаво сено, простро преко њега поњаву, па сад тапка рукама озго и гледа неће ли се наћи какав трн или дебља стабљика, да не жуљи ноћу господина.

— Ширет велики, одговори он и предахну, као да свали с плећа велики терет. Оде да купи што за ручак... после неће моћи, кад почнемо рад. — Јесте ли гледали учионице? Колицна је моја, а кметови спремили педесет ђака.

после неће моћи, кад почнемо рад. — Јесте ли гледали учионице? Колицна је моја, а кметови спремили педесет ђака. Неће моћи сви стати. — Стаће... може и више, одговори он и насмеја се.

Хтеде се понашати са њима другарски, пријатељски, али осети да јој њена урођена грубост неће то допустити. Толико се кидала због те своје зле особине, која јој сметаше и као девојци, а већ у толико више као

Ја, братићу мој, само знам да слушам моју господу и да им будем веран, а мени неће бити рђаво од њихове стране. Тако је то, братићу мој. Гојко и Љубица се згледаше и насмејаше.

Ја гледам, па чисто не верујем. Они се обојица загрлише и пољубише. — Ја се чудим јуче о коме то мој кмет говори : неће да ми купи десетне мере зато, што брезовичка учитељка скупља скоруп у највећу цименту, а са мањима фамулус захвата

Сваки има по неког старијег, кога слуша, па тако и ја... Него није то. Опет они мисле о нечем другом, о чему неће да говоре преда мном... опазила сам то. Али шта?... Свеједно, ма шта било, није тако страшно...

Обоје се запрепастише. И ако су непрестано о таме говорили и мислили, ипак им се чинило, да неће бити тако покварених људи, који ће тај злочин извршити. А оно гле!...

А оно гле!... Обоје се ћутећи погледаше, па одоше у своје учионице и почеше рад. Љубица осећа да неће моћи данас ништа урадити.

Госпођица, држим, неће отказати ? — Захваљујем... али сам тако уморна, да би ми сад одмор био пријатнији од јела. — Нећете нам, ваљда,

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Сама ми је госпођа код двора, Неће знати да је силна моба, Већ ће мислит’ да је турска војска Млада, луда, поплашиће ми се, Танка, витка, преломиће ми

“ “Не смем, Јово, караће ме мајка.“ “Ако кара, убити те неће, Ако бије, а ти бежи к мени, Код мене су врата отворена У пол’ ноћи као у пол’ дана!“ 133.

“ 134. “Селе Јеле, што се не удајеш?“ “Брале Нико, кад ме нико неће. Кога хоћу, а он мене неће, Кога нећу, а он мене хоће.“ 135.

“ 134. “Селе Јеле, што се не удајеш?“ “Брале Нико, кад ме нико неће. Кога хоћу, а он мене неће, Кога нећу, а он мене хоће.“ 135.

Пошаљи ми дрво шимширово, Шимшир дрво дима не имаде, Пошаљи ми перо пауново, Мешћу дворе, праха бити неће, Пошаљи ми од злата маштрафу, Кад донесем студене водице, У маштрафи труња бити неће.“ 149.

Мешћу дворе, праха бити неће, Пошаљи ми од злата маштрафу, Кад донесем студене водице, У маштрафи труња бити неће.“ 149. Видјех чудо прије невиђено, Гдје с’ дјевојка са сунцем инати: “Жарко сунце, љепша сам од тебе!

Дадоше ми тог болника да лечим: Ја му шаљем с мора смокве да једе, А он неће с мора смокве да једе; Ја му шаљем шећер-шербе да пије, А он неће шећер-шербе да пије — Већ он оће с једне руке на

лечим: Ја му шаљем с мора смокве да једе, А он неће с мора смокве да једе; Ја му шаљем шећер-шербе да пије, А он неће шећер-шербе да пије — Већ он оће с једне руке на другу. 163.

говоре, Са недрагим као и са драгим, Над очима капиџије нема, Над устима млада језиџије; Ко мој буде — оженит’ се неће, Чија будем — удати се нећу. 196.

204. Оно моје што на путу шеће, Путем шеће, а плећима креће, Чини ми се, преварит’ ме неће; Три пута ме лане погледао, А прољетос оком намигнуо, А вечерас брком насмијао, А сјутра ће руком загрлити. 205.

И сокола на десници руци, Камо л’ неће једнога јунака! 206. У ливади под јавором вода извире, Ту долази млада мома, воду завата, Београду под зидове

Једну дајте мојој милој мајки, Нек купује пшеницу бјелицу, Нек се рани и ода зла брани, Јер је синак доранити неће; Јер је синак погубио главу У горици, ниже Темишвара!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ФИЛИП: И доста је да се пробудим, па да вас нема! ВАСИЛИЈЕ: И пробудићеш се ти једном, али то неће да изгледа онако како то ти сањаш и замишљаш! Стварност није позориште, нису облаци!

Бабе се преда мном крсте, ко да сам икона! Разумијеш? ВАСИЛИЈЕ: Разумем. ДРОБАЦ: Лажеш, не разумијеш! (Гини) Неће он знати како је мени име! ГИНА: Дробац! ДРОБАЦ: Тачно. Дробац. А ни ово што га питам неће знати!

(Гини) Неће он знати како је мени име! ГИНА: Дробац! ДРОБАЦ: Тачно. Дробац. А ни ово што га питам неће знати! (Василију) Знаш ли зашто сам Дробац? (Гини) Не зна. (Василију) Зато што дробим коске! И вадим дроб!

ГИНА: Тај је пре рата горе у Сињевцу, да извините, силово козе! ВАСИЛИЈЕ: И то је данас постало власт! ГИНА: Неће да се смилује ником! Ни младом, ни старом, ни болесном! Неће да се смилује ни за паре!

ВАСИЛИЈЕ: И то је данас постало власт! ГИНА: Неће да се смилује ником! Ни младом, ни старом, ни болесном! Неће да се смилује ни за паре! Давали су му и златне сатове, само да не бије, ал он, зликовац, неће ни златан сат!

Неће да се смилује ни за паре! Давали су му и златне сатове, само да не бије, ал он, зликовац, неће ни златан сат! ВАСИЛИЈЕ: Зар може човек да буде толика звер? ГИНА: Није он звер, него нешто горе од звери, нечовек!

ГИНА: Ништа нећеш рескирати! Замотаћу ти лебац у ћебе, нико неће ништа видети! МИЛУН: Сит сам ја фронта! ГИНА: Само да му дотуриш нешто топло! БЛАГОЈЕ: Добићеш флашу љуте!

МИЛУН: За то ти ни Бога не вреди молити! Давали су му и златне сатове, само да не бије, ал он, будала, неће ни златан сат! ГИНА: Па шта да радим? Милун: Ради што и сви остали, ништа!... Па ђе ви је тај Стефан?

МИЛУН: Дај да ја видим! ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Зашто му не покажеш, неће је појести! ВАСИЛИЈЕ: Ево... Писана је на српском и на немачком! Милун: Видим!... Које је овде српски?

Ако већ није касно! ГИНА: Па ти немаш никаквих осећања! ДАРА: Емоције нас никуда неће одвести! (Улази Благоје) ТОМАНИЈА: Шта сад мислиш да радимо? ДАРА: Прво треба да пођемо трагом, да видимо где иде!

Твој лавеж до ње не допире! ГИНА: Знам да не допире, много је она високо! Не може да је повали само ко неће! БЛАГОЈЕ: Научио је Благоје да разликује свилу од саргије! ГИНА: Питаћу те шта разликујеш кад се истрезниш!

СОФИЈА: Само покушаваш да ме уплашиш! ДРОБАЦ: Ако ја лажем, погледај, не лажу руке! Вода неће, гас неће, ракија неће! СОФИЈА: Је ли могуће? ДРОБАЦ: Погледај какав траг остављам... СОФИЈА: Не прилази ми!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Плачи само од туге и миља и остани увек драга неродиља. Нек пљушти киша беса и срама, нико неће остат за нама. Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт.

Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт. Улице су нам деца и друзи, неће наш стид у чеду да пузи. Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол.

ЉУБАВНИЦИ Нико нас неће поделити више, на добре и грешне. Тајни смо као гране снежне, а све што је старо у љубави, плаче све тише.

Да она не дозна. Вели, неће да је узнемирава. Треба умети умрети. Извињавао се и мени што ми бриге ствара, сад, кад сам почео да учим грчки.

Враницани је тврдио да им ништа неће бити и да ће све то заборавити, кад се испавају. Србијанска коњица била је тада избила, у Драч, на Јадрану, па су се

Недељама не виде своје жене. Лампе их муче, неће да горе. Доводе их до шкргута зуба. Он ми нуди места на својој постељи. Горе се дотле игра бродова смирила.

Збор је одржан пре подне, али тај бал се неће моћи одржати никада. Мени су били доделили патриотску, и тешку, дужност да на прве звуке умилног бечког валса, почнем

Са својих прозора, у болници, видео сам Учку. Тада сам, први пут, осетио и наслутио да ми живот неће бити онакав какав сам ја, да буде, желео, него да ме носи ветар судбине, који има неку мрачну снагу.

Вишњички се био зарекао да неће симулирати. Уочи вагонирања компаније, међутим, Вишњички је однет у болницу. Био је успео опет да добро скочи.

А други је позната чињеница, коју сваки семантицист зна, да ветерани из прошлог рата оне из претпрошлог, неће ни да чују. Рећи ћу само толико да смо у крви били од те прве летње ноћи, на Злота Липи, сваки дан, до јесени.

А ако читалац мисли да сам трчао према непријатељу као неки Шаплин, коме спадају чакшире, то нимало неће да ме растужи. Оно што је мени помогло да, душевно, поднесем све те гадости, била је природа терена на ком смо гинули.

За децу. Ја се на то смејем. Прошлост и садашњост трче тако као два кловна, паралелно, али се више никад састати неће. Не могу. У свом пртљагу, сем свакојаких стихова, носим и Дневник о Чарнојевићу, који је нарастао. Као купусара.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Али, шта да ради? Знао је да се људи неће за његову љубав раселити да би он могао остати сам, него смисли да се уклони он од људи и да оде некуд где њих нема,

Ако је то истина, онда најпосле нико неће ни долазити да купује од мене хлеба... Баш му не дам!... — И љутито окрете главу од њега.

А ово је мој поклон... Дед да увијем у њу ноге па ми неће зепсти... (Седа доле, изува се, увија ногу у хартију.) Тако... Радник: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Устани! Озепшћеш.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ја ћу вам причати о том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада Нити икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита...

замислити и у злој намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ неделу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био

наше земље, имао је јаку кијавицу, која је излечена милошћу божјом и искреним заузимањем стручних лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да сву своју бригу и старање посвети на добро и срећу ове намучене земље и да је

— Зато и журимо на збор. Ниједнога свеснога грађанина нема који на овај збор неће доћи; само ће сваки сталеж за себе држати збор на засебном месту. — Што то? — Тхе, што?... Наша вечита неслога!

Ако температура није као што треба, војска нам неће ваљати ништа... Цело јутро сам спремао распис свима командама...

Сви наши официри и мисле да би то најбољи начин био, али они неће да о стварима мало дубље и свестраније размисле. Прво и прво, ми, данашња влада, хоћемо мирољубиву, побожну спољну

управо чиновници, јер завода није ни било, стајали су под управом министра правде, јер је министар просвете изјавио да неће да има посла „с којекаквим глуваћима”.

— На сваки начин. Такав је посао. — Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи! — рече министар финансија. — Сметњи? — рече странац уплашено. — да, држим да их неће бити!

— рече министар финансија. — Сметњи? — рече странац уплашено. — да, држим да их неће бити! — Ија се надам! — Онда можемо одмах потписати уговор! — рече министар председник. — Уговор! — Да!

то набраја, гунђајући за свој рачун, лутита, у страху и бризи: „Хууу, врдне коњ у страну, па одоше кола у јаругу!... Неће да пазе, но ће тако негде да истреште очи у јарузи.

Одједном, чух неки љутит глас: — Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се дале не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па То тако из

Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

У тим сликама видим тебе, мила јесени, из младости моје и благосиљам оне дане, који су са душом мојом сједињени, те неће никад у заборав отићи...

Хтело би му се мало ашиковати, ал' он се нешто премишља; види тамо доста супарника, па му се неће да иде међу њих. Ал' обле, беле краве све више одсјајкују на сунцу и, као неким магнетом, привлаче узбуђеног Ширгу и

— О Аго, викну Анђа. — Ој, одзива се ч'а Марко. — Ја велим да припевамо, а ови моји ђаволи нећеју. — Е јес', неће мачка рибе. Деде ти само почни, па да видиш 'оће ли.

Деде ти само почни, па да видиш 'оће ли. — Та оне баш и нису с раскида, но, знаш, не можемо да се погодимо. Ова неће овога, она онога, па мука.... Још Анђа у речи, а Јово Перов допузи побауљке до мене, па ме ћушка.

— Славе ти реци јој нек припева Милицу за ме. — Је л' Ђокину? — Ја, прошапта он и одмаче се. — Е, па кад неће с тобом да се погоде, са мном, ваљад', 'оће, викнух ја гласно. Ето, припевајте Јова и Милицу!

Како то мора бити пријатно!... Па ето, увече, овако, неће бити ове клете самоће, од које се може полудети: она ће бити уз тебе, да те својом шалом, осмејком, разговором

Па још кад се појаве деца... Пи—ха—а!... ух, чисто ме језа... А да ли ће? — Хоће, што да неће!... И други се жене, па имају деце... Их, па тек кажу: »Чиј си ти мали?« а он: »Ја сам Мојсилов!«... О, часни га убио!

Али он зна да га не може убити. И да му дође на пушку, он зна да неће пуцати, јер неће смети. Знајући то, он се, за овај мах, задовољава самим плановима, које му ствара његова машта...

Али он зна да га не може убити. И да му дође на пушку, он зна да неће пуцати, јер неће смети. Знајући то, он се, за овај мах, задовољава самим плановима, које му ствара његова машта...

Али би опет боље било, кад бих га угледао да трчи преда мном, па онако с леђа да опалим. Баш је то боље... Их, што неће... Па после одмах џемадан, јелек, дизлуке, све златом искићено... па: помоз' Бог, Стано!... а, шта велиш...

па: помоз' Бог, Стано!... а, шта велиш... који је бољи: ја или онај џгебави Љубиша?... Вала и овај Бог баш неће »љуцки« понеки пут: кад мора једном гинути, што га не дâ мени, да га упљескам, па да узмем паре...

Сад ће капетан доћи па кад те он притегне, неће ти пасти на ум ни рођена мајка, а камо ли којекакве чини... Немој дер ти мени да буниш људе!... — Није, Пајо, вере ми.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СИМА:... Реци му: није човек крив! Једанпут-двапут што је испребијао жену, то толико. А ко ће је и испребијати ако неће муж? ПАВКА: Ја не знам о чему ти то говориш? СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена.

Малопре је био један који се, сиромах, жали да га гоните као вука! ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати. (Вади из џепа једну таблицу на којој пише: Адвокат.

ЈЕВРЕМ: Па, знате... ИВКОВИЋ: Опет Илића? ЈЕВРЕМ: Кажу: он је најбољи! ИВКОВИЋ: Ама, ја чујем да Илић неће овом приликом бити биран. ЈЕВРЕМ: Како то? ИВКОВИЋ: Та већ знате да је начелник у завади са Илићем, па...

ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран? ИВКОВИЋ: Оно, знате како је, и Илић има своје људе, па ако удари устрану, може свашта бити!

Па велим... Могао би', зашто да не би' могао! А ти знаш мене, нисам од оних који се неће одужити. Спомоћи ћу се и ја, али одужићу се и пријатељима, знаш како је кад си посланик... Па...

) XВИИ ЈЕВРЕМ, СРЕТА ЈЕВРЕМ (после мање паузе): Сад ми дошла... као да је сад време томе. СРЕТА: Па жена, видиш, неће без твог питања. ЈЕВРЕМ: Јест, него... (Замисли се расејано.) А Илић? СРЕТА: Шта Илић?

ЈЕВРЕМ: Јест, него... (Замисли се расејано.) А Илић? СРЕТА: Шта Илић? ЈЕВРЕМ: Ако он, на пример, неће да прими начелников савет да се одрекне, него удари устрану... Он има много гласача, ужива народно поверење!

Истина, зете, кад би му ти проговорио; диже човек руке од дућана па неће више ни да навири. ИВКОВИЋ: Незгодно ми је да му ја говорим. Мислио би хоћу да га ометем у агитацији.

ДАНИЦА: Ја кажем! ПАВКА: Од њега си ваљда чула? ДАНИЦА: Па од њега. ПАВКА: А ја сам, видиш, од Јеврема чула да он неће бити посланик и да се бамбадава бакће и ломи. ДАНИЦА: Не зна то отац, он мисли... ПАВКА: Гле сад ти ње!

Ето ти, то није насиље! ЈЕВРЕМ (размишља): А, овај, новине? Зар неће о томе новине да пишу и да нададу дреку? СЕКУЛИН: Чудо божје! Званична исправка, па свршена ствар.

А треба ли овај брат да поцепа бар три пара пенџета и бар једне херцлове? Па онда: хоће ли народ да гуцне штогод или неће? А? Е, мој брате, кад би све то било бесплатно, и ја бих био народни посланик, а не бих тебе пустио. Дедер, дедер...

— А ти му кажеш: то је наш народни посланик! Може ли то да буде? СРЕТА: Море, не бригај ти бригу: неће он више никад зачучати на крову кад чучне једанпут на посланичку дијурну. ЈЕВРЕМ: То јесте!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Није му ово прво, а неће му, — ако је бог онај стари бог, и стара памет ако подржи Срету — ни последње бити! И од онога доба кад се ово десило,

Није од своје воље дошао амо, па неће, извесно, од своје воље ни отићи одавде. Неуморан поборник и заточник слободе, истине и правде, осуђен је да га вечито

не боји се »Сибира« ни у којој форми; бори се, побеђује, бива побеђен, гањан, али он то све стојички сноси, јер неће да је мањи и да је постидан међу браћом.

И сада, кад сам вас оним у првој глави спремио на све и на свашта, сада вам неће бити ништа чудно што се Срета морао ужаснути одмах првих дана у овоме селу кад је видео како је свет миран и задовољан

Нови Прометеј мораде донети светлости овоме народу који живи у најглупљој тами, — па или тај свет неће и надаље бити срамна и презрена Вандеја, или њега неће бити на свету!!

овоме народу који живи у најглупљој тами, — па или тај свет неће и надаље бити срамна и презрена Вандеја, или њега неће бити на свету!!

Пошто је овај догађај истинит, и већим делом се догађа у тој механи, то неће бити наодмет ово мало географије ради разумевања догађаја.

Тако га једнако беспослена омладина дирала, док се човек не одби од механе, па неће у њу да га, вала, баш и сами председник позове. А има још и других слика. Једна баш врло жалостива.

Али како је све на свету пролазно и променљиво, неће ни Ташула довека трпети. Доћи ће већ време, кад ће се он свима њима осветити!

Боже здравља, порашће и он као и сваки створ. Добиће испод носа бркове, поткресиваће и подбријавати их, неће носити антерију него немачко одело.

Он Заца постаће ћир-Ташула, и тада га неће нико више од дуга времена, као сад, питати: одакле је, нити му се смејати, кад уситни, па онако пргаво цинцарски каже:

!« Не, онда ће он друге питати: ко су и одакле су? А нада га неће преварити! Јер који је тај који је у антерији и сепетки дошао амо, и задржао се овде више времена, а да се није

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Видиш нешто што дотле ниси видео. У ствари Тога дана све се било изопачило. Миш зачикава мачку, а она Или неће, или не сме: Седи на прагу, сва преподобна, И слуша народне песме. Мачка слуша песме? Гле, гле! А што да не?

Не, неће те напасти!” „Више је вероватноће Ако сматраш да хоће, Бићеш боље среће Ако држиш да неће...” Одоше обојица —

Не, неће те напасти!” „Више је вероватноће Ако сматраш да хоће, Бићеш боље среће Ако држиш да неће...” Одоше обојица — Цига и Радојица — Загрљени ко да су Сликани на прогласу На којем пише: „Доле рат!

