Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Само уздахну па саже главу... Ноћ је била тиха. На небу ни једног облачка, само звезде трепере, а месец се лако подиже и плови по плаветнилу небесном, као лаки чамац по глаткој воденој
Она узе музлицу и понесе у кућу, а он иђаше поред ње опијен и занесен... Спусти се ноћ... На небу ниједног облачка, а плаветнило небесно осуто звездама, као зелена трава росом у пролеће.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
била тако опала да је се готово на сваком месту могла газити, сањиво отицаше, одбијајући слабачак црвенкаст рефлекс од облачка поврх ње. Замало још, и свет се сасвим разиђе.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Сунце је било одскочило и на трави заблиста роса. На небу није било ни једног јединог облачка. Парада је почела размештањем писарских столова, аката, фисцикула.
А затим да истреса лулу у шаку. На небу, обасјаном првим сунчевим зрацима, није било ни једног облачка. Све је било у плаветнилу. Сети се онда и оних којима је потпис, то јест крст, био узео, за одселеније у Росију.
Павле, у свом сну, зачудо, виде и како пукоше два пиштоља – то јест два бела облачка, а чу одјек пуцња, и виде и хусаре, како се врте у гомили, која је, огорчено, урликала.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Несносна жега чињаше се да неће престати. На звезданом небу није било ни једног облачка. Брда, што су се дизала у даљини, спржене траве, воћњаци, све је мирисало од прашине и запаре.
Обухватив, једним зачуђеним погледом, вруће небо, на коме не беше ниједног облачка, шуме и падине брегова, заједно са оним што се пред њим догађало, Аранђел Исакович устукну у колима, не схватајући шта
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Сунашце јасно преко неба с' вије Па облак тражи, да се за њ'га скрије; Ма небо ведро, ни облачка нема, Па зато сунце западу се спрема: Пољуби успут градове и села, Пољуби реке, потоке и врела, Пољуби Србље, те
XВ Уста мома, јадна, бледа, Низ врт јој се око дало, Па на запад тамо гледа, Како сунце заиграло, Ни облачка најмањега Да му скрије лице красно, Ни облачка око њега, Ето тоне сунце јасно, Да и она тако исто Само може заћи
јој се око дало, Па на запад тамо гледа, Како сунце заиграло, Ни облачка најмањега Да му скрије лице красно, Ни облачка око њега, Ето тоне сунце јасно, Да и она тако исто Само може заћи чисто!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Није магла већ олово. Луди мноме Купиново. ЧОТ У божуре сенке тону с перунике у сутону. о зрцало од облачка укреше се тамна тачка и лепрхне преко Чота кроз пређицу од живота.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
убијен аустријски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је освануо без и једног облачка – после ручка. Стигла је у нашу кафану (Цаффé „Меинл“), у близини торња Св. Стефана, за време партије билијара.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Пред зору, у Африци, ниска дрвета клече, И време тече као река која не тече... Месец опрезно иза облачка израња, И види: племе Рогогу Од лудог ноћног играња Спало с ногу.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Било је пријатно и пуно мириса вече лета без облачка, и у маршу који смо прешли, а пред сутон, застанак нам је пао баш крај самога гробља ове моје некад најсрећније вароши.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
1838. Никанор Грујић ИДЕАЛУ Полету мисли виспрених, танког из Облачка дивно, сјајна к’о зеница, Трепћеш одозгор, пут блистањем Зрачка светлаш му кроз магле мутне!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим
Кô иза јучерашње кише изведрило, ниђе облачка! Само доле над Козаром наднијели се црни облаци, а горе око Кочића Главице врза се густа маглуштина...
Ћипико, Иво - Пауци
Боси морнари разапињали мокра једра да се на промјењиву времену, док се сунце иза облачка укаже, часом просуше. Иво попође обалом до на крај моста. Наслони се уза зид и загледа у млаке валове.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Негде на средини равнице треба да се догоди наш сусрет, али њега још нема. Доцније се помаља из једног паперјастог облачка и видим га јасно како стоји ослоњен на једно осушено стабло, без коре, потпуно бело.
Учинило ми се у једном тренутку, док сам касао под оним стрводером Матијом, да се иза једног усамљеног облачка измаља твој светачки златни нимбус и таман кад сам застао, издужио шију и заждракао горе, ишчекујући да се помоли и
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
И Марс се показао, преко очекивања, гостољубив. Његова је атмосфера лака, прозирна, чиста, без облачка површина му изгледа као углачана, континенти немају високих брда, а плитка мора су без струја.