Употреба речи поче у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

са приповетком о његовоме побратиму, чија ме је несрећа већ почела тиштити, па сам га хтео и запитати, али он и сам поче да ми разјашњава оно што нисам могао разумети: Као што сам ти казивао, пре четири године није било угледнијега ни

— После се окрете к мени, па сасвим сигурним гласом, кâ оно судија коме је испит над кривцем добро испао, поче претити... — Видите ли ви онога господара трговца?...

Дође тако, стаде међу људе, скиде капу и поче тужним гласом говорити: — Браћо, ето, ја остадох кô нико мој, без куће и кућишта; немам крова где ћу главу заклонити..

Милисав задрхта, а колена му стадоше клецати; а после скоро нечујним гласом поче питати: — А где је?... — А ко је то, то му је срце и само казивало.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Зовемо га ми више пута, а он нити долази нити шта одговара. Једва у три сата ноћи дође. Наопако га дошао! Како дође, поче питати: „Шта је то, и шта хоћете ви?

Питам ја њи̓: зашто су тако урадили, да од Бога нађу! Поче кнез Пеја говорити: „Та, прото, за Бога, како ћемо се ми са толиком силом тући!?

Ја онако радостан пређем на чардак бољевачки. Дође лајтнант и поп Јаков, парох бољевачки, са кочијама; ја се поче̓ хвалити и казивати, како су Турци ону ноћ из Ваљева побегли, како и̓ је мој стриц Јаков разбио на Свилеуви, и да је

— Стефан Живковић доносио нам је џебану с процентом на сто тридесет, али џаба! — Док неки Димитрије Пуљевић и он поче нам доносити понешто џебане, и оде у Нови Сад, и покојни новосадски владика Јовановић пошље нам један од цркве

„Дакле, каже, ми смо друштво, и ја намеравам у исто место.” — Путујемо мало док Живковић поче као сам да руча, пак онда рече: „Дајте чамац до чамца, па заједно да ручамо; ја имам добра вина, кад ви имате рибе; а

Како с каруцама на њу наступимо, а она под нама поче тонути и сви у кола наплаци у воду опливаше. Каруце иду а онда се за нама опет диже, и тако све под нама тоне, а за

се за нама опет диже, и тако све под нама тоне, а за нама се диже, док пређосмо; и ту смо се поплашили, кад најпре поче да тоне, док већ видисмо шта је. Узмемо пут Харкова, но све преко некога песка белог што је Дњепр изнео.

Но Миленко нареди све дењак до дењка и начини бусију, а веће и војска поче придолазити. Онда Миленко скиде влашку кабаницу и капу, па рече Турцима: „Ено мене, Миленка, дођо: но ко сте ви и

срећно, срећно! Ми се поклонимо и одемо преко Дрине опет на конак код Сирчића, који се веће поче спремати. Мило је мени и Чупићу, и пишемо Јакову на Шабац како смо уговорили.

Седи паша, алај-бег, новски капетан Муста-бег и више Крајишника под чадором. Онда капетан поче: „Попе, од нашега мира и уговора нема ништа, кад ви међу собом нисте сложни.

биња, биња! муртатлук (тј. јаши, јаши! превара је). Сад ће Вла̓ опколити нас овде далеко од ордије”. — Ја поче̓ говорити, да то није превара, но да наши нису погодили на које ће место оне бегове довести, и да се они никакве

ето ти новског капетана, мога поочима, јербо сам га синоћ јошт уз пут, како смо се из Црне Баре вратили, поочимио. Поче ми говорити: „Прото, чујем ја, да си се ти врло уплашио; али не бој се, попе: тврда је турска вера, тврђа од камена;

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Боље! Ено нечијих свиња у њиви!... Боље истерај!... Ах, терај у обор — стоку му погану! Паја скочи незграпно, па поче климати — бајаги трчи, вичући лено: — Уша! уша! — Боље, море, боље!... Горе уврх њиве!... Ено их, потрчи, море!

И не упита се с њим, него одмах поче: — Ама, Стеване, јеси ли ти кмет овде? Јеси ти глава у овој оптштини? — Јесам, газда-Рако... А што питаш?

— одговори му Стеван мало зачуђено. — Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака. Људи се само згледаше; неки се осмехнуше и шануше један другоме: »Ето га опет!

« — Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно. — Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос? — Како шта ми је! — поче газда Рака још јаче, а све хода тамо и амо. — Ено онај лопов напустио онолике свиње те ми упропастише мал.

Хоћеш да ти ја чувам кукуруз, а? Да ти ја терам свиње, шта ли? Рака се трже мало, па поче лакше: — Не велим ја то, Стеване, боже сачувај! Него, брате, упропастише ме. Није шала онолика штета!

То је срамота — комшије, па се кољете око неколико струкова кукуруза! — поче Стеван да их мири. — Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа — по души реци! — прихвати Илија. — Шта велиш?...

— прихвати Илија. — Шта велиш?... Много? А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен? — викну газда Рака, па поче трчати од оборена до оборена струка и дизати их вичући: — Нуто! Нуто!

Сутрадан зором већ поче биров викати по селу: — Чујте, људи, заповест од кмета: ударите роге на стоку да не чини штете! Хоће кмет све у обор!

Газда Рака узе већ да се смеши онако враголасто, па поче: — Нуто, нуто, пораниле цуре! Оне ћуте, скретоше с путање и прођоше.

Марица изишла у градину, па нешто копа. Док ето ти Раке, наднесе се на плот, па зашкиљи очима и поче, смешећи се: — Баш ти, Маро, копаш, не шалиш се? Она ћути. — А где ти је Спасоје и Ђуро? — Не знам...

Нису ти све козе код куће. Она се чини и не чула, само копа. Он поћута мало, искашља се, па опет поче: — Зар баш остаде у потоку, Маро? — Шта велиш?

Ваљало би њега како друкчије заварчити. — А чекај ти, знам шта ћемо — поче Спасоје — па прсну у смех. — Шта? — упита Ђура. Спасоје се смеје једнако и све више. — Шта ти је, море?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И кад то смотри Лазар, а у њему се нешто поремети... Он је дотле волео Станка више него оба брата; а отада Станко му поче излазити из воље. И што се Станко више дружио с Јелицом, он га је више мрзио.

И што се Станко више дружио с Јелицом, он га је више мрзио. А кад се овај поче и шалити — он га омрзну сасвим... склањао се од њера; бежао је да на сенку његовy не стане; а кад је баш морао

— А... не варај, синак!... Ти, јест... Да пије која цурица замакла за око?... — Јок! — рече Лазар и поче крити очи. — Ха!... ха!... ха!... Знам!... Јелица Милошева!... Лазар сагао главу и ћути.

ха!... ха!... Знам!... Јелица Милошева!... Лазар сагао главу и ћути. — Него, ту и твој јаран облеће, а? У Лазару поче да ври... — Богами, синко, не дај му да те избије из седла!... Упустити онаку прилику — грехота је!

И набрекнуше му жиле... Нешто бесно, нешто силно поче му дрсати срце, као да хоће да га ишчупа!... Он докопа капу, која му беше цпала ц главе, и побеже...

Прескакао је трн, пањ, све што му на путу беше, јер није гледао куд иде ни где главом удара. Али снага га поче издавати. Дах му је бивао све краћи и краћи, а корак све мањи и мањи... И најзад он паде ничице и покри лице рукама...

Он диже главу и стаде зверати око себе... Не беше то кућа његова... Где је сад?... Поче трљати чело и чешати се по глави. Напреже мисао да га сети где је... Ово је шума, а откуд он у шуми?...

Напреже мисао да га сети где је... Ово је шума, а откуд он у шуми?... Полако, врло полако поче му долазити свест... Он це цећаше... и сети се свега што је било, сети се и онора што је урадио...

а пламен је лизао све више и више... И он осети топлоту тога пламена... Мало-помало, ватра се поче тулити, а изнад дрвећа подиже се месец, истина мало окрњен — после уштапа — али опет велики и сјајан.

И он пусти кораке... Али... наједанпут застаде... На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде. Он диже главу и виде пред собом човека...