Дочекао си и испратио многе санове, Ал овај као да неће доћи никако! Да се бар они некадашњи понове Кад овај, ноћас, изводи поругу! Избројао си све овце (и овнове!

Или је већ ту, крај постеље вреле (Не баш у цркви, него у припрати)? Ноге га жуде и руке га желе Ал глава неће да га прихвати! Сазрели су неопходни услови!

Дугачким! А време је дуго, предуго, Нарочито када га — о, Даничићу, о Вуче! — Проводиш с мамлазима који неће да уче!

Ваља: Америчани. Јер није Ликанци него Личани! Личанин може постати Америчанин, али странац Ако се и насели у Лици, неће бити Ликанац!

Касније, може ко хоће, Па и онај ко неће! После се расцвета воће, Олиста лено дрвеће, И друго — боље их не број! Ал само је коприва херој.

ничије, благе, Који чекају годину да моћно гране, Она и мртва нађе снаге Да цвећем окити своје ране, Цвећем које неће донети род... Лежи, у трави, као насукан брод.

А кад стигосмо пред кућни праг, У месту поче ногама да гребе. Неће напред, неће ни натраг, Узјогуњена као ждребе. Можда се опире због нечистоће? У реду, рекох.

А кад стигосмо пред кућни праг, У месту поче ногама да гребе. Неће напред, неће ни натраг, Узјогуњена као ждребе. Можда се опире због нечистоће? У реду, рекох. Зграбих метлу, Очистих под.

Отворих прозор небу, светлу. Блесну собица од чистоће: Свака ствар ко да прогледа на очи. Да л ће сад хтети? Неће? Хоће! Фуруница, најзад, у моју собу крочи. Заложих дрва. Она плану Моћно и громко; потом згасну.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

са својим за обичног посматрача несхватљивим фазама, сценама и мистеријама које се вероватно још за дуги низ деценија неће моћи у свима својим појединостима схватити и потпуно расветлити, од вајкада је привлачио пажњу не само природњака, већ

Кад та метаморфоза буде потпуно довршена, јегуља је спремна за велики прекоокеански пут са кога се више неће вратити и за који чека само погодну прилику.

остале, у огромној већини, крећу се из својих дотадашњих пребивалишта на далеки пут, са кога се више ни једна и никад неће вратити. ТРЕЋИ ОДЕЉАК: ЈЕГУЉА НА ЊЕНОМ ПЛОДИШТУ XИ.

Неке од астерија показивале су још слабе покрете за неко кратко време, али је већ било очевидно да то неће дуго трајати.

биће успостављена равнотежа између те две силе; терет ће или у спуштању застати, или се тако лагано спуштати, да се неће ни осетити његов ударац о дно.

дубинама од 1000—1200 метара, пошто је мрежа била нешто измењена и различна од дотадашњих, па се држало да је струје неће изокретати, замршивати и превртати. Резултат је опет био негативан.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више. Но нашу љубав нема ко да збрише: Она се мења, али увек траје.

Доста, за љубав вечитога Христа! Не могу више, досадно ми све је. Једанпут срце на ласкање приста Но више неће. Гледај, сунце греје И кривудава река под њим блиста Ко ореол на глави старог Христа.

И нико неће видети да сада Промениле се улоге: Сирано Говори, пева, плаче, клечи, пада, — Но ја му речи шапућем лагано...

— Кад помислим, драга, да ће доћи време Кад за мене неће постојати жена, Кад ће чула моја редом да занеме, И страсти да прођу као дим и пена, А да ће, још увек, покрај мене

ИИ Ја знам да мени Господ неће дати Старост дубоку, нит̓ поред мене Свечано проћи и људи и жене, Златне ми свадбе сталожени свати.

Таква је судба! Нико неће знати Да некад бесмо први, премда мали, Колену нашем да смо, као мати, Нов језик с новим осећајем дали.

Зар ништа ниси измислила боље? О, како ти се слатко смејем сада! Удри, и мучи, и притежи јаче, Ал̓ знај да неће прећи моје усне Ниједна речца што моли ил̓ плаче, Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!

Свршиће се. Али нико неће знати Шта све с нама паде у отменом болу, Ни кол̓ко се чезне, ни колико пати, Пре но гракну вране у пустоме долу.

— Не знам шта је сада, Не питам шта ће сутра бити, Лежим у тами као клада, И живци су ми свега сити. Удар у мени неће наћи Искру што таму обасјава; Као по тужној глухој даћи, У мојој души све сад спава.

Трепери само, о јасико! Тај тамни нагон што те креће Разумео још није нико, Разумети га никад неће. Но он за мене сада значи Тај неумитни живот што се Никада јоште не помрачи И који мутне струје носе.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Докле Турци све њих савладају, многе ће се буле оцрнити; борби нашој краја бити неће до истраге турске али наше... Нâда нема право ни у кога до у Бога и у своје руке; надање се наше закопало на Косово у

Наш се посâ свуда проћукао. Кад опазе браћа некршћена, неће они кâ ми растезати. СЕРДАР РАДОЊА Свак је дошâ ко је од потребе, ал' нијесу пет Мартиновићах.

Бијесна се братства истурчила; Тек домаће нападнемо Турке, свој својега никад пуштат неће; разлучи се земља на племена, крвава се исклати племена, враг ђаволу доћи у сватове те свијећу српску угасити!

ХАЏИ-АЛИ МЕДОВИЋ, КАДИЈА Баш аферим, кнеже озринићки! Ја ћу почет, када други неће. Стотина се скупило главарах, нас Тураках и Црногорацах. Ја знам дивно што смо окупљени: да миримо крви међусобне.

Оли челе хватат у капицу да уљаник у гори заметнеш? Нико меда отле јести неће. — Гониш камен бадава уз гору. — Старо дрво сломи, не исправи.

СЕРДАР ЈАНКО Укрешите који да пушимо! То је душа вјери пророковој, неће бити жао ефендији. ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Гавранови грачу и бију се, цијèнê брзо меса бити!

ВУК МИЋУНОВИЋ (шапти на ухо сердару Јанку) Овај држи за реп аџи-Аџа, и пуштит га задовијек неће док погине кучка али жрвни. СКЕНДЕР-АГА (Види Вука ђе шапти; није му мило) Што је ово, браћо Црногорци?

КОЛО Три сердара и два војеводе са њихово триста соколовах, соко Бајо су тридест змајевах мријет неће док свијета траје. Дочекаше Шенђера везира уврх равне горе Вртијељке и клаше се љетни дан до подне.

Како их се други бојат неће кад могаше облагати дужда! КНЕЗ ЈАНКО А бјеше ли игре у Млеткама, као ово те се ми играмо?

Чије ово плеће те га гледам? Његова се кућа угасила, у њу неће кокота појати; а ево је насред њега шупље кâ да си га шилом прошупљио, а по њему двадесет гробовах, и ниједан није

Благо одру на ком почине! СВАТ ЦРНОГОРАЦ Соко мрзи поља од прашине, соко неће жабу из лужине, соко хоће високу литицу, соко тражи тицу јаребицу; јаребица танка и плашива, ма тијела како ватра

ти вјерујемо: може бити и мједено гувно, јахати се може на вратило, ма за лађу и весла сребрна, то ти нико вјеровати неће, ер је сасма преништава лађа. БАБА Истина је, мој миле, душе ми!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

и дете, од своје бабе, матере и осталих тетака и стрина могла да начује, кад су оне биле насамо и мислиле да их нико неће чути, још мање се бојале да ће то Софка, онако мала, разумети, а камо ли упамтити; или, што је и сама, кад је одрасла,

Тада се видело да им, после свега, од њиховог имања неће остати ништа. А што је најгоре било за Софкина оца, још ће поред свега морати да иде пред судове и тамо он, ефенди

Саму је себе више неговала, више волела, јер је знала да код ње неће бити она обична, свакидашња лепота, када се постане девојком, и која се састоји у бујности и набрекнутости снаге, него

одбранити од њега, — па већ тада, када је дакле било најгоре и најтеже, већ је тада она била уверена да никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике лепоте а и саме ње као Софке

— па већ тада, када је дакле било најгоре и најтеже, већ је тада она била уверена да никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике лепоте а и саме ње као Софке „ефенди-Митине“.

И пошто је још у почетку била уверена да никада неће бити таквог који ће моћи да буде већи од ње, да би се она осећала сва срећна, што такав лепши и виши од ње и по своме

А пошто је с тим у почетку била измирена да никада таквога неће бити, онда је доцније све лакше то подносила. Чак је била и задовољна што је с тим на чисто.

него што је знала да сада, по зими, Софка неће моћи излазити и отићи у комшилук, да узме штогод, ако јој нешто буде затребало.

И што је најглавније, ма да је била уверена како се неће удати, ипак, ипак сви су се ти снови стапали у сневање брачне среће, брачне собе, постеље, намештаја...

Да неће, а сигурно ће, сигурно — смрћу?! И онда: чему и нашта Све ово? У том чу како из баште долази мутави Ванко. И то пева.

Брзо се покри и као опаса. Али одједном јој дође луда мисао од које се сва озноји. Што да не? Пијан је — и неће знати; полунем је — и неће умети казати! И што да не једном и то, о чему се толико мисли, сања?

Али одједном јој дође луда мисао од које се сва озноји. Што да не? Пијан је — и неће знати; полунем је — и неће умети казати! И што да не једном и то, о чему се толико мисли, сања?

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

порасте, Кад прође младост, лепота и цвеће, Пријатељи лажни кад оду, к’о ласте Што се дому своме никад вратит’ неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта задовољства прозре, У души твојој кад застуди зима, Једна ће

И ако живот овај вео скине Некад с равница, неба и брегова, – Ја знам да опет неће ми помоћи. ...Сећам се да је мирна била соба С постељом твојом, моја свест без моћи; Сећам се да је у поноћно доба

И крај већ ту је! Ноћ не диже крило, И неће више дићи га над нама! Сребрнаст покров простором се влачи, Чудан и моћан. Једна црна јама...

Чађ и дим на лице пада, Као на душу. У даљине сиве Губе се мисли без наде и склада; А мртве наде неће да оживе, К’о ни век златан пропале Ниниве. ИЛУЗИЈА ДУГА СЕЋАЊА И НАДЕ Та јесен увек ране моје злêди.

Све је још мирно, тихо и свечàно. Још зора неће плави свод да злати; Нама је добро, и нама је рано Да се дан опет с хуком својом врати: Свет наших мисли сад је

Све то неће дати оно што је прошло; Ал’ походиће нас дах среће нам стари, И то што је тужно и с натегом дошло Имаће опет ненадма

Сад вас носе тужно, а нико вас неће Спомињати некад, колевко уздања! На носила ваша бацају сад цвеће — Последњи и први знак општег признања.

Јер свако зло, најзад, себе једе, суши; И за њега неће бити лека друга Док се, ипак, у свом калу не угуши, И не прође као бура, помор, куга...

Видео је да га Време гробу тера. Али он је знао, и морао знати, Да ће му прошлост и будућност бити, И да неће општа и вечита рака И траг славног, плодног живота му скрити; И да ће, и даље, као светла трака, Сијати траг благи

Или ће увек све бити тек плен Сурове смрти; а вечно робље Живота неће стрести ланац њен, К’о санте леда ни Север ни Југ? Јер свет је тужно, преорано гробље, Заборав вечит, нежељен и дуг.

Пролећа ваша тешки немир беху, Лета вам ватром нежна крила прже, Јесен вас гризе к’о савест у греху, Зиме вам неће полета да држе. Пролећа ваша тешки немир беху. Пустите, дакле, све драге и миле; Пожел’те да их воде среће пути.

Или се неће повратити крају Прошлости којом падају сад таме, Прошлости драге, остављене, саме, Засуте болом у раскошном мају,

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Ни остали не изгледаху соколастији од свога вође. Видјело се лијепо: „Е им се мријети неће, ал’ јест нешто што их напријед креће.

“ „Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па још блаже настави: „Али, посад неће! Да си ти самохран и инокосан, бастало би тебе и осветити се крвницима, те замијенити оне соколове (а замијенили су се

Некрштењака бијаше под Ђиновим брдом и под Заграбљем, али неће га бити жеља била такијех! Разумјете каквих некрштењака? Не анатемњака, (анатема их било!) но курјака.

Стеван, једнако решетајући главом, врну се на свој посао; испод ока стари поглêдаше на Господара, неће ли овај опазити како је он незадовољан што духовници задоцнише.

“ Сваки се поче бранити од тога сажаљења, наводећи како и Црногорке иду у дрва на два пушкомета даљине, а камоли неће они, војници, да прегазе то мало намета, да виде свога Господара о новоме љету!

се доцније развити, па с напором и помоћу његовом, у неким часовима, виде дјеца јасно што ни доцније јасније видјети неће, јер се доцније ријеђе човјек загријава толико да са свом душом пријања за нешто.

„Безбожник“ и на то се наканио да спасе писанка, јер је знао да се покорити неће, а знао је да влада неће измијенити увјете.

„Безбожник“ и на то се наканио да спасе писанка, јер је знао да се покорити неће, а знао је да влада неће измијенити увјете. Колико хитрости, а још више звечећијех доказа, морао је гроф потрошити а да до тавнице дође!

Како је било њима јаднима кад разабраше е га, по свој прилици, неће више видјети! А како им ћаше бити да знадоше што би с њим, пет мјесеци послије, у Дузи.

Зар док се мали ожени? А да што друго?... Ето сердару снахе — она се, мним, неће преудавати из оваке куће, а држе је добро, а има мушко дијете...

“ рече медик. „Е, е, не погађа увијек ни пословица!“ „Која пословица?“ „Она: крушка ће (панути) под крушку. И она: неће ивер далеко од кладе!“ „Оно да речемо,“ прихвати стари, „све се може изродити.

“ „Тако је, валај!“ потврдише му другови. „А да — што би? причајте људи!“ рече медик. „Разврже ли се та вјеридба? Неће ли га дјевојка, што ли?“ „Стана, као паметна и честита цура, не говори од своје ни тако ни овако“, одговори момак.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Такве су: „Врабац пиљац“, „Пошла кока на пазар“, „Неће л’ пелин брду расти“, „Сејање јарице шенице“, „Куповање од најмањег до највећег“ итд.

— као благослов у шали кад се ко с ким састаје — (н. п. жени се или узима слугу) за кога се мисли да неће дуго заједно живјети. 2) ЗАКЛЕТВЕ Ако сам, од мене остâ траг Бранковића!

Правога, боже! (Рекне се у шали кад грми, јер се мисли да су сви људи грешни, и да бог ниједнога неће убити ако стане правога тражити). Ржу му новци по кеси (кад се као с подсмехом хоће за кога да каже да нема новаца).

Ћор-Мијату Сребреницу дају, ћор се креће, Сребреници неће! (Каже се кад ко не види неки предмет који му у близини стоји).

— Одговори се на питање: како си? или како живиш? Код касалове куће. — Кад ко за што пита, па онај који се пита неће право да му каже, него га вара, тј. да каса једнако узалуд. Кокша из Дивоша.

Сит весео, гладан плакао. — Одговори онај кога запитају: како му је име, а он неће да каже. Тешко томе кога воде, а још горе кога носе. — Одговори у шали онај који се водом понуди.

— Ни докрмити стоци, ни докрушити људ’ма. — Није толико човјек зао да се неће наћи гори. — Човјек је човјеку вук. — Лакомац је човјек с ђаволом првобратучед.

Боље је празна врећа, него враг у врећи. — Зло оснуј, а враг ће изаткат’. — Ђаво је увек у свом селу. — Ако неће зло од тебе, бежи ти од зла. — Кад се ђаво скута дохвати, откини скут. — Ђавоље просо ниче и девете године.

— Ко са врагом тикве сади, о главу му се лупају. — Врана врани очију не вади. — Вук на вука ни у гори неће. — Зла шиваља дуг конац удева. — Дај злу што можеш, за не дат’ му што и не можеш.

— Не гледај влат, него клас. — Пауна гледај, али не слушај! — У црној земљи бело жито роди. — Неће хаљина на небо, већ душа. О СМИШЉЕНОСТИ — Ћутање је злато. — У шутњи је пола мудрости.

— Не реци зло да зло не чујеш. — Тко говори што хоће, ваља да слуша и што неће. — Не кажи све што знаш, не чини све што можеш, не вјеруј све што чујеш. О УМУ — Цар царује, ум богује.

— Несложна браћа, пропала кућа. — Искра браћу дијели. — Шапат кућу губи. — Кад један неће, два се не сваде. — Боље на увратницама договарати, него се на сред њиве карати. — Свађа братства — ископ манастиру.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

ј. она је већ једном била жена, па сад мисли све да зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе штапом преко

“ Бе ајде море не лудуј! како не смијеш прећи преко ћуприје, куда иде свијет и коњи натоварени прелазе.“ — Ајја! Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече. Онда Турчин: „Ајде море шта ћеш дати, да те пренесем ја на леђима?

129. У једном брлогу дванаест назимаца лежи, а ниједан с краја није. 130. У једном суду и вино и ракија (па неће да се помијеша). 131. У мртвој кобили дроб говори. 132.

“ Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку: „Е кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да

начинио и од злата хаљине.“ А баба јој рече: „Сад ти незнам друго, већ ишти од саме мишје коже, то баш неће моћи начинити.

Кад ово дозна царска | кћер, онда она пише свом оцу и каже му, да она ни за кога другог неће поћи но за оног јунака, који џилитом бедеме њиног града пребаци.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако буду имали чиме помоћи брату који живи у ћелији овој, верујем у Бога да вам неће недостати прегршт брашна нити чанак уља, ако и моју, макар и грешну молитву, хоћете имати за помоћ себи.

А који је проникнуо у савршени закон, слободан проводећи, он неће бити слушалац речи заборављајући их, него је творац дела, блажен је он. (Јак.

Без њега ми се не чини да ће ико постићи спасење. ГЛАВА 7 О душеспасном исповедању Ко се не исповеда неће бити причешћен по заповести Господа Бога Сведржитеља док не дође себи и оцу не исповеди сва сагрешена и штетна дела.

Да имате непоколебљиву и неизмењену слободу, која неће никада пропасти. Ако ли ко усхте некада, у неко време, било под којим начином да поработи ово, или да учини под неком

Беспрекорном судији, савести изобличитељу, ваистину неће побећи. Зато нека пазе да не упадну у руке Бога живог. (Јевр.

Зато нека пазе да не упадну у руке Бога живог. (Јевр. 10, 31) Јер неће од божаственог и страшног суда побећи за неоправдано и непотребно издавање намирница и иметка.

и празне творе разговоре, те навикнути на ове састанке у срамне разговоре падају, јер они који много говоре, рече, неће побећи од греха, (Приче 10, 19) научити се од бољега нека се не клоне а заповедам овоме да то чини из љубави, и штетно

утврђено, и све што се види красотом основано; где после толиког нашег утврђења тачности, колико је могуће, знам да неће злом оскудевати, нити зла узроком, и зле и безбожне звери развраћење, и кривих узрока умножавање.

2, 29-31) вама, пастви мојој. Јер видим како је ,све сујета, људско, што не остаје после смрти; неће остати богатство, нити ће сићи слава, јер када дође смрт, све ово ће уништити.

На свим путевима својим знајте да прави буду путеви ваши и ноге ваше неће се спотицати. Не будите мудри за себе, а бојте се Господа и уклоните се од сваког зла; тада ће исцељење настати телу

собом све речено, и нађе реч која каже: „Они који се уздају у Господа уподобише се Гори Светој, а који се никако неће поколебати напастима непријатељским“.

испуниће Бог вољу оних који га се боје и молитву њихову услишиће, „сачуваће све кости њихове и ниједна од њих неће се скрунити“. (Пс. 33, 21) И узевши ја часне мошти његове, И кретох на пут путовати.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

) ИКОНИЈА (виче напоље, Анђелку): Анђелко, чесма ти је у дворишту! Има и струја! (Цмиљи) Мани мало том метлом, неће ти отпасти! ЦМИЉА: Колко су само блата нанели! А и онај, што је у кујни вечеро! Све неки с коца и конопца!

