Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
и буне Јетких мудраца с измишљена брега Твоје је срце у другима ти само певаш И твоја их празнина све више очарава Опроштена им опорост доснева Твоје је срце у другима док певаш О искри искреној која очајава У таштом пределу коме одолеваш.
злочин у славу сунчевог изласка Све је то громом запамћено И светлошћу која ме смрзава Па хоће ли ми онда бити опроштена Моја неумешна љубав моје време Које ме више опијало неголи хранило Моја тужна глава која ме изгубила ПРОМЕНИ СВОЈУ