Дах му се поче губити... И... он се обнезнани... 6. ПРЕОБРАЖАЈ Водећи Јелицу и држећи је чврсто за руку, Станко изиде на пут.

Подиже се плавичаст, мирисан дим, а старац се прекрсти. — Ва им̓ оца и сина и светога духа, амин!... И онда поче кадити прво свећу, онда себе, па укућане по реду и старешинству...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Редови властеле на дугом опелу Стојали су немо и држали свеће. У окнима цркве тихо, неосетно, Поче дан да гасне, кад свршише сетно Дуге болне псалме свештеници седи.

Кад за пољем пуним црне детелине Почеше влашићи да бледе и слазе, Мртво лишће поче да пада на стазе, И као црн уздах да изби из тмине.

КАРНЕВАЛ Огроман карневал, као море шумно, Просу се на Страдун; и ни трен да мине, Сипљу већ у битци што поче безумно Конфети, пољупци, цвеће, серпентине. Смех, клицање, жагор од хиљаде маска.

Тада он поче да их гони, дан и ноћ, по пољанама и горама, својим краљевским мачем и својим дугим копљем дивљачког борца.

Жена извади из своје косе цвеће и чиоде, огрну се власима као сенком, и закликта од радости. И поче да игра као пламен, као зраци, као сенке, као жито, као таласи, као змије, као мачке, као ноћне сабласти.

младу и црну жену, која према звезди, што у тај мах блисну на западу, узе своје две голе црне и тешке дојке у руке и поче говорити молитву, држећи непомично очи на планети.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он ће дати ономе. Тада чух из једне собе загушљив и болан узвик: — Јаој, моја мајко! Ах! И књига живота поче ми се отварати. То ли је оно што ми тако притискује груди кад видим ове људе!

Он паде у кревет, залепи негде везикатор и — умре! А Ћорђе, како мама вели, ни мање ни више, него поче код другога радити. Шта је са мном и с мојом мајком било — то је друга ствар!

распитивати за њега, и ево свега што се о њему знало: Ђорђе је тада почео парчетарити, али кад се покупи вересија, он поче опет за се радити. Жена му умре, и он оста с једним женским дететом сам у свету.

Моје рањено срце поче клецати и најзад покушавати да се поштапа на језик, али он се већ узео и обамро. У тај пар паде ми на памет што ми

Познајете ли ме? Он узе моју руку обема својима, изврте главу на страну и, са стране гледајући преко моје главе, поче се нихати, као заушћујући да ми нешто одговори. Ја му прискочим у помоћ: — Каже ми мама..

Па и помоћник се изгуби. Он хтеде да прискочи чича-Ђорђу, па се обрте девојци, поче млатати рукама и одсутно викати: — Та да, дабогме... Онај, онако... Знате... да.. дакако! — Ето видиш! — каже Ђорђе.

да.. дакако! — Ето видиш! — каже Ђорђе. — Још каже господин Јоца: док одемо у зеленило, биће још боље! Сад помоћник поче мени озбиљно доказивати: — Разуме се, дакако! Ваздух, па зеленило, па кретање, па...

Она ће га и усрећити! Ја вам кажем: она ће га усрећити! Бар ја бих с њом био срећан! Још како! Тада се опет у мени поче копрцати „филозоф” и „светски човек”: „Лакше, лакше, младићу!

Или се то мени само тако чинило? Да видим: — Море, шта ти је данас? Он се поче вртети, пруживши најпре врат и крећући раменима; па после поче издизати руке као што чини човек кад га сврбе леђа, или

Да видим: — Море, шта ти је данас? Он се поче вртети, пруживши најпре врат и крећући раменима; па после поче издизати руке као што чини човек кад га сврбе леђа, или га стеже хаљина под пазухом.

Напослетку, Ђорђе поче свој говор пресецати са: Хај... хеј!... Боже мој!... Ала се онда живело!... Остари се, па то ти је!...

И Ћорђе је један по један човек! Он, ето, сад није низашто, али се још не да! И ја ти кажем, — мамин глас поче емфатично да звони — и ја ти кажем да се он никад неће дати злу! Он је од старих људи! Он је јунак и верује у Бога!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Он право у цркву на јутрење, кад али још нема попе, а звонило већ. А Господин Владика оде у олтар, па поче да служи.

— А не, госту припада велика кашика — рече гђа Сида и окрену кашику на г. Перину страну. Г. Пера извади у тањир и поче јести. Чорба је била пилећа, баш што он воли, и допала му се. За часак покуса из тањира. — Ево вам и ноге...

Фрајла Јула је могла у паузама да живи, али их фрајла Меланија није трпела, и зато она поче: — Па како вам се допада, господине, ово наше место? — Ванредно, госпођице. — Ех, ви само шмајхлујете!

чисто, — рече гђа Сида сва бледа, а ноздрве јој побелеле, и прекрсти руке па опет погледа на Перу (који остави албум и поче читати Риналда Риналдинија), као да му очима хтеде рећи: зар није тако? — Чудо, госпоја-Сидо...

— И-ју, ала је безобразан! — прошапута Јула кад онај поче песму, али је зато опет пажљиво до краја послушала! Е, баш је безобразан! А затим уздахну, па стаде даље да копа.

И он узе тамбуру, и поче још издалека полако ударати у њу ону већ добро познату песму: »Ти већ спаваш, злато моје«, тако тихо да је гласе њене

— То ваљда већ по трећи пут читаш! — Ал’ само још пола стране, па сам готова. Слушајте, слатка мамо! И Јула поче гласно дршћућим гласом читати: »Љубинкове кости леже сад у јуначкој земљи херцеговачкој, ал’ гроба му нико не може

То увреди Нићу, који је био већ у том стању кад је човек искрен, а и иначе је био ово његов дан, па поче: Сиђи, боже, с небеса, Па да видиш чудеса: Како ћифте воде коло, А паори унаоколо!

Можда се и Нића за то спремао, зато се и он извали на прву клупу, покри се кабаницом, и поче по свом обичају да броји звезде на небу (да би пре заспао); изброја седам осам звезда, па захрка јуначки и тај

— Но, но — смеје се путник — може се то још и поправити! Дакле, молим... — Дакле... дакле... — поче женица, а не може никако даље, јер се све клања од смеха гледајући на децу која се потрпала задовољно у кола, па се

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Хоћу да се удадем. — За кога? — строго запитао је поп а већ љут што му се још и тиме досађује. — За Љубу... Поп поче да се шали: — Како за Љубу? Она, од стида, ћутала. Он почео и даље да се шали. — Па добро, добро Назо.

— Шта би, море, са твојом Назом? — упитах га. — Која Наза? — поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном својом поњавом и кошуљом. — Па твоја жена. — А!

— поче он натмурено да мумла и да се скупља онако гô под оном својом поњавом и кошуљом. — Па твоја жена. — А! — поче он као да се досећује — умре она. Још откада је умрла. — Како? где је умрла? Он једва окрену главу да ме погледа.

Ма да је била већ стара, усахла, ипак је била некако мека и са још добрим прсима и лицем. Она поче око Таје облетати, а и Таја око ње.

И, да ли од старости, или од гладовања, земљоса. Одело поче да му се распада и вуче за њим у дроњцима и крпама. А друго одело више му нису ни доносили.

— почеше они силом. Он напослетку пристаде. Механџија му донесе у чашу воде али помешане с ракијом. Он је узе и поче с неповерењем да загледа. — Вода, вода... — силом почеше сви да га уверавају те он испи.

— Вода, вода... — силом почеше сви да га уверавају те он испи. Али одмах скочи и гадећи се поче да се тресе, рукама брише уста... Но ови га силом опет посадише и почеше још више да га дирају, пецкају за женске.

— Је ли девојче... мало, ситно? — Не, не!... — А да не високо?... а око јој црно, големо; снага?... — А, а! ... — поче он као да тврди, радује се, грца. Сви ударише у смех. Он, одједном као да се отрезни, скочи. Сви опет још у већи смех.