Ионако те мерка у деколте! ЦМИЉА: Нисам ја мала! ИКОНИЈА: Ако су га и пустили, неће дуго! Што дикла — навикла, брзо ће он опе дупе на киблу! По затворима тринес месеци годишње!

Ни дај си Боже онај човек! ИКОНИЈА: Само би му још то фалило! ЦМИЉА: Кад би ја могла да будем сигурна да неће остати у ону ногу фаличан... ИКОНИЈА: Спремај ту кајгану, и мало мање фантазирај!

Ако си до синоћ био све и свја, а јутрос нико и ништа, није чудо ако и повантрзаш! СТАВРА: Неће то бити то, друга је ствар у питању. Кад те задеси несрећа, ко да прогледаш. Видиш и оно што нико не види!

ИКОНИЈА: С крвавим рукама? Цмиљо, шта је с том комовицом? СТАВРА: Шта све овај несретник неће видети! Није му сад лако са таквим очима! ВИЛОТИЈЕВИЋ (Враћа се за сто.

ИКОНИЈА: Потпуно ћелав. ЈАГОДА: Ма каки ћелав! Коса му густа, проседа, гругава. ЦМИЉА: Очи зелене. ЈАГОДА: Неће бити зелене. Као варнице, ватрене! ИКОНИЈА: У ствари водњикаве, види се алкохоличар.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Како твоји? АНЂА (подиже се, понизно): Здрава сам, здрава. МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника...

МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега.

МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега.

Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више. Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе.

Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више. Одавна сам ја чекао да кажем, да скинем са себе.

ВЛАДИКА Било то, било, сад неће више. ЈОВЧА И ову бих, и ову, али Васку ми роди. Неку срећу имала што ми њу роди, а иначе...

И кад се купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко — неће да ми кажу ни да се окренем од њих, да их не гледам. Тако се преда мном брчкају, купају, свлаче и облаче...

Мисли да је онде. ТОМА Добро се ти сети да је не шаљемо тамо, него сакријемо чак код тетка-Пасе. Ту је неће тражити. АРСА А шта ћемо сад? МАРИЈА (Томи): Ти, сине, по Богу син да си ми, одмах сутра деда-владики.

) СТОЈНА (улази за њима, преплашено одговарајући им на питања): А, неће он још да се врати. Нарочито кад је оваква ноћ студена, ветровита, онда и дуже остане.

Сигурно од суза. Сигурно, кад на вуче на главу јорган, он, пошто зна да га неће нико видети, плаче тада, и отуда свако јутро нађем ја онако јастук, где су му очи биле, влажан од суза...

Нећемо да прљамо руке. СТОЈНА (престрављена): Ох, а шта ће са мном бити? АРСА Бут. Ништа он неће знати. Казаћеш: одвукли је, ваљда, други Цигани, арнаутски. И нико не сме знати.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

А што будем и о себи говорити, не бојим се да ми се неће веровати, јер ћу имати премного узрока самога себе осуђавати и похуђавати, а весма мало или нимало хвалити.

тим, моје намереније, будући исправљеније нарава и обичаја, добре хвале|ћи, а зле похуждавајући, уздам се да ми се неће за зло примити обличеније злоупотребљенија человеческих.

Толико могу јоште придати, да ако ко буде само забаву искати у ове књижице читању, неће без ње бити. Шта је забавније него знати како живу људи по различни[х] мести света, и какви су њи[х]ови обича[ј]и?

Зато, ко жели к њој доћи, ваља да свуче са себе сва своја мненија и мудрованија, јер иначе неће бити примљен. | О овој потребној и полезној материји на више места спомињаћу; засад сам хотео накратко назначити

ништа не ваља да почињу ни да предузимљу; ако ли кад по несрећи у таково искушеније упадну, ваља им дати познати да им неће посао на добро изићи.

” Епископ: „Добро! Кад си и ти наше госпође домаћице мисли, уздам се да и прочим гостима неће неугодно бити да с беседама један другог ползујемо; а то је наша архијерејска највећа дужност, на сваком месту и у

Зашто, дакле, да слепо верујем? „Ја сам свет света“, говори Спаситељ, „ко за мном ходи, неће се наћи у тами”. Свака правда и истина свет љуби и свет иште.

Јања кулунџија: „Господине, ако то чују наши гречески архијереји да мударствујеш, [х]оће те проклети.” Епископ: „Неће, Јањо мој, они који су паметни и који правду љубе; ако ли за ово мудровање прокуну мене, морају проклети и апостола

Мало ће времена проћи да ће српски архијереји јести месо, како год и гречески једу, и Нико се томе неће чудити ни соблажњивати. Шта је год обичај увео, то ће обичај и истребити.

како право судиш кад [х]оћеш; и тако свак човек, имајући здрав разум, ако хоће, може право судити; ако ли неће, криво и неправедно чини; свет разума и расужденија, којега му је бог дао, угашавајући и највећи божји дар под ноге

А да исповедам сву правицу, моје самољубије мени је шушкало каткад у уши, да мени моја мука неће залуду остати, но кад се посветим, да ћу чинити чудеса.

Сам си наумио поћи? А ја овде пра[х] да гутам разбијајући памук? Неће то Ника прпити! Заједно смо расли, заједно књигу учили, заједно на занату били, заједно ћемо и путовати.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

А Кушмељ и Осињача зебли су у срцу да им се надање неће обистинити. О томе су сваког вечера говорили, а увијек једно те једно.

! Прида мном?! Тааако!? А зашто?! — Прије свега, реци овој магарчини да се не загони, јер ако га сваки прстом довати, неће остати папричка од њега! — вели Чагљина. — Таа-ко!...

— Зло је и да пође! — рече Рора. — Докле га познаш, може учинити што се већ неће моћи исправити! — вели Рдало. — Ма све су то празне ричи, и ја не знам шта оћете најпосли?

Ето, мати му прича како је мудар, како се привукâ да слуша шта Личани говоре, а неће да каже да им је укра из колâ два пршута и да су и’ заједно појили... — Лажеш! — рече Осињача кроз плач.

Дакле, разумија си све, па сад га води! Чуће му за здравље твоја браћа вратри, а ни св. Врани неће бити лако, јер ће га огулити, ако буде могâ, кâ што ће и право имати! — Доста, гришниче, доста!

Ајме! ајме! у-ју! јо!... Стипане, Стипане, немој дите!... — Не бојте се, вратре, ништа бит неће — рече Кљако пропирујући главњу. — Нен бонјимо сен мин ти’ принковођана, тин онружани денлија! — вели Шунда.

А није лако чувати гуске, брајко! Прије свега, триба свакој да надинеш име, јер ти ни једна јутром неће изаћи док је не зовнеш по имену.

? Зар ја не смим спомињати своје дите? Срам те било! Јер теби баш кâ да је жâ што се твоје слутље не испунише! Ма неће то бог дати, не, не, не, па ти заковрнуја од злоће, од... Њеко залупа на вратима.

— О Исусе! О Дивице! О Јозефе, праведни, шта се још на свиту неће чути — уздише Барица. — Ма добро, али ди су свидоци — пита Кењо.

Затијем пудалина каза да се залуду појало бдјење, јер да неће имати мира ни станка у гробу, докле он (Шкоранца) не отпјева мису у манастирској цркви. А то ће бити ноћу.

Мачак, Бујас и Лис узели међу се Бакоњу, пак, све идући за фратрима, њешто му шапћу. Он се као шчиња; као хоће ли, неће ли пристати на њешто.

Кажи, јеси ли? — питају. — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Немате га рашта питати — умијеша се Тртак. — Никада вам неће одговорити на оно што га питате, него се онда још више смете... Пуштите ви мене!... Слушај, Грго!...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Препун си змија, мајмуна. Док негде у дну тек тиња У сетном сну златна куна. НИТИ Једном нас ту, где нас има, Неће бити. Ми смо нити Које вежу нерођене са мртвима. Нема краја.

О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб. Нико нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен искрсо сред сна.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и Мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож. Пободох се уз последњу реку.

— под ледом је топло. Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује. На средини сам.

си бити иди зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке.

— Шта ће ми? — Тола дохвати пушку, зачуђен Ђорђевим страхом. Дукати га измишљају, помисли, и рече: — Моје око неће промашити. Не бој се.

Старост... Још неколико година и пресахнуће снага која продужује живот. Кад за петнаест година није, неће ни за ових неколико преосталих. Није то. Сви ће они мене надживети. Може посао наопако да ми пође.

Мислиш, неће да дође? Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен, бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да

Симка ће ми изродити унуке, ја ћу их чувати, презиме им неће бити Катић, моји унуци презиваће се Аћимовић, читаћу новине и спокојно чекати смрт...

Знао је да се Симка неће прекинути и осушити после другог детета. Запросио је, не питајући Ђорђа да ли му се допада.

четкао зелено, хтео је да гађа старца у огледалу, не, сетио се, видеће по разбијеном да сам луг, па ми више ни новац неће тражити. Само је четку бацио кроз прозор и изашао на калдрму што се шаренела на сунцу.

није било, у странци се није чуо, иако му је толико пута рекао да ће му глупаци и лакташи заузети место и да му ништа неће вредети памет и школа у Паризу, ни што му је отац Аћим Катић.

Моја несрећа је почела кад сам га први пут одвезао у Паланку, у школу. Сад то видим. — Чим није јавио, неће ни доћи. Нека испрегне коње — потиштено рече Милунки, Симкиној мајци. Она стоји с рукама на леђима, повијена и строга.

— Овако ће да се затре... — шапну и, претећи, затресе главом. — Нека се све затре! А неће. Имам ја још једног сина. — А Ђорђе и Симка? — Замукни!...

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Када су је увели у собу на врху куле, видела је да на њене прсте чекају брда конца и свиле И схватила да одатле неће ускоро изаћи. Све брже и пажљививије је везла, само да би јој дозволили да види помајку.

Репатих и рогатих биће убрзо толико да на тебе нико неће ни обратити пажњу. Слободно иди! — Поглавица му спусти чичак на длан, упозоривши га да пази: налети ли чичак на неког

Зашишта, запрашта огањ, а градске оце захвати ужас. Шта сада? — Ако овако потраје, ускоро неће бити ни града! — рекоше они. Сазван би Савет Мудраца. Без успеха. — Можда ће Ђисара знати?

Дође грађанима до памети да је чичак узрок невоља, али нико није имао храбрости да га ухвати и уништи. »Можда неће баш на мене?« мислио је свако у себи и бежао, а чичак је као мајска пчела слободно зујао градом. — Данг, банг!

А ко би за то био спремнији од два оштровида младића? Њима Татага ни у најгушћој шуми неће умаћи! Но, гле врага! Шума је и од њих сакри. А кад се вратила, дуго је у ноћ горела њена светиљка.

Боле се врати у своју улицу! — Од додира звездине руке дечак осети како тоне у сан, и ужасну се. Заспи ли, никада неће стићи до Сребрне руже!

Док не нађе златну лубеницу и у њој Сребрну ружу, неће се вратити у свој прави лик! — Траве су се смејале, а изнад њих стајала је старица Рибља Глава као планина, као џин.

— кликну Смејачко, а Плачко од страха затвори очи. Падну ли: ни кожица им, ни кошчица до земље неће стићи. Од стрепње Плачко потамне али настави да се пење у висину заједно са Смејачком. — Гле нове звезде!

— Ја сам у њему, чувај га, могу долазити само ноћу... — Кад се пробудим, ничега неће бити! — уздахну старац. — Али како знам да сањам? Је ли тренутак или читаву вечност сањао? Ко зна!

Ако стари чаробњак не зна — нико неће ни знати. Шаранчић пође на пут још пре зоре, али старца није било лако пронаћи. Дубоко у мулу чешљао је зелене бркове.

Је ли необично што је једва чекала да се птићи излегу? Све то тако дуго траје, тако дуго! Као да премишљају хоће или неће изаћи из јајета, птићи су се мешкољили. Коначно, први проби љуску, па други, али трећи је, заиста, дуго оклевао.

Коначно, први проби љуску, па други, али трећи је, заиста, дуго оклевао. Чинило се да никад неће ни изаћи! Ипак, једнога дана и он изађе голуждрав и незграпан. — Уф, како је ружан! — рече најстарији брат.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

„Уосталом, ако ни та двојица неће заједно, нека дођу сваки за себе“, погађа се он и даље ни ца ким, без успеха. На углу Капетан-Мишине улице увек га

Није марио што за великог брата обавља непријатне послове: где Милош неће, иде Јован. Ако у невреме треба напасти Турке, замисао је Милошева, дело Јованово. Онда је хајдук.

Онда је местозаступник. У младости, умео је да носи главу у торби. Можда и због тога што је имао утисак да га смрт неће. Док је био дете, слутио је да између њега и неба, између њега и шуме постоји тајни договор на тајном језику.

После таквих тренутака био је сигуран да неће погинути баш зато што би му, и да погине, било свеједно. Са шумама је било другачије: као да је постајао више човек,

(Изгледа, само, да је доброте увек мало, или се једино она скрива.) Ни псовка се није изменила. Не, неће да уђе. Господар Јован убрзава корак дуж тихих, сивих зграда (његова улица је ту, између Доситејеве и Змај-Јовине,

новембра, Сава-капију. Са њим је био и Узун Мирко. Уочи напада бећари су се, сви, заклели између себе да неће остављати један другог у невољи. Онда је дат знак за полазак: ни глас, ни ход, ви дах није смео да се чује.

Он је знао да је и то једна од малих игри великог Кнеза. Није био сигуран неће ли, једног дана, ако то Турцима буде јако у вољи, за њим, из Кнежеве куће кренути сенка да га сустигне, изненада, у

) Према том споразуму, Срби ће опет давати цару царево а цар ће Србима дати већа права и неће, за себе, тражити више но што је одређено. Срби ће се смирити а Турци повући војску.

Где год је погледао, била је туђа смрт. Мокар, сав у блату, Змај од Хоћаја је опет био ништак кога ни смрт неће, издајник самога себе, војвода наг од пораза.

Срби предају Змаја од Ноћаја Турчину: објасне му да је то тај хајдук који замеће буну, али да сад буне више неће бити. Можда је то баш рекао и онај што је личио на побратима Петра, само се Стојан Чупић тога не цећа.

годинама устанка, јакуарски снег је засипао Србију, која је, у густим белинама, изгледала као да Турака више нема и неће их ни бити, никада, у својим домовинама устаници су, изненадно спокојни, можда и могли да поверују да су, најзад,

Гледао је ту стрепњу како, у њему, постаје готово опипљива: узаман Турчин, узаман све што је стекао, у Београду никада неће бити његове школе а камоли књижаре. Није ли то оно што је слутио?

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут', Моје тело под земљицу вргнут'; Ал' што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем

Ој, не реци, ћути Боље је нек' не зна, Нека и не слути Што да чује јаде, Кад разумет' неће Тужна је то песма: „Ој пелен пеленче!“ Ј.

- Скори свећа крају, Данак црној ноћи, Ал' крај моме вају Никад неће доћи. Ђ. Јакшић XXXИX НА ЛИПАРУ И ВЕЧЕ Јесте ли ми род, сирочићи мали?

Ми смо мале, Ал' смо знале, Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети Као ти - Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници

Скотија се бесомучно стрви, А мој Србин неће жалит' крви; Крв ће тећи потоком и реком Где се сузе ронише лелеком; Крв ће тећи преко српских страна, Ал' ће суза

Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се, бабо, тако ти Бога! Јер биће дана, ал' неће среће, и биће људи, ал' Срба неће; Помози, бабо, помоћ' ћу и ја, Да српско име јоште просија!

Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се, бабо, тако ти Бога! Јер биће дана, ал' неће среће, и биће људи, ал' Срба неће; Помози, бабо, помоћ' ћу и ја, Да српско име јоште просија!“ Дижите школе, Деца вас моле! Ј.

Гините, браћо! јунаци! људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат' дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми нисмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој?

“ „Мало нас је кој' би смели!“ - „Ал' вас јака сила креће!“ „Зар ко може стићи цели?“ - „Ко посумња, никад неће!“ „А ко беху они диви, Који су те напред звали, Који су те ојачали, Који су ти крила дали?“ - „То бејаху идеали!

Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело - нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.

Тако ми имáна, Стид је не би било да је код Султана! Па још када шеће и плећима креће, Ни хоџин ми запис више помоћ' неће! Ја јој назвах селам.

А. Шантић ЦXИX ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ! Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат' к'о што ово грије; Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

За њом време са великом хуком на зефирна сљедоваше крила у широке своје коловрате, неће ли је како ухватити. Радимости ове неуморне и силнога његова напрега нико себи представит не може; али своје цјељи

Радимости ове неуморне и силнога његова напрега нико себи представит не може; али своје цјељи постић неће, јер вјековах мати безбројнијех има лакша него сјенка крила.

вјечнога оног несретњика и злијех му у зло помотњиках те су на праг дошли погибије: атом уђе у сунчану зраку, толи неће у немирну душу; дако дођу к себи изгубници.

“ „Отровношћу надојена душа и завишћу сл'јепом запаљена - рече творац војеначалницма - пут истине нигда виђет неће ни вкусити среће бесамртне.

својом свијетлом дружином, него ђе сам на свијет изиша да умножим гордост поноситу несноснога мога противника. Неће нигда Сатанина душа умножават славу противника; неће нигда Сатанина уста похвале му слова изгласити.

Неће нигда Сатанина душа умножават славу противника; неће нигда Сатанина уста похвале му слова изгласити. Већ је хитра Сатанина душа мрачну тајну дивно разгледала, и у њу

- каже - два вјерни војводе, завјет свети вјечно нарушити; што сам једном вјенча бесмртијем смртну косу испитати неће!

тучнијем сводом раскаљеним, узавреше дреке и кривање од враговах и од чудовиштах; чињаше се да их свод тартара неће моћи уздржат никако, него да ће треснут у комате.

виђет доста мојијех мировах; но погубне мраке Сатанине њихове ће заслијепит очи, мирови им силом свемогућом неће сјати њиним погледима, миродавца похулиће име.

Попа, Васко - КОРА

рибе У боковима својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као што је умела Огледала да оре КОЊ Обично Осам ногу има Између вилица Човек му се настанио Са своје

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Шта да се ради?“ запита ме штампар. „Отштампајте те последње табаке на жућкастој хартији. То неће умањити научну вредност књиге, а она ће носити жиг своје бурне историје!“ Тако је и учињено.

А када седне за богату трпезу, неће се више устручавати. А можда је, уистину, човек слабијег стомака, па оде оном пиљару да набави какво средство за

Тако ми Зевса, неће се покајати што је то урадио“. И са погледом војсковође отпоче Грилус смотру војске пиљара и њихове џебане.

„То је наш смешљиви филозоф!“, узвикну радосно Хипократес који се већ био побојао да неће затећи код куће смешљивог филозофа, како је цела Грчка онда звала Демокрита. Но номофилакса спопаде неописив бес.

Врати се сместа у свој родни крај на Стримонском заливу и не љуљкај се у сновима који се никад неће испунити!“ Он се подиже на ноге да се врати у Пиреус.

“ „Потребно је, дабоме, да се за то припремим и изобразим. Ништа ми неће бити поклоњено, али ће зависити од мојих способности, моје воље и истрајности да ли ћу се икад успети, достојан, на

„Истина, ја сам полуварварин, но Езоп беше бедни роб па поста бесмртник. Ако ме вечни богови надахну својим духом, неће ми смртни људи моћи да ускрате ловоров венац“. „Зашто да очајавам?

„Разумем, стриче. Ти ниси онамо пошао као ученик, већ као изасланик престолонаследников, али мене, јаднога, Платон неће примити у своју школу“. „Како? - Зар ниси вичан геометрији?“ „Видиш стриче!

Случај Анаксагоре, који је Аристархос малочас напоменуо, да научник буде прогањан због свог учења, неће се поновити у мојој држави, јер ја сам моћнији но што некад беше и сам Периклес“.

