Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
!« запитаће неко од укућана. Па на то се навикао већ и њен »пинчика«, — једно мало, бело, нервозно и пакосно псетанце са плавом машлијом између ушију, које је, кад је блато, по цео дан
водила за собом кад је лêпо, или му доносила кући, пошто су у многим кућама мрзили кад му она дâ из тањира да једе, а пинчика опет био је тако васпитан и паметан да никако није хтео са земље да једе (као друга његова паорска браћа), него само