Сви ударише у смех. Он, одједном као да се отрезни, скочи. Сви опет још у већи смех. А он преплашен, бризну у плач и поче да метанише, крсти се, муца: „Света Петка, Света Петка цркву гради Господе помилуј, Господе сажалуј!

“ Они још у већи смех. Он излете напоље и поче да бежи од њих једнако метанишући, крстећи се, певајући уплашено ту своју Св. Петку...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Ништа; док ми не поручи, нећу ићи. — Тако и треба. Кад Љубина мати види да ни са овом женидбом није сигурно, поче се и сама за Љубу бринути. Нашла му је у Д. једну здраво имућну девојку. Иде Љуба са чика-Гавром да је види.

Госпођа Макра дала им је на знање да је ту чика-Гавра, па је и ручак јачи приправила. Сад и они седну, а фрајла опет поче неку фантазију свирати. Чарукџићу фантазија уши вређа, па кад је био крај, рече старијима да иду у другу собу.

— Сад ћу вам што из „Профете“, свирати, да видим како ће вам се то допасти, — рече она и поче свирати. Паулина свира, а Љуби је мука. Волео би се онако с њом разговарати.

— Сад ћу вам српски свирати. — Е, да видим! — Шта хоћете? — Коло! — Дакле, коло. — Видите да знате! Сад поче она коло свирати, али тако збуњено, пребрзо и шепртљаво да Љуба уста криви, не допада му се.

Већ три пута размеће карте, али опази кроз пенџер два страна на колима. Фрајла Варвари поче срце куцати. Спреми карте и гледа кроз пенџер: хоће ли скоро изићи из бирцауза где су сврнули.

Оде код госпође Макре. Она га лепо дочека и части га. После ручка поче чика-Гавра госпођу Макру напастовати да за њега пође.

Сад тек поче Алка Мицу претресати свакојако. Свилокосић једе од баклаве, па јој каже да је она друга много боља и заиште кришку две

Јефта је за матером јако тужио, а процес му такођер већ душу притискао. Никад мира! Поче и он куњати и добије суву болест, која је подуже трајала. Ипак је подлећи морао, а краја процесу није дочекао.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

борбу, и најстрашнију, претпоставио овој ужасно истој атмосфери; све док се пред једном малом станицом она девојка не поче спремати да изађе. Онда ту она и сиђе, а тог тренутка онај купе чудно оживе, јер се све у оном тешком положају измени.

Африка

Велика јутарња светлост, још модра, поче расветљавати свет. Чуо сам лаки шум око зидова, али не обраћах на њега пажњу.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Кад се мало умири, поче мало тише, гласом, умиљатим, венецијанског шкопца: „Треба онемогућити, пре свега, да ти Срби служе као братија у истим

Wохлгеборенер, Сондергелиебтер унд Геехртер Херр.“ „Каква сељачина“, поче и Грк монолог у себи. „Зато он воли Расцијане и зато их брани од свакога. Није ни он бољи.

Пошто их је неко време, тако, одмеравао погледом, Гарсули поче сад да им, изблиза, очи у очи, лицем у лице, говори, млатарајући рескриптом из Беча, који је држао у руци.

У потпуној тишини, која је била завладала, Гарсули их затим позва да устану, узе рескрипт, и поче читати. У рескрипту, из Беча, писало је, црно на бело, да се, према наредби датој грофу Гајсруку, команданту Осека,

Није прошло много времена, а већина се поче да хвата у коло и да игра. Изгледало је као да те људе не може да сневесели ништа.

Чувши да га жена зове, понова, он најзад отвори очи, али једно понова затвори и поче на друго да чкиљи, упитав, набусито: „Шта је?

“ Она је говорила, као што размажена деца говоре. Њен муж је, међутим, чкиљио, зевао, тако да га она поче, за кошуљу, да вуче. Она устаде прва и указа се висока и витка, врло лепих, дугих, ногу, а врло танка у пасу.

Кад је видела да ће јој муж понова да заспи, она поче да га удара, јастуком, и да се кикоће. Груди су јој се тресле.

Његова жена, на то, изиђе из воде, а њен муж поче, у истој води, да чучи и да пере ноге. Соба у којој је прве класе лајтнант Петар Исакович, са женом, становао, имала

Па да се онда сам самцит, кроз празне улице Темишвара, враћа, кући. Ваљда да би се спасао тих мучних мисли, Павле поче да мисли на своје коње, и како ли ће бити збринути?

Идем, па шта буде! Аха! Аха!“ Ђурђе се био исправио и хтеде да нешто каже, али само одмахну руком и поче лулу да пали. – Кад одмахне руком, то је код њега био знак да се љути.

“ Ђурђе је био стао на утрини, као укопан, раскреченим ногама, упирући поглед у даљину. Затим се поче пипати око пиштоља и опсова: „Петре! Је ли? Како оно беше по закону њихову?

Теодосије - ЖИТИЈА

И сви га целоваше као новоукрашена анђелским образом. А овај грлећи злостављане због њега, поче све молити од срца за оне који су их увредили да у миру и без пакости кући стигну, говорећи: — Бог нам је, рече,

Примивши донесено му злато, један део одели ништима, а осталим поче зидати ћелије двоспратне и троспратне, и ту на граду Зигу иза велике цркве поче зидати цркву посвећену Рођењу пресвете

један део одели ништима, а осталим поче зидати ћелије двоспратне и троспратне, и ту на граду Зигу иза велике цркве поче зидати цркву посвећену Рођењу пресвете Богородице, и другу цркву посвећену светом Јовану латоустоме, а трећу цркву

Манастир који се зове Филотеј поче зидати неки богољубиви човек, а није могао довршити га због не достатка средстава.

И предавши кључ ономе који га је служио, уђе у ћелију да се одмори. И док су се сви одмарали, богоносни поче свеноћно бденије стојањем, и као што се први пут молио, паде на колена и поче молити милост од свемогућег Бога,

И док су се сви одмарали, богоносни поче свеноћно бденије стојањем, и као што се први пут молио, паде на колена и поче молити милост од свемогућег Бога, говорећи: „Сведржитељу, предобри Господе, услиши слугу твојега који ти се свагда и

А овај чувши ову реч, која је пролазила кроз његово срце као копље, промени се, припаде, и сам с благороднима поче молити светога говорећи: — Не остави нас у овај час, о оче свети и не одузимај пре времена жалошћу душу моју од мене!

Поцле читања светог јеванђеља, сапрестолник апостолске столице, свети све сазва и јасно, да сви чују, поче прво сам говорити образац свете вере, то јест „Верујем у једнога Бога“, став по став, а самодржац Стефан, благородни и

свима мир и благослов и у Господу целив, и тако дође на западно море у Далмацију, и отуда лађом, са својом пратњом, поче морем пловити.

Краљ Владислав тада узе и благослов од светога архиепископа, и поче зидати манастир у месту које се зове Милешева, у име Вазнесења Господа нашега и Бога Ицyца Христа.

ти, да се не порадују због мене непријатељи моји, нити да рекну: Прождрасмо га, и одмах Исповедање свете вере поче изговарати, Верујем у једнога Бога, као некада Давид певањем песама и свирањем у гусле, те зли дух што дављаше Саула

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Дрско се угура поред самог човјека с мишем и поче да виче: — Овамо, народе, да чудо видиш! Младог лава продајем, дивно лавље маче!

— Ево, ја ћу се подухватити тога посла. Бијели миш поче марљиво да гризе џак. Најприје начини толику рупу да се могао он сам извући, а онда узе да даље гризе џак, све док се

Миш пророк примаче се мачку Тоши и тек што га додирну шапицама, кад ли га Тоша омириса и поче да се облизује: — Ау-мијају, мили мој, алај ми миришеш на сланиницу!

— Ено га! — узвикну мачак Тошо. У истом тренутку Шаров помириса неки траг у кукурузима и поче да режи: — Опрезно, Тошо, овуда је малоприје прошао онај твој Жућо!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Могли смо бити сада... Могли смо бити сада... - мрмљала је без везе, не довршавајући реченицу, а затим поче да се смеје. - Ми смо будале, ми смо две најпроклетије будале на свету!