Никад се није дознало где и када је умро. Неће бити излишно да мом приказу Аристарха додам још двоје: одакле сам црпао материјал за своју причу о њему и шта је била

Обесим ли средину тог штапића баш на оно место где је висио пређашњи терет, равнотежа се неће пореметити. Обешени штапић, симетрично оптерећен, заузеће водораван положај, а и сама првобитна полуга остаће у

то чине дуж целог свог преклопа, могу замислити да су оне, дуж њега, прилепљене једна уз другу; тим се њина равнотежа неће пореметити. Шта сам тиме добио?“ Он нацрта једну трећу слику.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша. Зато нема Корењева и Незнамова. И још их неће бити. А у новом поретку коме тежите, верујте, господарили би код нас опет одморни, то јест који нису страдали, јер они

Тада ми је Никола изјавио да је неисказано разочаран свим што се ради у земљи али да нипошто неће остати да чека непријатеља, већ да ће одступити с војском и потражити ме.

Кад сам је примио ја сам се обнезнанио од среће. 3амисли: она зна моје име, улицу где станује, она неће да је сматрају за малу. Раздраган, отпочео сам да пишем дневник који сам њој посветио.

То је последње средство и она више неће да буде луда. Па страстан плач и одмах затим осмех какав никада нисам видео на неном смерном лицу, нешто чудно

Шта, врага? Ако не буде црк'о, као што он говораше за свога кума и њему неће бити рђаво. Јер забадава се није говорило: како је на фронту имао везе са неком Енглескињом која га је, док је лежао

— Еј, брате, па ти сасвим не знаш шта говориш. Ваљда знају ови наши шта раде. То су паметни људи, неће тебе питати. — Ама они јесу паметни људи. Само знаш како је, ђавоља је то вера, подвалиће.

Онда Љубишић нагло устаје, јер неће више да слуша, узима љутито књигу с полице, и после, испружен на кревету, напорно дише, док се његов пријатељ протеже

„Ајде“, каже, „на Булевару да идемо.“ Ајде, де, реко', баш на Булевар, неће ме поједу. Па там' удри на неки ликери, коњаци, па шампањци, па после пола ноћ „ајде“, вели, „женске да потражимо“.

Има међу нама официра који о Французима говоре рђаво зато што их неки шофер данас прими на свој аутомобил, а сутра неће: смеје вам се док за њим трчите. Треба бити правичан.

„Готово је, готово је, ево сад, мислим, сад ћу видети деду, оног по мајци: можда ће ме он придржати, а можда неће, него ће ме, него ће ме ђа... ђа... ђаволи, ку... ку... кукама одвући у пакао.

дну мога срца, остала најболнија моја мисао живота: зар нико, ама баш нико, ту међу толиким светом, мене не воли, и неће да помогне, зар нико? Ох, ја сам тада, тога часа, тога страшног часа, преживео сав свој живот.

Онда после тога горко и отровно кајање и жарка, искрена жеља да се постане бољи, али не може, никако не може и никад неће моћи, јер крв, навика, страст, јер све је јаче, ужасно јаче.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Очекивао сам: неће ли почети да клања? (Можда је потајно Турчин?) Али не: у бијелој спаваћици до пола гњата, с босим ногама у папучама

како неће нашкодити надвојводи, кад је била таква морина да је нашкодило и једном псу на броду! Разумијете ли? повраћао је и пас

Разумијете ли? повраћао је и пас — а камоли неће надвојвода! — Питам: гдје је тај пас или тај надвојвода који би повраћали из идејних разлога?

Али неће дуго потрајати: сутра ће вјероватно опет бити ведро. Лијеп и ведар дан предосјећам дуго унапријед. И спремам се за њ,

Још и данас мила ми је његова успомена. Свакако, то неће бити само због мастике; био је и иначе углађен, благ, осјетљив човјек. Али несумњиво у томе и мастика има свој удио.

А онај још на ходнику припремљени поглед милих очица којим ће ми повирити у собу неће стићи да се смјеста угаси чим уочи да ја нисам ја: кратак час бленуће у мене, па ће опет приклопити врата, али сад већ

XXВ Моја болничарка лијепих руку донијела ми је неколико књига да прекратим вријеме. Каже ми да се она ранија неће вратити — потпуно су је заокупиле кућне неприлике и истјеривање наслиједства. И волим што се не враћа.

Али смо и одвећ јасно слутили да то, на жалост, неће бити. Јер одрасли имају мало, тако мало смисла за срећу, за све што је права цпећа. Одрасли су уопће чудни.

Али ипак, то ће се догодити тек на представи — оно су само пробе! Боже мој, знам, неће се баш збиља догодити. Али ни само онако за шалу као на пробама. Нешто средње.

Отуда, приликом сваког узимања виолине у руке, постојала је дата могућност да до свирања уопће неће моћи да дође. Над започињањем свирке лебдјела је зебња; а то је опет, са своје стране, чинило још неизвјеснијим исход

једнако непогрешиво као и клицу оне особене неозбиљности која не припада дјетињем добу него индивидууму и која никад неће преврети.

И он се упутио у то лутање коме више неће бити краја ни конца. Ходао је и ходао, замицао у прољетна предвечерја под крошњама кестенових дрвореда, увијек с

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.

Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу. С тога је и имао огроман утицај на сву

»Да ли ће ми донети хлеба и воде ?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати.

Седнувши на месту, стаде претурати сламу и ослушкивати неће ли се опет што чути споља. Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави,

— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа. Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. — Зар од оних што су са мном.... — Не знам, али ко може други ?...

— Оно знаш... мука је то. Ствари су код тебе нађене, ту ти не поможе нико. Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта.

Знам да не можеш. — Хоће да се кладе! Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. — Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. — Што да нећу, ко то каже ? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву!

— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци. Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!

Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити ; дуго је до зоре«. И тако полуумирен уђе у гору. ВИИ Давно је свануло.

У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села. Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни

буди Бог с нама. — Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. — Море, много је то: неће сваки струк осећи по два. Нек ми да осамдесет клипова, па доста. Јован скочи весео. — Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.

— Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука. Али то неће још, можеш се ти слободно предати... — Доћи ће и та наредба, не бој се. Пожурио сам се и ја, да она што пре дође.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ПРОСТАЦИ СИРОМАСИ 256 АГА И ЧИПЧИЈА 257 РАВНОДУШНОСТ 258 КАДИЈА И КАДИНИЦА 259 ВЕЗИР И КНЕЗ ХЕРЦЕГОВАЧКИ 260 ЧИПЧИЈА НЕЋЕ С АГОМ У РАЈ 261 РАЈА, АГА И КАДИЈА 263 СЕЉАНИН КОД КАДИЈЕ У СУДУ 264 СЕЉАК И КАДИЈА 265 ЗАКОВРЧИТИ И

ДИЈЕТЕ У ХРИШЋАНКЕ 336 ДОБРА ХВАЛА 337 ЦИГАНСКА ПИТА 338 ОТАЦ ТУРЧИН, А МАЈКА ХРИШЋАНКА 339 АКО СТЕЧЕ ПАМЕТ, НЕЋЕ СЕ ОЖЕНИТИ 340 ЂЕВОЈКА, МАГАРЕ И БАБА 341 НЕМА БОЛЕЋЕГА 342 ЈУНАЧКО СРЦЕ 343 ЗЛА ЖЕНА САЧУВАЛА МУЖА 344 БАБА И ЂЕД У

И ВОДЕНИ РАК 360 ЗА ОКУ СОЛИ ПОШАО У МОСТАР 361 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 362 БАЧВАНИН И ГРК 363 ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ 364 ЋОСО ЖУТЕ БРАДЕ И ТОМА ГА ЗНАДЕ 365 СТРАНАЦ И ЦРНОГОРАЦ 366 ЛАЈУ ПСИ У СЕЛУ 367 ДА ХОЋЕ СВАК УМРИЈЕТИ!

Кад, је Петар чуо шта старац вели, он му онда рече: — Ваљда ће ме сам бог упутити у земљу где неће бити помора. Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи.

— Ти, — рече јој бог. — Нећу ја, господе. Ја више не пачам у њега, него ти њега пусти у рај, па ти више неће додијавати. Кад то бог чује, пусти га у рај, и тако се солдат докопа раја на силну руку.

па кажи ономе староме код кога служи и кад му је година, јер он не зна ни кога служи ни кад му је година, а враг му неће хтјети казати, па ће га тако до смрти служити.

Ти служиш врага; он је отимао и неће доћи док ти не прође година, а ти не знаш кад ти је година. Старац му рече: — Не знам.

стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: — Не брини се нимало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже.

Жена донесе комад хлеба и баци пред пса; али пас неће ни да гледи, а петао дође и стане кљувати у комад. Онда пас рече петлу: — Несрећо несита, теби је до јела, а видиш

Јест, ама богме малиша неће да се окани, но салети отуд, салети одовуд, док једва мати укабули и прода башчу те купи коња.

Када то чу цар, пећи ће одмах млађима да се момку натовари двадесет товара блага и даде, али нуто чуда, момак неће на то ни да погледа, но ће цару: — Хвала ти, царе, на благу.

Цар је толико слуга намучио и посјекао, ама све узалуд: неће нико да укабули оно што није учинио. Најпослије цар зовне ону исту баџу, па ће њој све казати, а она ће њему: —

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ЗВЕЗДЕ СРЕЋЕ 144 СА КРИНОМ У РУЦИ 146 ПРОСТО ИМЕ 148 ЦВЕТОВИ СЛАВЕ 150 ШТАПОВИ И ШТАКЕ 152 БОЛ И СЛАВА 154 МНОГИХ НЕЋЕ БИТИ 155 11. АВГУСТ 1913. ГОДИНЕ 157 ЕПИЛОГ 159 ТУ ЈЕ ВЕЋ ЗЕМАН 160 РАНЕ И ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ 163 ПРВИ СУСРЕТ 164 И ТАКО...

И притисне очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: ''Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће''. И ја жалим себе.

без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: ''Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће''. И ја жалим себе.

Кад за зло не зна. Тако њену собу, Сан среће моје, предадоше гробу. О људи! људи!... Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша. Је л' топла земља, грли ли те благо Гробница твоја? Мене бије киша, Облаци, видик.

И нико никад ни слутити неће С киме се дружим у тамници јада, Коме се молим, за ког берем цвеће. Једног пролећа, или једне зиме Престаће живот,

Јер свак живи у гробу свом, само што неће Да види гроб. Ни своје дане, што горе, к'о мртвом свеће, Ни своју коб. Пијемо с уста и чаша.

И све што је постојало икад, Своју сенку све што имађаше, Све што више јавити се никад, Никад неће к мени дохођаше. Ту су били умрли облаци, Мртво време с историјом дана, Ту су били погинули зраци: Сву селену

И све то гроб мој! Ту ће лепо стати Све мртве руже срца деце нежне, Што ће живети, а бол неће знати, Као ни цвеће испод коре снежне, Што се камени, и ипак не пати. Гроб велик к'о пут смрти неизбежне.

Спава сан среће, к'о дан после кише, У дну сутона који неће проћи. Спава сан среће. Дах гроба се вије Животом, болом, временом простора; Ничега нема што умрло није; Тишина пуна

Сад немам више високих обмана. Путем стварања не креће се снага, Дух неће више да види и сања: Остала са мном само чула нага И задах труо спорог распадања. Путем стварања не креће се снага.

Нама сад не треба Загрљај и цвеће, Да украси младост, сумњу поколеба. Нама доћи неће Снови што се крију, Забуна живота коју крв покреће.

средини која рани чамом, Ја нисам веров'о да ће доћи икад Растанак са пустом и суморном тамом; Веров'о сам сунце доћи неће никад.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

је када сам нашао завежљај писама, која су му моји професори писали предлажући му да ме испише са факултета, уколико неће да се убијем прекомерним радом.

предавање о тој теми, и закључујући на крају је рекао: ”Можда ће господин Тесла да уради велике ствари, али му сигурно неће успети да уради ово.

Одбацио сам индукторски тип јер сам се бојао да он неће дати синусне таласе који су тако важни за резонантна дејства. Да тога није било, уштедео бих себи велики труд.

Ни Лига, ни парламентарни акти, никада неће спречити такву несрећу. То су само нови трикови, који слабе препуштају на милост јакима.

Непријатељ ће бити у стању да разори сваки град, и то без обзира на његову удаљеност и никаква сила овога света неће моћи у томе да га спречи.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Знали смо, према томе, да се звук произведен на овај начин на пашњацима у близини растресите земље у кукурузима, неће чути у кукурузним пољима.

је и то да је отац, када смо се пре годину дана растали на пристаништу, имао осећање да ће брзо умрети и да ме више неће видети. Тек тада сам разумео оне сузе које сам први пут у животу видео на његовом лицу.

Јунака, који стекне пријатељство виле, никаква зла коб неће задесити. Својом надприродном интелигенцијом и вештинама вила би увек налазила излаз из тешкоћа.

европске појмове, и тако начиним места новим идејама на које ћу наићи у Новом свету, онда ме овај долазак у Америку неће ничему научити. Џимове изреке су биле кратке и паметне и никада нису избледеле у мојим сећањима.

Овог пута он се позва на Линколнове речи: ”да народна влада из народа и за народ, никад неће бити збрисана у свету”.

господари црква и која искључиво служи цркви” и да је то стварни разлог зашто Билхарц, васпитан у том духу, никад неће разумети америчку демократију. Ово ме запањи, јер сам очекивао да ће се ова два моја пријатеља разрачунати песницама.

Отуда је потицао страх да моји, до тада формирани назори, неће бити на нивоу оних које су имали остали момци колеџа, васпитани у духу америчких традиција.

Додао је и то, да ми овај ентузијазам вероватно неће недостајати с обзиром на ефекат који је у мени изазвао Фарадејев експеримент о индукцији.

Када је изразио жељу да би радо био са мном када дођем својој мајци а, у исто време, и своју сумњу да ме она можда неће познати, моји млади познаници су сасвим озбиљно предложили да би радо пошли са мном у Идвор уколико бих им се ја пре

”Ако наставите својом методом и даље, бојим се да Вас мајка никад неће видети, јер је сигурно да нема доста анђела чувара на читавом небу који ће Вас спасити да не сломите врат.

А земља која је сложна у песми и сузама, никад неће изгубити своје јединство. Да су владе у Бечу и Будимпешти могле да предвиде осећања која је ова свечана поворка

Изгледао си ми тако учен и тако изнад нас обичних људи у Идвору. У теби нико неће препознати оног Мишу кога су познавали и толико желели да поново виде, ако само будеш исти онакав каквог те они знају.

Ћипико, Иво - Приповетке

Најпре искрцала се варошка чељад, а за њом наврвише Загорци. Отимају се ко ће пре, као да неће на свакога доћи ред да изађе. Има их свакојаких: младо и старо, мушко и женско, с лулом у устима и без ње.

Додуше, за бродарину било би доста и нешто би претекло, али јој рекоше да брод по овако ружном времену неће отићи. А она је напремила да пође. Ко зна кад ће време умекшаш. Знала је добро колико треба да плати за пароброд.

Цвета помисли да је боље да га причека, ако ће и дуже, да је не остави. Није ни сумњала да се неће превести и за нешто мање.

—Ето, не прикупих ни за превоз! —Па како ћеш? упита је преко воље неки из друштва. —Та пустиће ме, неће гледати на мало! —А—ја, види се да си невјешта. Нећеш ти данас кући! —Што велиш, болан? Шалиш ли се?

—А—ја, види се да си невјешта. Нећеш ти данас кући! —Што велиш, болан? Шалиш ли се? —Вељу ти, неће ти дати биљета, да ти је таман новчић открњен. Познајем их. —Убијаш ме... Немој тако! — изненада ће Цвета.

— мирила је кума, па настави: — Сахранили смо га по кришћанском и сеоском обичају. Бог никога не запушта, неће ни тебе! —Од чега умује? — Цвета каза као за се. —Познајеш га: радиша као нико у селу.

Али брат му неће ни да их чује. Каже: „Осман ми засигурно наредио да духан ни од кога не придмам, и ето већ га од неколико дана не

Па може бити да се с њим још неко крије, биће их и више: Османова браћа богата су, неће штедјети, само да брата освете.

” Па се диже и тјешио их: —Даће бог те неће бити зла! А браћа захвално га гледају и, утјешени, враћају се пуни наде у тамницу.

стока тек што се држи... Но свеједно, — рече живље, — само да сте ми ви живо и здраво! А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити.

Напољу непрекидно киши, а, сва је прилика, неће задуго престати, јер јесење кише, кад навале, не устављају се лако. Засве што је већ пун дан, у кући је тек сутонска

Цвијета на први мах не може да се снађе. Истина, надала се и жељела је да се тако сврши, али мишљаше неће тако брзо, а докле се буде завлачило, добиће времена да размишља.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Мислим да неће бити спорно ако кажем да то подручје представља стара Србија, у нешто ширем и старијем значењу. Стара, по типу

Оно што је вероватно најтеже за разумевање Настасијевићеве песме – спајање Мајке Земље и Богородице – мислим да неће бити тешко за књижевне зналце из сродних словенских култура.

Пажљивом проучаваоцу неће промаћи да већ код Илића, а у пуној мери код Ракића и Дучића, постоји нови вид синтаксе: изграђеније, еластичније, с

И неће бити да је случајно што Откровење почиње обраћањем пролећу: Да ли иронију или оснажење на живот нови, пролеће, сад ми

Када им пак са нове стране приђемо, нашој пажњи неће промаћи да се у четири наведена стиха сан на рубу пролећа, пре но што ново лето настане, узајамно пресликава са сном

да се све што смо о стиху рекли подједнако односи и на оне мање метричкоритмичке јединице од којих се он састоји, неће нам бити тешко да разаберемо како у њему осим кретања унапред постоји и кретање уназад, да осим читања унапред постоји

У померању и измени тога система или језика активно и пресудно је утицао и Зоран Мишић, па његова улога и значај неће бити потпуно и правилно оцењени све док се та чињеница не сагледа у целини и са свим својим далекосежним последицама.

Треба признати да нас овакве замерке, ма колико били спремни да на њих одмахнемо као на погрешно постављено питање, неће оставити на миру све док сами пред собом не узмогнемо да дамо прави одговор.

Ако узмемо у обзир неке Винаверове сличне тврдње о природи нашега језичког и песничкога наслеђа, неће бити тешко да схватимо како Мишић овде подразумева механичко и некритичко преношење у ново доба, посредством

Речено је већ да се људски језик никада неће моћи да ослободи материјалне, чулне своје стране, али је исто тако познато да је сва та чулна страна испосредована

Стога неће бити да је случајно што сам и ја код Црњанског често говорио управо о динамизму. То не долази из теорије коју бих сам

Осим тога, никада се неће моћи да повуче неспорна граница између српске и хрватске књижевности због истога природног језика који је раздвојен у

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Знам ја то, али како можете да нас шаљете госпођи Петровићки, кад неће жена ни да нас прими? ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била!

ЧЕДА: Како па шта? Откуд се на картама пише „министарка”! Као да је то занимање: министарка. ДАРА: Па кад она неће никог да запита, но све сама ради. ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата!

Ти привредни зајмови нити се употребљавају на привреду нити се враћају држави. ДАРА: А шта он каже? ЧЕДА: Вели: неће он да се прља, хоће да остане поштен човек. ДАРА: Па то је лепо! Што му замераш?

ВАСА: Нисмо помишљали, али знаш како је, најближи сам Живки, па кога ће да запита за савет ако неће мене? А ја јој, као човек који има искуства за те ствари, кажем: „Знаш шта, Живка, премести ти ту битангу у Ивањицу па

ЖИВКА: Дакле, неће лепим? ВАСА: Ни да чује! Он чак прети неким одрезивањем ушију, сасипањем зуба у грло и разбијањем носева.

Мени чак препоручује да још данас набавим фластер, јер ова последња претња односи се на мој нос. ЖИВКА: Е, па кад неће лепим, окренућемо и ми дебљи крај. ВАСА: И то сам му казао. ЖИВКА: Тражићу још данас да га преместе у Ивањицу.

Окренуће Дара од њега главу и никад га више неће погледати. Видећеш већ и чућеш, ако бог да, још данас. А јеси ли му казао да га више не сматрам за зета?

(Пауза.) Е, па шта друго могу да му кажем? Ја мислим, он је паметан човек, неће ваљда дозволити да се две државе заваде због једног носа; а што му је псовао оца, реците да то у нашем језику не значи

друго је оно за тебе. ДАРА: А што, кобајаги, друго? ЖИВКА: Зато... зато што је друго! Па и да није, биће друго! Е, неће тај више бити мој зет па да му је круна на глави. Живи били па видели. ДАРА: Опет ви!

