Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Под старост, дуго послије мог одласка од куће, у опћем расулу породице, одселиле су из мјеста. (Сад помишљам какав ли догађај, какав ли катаклизам мора да им се учинио тај
Никад, ни у младости, нисам сматрао да доказати своју тезу или тријумфирати са својим мишљењем представља, на неком опћем људском плану, већу вриједност него не загорчати човјека и не пореметити једну, макар како скромну, хармонију.
Зато му не прилазим с те стране. Настојим да му приступим као човјек човјеку, да разговарамо о опћем. Али ни то не иде лако. Јер за њега као да не постоји то опће. За њега постоји само оно његово, специјално и једино.