Поквасих кошуљу и ставих је преко груди и стомака. У почетку осетих олакшање, а онда кожа поче још лудачкије да ме пече. Сада сам знао да имам кожу и могао да схватим Станикину причу о желуцу.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Чамча му приповеда шта им се догодило у чарди. Особито кад је чуо да је господар Софра три хајдука убио, поче га армицијаш мерити, и све куца чашу с њиме.

Кад у Кошицу, а градоначелникова кћи већ се удала. Бавио се ту две недеље, па се врати. Сад поче бајати око својих варошанака. И већ једну би уловио, или би она њега уловила, да се није опет што догодило.

Лепа је као звезда зорњача. Покрај узајамног обећања растану се. Шамика дође кући. Поче размишљати како ће започети код Лујзиног оца. Код Лујзе је све лако било, али како ће код оца?

Црњански, Милош - Сеобе 1

Велико јато врана мора да је пролетело однекуда, јер њихово грактање испуни ноћ и поче да се диже у висине. И тек што је, онако тргнут из сна, полубудан, покушавао да се, у мраку, ослободи неких чаршава у

Запалила је жижак, који осветли и њу, сву, и његову огромну сенку на зиду. И тек тад, кад га угледа, врисну и поче да кука, павши на њега, грлећи га и љубећи му груди, раме, врат и уво.

Уморан од јахања и журбе, сад је погледа другим очима и, пришавши јој, поче да је љуби, кроз своје разбарушене брке.

Ништа није био заборавио. Милујући ћерчицу, нареди да се вози лагано, и као неки остарео медвед, сав накинђурен, поче у колима пред дететом да скаче и мумла и игра.

Дете поче да га милује рукама, хватајући га за сребрне кићанке на клобуку, смејући се, кроз плач. Над ритинама и врбацима почело

Неиспавано и слабуњаво, било је после све тише. Он поче да тихо певуши и да је љуља, а ћерчица му леже на груди и заспа. Спремао се топал, пролетњи дан, после кише.

Па и оно мало стражара, око логора и код топова, удеси те се поче дозивати. Са брда пак, и то највише осетише, допирао је мирис воћака, толиких воћака колико их, код њих дома, никада

Тек тад поче да трчи под пљуском што га је шибао невешто, по глави, врату, грудима и леђима. Урлајући од бола, а везаних руку,

Мишљаше, ако га и буду покрстили силом, нека га бар не добију трезног. Зато поче страховито да пије, нашто бискуп ућута, зачуђен.

Мрате, јер овако поче да говори: – Поживе, моје православље слатко, многа љета у матери мојој, па ће во вјеки живет во вси моји потомци.

без смисла... је ли могуће да је све то једна бездана празнина?“ Тада честњејши Исакович поче будити Комесара и, већ сасвим напит, блену у ноћ, пуну звезда, прешав погледом сва месечином обасјана поља...

Уплаши се да она не пристане на грех ма где, у кући, ноћу, крај брата, за те поклоне, ђинђуве, бисере које поче да доноси. Уплаши се да је не ухвати са неким слугом, лађарем, ма с ким било, и побеже.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За прећутаног велможе сина коме се смилује убога кудељница из потлеуша. За дете ничије што без недра мајке живот поче, коме не остави отац штита, за нахоче коме нема нико да двори, нико да мости, нико да тепа, самилости!

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер! Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје. Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како сам могао да га оставим код куће!

Зар не? —обрати се мени.— Гледали смо их једне ноћи, или је то било са неким другим? Затим Француз поче да се распитује када је отворен Синанов музеј. – Маис се н'ест пас ле мусéе! – Маис цоммент?

Будућа професорка поче са уобичајеним командама. Најпре трчање укруг око дворане, затим превртање преко главе, а онда Бел Ами више није имао

другара, изненада се нађох двеста педесет километара северније од шанка, а луксузни салон прекривен коцкастим тепихом поче да се претвара у невероватан коктел, испуњен до последњег места барменовом фамилијом — све самим В-ићима, који су

« Али стари В-ићи помреше, а млађи се разиђоше по свету. Она иста кућа од блата и плеве поче да тоне, враћајући се бачкој земљи.

Тада, причају они што су били тамо, старац поче да подиже камење око професоровог тела и да чупа разне травке које су тамо расле, једну по једну, са љубављу и са

— просикта. — За ово ћеш одговарати! Командна кућица код Калемегдана поче вртоглаво да се удаљава из живота Луке Ристина; сви они месеци рада нису вредели више од новчанице повучене из

Догуран је и сервер са запаљеним примусом. — Вечерас ћемо показати како се праве и сервирају царске мрвице! — поче предавање шеф сале. — Дакле, најпре у зделу ставимо комад масла са мало ситна шећера... Додај тај шећер, Ђукићу!

Чекала је да се пиће охлади, збацила ципеле с ногу и легла у дубоку фотељу. Човек поче да празни пепељаре. – То је била твоја идеја! — рече, играјући се ватром. – Остави ме на миру!

Хоћеш? – Човек је послуша и попе се на собни бицикл за мршављење. – Жена насу нову вотку у чашу. Човек поче да окреће педале, све брже и брже.

Али сваког чуда за три дана! Ускоро, након почетног одушевљења, гинеколог поче да склања у ормар скупља пића, вискије и коњаке, које су му доносили пацијенти, а уместо тога, на столу се све чешће

Можда би музичари помогли? Не. Они су мирно паковали инструменте. Баш их брига. Друштво покрај оркестра поче да се полако диже од стола. Клатарили су се лаганим, претећим кораком, грицкајући чачкалице у углу усана.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Пијеро се окрете нестрпљивом пуковнику и поче талијански: — Господине пуковниче, природа је, у овом случају, сасвим проста и... пардон!

“ Па се свијет поче згледати. На каменој клупи, недалеко од градске капије, сјеђаше пет Црногораца а четворица их сјело под клупом, на

— А ко би те поче? — пита Марко. — А ко, нâко ђаво сâм! — рече драго. — Ко би томе краја ухватио!? Нема племена, а готово ни братства,

Што му би, те полуђе одједном, ципан цио? Кнез Драго њекако срдито поче набрајати: — А, да-ти, те је сваки жучан те изгубисмо Приморје, те нас цареви преварише!

Милица се најприје збуни и порумени, па му на прекид поче одговарати. Каза му да је то попадија Гојача, жена попа Марка Пунишина, родом из Приморја, најдушевнија, вели, жена у

— напомену Крцун. То тек подјари неразумљиву веселост Стијепову: поче решетати главом и размахивати рукама. Сви, осјем Мргуда, слатко се смијаху, а Мргуд, кадна, кипћаше у себи.

Стево Бајов викну му: — А-ну, чôче, но испричај, све како је било! Тада Стијепо устаде и поче на прекид приповиједати његову борбу с Французом, показујући покретима тôк напада и одбране, намјештајући главње као

Али младост хоће своје право на живот и на срећу: потиснута нада појави се и оснажи се брзо, те Јанко поче назирати себе у будућности као вриједна, корисна служитеља владичина, као спремна и храбра члана црногорске војске!

Доље те чекају! Јанко се маши својих хаљина, али га Крцун устави и брзо разви струку на ковчегу, па поче редом одвајати: гуњ, грудњак, ремик и кесе од фишека, кожни силав, појас, подвезе, димлије, докољенице, обојке и

Послије игре, сви навалише на Крцуна да пјева уз гусле. Он се дуго шчињао, али кад га и Јанко замоли, поче пјесму: како је босански везир писао црногорском владици да му пошаље харач, још поврх тога „дванаест младијех

Лабуд Маркишин сједе на коноп, па ослањајући се на тољаге, прекрсти ноге и поче се цуљати. Друго момче стаде на два корака пре њега и викну: „Који си, море, на коњу? Куд си кренуо?