Рачунам, знаш, збринућеш своје и подржати. ВАСА: Па, дабоме, ко ће ако она неће? ЖИВКА: Не виђам ни тебе, Сојо? СОЈА: Чудновато, а баш за мене кажу да се много виђам. Не може човек свету угодити.

Па бар кад би само свет олајавао па да не мари човек, али фамилија, рођена фамилија! ВАСА: Е, па ко ће ако неће фамилија! ДАЦА (пакосно и више за себе): Нико никог не олајава ако нема зашто.

Дедер, брате, пропитај ти свакога редом шта би желео, те да видиш шта би се могло за кога учинити. ПАНТА: Па ако неће сад да нам се учини, ја не знам кад ће.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Пажљивоме читаоцу неће промаћи овај доста необичан опис мимике на Томчиноме лицу у приповеци Стари дани: усамљен седи у мраку иза куће, док

Стога би се она с једнаким правом могла наћи и на крају романа: као сажето поентирање. Сада неће бити тешко да на основу обављене паралелне анализе истог књижевног поступка у два романа, једнако као и у њиховим

Постоји један изванредан пример. И он овде неће бити наведен ради поређења са Станковићем, нити да би се правдала његова језичка, стилска и каква год хоћете

игре сопственом вољом: учиниће, канда, неку лудост (пркосиће, кренуће кривим путем, подаће се некоме и никад се неће удати) за коју унапред зна да је не сме учинити.

Ма како мењао место, то неће утицати на именовање. Могу се, међутим, и другачије именовати: они прозори и ови прозори.

] већ је тада она била уверена да никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике лепоте а и саме ње као, Софке

] већ је тада она била уверена да никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике лепоте а и саме ње као, Софке 'ефенди-Митине '

172 У помало афективно стилизованом исказу да „никада, никада неће бити тога, неће се родити тај” коме би она поклонила своју љубав управо као „Софка 'ефенди-Митина' не можемо а да не

172 У помало афективно стилизованом исказу да „никада, никада неће бити тога, неће се родити тај” коме би она поклонила своју љубав управо као „Софка 'ефенди-Митина' не можемо а да не видимо

Има у Софкиноме уверавању себе саме да нема и неће бити „таквога” који би био „достојан ње” нешто од заверавања оцу; боље рећи, она се у себи заверава интернализованоме

мајка кришом на капији сустиже приповедача и испитује га да му Мита можда није поверио своју болест, јер: „- Ништа он неће да каже. Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето, другога . . . А нама он ништа неће да каже.

Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето, другога . . . А нама он ништа неће да каже. Ни 'болан сам', ни 'ох', ни 'овде ме боли', ни 'ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко. . .

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

На понекој сексани су и бисаге пуне новаца. Врве они без оружане пратње, на срећу, овом опасном долином. Неће да изазивљу горске хајдуке нескромношћу.

— Која не упали — — — Понекоја и упали! — дрско одговори трговац, као човек који види да је све свршено. Смрт га неће мимоићи, па барем да проговори као онај с коца, или испод џелатове сабље... — Дакле и каурин да се маша за пушку?

То је сигурно каква потурица из Кичева или Тетова, која се неће зауставити само на пљачкању. Међутим намрштени харамбаша упре поглед изнад њих негде у даљину, па се дубоко замисли,

Колашин пропада. Не може више да се брани. А кад он пропадне, до врха Копаоника неће се више чути српска реч. Навалила сила, уочили силници, узаврели по шумама и друмовима арнаутски разбојници.

уз пут је слагао речи за прве поздравне реченице својем огњишту и својој породици како то нови негов закон прописује. Неће се гласнути испред куће, неће с Прага натурити божју помоћ, но кад буде ушао унутра, кад га Спазе, једро ће

Неће се гласнути испред куће, неће с Прага натурити божју помоћ, но кад буде ушао унутра, кад га Спазе, једро ће изговорити: „Селам алећ Турцима, а

— Ни за нас сад није срамота: ето и Шумадинци се враћају, а дошли смо до границе... ... Неће бацити пушке. Он има у недрима сакривен ћулав.

Кроз три месеца, кроз три године: и хоџе веле да тако пише у ћитапу. Спаваће са њим у његовој одаји; његова се жена неће од њега крити. Задруга му је велика и јака, стриц најмоћнији у крају Арнаутин, први беговски наушник.

Задруга му је велика и јака, стриц најмоћнији у крају Арнаутин, први беговски наушник. Јаблана неће смети нико ни попреко погледати. Вера божја; она тврда, арнаутска, јака као дин турски... Није лагао Арслан Кошутан.

!... Па и глобе он харамбашама неће да даје. Ако га когод уцени, он нађе другога, два пута му више плати, али зато не може нико да се похвали да га је

Прете му, нуде откуп, дају велике новце. Не да он земљу, не да је ни за какве паре. И неће да је остави. Земља му је мајка, држи га она неким чудним благословом, те је готов да њу натопи крвљу својом и своје

Истражиће се до жене чувена кућа Хаџића а њега неће оставити, тврдо је он веровао кад се на ово одлучивао... Међутим, он се брзо ожегао.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ал’ на гори овде момче, Онде девојче; Ови ће се грлит’, љубит’ Данас довече. Дуго уста неће моћи Да се растану, А у то ће и два дана Да се састану.

Засадимо овде слоге наше цвеће, И виле нас српске оставити неће: На потоку доле умиваће лице, На Бранкову гробу палиће кандилце, А то ће кандилце као звезда сјати И српској ће

гробу палиће кандилце, А то ће кандилце као звезда сјати И српској ће слози нову светлост дати У најцрњој ноћи неће бити мрака — И тада ће Бранку земља бити лака. »Стармали« 1883.

У свима нам срце бије, Које српска мисô креће, Ал’ Стевана Каћанскога Мајка родит’ скоро неће. Куд си мачем наперио Туд си пером надмачио, Сведок ти је живот цео, Сведочи нам што си хтео, — Хтети бива и

Путуј путе изагробне, Гледај сунце како сија: Онде ће ти руку стиснут’ Текелија. Там’ те неће нико питат’ За живота шта си био, Већ: уради л’ што си могô, Калдрмџијо?

Ал’ ја не знам што ми данас Тако дршће рука... В Хватајући што утећи неће Свȍм брзином и заносом слепим, Утећ’ ће нам што се вратит’ неће — Ја од тога стрепим.

В Хватајући што утећи неће Свȍм брзином и заносом слепим, Утећ’ ће нам што се вратит’ неће — Ја од тога стрепим. ВІ Ја сам, браћо, старовоља — Искре мога жара, Моје тежње, моја воља Остала је стара.

Који неће све да сруши Брзо и узнако, Да тај мети, општој мети Не иде полако; Да он неће, с вама скупа, Где се згода пружи,

Који неће све да сруши Брзо и узнако, Да тај мети, општој мети Не иде полако; Да он неће, с вама скупа, Где се згода пружи, Похитати да се вишем Начелу одужи.

свету, Где се бол утаји, Прилике су друге, Други обичаји; Серафими носе Пехариће крина (Ал’ у њима, канда, Неће бити вина). Онде, хоћеш-нећеш, Мораш светац бити — Ја том нисам вичан (Можда ниси ни ти).

Зове рибу; риба дође; старац говори: „Ево мене по невољи опет ка теби: Послала ме моја стара баба-Анушка, Она неће да остане више сељанка; За њу ј’, вели, да постане вел’ка госпођа Па да живи у палати, права бољарка.

Омакне л’ се која суза Луда, дечија, Ти пољуби голубане Кад не могу ја. Жалим што ме неће спалит’!... „Ју, Господе мој!“ Ал’ нећу се повампирит’, Ништа се не бој. Знам да нећеш заборавит’ Један оченаш.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

САРА: Ала бонер! То ће бити мамзел, што ће се пара тражити. Верујте ви мени, мадам, у Паризу неће бити такове. Имате ли вољу удати је? ФЕМА: То је моја једна жеља; али, знате, да ми је какав ноблес!

АНЧА (у поласку): (Међер је моја мајсторица сасвим изгубила памет!) (Отидне.) ФЕМА: Уредћу ја другојаче моју кућу, неће се мени такав сауерај правити. Иди ми зови Јована! (Евица отиде.

Боље да идем топити оне коже што су од мајстора заостале. ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити. ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас. ФЕМА: То је инпетретиненција!

ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити. ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас. ФЕМА: То је инпетретиненција!

ЕВИЦА: Ах, боже! Ја ћу сваки дан по трипут метанисати, само да добијеш. ВАСИЛИЈЕ: Онда ми јамачно неће твој уја кратити да тебе узмем. ЕВИЦА: Ах, како ћемо лепо живити, док само добијеш!

САРА: А, поправиће се мамзел, верујте ми, ма шере. ФЕМА: Ако се не поправи, ја ћу њу батином дотерати. Неће она мене срамотити. Неће мидер, неће цвет у руци, да шта ћеш, плуг?

ФЕМА: Ако се не поправи, ја ћу њу батином дотерати. Неће она мене срамотити. Неће мидер, неће цвет у руци, да шта ћеш, плуг?

ФЕМА: Ако се не поправи, ја ћу њу батином дотерати. Неће она мене срамотити. Неће мидер, неће цвет у руци, да шта ћеш, плуг? Крмачо једна, чекај, научићу ја тебе; ако си нобл, моја си, ако ниси, а ти бестрага.

Вуци се код Анче, нека скува две шноле црне кафе! ЈОВАН: А неће бити добро три? ФЕМА: Нитков, чујеш моју заповест? ЈОВАН: Ајде, видићемо. (Пође.) Охо! А знате шта је ново, мајстор..

ФЕМА: Мислиш ти да је он гурбијан као ти? ЈОВАН: Ајде, видићемо. ФЕМА: Неће њему више нико ногу скр’ати, (показује канапе) ту је њему место.

МИТАР: Само приступи, па ћу ти обадве ноге пребити, несрећо једна. (Отиде.) ФЕМА: Погани паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати. САРА: То је велико грубијанство!

ВАСИЛИЈЕ: Шта, филозофу? Код филозофа моја решконта? Чекај мало! (Пође.) ЕВИЦА: Васо! ВАСИЛИЈЕ: Неће се педаљ од мене макнути док ми решконту не да. Није он снио нумере него ја.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати изгубљеном имену

Друга утеха нам не треба. То трајање се руга претњи црног и отровног неког сока. Не, неће се отровом то путовање завршити. Неки ће свемир поново да нас створи.

су дали вечној ноћи дан својих очију они држе земљу на леђима и непокретне никада их стићи нећемо о никада никада се неће изједначити време наше смрти и њихове вечито бићемо раздвојени и мртви поѕт ѕцріптум Црвене птице пиће нам с

деци кажете успаванка То више дан није нити ноћ сном треба дочекати разбојнике птице су небо на југ однеле спавај они неће доћи њихови кораци су тешки спавај љубав иде градом на штакама спавај ал им глас не сањај ИВ Ноћ је пуна мрачних

О, опија ме ватра тако трезна Око твоје главе ко пролеће! Ко тебе није видео тај не зна Себе, ко тебе не виде тај неће Никуда стићи, јер бескрајан је пут.

О сретна младост која проћи неће! Да би био разумљив срцу оста Млад у издвојеном дану који поста Светлост што ме мири са вечним пролећем.

Наше име неће бербу доживети Свега што може себе да сети. Појединачно нас, јој, унеразуми; Опште нас заслепи. Забуна је сличност.

Усамљеност је нискост. Госпо моја, бије Свако у свом мраку изгубљене битке. А кад зид лобања све време опчини Нико неће знати је л рано ил касно За љубав за пут ил смрт док сунце јасно Кува одбеглу горчину у висини.

Одлете трагом издајничке среће, Од блеска срца руком склањам лице. Не куни воду изгорети неће, Удахнуо те камен крилатице. ТАМНИ ВИЛАЈЕТ Туђом су песмом очарани.

у срцу друго у глави Бујну невидљивост са свих страна чује Ми знамо да је од прошлости веће Све чега нема и што бити неће И да свет овај празно одјекује СВЕСТ О ЗАБОРАВУ Нада је луксуз. Вечна ноћ у крви измишљеном оку слепим зидом прети.

Онесвешћено сунце у зрелом воћу ће знати Да замени пољубац што пепео одмара. Ал нико после нас неће имати Снагу која се славујима удвара Кад исто је певати и умирати. Смртоносан је живот, ал смрти одолева.

која остаје верна смрти јер свет овај сунцу није једина брига али једнога дана тамо где је било срце стајаће сунце и неће бити у људском говору таквих речи којих ће се песма одрећи поезију ће сви писати истина ће присуствовати у свим

Краков, Станислав - КРИЛА

Привукла га је. — Пољуби... ту... и ту.. Већ је била ноћ када јој је говорио како ће је извести из куће. Он неће да је нико плаћа. — Ти си дрхтала под њиме? Зизи се сулудо смејала.

Бар неће мор ати више амалски самар да вуче. А у белој бараци је било увек исто. Мија је стално лежао уздигнутог кука.

Војници су на окупу, поседали под заштитничком сенком стења. Већина отвара конзерве и једе; после неће бити за то времена. А горе грми све јаче, телефон све чешће звони, а стари мајор се све више мешкољи.

Гласало се. Мајор је рекао да се овога пута неће почети од најмлађега. Већ се трн пута поновило: — На смрт. Дановић је пљунуо у страну, лупио штапом о цокулу, и

Петровић, Растко - АФРИКА

У његовој причи како је вереници, која га је на самрти питала ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред

ла ли ће је заборавити, обећао да неће никада (разговор који цитира на бретонском је) и због чега се, каже, уистину неће никада ни женити и поред хвалисавости, китњастости, евентуалне лажи, има много искрености и поезије.

буса се у груди, и виче кондуктеру: „Враћај, враћај!“ Шалупе се окреће у супротном правцу: земљи. Толико је луд да неће уопште да чује за објашњење. Нешто га је увредило, и он испљувава неразумљива муцања, пола француска, а пола бамбара.

Брод ће поћи, међутим, тек у четири сата ујутру, јер се пре тога утовар неће завршити. Гледам мађијску игру нагих тела оних који товаре угаљ; упадају у снажно осветљени круг рефлекторов, врте се

Овде прашума почиње већ од обале. Местимично је крај друмова раскрчена за плантаже а за сто година је, кажу, неће уопште бити. Палме свих врста, фромажеи, акажу, лијане, папрати.

У манастир неће да ме пусте обувеног, нужно је да будем сасвим бос. Сав унутарњи простор издељен је зидовима, лагумски као пчелињак;

овде служе само у једну сврху, и пријатељи се чак могу и послужити њима, или им бар не указивати никакву пажњу ако неће, Швајцарац захтева да је слуге пробуде и преместе на какво друго место.

Болесник резигнирано леже на асуру између кућица. Он неће имати свој лек, и тиме је осуђен исто тако на смрт као што би био и од закона када би растргао и своју другу снаху,

Сељани су окупљени у круг и страше се: — О, о! јер хипопотам мора јести, апсолутно мора јести. Иначе неће бити лова и зверови ће клати козе, и стреле ће скретати с пута, и људи–пантери ће растргнути најбоље деране и болести

ствари ја сам за годину дана имао три аутомобилске несреће, ја имам на себи рана за које доктори кажу да можда никада неће зарасти. „И затим то још није најгоре: хтео бих саградити дом.

заборавити да су „сивилице (цивилисéс)“ па се скинути голи и играти свој там–там који се свршава либрички; и тада неће пазити ко ће чију даму стезати. Дискусија досадна и без краја: „Ја стезао, ја стезао ти, ја стезао мене!

кад пут постаје најтежи, без доброг кувара, и при том још понети његове ствари које су ту а које ма коме да оставим неће му их више дати, сасвим је досадно.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Меће руку на нож.) Да убијамо, Раде! РАДАК: Гора је нема, Ниједан листак неће шушнути: Кога је гледô у хладовини, Издишућ, црну земљу гребати, Или у часу смртног заноса Хомутом меким траве

Хајд’, Спасо, жури се! СПАСЕНИЈА: Ох! ГЛАВАШ: ’Ма ћерка лепа нешто застаје! Можда јој онде неће годити Руменог ђýла мирис харемски? (гледа у Спасенију.) Шта велиш, душо?

То не дам, бабо!... А ти се жури И вештом лажи варај тирана Румен те лица неће издати. Кажи му јасно: да зуба немаш, П’ ако ти сина смакне јединог Да ћеш од црне глади свиснути.

ГЛАВАШ: Изневериће, Кад је и Христу своме невера! ИСАК: Неће! ГЛАВАШ: Добро, Исаче; ти кад верујеш, А ти се с Вуком данас преруши. Какав ћеш облик на се ставити?

Аја!... И све баш да мора онако бит као што ти заповедаш!... Као да си ти најпаметнији! И као да се нико неће твоме марифетлуку досетит!... Е, лепо!... Синоћ смо га и којекако утопили, ал’ де, како ћеш га вечерас извући?...

Ала, чича-Јанићије, неће ли те ђаво натентати да ми још једанпут заповедиш: „Дела, момче, да утопимо чамац!“ А тако се не звао именом светога

ГЛАВАШ: Ано, дете, Ено те гледа девер старији! (Ана љуби Хаџију у руку, а он њу у теме.) Но, Бошко, Сад сеја неће више кукати! Ако тек везир сузу не пусти, Јер си му много био у вољи?... (Издалека се чује и друга пушка.

На мекан колут венца њихова Никакав ветар неће духнути. ЋЕРИМ (у себи): Лијепо ли моли!... Још нијесам видио Турчина да боље умије...

ЋЕРИМ: Станоје ће, уморан, с пута дома доспијети... А онде ће се до лудила збунити: јер је неће на дому застати. ХАСАН: Кога? ЋЕРИМ: Њу... Ту жену своју. ХАСАН: Шта?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

страшна да сам мислио ово је страшни суд и ниједан, који је сад тамо на бојном пољу, где се бије ова паклена борба, неће изнети живу главу! Отац прота прво је посматрао цео призор, па онда рече: »Пропаст твоја од тебе, Сионе!

Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се, прошеретио се, бежи, неће да се бије! Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гопе цела, ја, тако је то«.

Предвиђао сам да сем голога мотљања по Житковцу данас неће бити ништа више, стога могу слободно и не бити уз штаб — неће ме нико ни тражити.

Предвиђао сам да сем голога мотљања по Житковцу данас неће бити ништа више, стога могу слободно и не бити уз штаб — неће ме нико ни тражити. Мало после престаде борба око Тешице и наша це војска повуче. И то је још срећа!

Ја сам му читао телеграм мајора Ј. Прапорца који јавља да се неће моћи да одржи на својим положајима и да мисли да би боље било да и не чека напад, но да се повуче на згоднију позадњу

— Јашите, рече ми, и хајдете за мном. Помислим: »Но, сад ће бити шта ће бити; Комаров је енергичан човек, он неће дати Турцима да се опораве од јучерањих удара, он ће сад гледати да изазове чарку и тиме да нагна ђенерала да нападне

редовним путем реквирирају од становника; јер, право да вам кажем, ја не верујем да се овако међу војницима неће наћи доста и таквих, који ће од те ствари направити трговину, тј.

« Али војници могу рђаво разумети те ваше речи: »Боље ви но Турци.« Неће ли војници извести из тих ваших речи као да ви држите за сигурно да ће и ова шума и овај цео предео, где смо сад ми,

цео предео, где смо сад ми, пасти Турцима у руке, да ће овдашње становништво морати нагло да бежи пред Турцима, те неће имати кад ни стоку да истера, јер како би иначе ова стока могла пасти Турцима у руке. — Но! шта ви то говорите?!

Можемо ми и сви изгинути, па опет ништа неће помоћи. Али ипак трапуљај напред! Шта ћеш, кад се тако догнало, да је то опет најпаметније што се у овом глупом

Дужан сам јој тако јал' ће бити 18 гроша, јал' рубљу. Она то зна; неће она рећи више но што је. То њој исплати, а остало нека ти је богом просто: попиј са дружином за моју душу код наше

да повере свој живот, своје имање и своје домочадје под заштитом царског правителства, и обећају са свом срцом, што неће злупотребити царску милост, морају незабавно отправити се лично или посредсвено код команданта, кој се најближе

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Ој, не реци, ћути, Боље је нек не зна, — Нека ине слути. Што да чује јаде, Кад разумет’ неће — Тужна је то песма: „Ој, пелен-пеленче!

Само сакри јаду трага, Та сакри нам вај, Немој да те позна драга Да си уздисај. „Не брини се, неће знати Да сам мученик, Кад обучем свилно руво, Приденем му слик, Створићу се малом песмом, Ево вако, глај...

Викне л’ време да скидамо Старе окове, Неће требат’ нико да ме Двапут позове. Моја љубо, верна љубо, Мила си ми ти, — Ал’ се онда заборави Љубит’, грлити.

— Чуј ме лане, моје мило цвеће, Јер ми други веровати неће. У даљини, магловитој тмини, Старих доба у мутном облаку, Давних лета пепељастом зраку — У давнини, тако ми се

Гаси се жагор, тишма, Ни птица не полета; — Још мало пак ће за нас Нестати цела света. Ни речи наше неће Светињу рушит’ тију; Чујемо само једно, — Како нам срца бију.

“ А весело друштво не мисли се дуго: „Нек њих двоје секу, нико неће друго!“ Кад полише колач вином, Па сркнуше, кâ шта треба, Застадоше, збунише се, Душа им се усколеба.

Нек погине За слободу — Лепше смрти нема! — Видиш само Како слуша, Сад неће да дрема. ЛXX Ход’те, браћо, певидрузи Нашег старог сплета, Добио сам мила госта, С непозната света.

Понуде носе мајка и сеја, — Она с’ насмеја. Били да видиш пролетно цвеће? — Па ни то неће. Да шта ми хоћеш, патнице моја? — Xоћy да буде Божија воља...“ ВИ Мишљасмо да ће дуго да траје.

“ Па још дода: „Коло цпеће У брзом се хуку врти; Боли твоји трајат’ неће, Ни по часа после смрти!“ ЛВ Да л’ то беше санак Као и све друго?!..

“ Лепе речи, топла нада Из груди их креће; То велимо, то желимо А — биће, ил’ неће. Ал’ кад мили у гроб падну! — Ни то ништ’ не мења, — Зар не смемо и тад рећи: „Збогом, — до виђења!

ЛXИ Сад разумем вечност шта је, И бескрајност колика је. Ко је мери мером цпеће, Тај је никад схватит’ неће. Ако хоће да је схвати, Мора бола осећати. Срећан срећом за њом гине, — Ал’ остаје још празнине.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Верујте ми, много је страшније слушати борбу изблиза, него бити у том окршају. Мислио би човек, нико жив неће остати. У неко доба почеше куршуми да звижде преко наших глава. Ту смо, дакле.

Дошло ми да се чупам за косе. Но, хвала Богу, и они су се притајили. Ваљда и неће. Опет груну плотун из њихових ровова, и сада алаукнуше још страшније: „Уре, уре, уре!“ Били смо на граници стрпљења.

Били смо мало мирнији. Кад овом приликом нису успели, више се мајци неће Бугари дићи из ровова. А отуда се разлеже глас: „Санитет... санитет!“ „Где је командир?“ — питао је неко иза мене.

Сигурно толико, ако не и више у осталим четама. Мој ордонанс је трљао задовољно руке. — Их, што неће сад да нам донесу ручак. Добили бисмо дупле порције. Посели смо ровове и чекали...

Сећам се речи: „Сан је лажа...“ Аја!... И без оваквих снова људима се у рату догађају свакојака чуда, а тек неће мени, који сам још сањао. То после подне јавили су да се упуте војници који треба да приме маказе са сечење жице.

А са наше стране ниједна пушка није опаљена... Разуме се, за то нико неће да одговара. За такве подухвате за време рата каже се само лаконски: „Експеримент није успео.“ Пет стотина мртвих људи.

Тамо десно, код онога вода, отпоче кркљанац. Опет ракетле... Ја само ослушкујем, неће ли се пуцњава померити уназад? Држим часовник у руци и чекам да ракетла наново сине... Тек је једанаест...

— На крају је ипак ублажио тон: — Али ја се надам да ћете ме ви као интелигентни људи разумети, и да међу нама неће више бити неспоразума. Капетан „Фикус“ стајао је поред управника у ставу Наполеона.

„Фикус“ позива и нас као госте, те да им сви заједно учинимо боравак пријатнијим. — Ко неће, убио га бог — препоручује се Пера „Ђеврек“. — Да им покажемо знаменитости Водене... — И наше херојство и јунаштво...

— вичемо, па чак и они околни пљескају. — Ако за ово дозна управник болнице — добацује му „Кица“ — ништа ти неће помоћи оно твоје: „Шприцан сам шездесет и четири пута.“ Оде ти сутра у команду. Кафеџија купи срчу и поставља нов сто.

Међутим, јутрос викне Бугарин: „Братко, днеска је Велик Ден. Не деј да пуцаш!“ Обећа му овај наш да неће гађати. Онда отпочне разговор међу њима. „Братко... Нека је часно Воскресеније!“ „Ваистину воскресе!

Онда неће више бити ни узрока због којих се данас људи туку међу собом... ОПРОШЋАВАЈТЕ... Све што се затекло са ове стране фрон

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ПО МОДИ 118 ХУДА СРПКИЊА 120 ПОСЛАНИЦА ДРАГУ ТЕОДОРОВИЋУ ТРШЋАНИНУ 122 О ЉУБОВИ ПЈЕСНЕ НИГДА ОСТАРИТИ НЕЋЕ 127 ЛУКА МИЛОВАНОВ 129 НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР 130 МИЛОВАН ВИДАКОВИЋ 132 НАДГРОБНИ СТИХОВИ 133 У МЕСТУ ПРИЈАТНОМ,

осећања и мисли изречених у тим старим текстовима, па онда некако и у речима самим — којима музикалност нико оспорити неће нити може —, много од оних поетичних присећања која су, сама за се, изгледа збиља дорасла да и мртву реч оживе.

Велики истраживачки жар и немир неверника то доба неће загревати; експериментисањем, ризичним и дрским, оно се неће одушевљавати.

Велики истраживачки жар и немир неверника то доба неће загревати; експериментисањем, ризичним и дрским, оно се неће одушевљавати. Оно ће се одушевљавати оним чиме су се генерације већ неодушевљавале.

Љубица о љубви неће ни да чује, Милоснике своје непрестано псује, Благосиља само свога господара, Нит се с другим рада она разговара.

А како ћеш и ти време проводит своје? Као и грлица кад изгуби своје. Видиш, птица жали, неће да поје Кад се лиши бедна љубави своје.

То ти само, серце, увери мене Да неће у тебе бити измене; А мене би лако било, да можно бити, Трипут, душо, тебе ради себе убити, Тек да могу, бедни, тебе

Ах, можеш ли, драги, што зажелити Што те неће овде развеселити? Ди ћеш сувим, по камену, драги, ходити, С друштвом твојим лепе даме под ноћ ловити, Бал, музику,

Ципеле од коже или папуче Неће ни слушкиња сад да обуче, Већ везене и свилене ћенар и саде; Српско платно господична која би саде Понела откако

“ Дакле шта ће саде рећи моја лепа снаша, Или њежна Милица, ил' румена Неша? Неће л' рећи младожењи: „К себи руке, девере, Ти брадати ињем, руски хладни сјевере!

Неће л' рећи младожењи: „К себи руке, девере, Ти брадати ињем, руски хладни сјевере!“ Неће л' рећи: „Вала, момче, нећеш ми се ожећи, Нећеш никад ти постеље ни снашице стећи!

У попе се замрсила сва от зноја брада, Како неће, до њега је попадија млада! У момака из очију св'јетла муња с'јева, Громом грме свириле, а Нева потпева.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Хе!... ВУЈО: Воља л’ ти је, баш бих и сјести могâ. — ну вељу неће бит лијепо? ЈЕЛИСАВЕТА: И није!... Одлази! ВУЈО: А ну, божа ми вјера!

Чека ме? — Али ко — не каза? Премда ме радост неће чекати — Сахрањена је — нема је, не! С бисером ситним и с коралима На дну је морском нашла гробницу.

(Леонардо се клања.) Је л’ добар глас?... Шта носиш? Реци! Жалост ме неће ожалостити, А радошћу ме не мо’ш убити; Мањ да овако почнеш: „Госпођо!

су јој Турци напали на лијепу домовину, те бо’зна ако јој нема наше помоћи, бог да прости Венецију, ни камена јој се неће жнат!... БОШКО: Па?

Ну, ђецо, пооштрите љуте гребештаке, да сијечемо кота анадолијскога — а бо’зна малте неће бит и нашијех отпадника и потурица: Бошњака, Херцеговаца и Арнаута?... А сада збогом, ђецо... ја одох. (Вујо Одлази.

Радошу, реци ко? Ако не они што нам дадоше Ђерку, онако дивну госпођу, Оружја, џебане, штампару, Ако не они, неће Арнаут! РАДОШ: И Цигане бих звао у помоћ, Само Латине — не! ВУКСАН: Цигани су дивији, Латини подли и лажљивији.

Па намјеште орла ти уби Иван-бегова најмилија јагара... Е бијаше смијеха... Сиромах Радош неће се скоро насмијати као... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Говори ко је дошао? ВУЈО: Божја ми вјера, не море!

Одмах сам рекâ неће добра бит!... П’ онда и јучер на ноћ, веле пастири, да је једна звијезда пала?... Чија ли ће бит?...

— СТАНИША: Напред! За мном! А спровешћу их, Катуновићу, ја! Ни ти, ни они, ниједан од вас Неопојани неће наћи гроб — Опојаћу вас све — чућете Пушака наших страшне трескове... Јуриш! (Сви вичући: „Јуриш!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап: „'Оће Јабо надбости — неће; 'оће — неће; 'оће — неће; 'оће!“ — викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости.

Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап: „'Оће Јабо надбости — неће; 'оће — неће; 'оће — неће; 'оће!“ — викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости. Од драгости стаде љубити и грлити бака.

Растеже педаљ, па поче мјерити штап: „'Оће Јабо надбости — неће; 'оће — неће; 'оће — неће; 'оће!“ — викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости. Од драгости стаде љубити и грлити бака.

Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује.

Родбину И укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде: — Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја.

Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. 'Оћу да и' ожалим. Нико и' неће онако од срца ожалити нô ја... Силом је одагнају с гробља, али се она опет привуче и обноћ, кад се све смири и утиша,

— 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију.

Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши, па пô сата иде

“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом. У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. „Не вјеруј 'ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, у крашће, небо га убило!

Примакао је један ред преко дозволе, али игуман је, па неће на њег' ни свијет ни суд. Тако он, кажу, ради сваке јесени.

— Давно, предавно, мој Симеуне! — уздахну Мићан и сјарну један угарчић. — Људи, бојим се, да неће загорети? — Де-де, Симеуне; што си стао?

обука најприје панцијер-кошуљу — неће ми ни она, мислим у себи, бити на одмет — онда обуко' кабаницу, па добро натуко' шкрљачину, припаса' сабљу, а штуц и

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Сва та прошлост свој је одиграла танац: Вратити се неће. Ми, синови њени, На путањи блатној непознат смо странац, Наш хор слаб је њине трубље да замени.

Дани, уставите свој демонски трк! Младост неће доћи више с венцем ружа, Гробар брзо блатна затегнуће ужа И кô предзнак пашће лист свео и мрк.

Он гледа како лишће киша кида, Он зна да то је предговор опелу: И њему спрема смрт одећу белу, Но неће моћи никад да је скине. Он хоће младост и румена крила А ми смо брали цветове априла.

Но никад можда та невина жеља, Та лиска крила од чедности беља, Неће кô круна и дар судбе бити. Последња мета остварена с муком Тутњава вечном пратиће ме хуком, А ја ћу тихи, тихи

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

И ти, да си мајка као што треба, ти би требала да је научиш. Ето, човек је хоће, није да неће. Баш пре неки дан опет ми је рекао: „Кад би се ми ородили, господине капетане, где би нам био крај!

Њему доста кад му понудиш литар-два вина. Ал' овај јок! Неће да се прља за ситницу; не воли чак ни да прими на рад продаје, процене, лицитације и такве ствари; вели: „Нека то

Тада већ ни отац ни мајка неће имати где...” (Престане читати.) Ово даље те се не тиче! Ето, сад знаш! Јеси разумела?

Искочи удица, а кад погледаш: на удици — класа! Класа, дабоме! Прошлих избора ми измакла, али ми сад мајци неће измаћи. Похапсићу пола среза ако не може другаче, па ћу онда решето, па сеј.

ЈЕРОТИЈЕ: Господо, он је! ВИЋА: А ко би други могао и бити? МИЛИСАВ: Јутрос стигао, млад, неће да каже име, сакрио се у собу... ЈЕРОТИЈЕ: И мрда!... ТАСА: Ала га брзо ухватисмо!

Ако опет неће да превали на твоју страну, а ја, пријатељу си ми мој, ударим мало језичак малим прстом, а кантар хоп, па превали на

МИЛИСАВ: Не поткрада, него, знаш, ја и Таса практикант седимо у истој соби. ЖИКА: Па хоће ваљда да макне? МИЛИСАВ: Неће, али навуче, па кад испрља, опет остави, а ја плаћам прање. А кад навуче нешто, не скида по месец дана.

МИЛИСАВ: И играју ваљда? ЖИКА: Па играју, дабоме. Читава она газда-Митрова двокатница, па ми игра од јутрос, те неће слова. МИЛИСАВ: Докле сте пили? ЖИКА: До шест јутрос.

ЖИКА: А ми... онако!... (Показује гестом преврта– ње по ваздуху.) ЈЕРОТИЈЕ: Може бити неће бацити ништа, али боље је бити обазрив! А овај...

МИЛАДИН: Па, ја... ЖИКА: Шта, па ти? Чекај, брате! Неће тај твој Јосиф да се истопи за дан-два, нити ће Трбушница да се расели. Чекај! Где си чекао досад, чекај још који дан.

МИЛИСАВ: Није, море, толико због депеше, отишао је да се уклони док ми извршимо саслушање над оним. ВИЋА: Како, зар неће он присуствовати? ЖИКА: Неће. Вели, може онај имати бомбу, па – бум!

ВИЋА: Како, зар неће он присуствовати? ЖИКА: Неће. Вели, може онај имати бомбу, па – бум! А он, што каже господин Милисав, не би рад био да погине.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

српској страни сличних промена у језику није било а постојећа атмосфера у српској јавности даје повод за уверење да их неће ни бити.

С. Лихачев. Али ова литература, која је Словене образовала и била им лектира, неће у потпуности утицати на њихово оригинално стварање.

Лалић у следећим романима неће мењати тематику, ни време и место збивања (северна Црна Гора), чак ће се и исти ликови појављивати више пута.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Скори свећа крају, Данак црној ноћи — Ал’ крај моме вају Никад неће доћи! 1856. ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П’ онда збогом, тамбурашу!

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол.

Увређено срце моје, У вечитом болу, гневу, Смеха се је зажелело... — Ха! Ил’ можда неће доћи Страшног суда глас ужасни? Можда никад неће моћи Горкој муци и јауку Насмејат се срце моје?... Иди!... Иди!..

— Ха! Ил’ можда неће доћи Страшног суда глас ужасни? Можда никад неће моћи Горкој муци и јауку Насмејат се срце моје?... Иди!... Иди!...

Гините, браћо, јунаци, људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој?

Ми смо мале, Ал’ смо знале Да нас неће Нико хтети, Нико смети Тако волети, Као ти — Ћију ћи! Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници

„И гинућемо, гинути славио — Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор! Изгинућемо — али слободни, Јер Србин неће да буде роб! Тамо далеко, на светом гробљу, Потражићемо живот ил’ гроб!“ 11. јануара 1867.

И тај један нека пада, На бајонет нек’ се меће; Ал’ пред четом насилника Срце српског Крајишника Задрхтати никад неће!...“ Пет другара, пет стражара, Таким гласом одговара.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли. Откини зумбул с груди, погни главу. Негде зàпева труба.

Шта вреди поп што моли, па крстача, па име, неће се војник вратити у село, неће пољубити коју воли. Откини зумбул с груди, погни главу. Негде зàпева труба.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Можда то њена снаја, мати Младенова, има већ, мада неће од силна свакидашња посла по кујни моћи никада можда ни понети, али ипак морало је да се има, да случајно, ко зна, не

а он, престрашен и највише уплашен бабиним страхом да сада све не пропадне, не изгуби се, нарочито за њ, Младена, да неће моћи, мали је, нејак, да заступи оца у дућану, буде како треба, издржи, — гледао је само да се у радњи очева смрт не

Ако не бољи од оца, а оно бар као отац. Да се одржи бар ово што се има. Да неће и он бити као други, остали. Као неки од такође чувених, богатих породица, па исто тако као Младен, после смрти оцева,

Јер, ето, он, деда, чувени хаџи Зафир не само да се не боји, не само што га гласно ословљава, већ сигурно уверен да неће и он бити као остали, него као што треба, ето ступа са њим у трговину, тражи да му он из дућана позајми еспап који је

Мислио је да ће и тиме, тим својим не детињастим већ старим изгледом, сувим, бабу јаче убедити да он неће бити као други: бесан, луд!

Чак се и вино, као пре док је био отац, и сад износи. Али он, реда ради, само окуси. Могао би још више, али неће, не да се замери, већ, ако попије више, можда ће се загрејати, заборавиће се, постаће разговорнији, живљи, црвенији, и

наступи мрак, остане се насамо, усамљено, да нема ништа што би реметило, изазивало страх, сумњу, бригу да сутра можда неће бити овако, да ће се штогод изгубити, нестати.

Није као они, који сада, пошто се истрезне, испавају, од оцева неће смети кућама по три и више дана, или ако дођу, оно дођу крадом, пре доласка очева да легну, сакрију се, да једу оно

Долази к њима овамо. Одмах почне баби да се тужи. — Ништа, тетка-Стано! Ништа од овога мога! Хајдук. Ништа неће од њега да буде! — једнако бришући, прскајући, почиње опет да бесни. Баба га теши. — Биће, биће, Стеване.

И, као некад, кад се из дућана што заборави да пошље, тако и сада, истраживајући, без страха да их то неће осиромашити, већ љутећи се, као некад, опет корила је Младена: — Младене, што бре не донесете?

— А, код Младена? Добро! — рекли би јој. Толико је Младен о себи имао вере, поуздања. Знало се да он рђаво неће ништа, да је он Младен, а не као други. Знао је за све то Младен.

Као наслућивање да, можда, сигурно, неће баш тако све бити... Биће бола, јада. Колико пута тако увече, кад после дућана и добра пазара мирно, срећно пође

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

од метиља, он им је казао: кад полипшу све овце до једне, онда ону пошљедњу треба обнијети око тора, па више ни једна неће липсати осим ње«, Вук, Рјечн., ѕ. в. метиљ). Б. л.

при том да пази да га ђаво не предухитри, па или убије, или штапчетом поцепа одело, које се после на том месту никада неће моћи закрпити), па ће га ђаво морати служити (Караџић, 1903, 194 ид). Ко такав б. л.

у амајлији, моћи ће [на Ускрс у цркви] познати вештице (ГЗМ, б, 1894, 672; ЖСС, 98; Караџић, 4, 1903, 195), и на њега неће смети никаква авет ни анђама (СЕЗ, 32, 41). Б. л. употребљује се и у гатањима.

л., па ако ујутру десно перо буде веће, удаће се, а ако лево буде веће, неће (СЕЗ, 32, 1925, 40; слично љубавно гатање и у Караџић, 3, 1901, 123). У народној медицини б. л.

Мијатовића, стара Српкиња, која живи у највећој беди и пере туђе рубље да би зарадила за хлеб, неће ни за какав новац да дâ своју саксију са б., али кад је сазнала да је б.