изразом са свију страна; премјери је прегнутијем палцем у дужину; диже је навише, налијево, десно, према оку, па поче: — Кутњи ти је стожер и ове године тврд! Јâрог жита, канда, биће доста, али сијена жље!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

употребљени, или баш због њега: Замислите онда: бура иде, ветрова фијук и таласи, и један талас принцезу скиде и поче млади живот да гаси.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Помогнут бечким Грцима, он нађе ученике којима поче давати часове из талијанског језика, и сам почне учити немачки, латински и француски, поред тога логику и метафизику.

Милићевић, Вук - Беспуће

И поче да хвали шљивовицу; са рђавим акцентом, запита, онако немарно, има ли је још много. — Нема. — Нема! — рече он више не

И потеже из доњег џепа један велики план, рашири га по столу и поче да му све потанко објашњава. Гавре Ђаковић се запрепастио и постајаше нервозан. — Какав је ово несрећник!

Она остави свијећу и изиђе. Он га свуче, баци га у кревет, не марећи за његово мумљање, и покри га. Он одмах поче да хрче. У другој соби, на столици са лактовима о столу и рукама на лицу, она је плакала једним тихим плачем.

Напосљетку њега поче да замара ова борба, ово превртање мисли и непрекидна збуњеност; он се не осјећаше код своје куће, као у првим данима;

Он одби, и читаво вријеме сметаше га један млаз сунца који падаше кроз прозор на његову главу. Па кад читав свијет поче да се крсти, и Гавре Ђаковић се прекрсти и учини му се да је то урадио неспретно, ненавикнуто на то толико година.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Док сам био »јегер«... али сад, сад све чесно и поштено! — брани се Јова, а мило му што га Каја сумњичи. И сад опет поче да прича како су се он и иста Каја упознали, заволели и узели. »Чим се видесмо, заволесмо се.

Не знам баш поуздано је ли Јови све јасно било, али тек некако после овога разговора постаде нешто озбиљнији. Поче се као кроз маглу присећати свега оног што се десило о ручку; многе слике му изиђоше пред очи.

Тако је расло и гојило се зачудо брзо. Поче већ чешће изостајати и више се код куће бавити. Није више пратило ни учитеља ни трчало за ђацима.

Дакле, ко зна шта је то? — Ја, господине — устаде други. — То је крава. — Да, крава, рече Максим, и поче описивати краву онако како то нови педагози описују, и како ми јадници, који смо имали старе учитеље, не бесмо никада

« Ред је био да заврши часове пре подне са предавањем из српске историје. Била је баш лекција о цару Душану. И он поче о њему да прича, наравно, мало објективније, у светлости данашње науке, онако критички, — кад се уједаред помоли кроз

Док су посећивали само они из виших разреда, газда Радисава се то није баш много ни тицало; али када чу да поче и она боранија из нижих разреда да следује примеру својих старијих коншколара — већ није могао бити равнодушан.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ Тако мома песму доче, Сунце јарко пламтит поче Да деклицу красну згледа, А угледат липа не да. Мома везла — готова је, Тура везак па устаје, Гледа брду, двором

За њом, за њом, па ма на крај света, О помози само, сило света! Већ се поче ватати сумрак, А ја млађан удвоји корак, Па све напред, па све злату ближе — Сад сам близу — сад је веће стиго,

Једно Туре ка њему долеће Уплашено не мож' бити веће: „Вала ето“ — кâ без душе поче, Поче јадно, ма речи не доче, Једно зрно удри га у главу, Туре паде пред Рада у траву: „Дакле тако, дакле још

Једно Туре ка њему долеће Уплашено не мож' бити веће: „Вала ето“ — кâ без душе поче, Поче јадно, ма речи не доче, Једно зрно удри га у главу, Туре паде пред Рада у траву: „Дакле тако, дакле још замало,

“ Ово рече, више не могаше, Е већ пушке цикутати сташе. Бој се поче — Турци ударише, Једним махом хтјеше да освоје, Ма их Срби наблизу пустише, Па узеше на то око бистро, Ког

Хеј пријане, шта то копат поче? „За њу раку.“ — Не будали, чоче! Та у њој су све радости моје, Њена рака јесте срце моје.

„За њу раку.“ — Не будали, чоче! Та у њој су све радости моје, Њена рака јесте срце моје. За ме раку ти копати поче, Дела копај, ал' побрже, чоче! Јарко сунце хоће да се смири, Ал' што сјаје тако чудновато?

Још коњик један све долази ближе, И сада ето већ до њега стиже, Са коња сјаа, па овако поче: „Менека ево, ал' ти ко си, чоче?“ — „Кô мислиш, несам, ал' твој дужник јесам!

6. Напољу се милост поче Крај дућана на улица, У цркви се туна роче Жељан момак и деклица, Докле једно од њи двоје Враг не прими међу

Ох, он беше —“ ту ми узе Од очију трти сузе. 49. Јоште поче тужна мома, Како малко снагу побра: „Леп он беше, леп, сирома, И сувише душа добра, Куда тедо, тамо стаде, Што

Тебе моје срце иште. Ил' ћу тебе, ил' никако, А слатко је и овако.'“ 55. „А ја њему поче на то, Да послуша родитеље: 'Слушај, реко, слушај, злато, Њине жеље, боже жеље; Бог на небу силан живи; Ко ће с'

64. И сама се амо крену, И нађе ми мајсторицу Једну вешту и поштену, Баш кâ ваља, удовицу; Код ње поче учит млада, Па код ње сам још и сада. 65.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

одједном спопаде свој блок, лака корака спусти се низ сокак до наше појате, намјести се тамо на преврнуто корито и поче нешто да црта. Ми, дјечурлија, такођер живахнусмо и потрчасмо да тражимо дједа. — Ђеде, ђеде, ено брадоња слика!

— Откуд је он сад њему стриц? — љубоморно шишти запостављени Ниџо. — Е, јест набавио кићеног синовца, нема шта. Поче најменик залазити и у дједов собичак, иако је то био кутак гдје је малоко имао посла и гдје се без велике потребе није

Кад већ и поноћ мину, а од дората ни трага, дјед се поче врпољити у свом кревету и зором устаде да га сам тражи. Освитало је неко горопадно и љуто јутро с тешком росом, па

Вратио се тек пред ручак, ломан и увео, а већ истог дана паде у постељу и поче да кашље. — Ето ти сад твога дората — гунђао је стриц Ниџо трудећи се да је што мање старцу пред очима.

Помоћни жандарм укрсти очи, лијевим нанишани у десни дирек сјенице а десним у лијеви, и занесено поче: Чуј, народе, дуну вјетар, долијао лопов Петар!

Ђуро ваљано уздахне, прижмири и отпочне: Ево Пере, ево и жандара, ево правде међу два ханџара . . . Командир поче записивати, затим спусти перо и у неприлици убрзано затрепта.

Бркица брже-боље попаде из ћошка свој шешир и дуну на врата, а Миланчић се окрену лијево-десно по својим штаблијама и поче да ружи све среда као да су пред њим недорасла дјеца: — Е, баш сте нашли себи красан посао: мећете катанце на туђе ...

Интендант се ћутке згледа с двојицом својих пратилаца, па приђе сељаку, рукова се с њим и онда поче, негдје од средине, као да је први дио разговора већ обављен: — Па шта ћемо сад, роде рођени? Оваца, велиш, немаш?

Тек другог дана навече, док су у дворишту неке школе жвакали недокуван кукуруз, Василије се нешто присјети и поче да гунђа: — Па да, сад она бира: ваља јој траву, ваља сијено, ваља репино лишће, а и напоја ће се наћи, дао бог нек

Кад смо, напокон, кренули напријед, сељачак се присоши уза ме и, кад се у разговору мало раскрави, он поче да се повјерава: — Јеси ли га чуо: имаш, вели, сто руку. Да их нијесам ни имао, морале би ми досад израсти.

Издали, каже, земљу, борбу, а? Перајица се, ваљано и темељито, усекну у некакав сив пешкирић, обори поглед земљи и поче да набада ријечима као да нешто врача и чита из пиљака пред собом: — Е, мој кумићу, мој кумићу, знам ја сваког од њих

И антресу ми зна: село Горње Калиње, вели. О, жалости моја, и села се сјетио. Старац поче да шмркуће. Заводни очима и Цар Душан и пође по џеповима да тражи марамицу.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

до шеснајесте године није се знало којима највише долази, али кад узе седамнајесту тад поче чешће попи долазити. Најзад попа, у споразуму са виђенијим људима из комшилука, договори се, те му одреди као неку

Он се поче чешати. Али то чешање беше грчевито, са стиснутим прстима. Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако, да

Он се поче чешати. Али то чешање беше грчевито, са стиснутим прстима. Докопа се за чело и косу и поче се грепсти тако јако, да крв потече.

И он се све више и више драо, осећајући као неку насладу у топлини крви која га поче обливати по лицу. Одједном чу како кола стадоше пред капијом, па онда како сви изиђоше, па попин дрхтав благослов,

Али, да ли страх, узневереност, забезекнутост или нешто друго? тек он осети умор. Зној га поче пробијати и његово црвено, меснато лице поднаду се.

Кола су ишла. Он им се поче приближавати. Ено већ виђаше Тоду како разапела сунцобран, наслонила се на мужа, а овај је обухватио и пригрлио руком..

Одједном кола почеше брзо силазити низ пут, Димитрија се стресе, полете за њима, али му се ноге укочише, и он се поче бесно издизати, батргати и махати рукама и ногама... Хтеде да виче, али га глас издаде.

Једном руком држаше га за подбрадак, а другом поче марамицом брисати му лице, врат и груди из којих је била силна јара...

— Кажи, Димитријо? — пита га она болећиво и благо. — Да те... видим!... — промуца он. — Да ме видиш?! — поче она тронуто — Црни Димитријо, ето, гледај ме! На!

Одједном уђе и ти. Стаде до мене. Левим лактом се наслони на моје раме, а десном руком поче прелиставати књигу коју читах. — Читаш ли? — питаш ме и нагињеш се да прочиташ оно, што читах.

Кошуља ти се на грудима беше откопчала и заврнула те се виђаше мали део белих ти недра. Хтедох дуже да останем али поче пуцати суво и труло грање под мојим ногама. — Стано! — Викнух. Ти се трже и ослушну. — Зове ме неко?

— Страх ме је — говораше ти унезверено. — Ух, каква сам? — уплашено па окренувши се од мене поче дотеривати у ред одело и косу...

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

— па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: — Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?

Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи. А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла

Пошто провали таван, виђе да су краљ и краљица легли, па јами трећи сврд'о и поче прихваћати струку којом се бијаху покрили краљ и краљица. Мало је подигну, а краљ завика жени: — Што се откриваш!

Она му одговори: — Ја нијесам. Потом се Грбо мало пришуће па опет поче прихваћати струку. Краљ се онда окрену жени, па јој удари шамар и рече: — Зашто се откриваш!

Ишао је дуго с воловима док не пријеђе у ђаволску државу, па одмах јами сјекиру и поче сјећи ђаволску шуму. Тако је сјекао један душак и краљ ђаволски чу гдје му неко сијече шуму, па брже боље потече да

— Хоћу, — одговори краљ. Пошто краљ уљезе у кућу, Грбо брже боље за њим затвори врата. Краљ поче промаљати прсте кроз шубаре, а Грбо поче ударат клинце.

Пошто краљ уљезе у кућу, Грбо брже боље за њим затвори врата. Краљ поче промаљати прсте кроз шубаре, а Грбо поче ударат клинце.

Краљ поче промаљати прсте кроз шубаре, а Грбо поче ударат клинце. Тако је ударио половину, док краљ поче викат: — Отварај врата, јер готов су ми клинци сва ребра изломит! — Стрпи се мало, — рече Грбо — одмах ћу готов бити!

— па брже боље и оне остале притуче, јами ланац па стеже добро кућу. Опет поче краљ викат: — Отварај, јер сам готов умријет! — Нећеш, ђаволе, овамо више! — рече Грбо. — А да нијеси ти Грбо?

дође јарац бијел као и ован, а има велики крш на глави, па поче викати крупним гласом: — Милошу, Милошу! Гдје ти је Дивоња?

Тако ти је он сао краву сваки дан, а кад је догонио увече кући, је весео. Хранећи се овако, боме поче ти он расти и напредовати тако да што га увече омркне, још га толико ујутро осване.

На то Таригора поче чупати храшће с коријењем из земље и ваљати, као какав страшни вијор; Кривигреда опет зграби најдебљи храст за врх, па

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Снуждих се изненада. Момак ишчезну на тренутак и врати се са два сока од парадајза у која поче да сипа као шашав со и бибер: — Моје је име Миодраг. Они који ме воле зову ме: Миша или Мишелино.

На улици поче да ми се привиђа његова стара војничка блуза, из чије је крагне избијала сигурност. Тај човек је, наиме, знао све о

Онда он опет поче да прелистава новине, а ја да продајем зјала. Богами, ово је најзад било озбиљно. Знам, за њега сам била дете из

Око ногу поче да ми се умиљава једно преслатко куче. Дочекао ме је Представник лично, огрнут скотским пледом, ишчезао у дубини

Штаб нам се налазио у „Три грозда“. За нашим столом поче да се окупља велико друштво. Пили смо ружицу и клопали ораснице. Хоћу да кажем, било је сувише лепо да би дуго трајало.

Укључи се тако и он у друштво и поче да окреће педале као манијак. На леђа окачио велики број један, јер је чуо да на граници сваког другог хапсе, па да се

Доктор Роберт Манџука је пажљиво сређивао досије моје болести. Отприлике тридесетак куцаних страна. — Пре свега — поче он — треба да имате безгранично поверење у мене да бих вам могао помоћи... Е, у томе и јесте штос, помислих!

— Не на челу, него ево овде! Ту си ми се попела... — смеје се он подигавши руку на своје теме. И тако то поче! Операција „Вађење из чабра“, мислим, тако сам назвала читаву ту ствар.

И тада то поче! Друштво без речи поседа на ћилим у круг. Бебика стави празну флашу вискија „ВАТ 69“ у средину круга и заврте је као

Е, па пошто је прошлу Нову годину дочекао на уролошком оделењу, Аца Кец поче да пакује своје ствари и да брише кући.

Почетком децембра, поче да уноси јелке у студио. Десетог, онај кењатор већ је снимао своју новогодишњу емисију, да би могао збрисати у Кортину

— Извините, молим вас — рече она — где је овде... оно ... оно... извесно место? — Ја не бих тако поставио питање — поче коментатор. — По мени, много је значајније да ли се ми у овом тренутку налазимо ближе или даље од извесног места...

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Поново облак прозбори сив бакиним гласом: „Био ми жив!“ Мјесец над ријеком сијати поче, кад гледај вука надут ко мијех, ледену воду марљиво лоче. Удари Мјесец у громки смијех.

руком, заигра жрвањ са дивљом хуком и пође послу свом, а усред горе, у истом трену, Бркоња див се из сна прену и поче страшан лом: „На ноге, диви, другови смрти, овамо гвозден бат!

југа, ледене свеће на точку топи, са стреха капља за капљом шкропи, ојача сунце, дани се дуже, одједном жрвањ — поче да струже. Поскочи Жућа, повика: „Људи, гледајте млина, ево се буди!

Истога трена провали вода, весело точак поче да игра, поскочи Жућа, побеже Тоша, оба их зали несташна чигра. А млин забруја ко никад прије, полете жрвањ ко

Воли те стрина Кобила. (1954) ПАСТИР И ВОЈНИЦИ Мали Јанко кући стиже, наста трка, поче вика: „Јутрос рано крај мог стада прошла, бако, три војника!“ „Три војника, па шта онда, што се дереш, луда главо?

Страшно је даље причати о том . . . искочи носорог! Оклопник прави, на њему плоче, па кад ли јуриш тенковски поче: тај ти је крчме рушио, тај ти је бурад бушио, тај ти је чаше сушио и љуту крџу пушио . . . Ево новине!