На којем струку сутра буде иња, за тога ће се момка удати; ако се не ухвати ни на једном, неће се удати за те момке, а ако се ухвати на сва три, моћи ће да бира (СЕЗ, 14, 24; упор. и 19, 22 ид). — Б.

Међутим, не треба резати лозу ни на Светог Валентина (14. И п. н.), ни на Светог Анту опата (17. И), јер неће бити грожђа, или ће га бити врло мало (ЗНЖОЈС, 10, 41; 42). На лози спаљују се свеци.

Главоболка, главоболчица. Не сме се уносити у кућу, јер од ње боли глава, и кокоши неће да носе ако се донесе под кућни кров (ЗНЖОЈС, 19, 203). ГЛОГ Wеіѕѕдорн (цратаегуѕ оxyацантха). Глог. Реч је.

На дан Светога Вида (15. ВИ п. н.) »улази вино у грожђе«: ако тога дана пада слаба киша, неће од грожђа бити ништа (ЗНЖОЈС, 10, 57). У народној медицини г.

почела означавати дар, поклон уопште (»Твоја ј. неће погинути. Кад ко кога за што моли.« Вук, Посл., 6318. В. и РЈА ѕ. в.). Да се ј.

прут, увијен у гужву, па му јазавац неће више досађивати (ЖСС, 70). Ј. се употребљава у манипулацијама при скидању чини (Беговић, 253).

да га сагори, преостали угљен да пребије на троје, помокри се на њ и закопа га на неко сакривено место, одакле га неће нико ископати (ГЗМ, 19, 1907, 493). Иначе је ј.

Ћипико, Иво - Пауци

се стидило оца погледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто одахне што је већ неће често у путу сретати.

Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати; неће ни оца слушати, већ ће повести ону које се зажели.

И сада, газећи блато, мислећи на цуре, јари се, страст га заноси. —Неће друга побјећи, — помисли, — неће, бога ми! Хитар је, па у путу стиже сељаке, достиже и онога сиромаха у растрганоме

И сада, газећи блато, мислећи на цуре, јари се, страст га заноси. —Неће друга побјећи, — помисли, — неће, бога ми! Хитар је, па у путу стиже сељаке, достиже и онога сиромаха у растрганоме гуњцу што га јутрос господар

Једнако снијег пада; захватио је са свих страна, као да је накастио цијели дан падати. Жао му је, боји се неће бити кола, ни уметања, а паљење из кубуре не може да савлада његове забрекле момачке снаге. Гдје ће је утрошити?

—Неће мене твоји, — посумња Девојка, — траже прћијашицу!... — Ко ће их питати? Ја се женим... Сјутра, кад захвати мрак, дођи

И, одлучивши се, пође жупнику, попу Врани, који је њоме управљао, с намјером да ступи међу чланове. Али поп Вране неће да га у благајну прими, већ му удари у образ корећи га што допушта да син Раде, на његове очи, са Божицом у

Раде први вели: —Има будала, па још неће да се увјере о користи сеоске благајне; ето им оца, па нека он каже! — Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан.

— Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан. — Што ти се отац не уписа? —Неће ме поп, отјерао ме! — јави се Илија. —Ето какови су! — прихвати Војкан. Таман кад ти устреба... не даду.

—Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно. —Тешке сам среће, неће ме ниједна цура. Ја им поручујем, али нема отпоруке.

Ђаво би знао, такови су с малим сви. За најмању, ископали би ти кућу. Неће него на своју! — Па упита: А што је с вашом благајном? Веле да би овај калуђер засновао је, брате, као ништа.

А кад бијаше да плати, показује крчмару петицу, размеће се по столу с њоме, а неће нипошто да плати. Крчмар се разљути, оте му је из руке и по вољи наплати стари и нови дуг.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Док се не скине са њега чаролија, никада неће моћи имати смртну жену. Јевђенијева прича је толико била бесмислена да се Лауш, поред свог чемера, насмејао и

Знало се да ће он, на крају крајева, ишчепркати однекуд једну којој Јевђеније неће моћи наћи ману. Тако се и догодило.

вам, ако будете имали вере колико горушичино зрно те рекнете овом брду: „Пређи одавде онамо, прећи ће и ништа вам неће бити немогуће“.

Зашто људи неће да прихвате мене и моје страдање, зашто сам им тако смешан и одвратан истовремено? Да ли је то зато што им моја жртва

Јелена Лауш је најзад излечен. Тако је рекао Доротеј. Рана се смирила, каже, болест је укроћена и неће бити опасности да се поново поврати само ако будемо пажљиво чинили оно што нам он буде саветовао.

Дао је упутства слушкињи Милени и њеном сину кљастом Тихомиру. Неће више долазити. Доћи ће тек за недељу дана да види има ли каквих промена, али се више неће пењати овамо свакодневно као

Неће више долазити. Доћи ће тек за недељу дана да види има ли каквих промена, али се више неће пењати овамо свакодневно као досад. Да ли му је тешко да долази уз стрме падине до Куле? Можда сам и ја претерала.

разуздане гозбе и овима слична, на која вас унапред упозоравам, како сам и прије упозорио: они који чине таква дела неће баштинити краљевства Божијега.

Сви су зебли од помисли да Морава таложи на дно поплављених предела шљунак, јалову стељу из које ништа више неће моћи да никне и плодове да донесе. У долини су остали једино калуђери вратимљског манастира.

Цеде се низ зидове. Малтер у цркви се подлупио. Почео је да прска. Ако се вода не повуче, ускоро од живописа неће остати ништа. Шта ће бити с делом кир Јакоса, Грка, мог учитеља и пријатеља? Кир Јакос.

Стрепим од тог злослутног знака. Знам да ће мој витез, уплашен од црне птичурине, нестати у камењару. Ништа га неће зауставити, ни моја преклињања да остане ту, ни мој неутешни, болни плач, ни моја несамерљива туга.

понекад дође на памет да повире према старцу, после чега мрзовољно одмахну руком као да кажу: нема од тога ништа, тај неће. Неки су и сами поумирали чекајући да га наследе на месту игумана. Као да је све то знао.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1880. МОМЕ МИЛОРАДУ Увенуће младо доба, Кô што вене росно цвеће; Али овај цветак мали Увенути никад неће. Вечно ће ти мирисати Са мирисом прошлих дана, Сећаће те свију снова, Што просања младост рана.

Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа

1886. (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) Збогом!... Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће икад више моћи Чаробна сенка тавне ноћи У

Век за тавним веком у вечност ће саћи, А разум ће људски по мраку да лута; Одговора неће на питање наћи Ни Истини целој пролаза и пута. И слутиће вечно.

одбора о свему се стара, Јер је он одређен да представља цара: Имаће на грудма орден златног руна, Али му на глави неће бити круна Него, место круне, чаков или капа; Одборници биће гомила сатрапа.

И свињар ће можда знати Одговора мудрог дати; Буди само на то склон, А познати неће он.“ „Чудна посла, смешно дело! Узми свиту и одело, Јер смо, збиља, слични ми, Јер на мене личиш ти.

Чуј, над мојом главом црни гавран кличе, Крик његов ужасни мој свршетак значи. Неће много проћи, а ја ћу умрети, Опустеће сјајни Бранковића двори: Али тајну своју ја не смем понети, Тајну што ме мучи и

слободе и правде жедан: „Умрла слободо римска, тако ми квиритске среће, Свет може дворити њега, ал' Катон грађанин неће!“ И Катон одржа клетву.

Сад што му драго. Ја баш слабо марим Хоће л' је когод читати ил' неће... Занета силно узорима старим, И моја муза старински узлеће Узлеће смело у светлу висину, Са кратком јопном и у

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Она се неће ускоро озидати, јер је то плавни терен Дунава. Сада, у рану јесен, потсећа тај крај, са својим џбуњем и травом, пресуше

јасно сам осетио да сам био на једном врхунцу, на који се човечанство некад уздигло, а на који се никад више неће успети. И иначе се има у Атини шта да види.

Еуклидови Елементи доживели су до сада више од 1700 издања, а толико их неће доживети никада ниједно математско дело.

Усвојили смо ово правило: црква се неће мешати у научне послове, а ни наука у црквене. Он има природан и звонак смех, а воли шалу, као и ја.

ноге, може да хода дуго и далеко, а да се не замори, али ће проћи на два корака поред џбуна где се крије дивљач и неће је приметити. А то зато што нема носа.

Јасним гласом и одлучним речима изјави он тада да одбија да ту руљу призна за легалног представника своје пастве и да неће пред њом одрећи се свога положаја, па ма шта било.

А ако ову робу узмогнем продати и пара зарадити, нећу се бринути да ли је отрована, та нико је неће јести.“ - Ми стигосмо у његову телалницу.

које тело теже у толико брже пада, а он им је доказивао да то не може бити тачно: две цигље, слепљене једна за другу, неће моћи брже падати него када су једноставно положене једна на другу, тако да свака пада за свој рачун.

Сада нам је јасно да, када са овим зрнцем које нам претставља Земљу обилазим око овог малог баштенског павиљона, да то неће изазвати промену слике коју ми пружају модели звезда некретница.

се збива на површинама охлађених небеских тела која лебде изван граница нашег планетског система, то наука вероватно неће никада моћи докучити.

Је ли да Вам неће бити криво, драга пријатељице, да лично присуствујемо томе важном научном догађају, и да нећете одбити мој позив на

Препирка са Хуком загорчала му је његове епохалне проналаске из оптике, и толико га озлоједила да се зарекао да неће више ни словца публиковати о том предмету догод Хук живи. Са Хуком је тешко изаћи на крај.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ

Мило моје село, Буди ми весело! Са свију крајева Чује се певанка Грла крупна,танка; Неће зло ко пева. Мило моје село, Буди ми весело! Добри Бог ће дати, Ќ'о што моје село, Бит' ће Српство цело!

Ори, плуже, заори: У земљи је злато!... На воћке нам пао цвет, Мирис му полеће, Бог је добар, мраз нам клет Наудити неће. Благослов је у зори, То је с неба дато! Ори, плуже, заори: У земљи је злато!...

Станковић, Борисав - ТАШАНА

и разместим онако како је још покојни газда уживао, па само да она сиђе с децом, и тамо седи, раскомоти се; али она неће. Па колико пута јој говорим: нека и из саме куће изађе, нека се прошета, разоноди.

Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је. Али она ни то, ништа неће. И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је како је јоште и жива. (Љутито, увређено одлази.

Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је. Али она ни то, ништа неће. И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је како је јоште и жива. (Љутито, увређено одлази.

ТАШАНА (љутито): Звала сам, толико пута сам га звала. КАТА Па? ТАШАНА Неће! Никако не долази. Ето и сад сам га звала, па као увек, само се изговара... Мучно да ће и сада доћи. Неће.

ТАШАНА Неће! Никако не долази. Ето и сад сам га звала, па као увек, само се изговара... Мучно да ће и сада доћи. Неће. КАТА (убијено): »Неће«, чедо? Ех, знам и зашто неће.

Ето и сад сам га звала, па као увек, само се изговара... Мучно да ће и сада доћи. Неће. КАТА (убијено): »Неће«, чедо? Ех, знам и зашто неће.

Мучно да ће и сада доћи. Неће. КАТА (убијено): »Неће«, чедо? Ех, знам и зашто неће. Боји се, јер зна какав је свет: да добро заборавља а зло памти, па се боји, ако почне код тебе да долази, да не почну

КАТА Ама, не велим да деда због тога неће да дође, него тек онако... Можда због нечег другог не долази. Сигурно има посла.

СТАНА (љутито): Па што га не нахраните и напојите? ПРВА САУШКИЊА (уплашено): Неће! Баца хлеб. Исколачио очи. И знаш га, по његовом обичају, мумла, прети: како је ово његова кућа и хоће горе, овамо у

ТАШАНА (разнежено, готово да заплаче): Па зашто, дедо, зашто да нема кога, да неће бити кога? Зашто ти то не кажеш? Ево ја те жалим! И увек, кад год хоћеш, у које доба хоћеш, дођи.

И узми је, дедо, држи је колико хоћеш. МИРОН (потресено, посрће држећи се за чело): Не то! То не сме, то неће бити! А теби за то хвала! Ово ми је драже и милије него све што сам до сад у животу постигао. Хвала ти! Да идем.

Више праг те куће не смем да прекорачим, неће ме ни примити; а ако ме и прими, јер толико је добра, неће излазити пред мене. Њене слушкиње ће ме дочекати.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Откако пођоше у школу, мајстор Костина деца зазнаменоваше бригу и страх. Срећко неће да учи; најгори је ђак по учењу, премда најбољи по владању.

А увуку се, а истуре се. И кад се увуку, мислиш прождрло их нешто и неће више изаћи, кад ево их опет, и сад ти се опет чини да расту и све су дуже и сад ће тебе шчепати.

На кући мајстор Костиној две роде, али би прикладније било да су две вране. Ристана лежи у воденој болести и дићи се неће.

Састао се само са женом, одмах јој рекао да оцу нипошто неће да се врати, и отишао некуда да поново нађе живот. Онога истога дана кад је дошло писмо с вешћу да је Риста изишао из

муком мајстор Костином у џепу, силазио је с гробља тако као да је ту оставио за собом нешто што га се никад више неће тицати. Ни фамилија, ни смрт.

Све ћеш сфурдисати! Кад ја умрем, и поделите се, теби ни до ручка неће стићи имање. — Али нико никада не може ништа предвидети, јер се ниједна ситуација у овом свету не држи.

— планем вам ја, господине претседниче. — То нећу дати ја! Не трпим попове, ни ваше ни наше! Неће Лука у попове, не дам, и крај...

Додајте ми нешто да бол ослаби, и онда ме више ништа не питајте, него чекајте; полако, неће утећи оно што је. — Сутрадан, Јулица хоће да позове једног лекара из околине, специалисту за срце.

Све неки покојни цареви, неки покојни богови, и неке животиње којих више нема, и неће бити. Буди бог с нама! Да ми је нешто друго... Е, збогом Настасе, и до виђења у Америци — смеје се Срба.

Једно Тотица, друго Талијанка, треће Шваба; а оно што је моја вера, канда неће ваљати... Еј, смрти! Али пре тога да ми је још планину видети... Јосо!

Већа је брига Срба. Кажу код нас да нема зла из којег не може изаћи добро; али Срба некако неће добро. С ким се дружи, како се понекад изражава, и, што је најгоре, лакомислене је природе, не прима ништа к срцу.

Млађе жене су говориле: да то нема стила, и да се неће моћи знати куда спада млади пар, у богате или у скромне куће.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Међутим морао сам конац и намереније имати, као и сваки који неће да је луд, при почетку настојашчег дела, и ово мојим читатељима за доказати, морам малко путем Александровим.

А што се апатије тиче, признати морам да ја са жалоснима плачем, а с веселима певам, ил’ ми се оће ил’ неће, па ко зна боље, широко му поље. Даље мојим г.

Њу ћу дакле ја инвоцирати, уверен да се старац Јупитер зато неће наћи увређен, јер је и он често поред нектара бригу растеривао кад би му љуборевнива Јуно рена под нос натрла.

годину навршио. Да је он со тим и овог романа сочинитељу очитао сентенцију, о том нико неће посумњати; но сочинитељ жели себе извињена видити што речени рукопис у оно доба јоште није читао.

Добри свештеник радоваше се да ће се његово пророчество испунити. Јер ко би смео посумњати да он неће велики некада војник бити? А тенерис ассуесцере мултум ест.

Тко може посумњати да од оваког неће бити добар трговац? — Ко има вољу да му син особити филозоф буде, или по немецки Фреyгеіѕт, он му у детинству

Адио!« — Ја се надам да се господична ни најмање неће наћи увређена што сам њу оставио, и сву моју силу употребио да оперем чест и моју и њену. Али сам му бар и казао.

и трагедијама (као што је познато) само се онда спава кад која добра силфа, која се на јави показати не сме, или неће, ноћу доћи жели и своје љубимце о будуштности известити.

« викне. »Бурјам да у ропство дође? Док је овог мача у рукама, неће то бити!« Со тим скочи на своју Розинанту, гурне је жестоко у бокове, која дигнувши реп трубногласно своју ватру

« викне. »Овамо, бабе и бубе, ко ће ми на мејдан изаћи! Не бежите, или се предајте, јер се ниједан од вас главе неће нанети!« Ја знам да се ниједан читатељ неће на ово чудити коме је позната Док Кишотова борба с воденицама.

Не бежите, или се предајте, јер се ниједан од вас главе неће нанети!« Ја знам да се ниједан читатељ неће на ово чудити коме је позната Док Кишотова борба с воденицама.

фалити се и сочиненија своја, док су јошт у рукопису, прочитавати, тако да кукавни слишатељи морају, ил’ им се оће или неће, тамо мисли управљати куд ји суво сочинитеља перо води.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

портрете и композиције а одао се пленеру, искоришћујући као моделе краве, козе и ждребад, уверен да на тај начин неће доћи у сукоб нити са застарелим погледима нашега друштва нити пак са љубоморним кројачима.

године. Хвала г. професору и са моје стране што је то питање расветлио, те нам је ствар сад већ свима јасна и неће нас више доводити у забуну. Као узгред помињем овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић.

изгледа да ће ускоро наићи какво благодарно поколење, што даје довољно гаранције да се таква збрка у мојој биографији неће ни десити. Родио сам се о поноћи, према чему се не би могло у биографији рећи: „Он је угледао светлост дана 8.

Не, не, оно (средњи род) вам неће дозволити ни реч више да проговорите, оно ће се успузати уз ваше колено, сешће вам у крило, дићи ће акробатски ножицу,

Мени чак није било довољно ни то да чекам хоће ли гости наићи или неће те да им се похвалим новим ципелама, већ бих сео пред кућна врата, на улици, и ко год би од пролазника наишао, ја бих

Друмови су додуше постојали, али смо ми већ увелико певали уз гусле: „Друмови ће пожелет Турака, јер неће имати ко да нас натера да их оправљамо“.

друго, што је Мешулам, на основу поверљивих достава, обавештен да ће суседи сутра после подне ићи у виноград те никога неће бити код куће. Он је свој предлог завршио Мојсијевим начелом: „зуб за зуб, око за око!“ тј.

у руке људи који би да га убију, али ће се спасти; доживеће тешку буру на мору, али ће се спасти; ожениће се, али се неће спасти! — изгледа да су биле пророчке речи врачарине, које су се све одиста и обистиниле у моме животу.

Откако је то укинуто, незналице се никако неће да измире с тим фактом, те животу обично магарци седе у првим клупама.

Поздрави оца! А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако гласио: — Од тебе, синко, неће никад ништа бити. Ни твој рођени отац неће успети да ти ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити!

Ни твој рођени отац неће успети да ти ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити! Према занимању оцева био нам је одређен и ранг у учењу и

можда пала са учитељевог стола те их фамулуз почистио и бацио на ђубре, или их можда учитељ држи закључане у фиоци па неће да нам их покаже. * Примена Вукове реформе којом су отпали из азбуке дебело и танко јер.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Привремено је узео један део земље, али име Србиново никад неће уништити. Ви сте достојни синови ваших прадедова и досад сте служили верно краља и отаџбину...

Кажем му да ћемо сигурно наићи на савезнике, и да ће нас они одменити. Говорим то, иако знам да нам помоћ неће стићи. Али пешак мисли својом логиком: — Кажу да ћемо их сачекати на Пољу Косову, па џа или бу... Да видим још и то!

— Господине поручниче, неће трговац да прими банку. — Зашто? — Вели, банка не вреди више... Тражи сребро. — Где је тај трговац?

А он да живи још сто година, па неће добити такве и толике батине... Даљи поступак је ишао по надлежности. Поднаредник Светозар је изударао каплара, вођу

Ђуро се обрати Груји: — А грдни, ви побјегосте. Е, светога ми Петра, док је Ђуру на рамену глава, неће они закорачит у ову земљу. Груја се само болно насмеја и тужно климну главом. — А што, јадан!...

А поручник Лука наређивао је своме посилном: — Прво понуди паре. Ако неће, ти гледај да га дигнеш. Ако ни то не можеш, направи га.