Миран је био, бубица права, верујте, не би згазио мрава. А како ми се промени дечак за родну земљу кад поче битка, јуришао је, полетан, смео, одбране наше оштрица бритка.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Онај ме познаде и пре но што стиже поче поздрављати. Неколико пута узастопце, не видећи да сам већ приметио и отпоздравио.

— Да ли је сасвим врела? — Сигурно! — Жене измењаше речи. И онда друга, повлачећи се, поче да притвара врата. — Хоће ли скоро? — Ја мислим сад. — Брава заврши њену реченицу: трам! Опет помрчина.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Онда поче да пада лишће са грана сиво и гњило ил скамењено па звони и слаже се у сметове слова и у крике породиље па се на

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Море, да видиш, узврда се кад чу како је то онако... није да га молим, него захтевам, па поче да ми врда: те покојникова жеља, те четрдесет дана, те ово, те оно.

Тако ти ја подвикнем њему. ВИДА и САРКА: А он? АГАТОН: Поче он опет да врда; те параграф седамдесет други, те педесет шести, а ја њему: а сто четрдесет седми, а сто четрдесет

СВИ: А!!!... АГАТОН: Јест, јест, да се отвори тестамент. СВИ: Кад? АГАТОН: И ту поче да врда: па добро, господине Агатоне, можемо ових дана. Не, боме, подвикнем ти ја њему, него ја захтевам још сутра.

ВИШЕ ЊИХ: Тако је! АГАТОН: Па тако је, дабоме, али он, знаш како је, адвокатска посла, поче и ту да ми врда, док ја не подвикнух, ја се не селим из куће и нема те силе која ће ме избацити. ПРОКА: Сасвим!

А кад судија поче да ломи печате на тестаменту, а мене као да нешто штрецну; ју, рекох у себи, ово није на добро! ГИНА: Јадно ти добро!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Без нас, бре, не можете. Ко ће вас хранити? — говорио је дебељко откопчавајући прсник, па завуче руку у недра и поче да се брише. — А после, где ћу ја овакав? Нашли би ме од прве — и он се задовољно насмеја. — Штета би велика...

На вратима вагона појави се онај капетан. — Шта је ово? — капетан све одмери погледом и поче да нас пребројава. Затим се окрете онима који су стајали напољу: — Нека уђу још двадесет...

Неки, сигурно они којима је ово први рат, запиткују: како је то могуће. — Вешта вештина и брза брзина! — поче Танасије да разлаже, али га прекиде оштра команда: „На своја места!“ Војници се разиђоше.

— Побједи благовјерному Государју и Краљу нашему Петру первоме... Предњи левак поче да шкљоца зубима о ђем, али возар притеже узде, слушајући глас свештеника који се молио за победу оружја, за здравље и

зачу се команда... — Здесна, у топовску колону! Здесна затакараше каре и топови, и широк фронт ратног пука поче да се распада у дугачку топовску колону, која замаче у мрак, по неравноме друму. — Је л то пета?

Још је мало у висинама трептао мутан одблесак, онда се облаци уметнуше и црни застор поче да се развлачи. Једна муња свитну, па одмах потмуло загрме. Топови су трештали...

Онда команданти батаљона отпоздравише и одоше журно у правцу пука... Мало после, један батаљон поче да се свија и прилази нама. Испод самога врха се заустави.

Од некоје стране учесташе појединачни пуцњи, митраљез поче да пара... Груну још један плотун, наједном учесташе пуцњи, још брже, као да ври, као да кључа, и прасак се расу по

Већ је шест часова. Војници седају... Око седам часова сунце поче да пали, те смо се склањали иза предњака, а мало доцније одосмо под нека дрвета.

На ону обалу се пребаци још један батаљон. Војници пронађоше тамо неке овце. Поче да се припрема гозба. А музика свира... Али чамци се никако не држе на води.

Прилазио је лагано. Позва нас воднике. Био је сломљен. Али се прибра и поче тихим гласом: — Чули сте и видели сте... Непријатељ је заробио пук и по пешадије и ону нашу батерију.

Засу нас ситно комађе земље са настрешнице. — Поче разорном... копај земљу и бацај горе! — рече Траило. Иако уморни, гладни и жедни, војници запеше да рију.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

рече она иронично, не прикривајући своју мисао, па убрза кораке те ћата поче изостајати. »Ако ми се још и овај наврзе на главу, имаћу муке.

Хе, али ...« И мисли његове одоше далеко, веома далеко... Он поче да се смеши, очи му се засвет лише радосним сјајем, руке се расклапаху и склапаху, као да привлаче кога, горња

Људи почеше долазити. После пола часа заседе цео школски одбор у школи и поче да уписује нове ђаке. У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана.

Одреди место сваком детету, каза им како се зову њихова седишта и таман поче да им казује како се улази у школу, како се седи и понаша у њој, а напољу се разлеже песма: »Паун пасе, трава расте;

како то ви... Некако то ви радите друкчије, живље. — Хм... кажем вам... поче он отезати, па у говору баци поглед на сокак и прекиде, занеми.

Најпре се већ обавестио о њеним родитељима, о школовању, о свему, док се тако мало упознаше и зближише, па онда поче поиздаље добацивати похвале њеној лепоти, памети, лепом положају који заузима...

— Јуче сам почео, одговара он наивно. — Зашто се ви као чудите ? — Па, знате... нама су предавали, поче она збуњено: припрема траје најмање месец до... — Ха, методика... прекиде је учитељ.

У томе му помогоше и гости. После зажелеше да он држи једно предавање. И то им учини по вољи: узе други разред и поче познавање природе. Предавао је врло лепо, лако и живо; и Гојку се засветлеше очи. У раду проведоше још цео час.

Гојко је обилази на раду по неколико пута дневно, помаже је саветима и напослетку поче да држи предавања њеној деци. Ради се озбиљно и својски...

Седе и стаде разгледати децу. Љубица приђе ближе деци, рече им да гледају само на њу, па поче рад. Осећаше како јој се образи час зажаре час охладе.

Изиђоше обоје напоље и седоше у хлад. — Опростите, молим вас, поче писар врло учтиво, што сам вас звао мало пре. Заборавио сам да се ваш посао не сме прекидати.

У овој сеоској самоћи човек се радује кад добије прилику да с ким измења мисли. У последње време писар поче доносити по неку лепу понуду: кутицу финих шећерлема, јужнога воћа, уверавајући како су то необично јевтине ствари у

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Очи ти беху мале ал црне као рупице на фрули. Кад ми на теби сваки заглавак врео од сласти поче да трне раширила си се, и уздрхтала, ко земља испод грана трулих. У црном дугом свиленом плашту по свету блудим.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

И, зачудо, руже нису венуле, беху живе и свеже као узбране. Једне године цар римски поче да гони хришћане по градовима и селима, да их протерује из целога царства.

сиротињи а себи задржи само један крчаг па оде у неку велику, пусту планину, нађе тамо једну пећину и склони се у њу. Поче да живи испоснички, као што су чинили многи у оно време. Хранио се зељем и шумским корењем.

Чак и крава, онако тешка, гломазна, ма колико да се опирала, поче да поскакује и одскакује, да ђипа, да се рита, да се окреће уокруг као да је добила вртоглавицу, док није, окрећући се

Он поче од муке да скаче, да ђипа, да се врти око себе, да се стреса, напрежући се из све снаге да отресе перје са себе, али уз

Ку-ку!... — одговори жалостиво пекар. И на сва њена питања он одговараше само „ку-ку!“, па онда уједанпут поче да се смањује, да постаје све мањи, мањи, мањи, док не доби величину обичне птице кукавице.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет. И старо и младо, и мушко и женско, гуши се, пропиње, гура, тиска да ме што боље види.

“ Око хотела где сам одсео, после ових чланчића по новинама, поче се окупљати свет. Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика

Родољубиви грађани поседаше на столице, а сазивачи заузеше своја места за столом. — Браћо! — поче један од сазивача. — Ви већ знате што смо се овде окупили.

Господин министар застаде и узе опет своје бројанице, на којима поче лагано одбрајати зрна. — И појави се Месија? — упитам. — Не. — Никако? — Ваљда никако!