Јара удари у лице. Војници се размакоше и, по старој навици, склонише неке ствари, као да оне неће горети. Густ дим покуља ковитлајући изнад ватре, и занесен вртлогом, витлао је у тешким колутовима, док га у висини не

Али нико не ропће, нити се буни. Ваљда зато што је сваки добровољно пошао. Људи су знали да добро бити неће. Уосталом, већ смо огуглали, те за боље и не знамо. А назад се више не може.

Најстарија дохвати судове са водом, и пођоше. При пролазу оне црне очи као да ме ошинуше. Устрептао, чекао сам неће ли се окренути. Застадоше. Она најмлађа наједном се окрете и журно притрча бунару. Био сам готов да пустим коња...

Гррр-у! Просипа немилосрдно бомбе... Зар оволике муке преживели!... Господе! Грр-у! Одлете ка вароши... Ваљда неће више. Враћа се. Оде мало десно... Изгуби се у магли. Свима лакну. Распитујемо се где паде. Кажу: међу пешаке.

Чули су да су Арнаути опљачкали читаве одреде наше војске, а тек неће појединце. Седели су тако поред ватри по цео дан, најежени и нарогушени од зиме, гладни и изнемогли.

Онда су се издвојили у страну и нешто погледали. Најзад смо разумели да они наш папирни новац неће да приме. Вратили смо се у бивак и благајник пука даде нам две хиљаде сребрних динара.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

обалама реке, Свуда ће пронети необузданост своју И стграну мисао моју; Па и породила загледајући се у детињу пелену, Неће осећати више брадавицу зажарену Него ће се све нагињати над колевку И чекати.

Пробијајући се кроз сан и љубави Како ћеш утонути у немогућности (Где неће више лећи трбуси и сни, И којим као да владају неки други закони Који већ и нису закони Но изненадне неке радости и

Али умрли већ дом где се не враћа Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара, И неће ми рећи нико тад - која је стаза најкраћа до спасења: Но умрећу, видим, од прскања Дамара.

из прошлости очима, Одео си бескрај са подеротином у бесмртност; То није као кад си плаве чакшире своје Крпио сатима: Неће сварити нико ту кост!

свих губера, убити треба Песника; да не потеже личност своју ИЗ детињства: Као случајни, замешени, канап из хлеба Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства!

Све што је било неће бити; све што се планира, неће се испунити. Кратерска с Авале на Адрију. Палме, палме, кокоси, кокоси на целом путу;

Све што је било неће бити; све што се планира, неће се испунити. Кратерска с Авале на Адрију. Палме, палме, кокоси, кокоси на целом путу; под сваким спава симплиста, и

Живот носи уметност собом; да ако уметност исту окрњиш, неће ли и сам живот тиме бити окрњен! Можда се противуречим!

разумем врло добро; и задовољан сам што сам написао ово неколико песама, и што пишем још увек ову књижицу, које можда неће одговарати ни вашим ни мојим појмовима о уметности али које су величанствене.

би садржавао понова упрошћену младићску тежњу, а да се ова у мукама не декомпозира у ствари ни сам свет, то друштво, неће ти поверовати. У твоје чисте намере, у искрену жељу да сведеш свој живот на економију; и не би ти је омогућио!

Ничег зар у рукама, Чиме почети живот нови: Последње богатство које свету враћено, Доказало би да се одричеш лудила! Неће ти поверовати ни да, ако си био луд, као што је неко рекао, био си увек оригиналан и тиме једино за природу моралан.

Ова последња мисао биће посвећена пријатељима који неће никад бити увенчани славом: Теорија о Монадама није ме ничем извесном научила; Случајност и Хармонија не трпе се као

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ах, проклетнице! — зајаука дечак и поче да сабија у земљу купинову врежу, да је гази и кида. Не чује и неће да чује како га купина моли за милост. — Не кидај ме, не убијај!

Ако она не зна где је срећа твог сина — нико неће ни знати! — Источни ветар пође за облацима, а жена крете да нађе Сунчев Брег.

— Како ћу знати да је срећан? — Видећеш га! — у гласу Сунчеве мајке зазвуча туга. — Али, он неће видети тебе. Повероваће да си мртва и у својој срећи заборавиће на тебе. Пристајеш ли још увек? — Нека буде!

»Можда је то неко одступање у развоју? Можда га други неће ни опазити?« Покушавала је мајка да победи своју стрепњу, али није прошло ни два дана а из отеклине је избило нешто

Девојка тренутак поћута, строго га погледа и рече: — Знам. И знам да више никоме неће добра донети, али то је моја жеља.. — Девојка заповеднички испружи руке, а младић без речи положи мач на њих.

У трен су били изнад облака. Како је пекло сунце, мајко рођена. Како звиждао ветар! »Паднем ли, ни коска неће остати од мене!« — претрну Варалица, заборављајући да му је жива вода у устима. А онда, успори се замах орлових крила.

— Стани иза мене, Корална Грано, и залепи се! — рече Белутак. — Талас ти ништа неће моћи! Али, Корална Грана одречно одмахну главом. — Корали се једино за стене лепе! — рече и поцрвене.

Село је тај услов прихватило, смејући се: ко још мари за птице? Неће их таманити, нека му буде! Важно је да неко службу звонара обавља, да звоно звони.

Да му га не би узели, старац сакри котлић под јастук, али га лепотица болничарка и ту нађе. — Шта све старцима неће пасти на памет! — рече и хитну котлић у канту за отпатке. — Тачно ту ти је и место!

а дечак осети како му се стопала сама од себе покрећу, мада су се сви видари и лекари давно сложили да он никада више неће коракнути, никада устати из кревета. Радан од страха затвори очи: све ово је сан и друго не може ни бити!

И гле чуда: би шестица! — Победио сам! Победио! — кликну дечак, а лице му обли руменило. Мицко ће долазити. Више неће бити сам!

— рекао је. — Све док постоји цвеће.. — Е па, неће више бити цвећа! Царица Плавог царства пљесну дланом о длан и рече доглавницима: — Дајем вам три дана да из мог

Станковић, Борисав - КОШТАНА

) Улази Стана. ВАСКА (прилази Стани и хоће да је поведе): Хајде и ти, Стано, са нама да певаш и да играш. Нико нас неће моћи гледати. Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу!

СТАНА (показује Васки): Ето в’иш... А тамо, с њима, и он је. ВАСКА (јетко): А, за њега, не бој се! Ништа њему неће бити. СТАНА Јест, ништа. (Погледа на улицу, одакле се чује поред песме и свирке и по неки пуцањ из пушака.

АРСА Ех, немој то! Прошло је то време. Него, ово ће ваљда трајати док је она девојка; а после, кад се уда, неће ваљда толико за њом трчати. ТОМА Па што се не уда? Што ти то... Силом! Зашто си власт?

Зашто си власт? АРСА (правдајући се): Па то и радим. Гледам. Сваког дана говорим оном њиховом кмету и претим му. »Неће«, одговара он. »Она нас, Цигане, и не гледа«. ТОМА А, неће? АРСА Неће.

Сваког дана говорим оном њиховом кмету и претим му. »Неће«, одговара он. »Она нас, Цигане, и не гледа«. ТОМА А, неће? АРСА Неће. Ено, Алилов син, Асан; отац му, Алил, богат, »на парама лежи«, и хоће је. Проси је толико пута!

»Неће«, одговара он. »Она нас, Цигане, и не гледа«. ТОМА А, неће? АРСА Неће. Ено, Алилов син, Асан; отац му, Алил, богат, »на парама лежи«, и хоће је. Проси је толико пута!

! МАРКО Није он, газда Митко, него је млади газда. МИТКА (забацује узду коњу о врат): С’г ће батка да се врне. Неће много да ми те остави. Тики, само да надзрнем. (За себе.) А и много нећем јоште да живим!

«... А кога да убијев? Мене ли? ГРКЉАН Ех, зар тебе, газда? Тај се још није... МИТКА (упада бесан): — родија! И неће да се роди. Зар мене бре да убијев? Мене?

СТОЈАН Па баш због тебе — нећу. Јер знам да ће он сада све на тебе! За све ћеш ти бити крива. КОШТАНА Неће, неће! Само ти немој! Чује се бат коњски, хрзање, звек дизгина. ТОМА (иза позорнице виче): Марко! МАРКО истрчи.

СТОЈАН Па баш због тебе — нећу. Јер знам да ће он сада све на тебе! За све ћеш ти бити крива. КОШТАНА Неће, неће! Само ти немој! Чује се бат коњски, хрзање, звек дизгина. ТОМА (иза позорнице виче): Марко! МАРКО истрчи.

Не то, газдо! АРСА (Полицаји): И ти, кад дођу да је воде, са пандурима да си тамо! И, ако она неће, ти — силом! Ако жива неће — мртву, па у кола и у Бању! САЛЧЕ (вије се, љуби Арси колена, ноге): Не то, газдо!

АРСА (Полицаји): И ти, кад дођу да је воде, са пандурима да си тамо! И, ако она неће, ти — силом! Ако жива неће — мртву, па у кола и у Бању! САЛЧЕ (вије се, љуби Арси колена, ноге): Не то, газдо! Руку, ногу да ти целивам!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1906. МИ ЗНАМО СУДБУ... Ми знамо судбу и све што нас чека, Но страх нам неће заледити груди! Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека.

Волови јарам трпе, а не људи, — Бог је слободу дао за човјека. Снага је наша планинска ријека, Њу неће нигде уставити нико! Народ је ови умирати свикô — у својој смрти да нађе лијека.

Не носим вам ништа доли душе голе, Жуљева и рана, што пеку и боле, Невоље и глади и скрхане шљуке... у теби ми неће, моје родно село, Погладити нико руком мрачно чело, Нити ли ће чути вапај биједан...

Моју клетву нико Дочути неће, баце ли се на ме; На људску пакост ја сам давно свикô, И знам да сунце не боји се таме...

И сврх села звони удар кобне уре. 1913. ДОДАТАК ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ... Остајте овдје!... Сунце туђег неба Неће вас гријат КО што ово грије; Грки су тамо залогаји хлеба Гдје свога нема и гдје брата није.

Овдје вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Бољи су своји и кршеви голи Но цвјетна поља куд се туђин креће.

Остајте овдје! ... Сунце туђег неба Неће вас гријат ко што ово грије, — Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није... 1896.

Па још када шеће и плећима креће... — Ни хоџин ми запис више помоћ неће!... Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина, Не шће ни да чује лијепа Емина, Но у сребрен ибрик захитила воде Па

Но мени тужне се врате И ћуте кô стена наге, И неће да кажу шта су Виделе у срцу драге. 37 У недељном оделу Кроз шуму филистри јуре, Кличу, кô јарад скачу, И славе

''Ја ћу, драги, тихо спустит Руку поврх рана тијех, И крв неће више тећи, И нестаће бола свијех.'' Ја не могу устат, драга, Крв из главе тече моје; Кад ми тебе украдоше, Сâм

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

— после победе над не беским звером — каже Гилгамешу: „Пријатељу мој, победили смо небеског звера, зар нас потомство неће славити?

једној прилици мајка Јевросима саветује Марка да поступи по турској жељи: И бог ће нам, синко, опростити, а Турци нам неће разумјети.

Он пресуђује да царство остане Урошу, јер „ђетету је од кољена царство“, другим речима: јер је то јемство да се држава неће распасти. То је био једини пут да се сачува снажна држава, која би била у стању да се одупре најездама.

кој' од ране јаокнути неће, поред себе уплашити друга. И није било муке коју такви људи не би поднели радије него ропство.

Затим се, 1610, измирио с аустријским властима обавезавши се да неће четовати и гусарити. Али је већ идуће године „одведен у Карловац, окован у гвожђе и стављен пред војни суд.

Он зна какве су „муке у Турака“ и решен је да их свакога часа поднесе. Ко то не може, с тим неће да другује. Више воли неколико добрих другова него непоуздану чету.

кад Турчин стане умирати, а он виче на своје хајдуке: „Море, слуге, тамо пашче бац'те ђе му гавран кости наћи неће!

Остваривало се зло пророчанство турских мудраца: „Друмови ће пожељет Турака, а Турака нигде бити неће“. Било је дошло време да престане турско господство и да „друга постане судија“.

и Ђемо Брђанин; господа хришћанска трипут моле Ђема: Богом брате, Ђемо Брђанине, ту нам немој објесити Марка, неће родит вино ни шеница, ево тебе три товара блага!

“ Ал' говори Милош Војиновић: „Сила отме земљу и градове, камол' мене коња отет неће! Волим дати коња на размјену, јер не могу пјешке путовати“, Па устави својега кулајша, пружи руку испод међедине; они

Моли му се млади механџија: „Не удри ме више, Бугарине! Биће тебе вина изобила, ако цару неће ни достати“. Милош више не шће ни искати, већ сам узе пак се напи вина.

Ако буде срце у јунаку, кабаница неће ништа смести: којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна!“ Па он оде у поље леђанско.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

непријатељу : Плави кактус и клекиње Самлећу те у мекиње Мада имаш гадну њушку Појешћу те као крушку Неће бити грдна штета Сејаћу те без решета Јашем добро пуцам често Месићу те као тесто Мада шериф има значку Пребићу

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Јованче се замисли. — Е, нећемо примати све бјегунце из школе, само оне најсигурније, оне који неће ником одати гдје нам се налази чета. — То си добро смислио.

га, првог школског дана, ђаци угледали онако неиспаваног, мрког и зловољног, настао је бојажљив шапат: — У-ух, с овим неће бити лако. Боме ћемо се пожељети наше добре учитељице Лане. — Види му само носа, као паприка.

Па чак би се и због тога ражалостио и бришући сузе, стао је да милује гуњ. — Неће тебе твој стрико, шалим се ја само.

— И стане уз дрво, гледа нас! — допуни га Јованче. — Буљи као печен брав, и не трепће! — Па неће нас ваљда издати, ако нас и пронађе — поче да га тјеши Јованче. — Е, то већ не знам — искрено признаде Стриц.

— Па куда онда мислиш? — А би ли ти пошао са мном на једно мјесто гдје неће бити туче и батина? — лукаво зашкиљи Стриц. — Ево ме одмах! О-оп! — и Ђоко појури друмом. — Еј, стој, куда ћеш?

и неправди, ови недорасли дјечаци, истински узбуђени, зарекоше се да ће један другом бити вјерни и да се мећу њима неће наћи издајник, који ће учитељу батинашу одати гдје се крију мали одметници. — Издајник! То нико неће постати!

— Издајник! То нико неће постати! У овој земљи гдје је све до јуче сијевала сабља туђинских поробљивача, другарство и вјерност цијењени су

— Жуја, ево кућице, улази. Настаде сад нова невоља: Жуја неће, па неће ни да привири у колибицу. Моле је, наговарају, гурају, вуку — аја!

— Жуја, ево кућице, улази. Настаде сад нова невоља: Жуја неће, па неће ни да привири у колибицу. Моле је, наговарају, гурају, вуку — аја!

Тамо га чека неугодно изненађење. Ђоко Потрк јавља да мајстор Мачак неће доћи. Задржао га отац да му помогне у неком хитном послу око једних кола.

Она главом! — Зар лисица? — ускликну Ђоко. — Да пуштам Жују? — пожури Николица. — Какву Жују! — викну Стриц. — Неће Жуја на њу. — Па ко је онда? Мечка? — препаде се Ђоко. — Гдје је? Ништа ја не видим. — Ено је иза оне букве.

— Е, зашто! — поче да мудрује Потрк. — Ако он учитељу изда гдје се налази наш логор, можда га неће ни тући. Он и Мачак рећи ће да су се покајали, а ми .... онда ћемо ми за све платити.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Нити ћете се од кога бојати и тога неће бити који би вас престрашио, јер сваке ваше пакостнике и непријатеље, који год на вашу земљу узвојују, ви ћете сами

бунару добоку, к пристрастију земљному; из когано истичу воде пагубне, жеље грешне, којено никад нам наше жеђе неће загасити, него нас повише разждижу. КРИНОВИ Смотрите пресађене кринове, то бело, лепо цвеће...

ИЗ ПСАЛАМА Ти мој мрак разгониш, свећу ми палиш; имајући тебе, жешћу ватру, у себи неће ми се никад свећа угасити. МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ Родај нам, скрбним, со те лозе вина да пијемо и нашу

Ако тек с памећу завири у књигу, без добре користи на празно неће остати. Ако исто тек разагне је и погледа, таки и смотри унутра, ка драго светлакасто се лепо камење, врле речи за

Ако ли баш види а не ваља и низашто неће бити, једанпут га се махне, отисне га од себе и из куће га истера: нек се скита и битангује куд му драго.

Моли се Богу и скоро ће те сусрести божја лепа милост и веруј неће ти то сношење напразно бити: и у заглибљивању под ногом се тврдо што находи, те не пропадне до краја човек, пак се

Ко год пије од ове божаставне воде, духовнога поучавања, никад више неће ожеднити... Вода је ово слатка и жива источна, свакад јечи и хукти с брзином приспорито изливајући се.

год, рече, пије од ове воде пак изнова жедни, а од те воде којуно ја имам и дам напити се, тај никад више ни у век неће ожеднити него удиљ ће у њему самом извирати, те из њега потоком истицати.

нејма, ни плаће а ни хране, ама ити ћу ја тамо и улезти шњима у кораб; ваља они да ме предрже с храном ако им се и неће, а за најам даћу им моје тело.

од своје ми добровоље хоћу вам дати ту милост; — цигло у једној хаљиници да изађете сви здраво из града напоље који неће остати под мојом руком, пак ид’те куд вам је драго. Тако, знајте, више вам ништа не говорим.

Понапре освојише персијско царство, отуда дођоша у Мисир и Ливију. А христјаном даваху мазну руку, јер их неће они сотим канити да се турче ни им што дирати у веру: како си држе да држе, с миром у своме закону нека обставају у

Ама теби ће он дати на моје име које год ти зактеваш, зато неће ништа с тобом ината чинити. Ако би и царичине узео, неће се она ујазвити зато.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Знаш ли, бре, како ћу да га поткупим? Море, ни пас с маслом неће га моћи појести!... И одржа реч! Написао тако да је све брујало по граду.

тада морала заклети у своје очи и у живот свога мужа Сотираћа — кога се она, узгред буди речено, врло мало бојала — да неће ни уста отворити! Но, уосталом, све то избегавање њу је мало бунило, а онима је мало помогло.

— смеје се Мане. — „Што ће да чиним?“... Па ћу си узнем једну! Што ми ти па саг тол’ко збориш како да до годину неће па да искоче нови девојчики, и јоште може поубави и покротки девојчики да бидну оди овија овогодишњи...

“ Ете и с мен’ и Манчу ми алис та си је саг работа! Може да и неће бидне баш тако лошо! Доне! Доне, мори! Доне, несрећо селска! — викну Јевда и зовну измећарку. — Што искаш, стринке?

Оно моје брљиво дете... Манча де... искам да га женим, а он се, ете, рита како магаре кад си неће самарицу на грбину... Е, какво је тој саг заступило, бог да чува!... Ни се татко ни се па мајка слуша! Што је овој?

— Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи! Ако што неће да ме питује; ако, бата-Таско! Та што да ми је па за тој? Друго заступи саг! Србија! Србија — слободија!... Ако за тој!

Обуче ги, и један дан одија сас њи по чаршију, а јутредан неће да ги обуче... Ја си мислим: зар ће ги чува па за недељу ели светак?!

Он си пâ ћути. А домакица ми Персида, кад виде што ће искочи једно тепање, рече: „Неће си, вика, дете турцке путине; иска штифлетне а-ла-франга да му, ете, купиш!“ — Што бре, ешеку?

А код чекмеџе долазимо сал ја и он, ники други! Е неће, зборим си ја у себ’, до чекмеџе да дођеш! И по таг искачаше пазар за нико време спрама есап!...

Присети’ се ја: у дућан си не седи, татка не слуша, мајку ич да не види; неће кондуре, кошуљу неће што му мајка ткаје и шије, иска дућанску!...

Присети’ се ја: у дућан си не седи, татка не слуша, мајку ич да не види; неће кондуре, кошуљу неће што му мајка ткаје и шије, иска дућанску!...

А фрајла Кермина поседе си малко; чека, белким, да се измире сас татка Петракија, та када си виде што ништа неће бидне, — а она си уфати свет... Кој гу знаје куде је саг!... У циркус ники зар...