” Старац је ову реченицу прочитао више од десет пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет: „Господо посланици, после поштованог друга у коме су...

— узвикну очајно министар полиције. Настаде тишина, досадна, мучна тишина. — Уз владу сте — поче сада љутито министар полиције. — Па да нисте уз владу, не бих вас ја ни изабрао!

Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће: — Браћо! — поче он. — Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно.

Чак и онај ватрени говорник маје очајно главом. Тежак је то пут био. Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се, место разговора, чује кукање и јечање.

Гледаху рођеним очима својим рођену пропаст. Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: — Куда ћемо? Вођа ћути.

Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно дотераних на збор, и поче прозивати. — Сви су ту! — рече после прозивке задовољно.

Свет се, мало-помало, поче прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па процвиле слабачким гласом: — Ја знам, молим господине,

Он онда, мало доцније, поче говорити како је противан и оваквом збору, и како то и није збор опозиције, већ власти пало на ум да се прошали, али

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Кад уђосмо кроз врбљак у реку, па отпоче да одјекује лупање плоча по камењу и затим бућкање по води, мени се поче дизати капа на глави, но и то прође, па кад пређосмо реку, пожурисмо се и на скоро бесмо пред авлијом.

Млеко се стаде збрчкавати, ухвати се озго танка корица, која се, мало помало, поче дизати. Планинка спремила крпу и кутљачу, па само чека.

— Ја, брате мој, нисам заборавио, но не знам ђе је. У мал'не поче' да муцам, ка' оне жене на прелу. — Које жене, ч'а Стево? — Зар не знате, брате мој, како су жене изгубиле бардак?...

— Ко то дирка ћасу? викну Благоје. Перо се ућута и поче да срче из своје чаше. Сркну двапут па дрекну: — Ух, пос' му његов, ко је ово?!.... Неколико њих стадоше се смејати.

све му то дође на очи, и осети тежак сумор; нека магловита туга поче да му се вије око срца, око груди, поче да га дави свега... Легао је онако обучен у кревет.

све му то дође на очи, и осети тежак сумор; нека магловита туга поче да му се вије око срца, око груди, поче да га дави свега... Легао је онако обучен у кревет.

Завуче му се у груди нека безузрочна туга, која поче да га мучи, да га мори. Чело му се намршти, очи јаче засијаше, цело лице доби сувише љутит израз.

Час за часом избија, а он још стоји и пуши... Најзад поче да осећа, како читава река туге поче да јури у њему и да га плави свега.

Час за часом избија, а он још стоји и пуши... Најзад поче да осећа, како читава река туге поче да јури у њему и да га плави свега.

Па како можеш ту да се извучеш?!... Јутарња хладовина све више стеже, и он поче да се здрхтава. Али му ипак то није падало на памет.

Међу последњима изађе господин Мојсило. Дохвати га кошава и поче да фијуче око ушију и да се игра проседим му прамењем, а он се све више грчи и хита право школској згради, да продужи

Немој дер ти мени да буниш људе!... — Није, Пајо, вере ми... тек онако, шале... знаш... поче он да муца, а видело се да му није најтоплије око срца, чим кмет помену капетана. — Хм, шала ја, пресешће ти...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Срета одмах поче разговор о општим стварима. Ћир Ђорђе њега пита има ли што ново од светске политике у новинама; а он опет Ђорђа је ли

И стока и живина поче да трпи откако се пробудила та свест у селу. Тек видиш зељова где излети подавијена репа на три ноге, па шиша кроз

Боже, боже, кад ти сад наш ћата истрча иза келнераја, сав разбарушен, са раширеним рукама, па стаде насред кафане и поче да декламује »Луду«. Не знам баш која беше, од Јаше или од Петефија, али једна »Луда« тек знам да је била.

— рече Срета и удари се по темену. — Ама шта је, побогу! казуј — вичу сви. — Слушајте — рече Срета, и поче читати: »Из Рио де Жанеира јављају да је тамо букнула републиканска« — а шта ћеш ти ту?

— Па дела, причај, славе ти, Мићо! — навали радознала гомила. — Море, то је био један инает, — поче Мића, — један зулумћар да га под небом и овом божијом капом није било грђега, баш ка’ оно, ако знаш онај наш Руднички

Ама таку ми ракију пеци! Тако ви њему, власничку му и тиријанску.« — А после поче да »броји«. Многе је бројенице изређао, али једна, онако политичка, беше најлепша. — Гукни море, Мићо, једну онаку!

— Гукни море, Мићо, једну онаку! — викну му Срета. А Мића поче: Црна земља, Небо плаво; Бразиљанци Задобили право! Кааажи! С-с-ссс!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

слова, Десет врабаца, три сенице И гњурац из јаза крај воденице, Ватрених креста, избише петли И кад над брегом поче да светли, Објавише песмом ранораном Да живот почиње са сваким даном. ВЛАСНИЦИ ЛИВАДЕ Ко су власници ове ливаде?

Облачак горе, маслачак доле. Гледећи се, почеше да се воле. Дођоше врућине нечувене и маслачак поче да вене. Облачак притрча брзо у помоћ: киша је лила све до у поноћ.

А кад стигосмо пред кућни праг, У месту поче ногама да гребе. Неће напред, неће ни натраг, Узјогуњена као ждребе. Можда се опире због нечистоће? У реду, рекох.

слике, и прозора оба, Сат, у закашњењу, тад корак ухвати С временом, а кревет (Ни пет, ни девет) Раздраган, поче у месту скакутати.

две луцпрде, — Тисућа и Хиљада — Решиле да утврде Шта којој да припада: Уз махање застава: Сред пусте оранице, Поче дуга расправа Око питања границе. Потезаше крсташе, Хајдуке и ускоке, Док се не добатргаше На руб јаме дубоке.

Он остави Магду, Вуку и Јошу, Коло плаховито-виловито, Промени лични опис и ношњу И поче живети инцогнито Под мостом спавати, ићи у прошњу — Верујте, од брака боље је и то!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

“ Па им поче демонски месија лажне вјере пружат посластице. Бог вас клео, погани изроди, што ће турска вјера међу нама?

Чује да свак спава у колибе. Тада она вијенац расплете, паде коса до ниже појаса; поче косу низ прса чешљати, а танкијем гласом нарицати, како славља са дубове гране.

Па послијед поче ђетињити; запита ме за наше сусједе, за Бошњаке и за Арбанасе: „Кад ухвате — каже — Црногорца, било жива ал' мртва у

ОНИ СЕ СВИ ОКО ЊЕГА У КОЛО ОКУПИ. ВИДЕЋИ ВЛАДИКА ПЕТ МАРТИНОВИЋАХ, ВУКА БОРИЛОВИЋА И ТРИ СВОЈЕ СЛУГЕ СВЕ КРВАВЕ, ПОЧЕ ИХ ЗАПИТОВАТИ. ВЛАДИКА ДАНИЛО Причајте ми што је тамо било: ал' сте вуци али сте лисице?

МОМЦИ ПОСТАВИШЕ КОЉИВО НАСРЕД ВЕЛИКОГА ГУВНА, А ИГУМАН ПОЧЕ ГОВОРИТИ. ИГУМАН СТЕФАН Чуј, народе, сви скините капе!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Јер доцније, када Софка поче да показује знаке женске лепоте; кад јој њене другарице у игри почеше одједном, изненада да застају и унезверене њеном

Чак и више него обично, јер јој је било тада, више него икада, обузело оно „њено“. Али као никада до тада, одједном поче осећати: како је почине за срце да хвата нека неизмерно дубока, из тамне даљине са слутњом така тешка туга, јад и

И пошто је доле, у кујни, видео да никога нема, он се поче пети горе, овамо к њој. Она се трже. Брзо се покри и као опаса. Али одједном јој дође луда мисао од које се сва озноји.

Ванко дошавши овамо и видевши је, зарадован што ју је нашао, и пијан, срећан, муцао је и мимиком јој поче показивати од кога је и колико данас добио. — Ба... ба... ба!...

— Софке, удара неко! — довикну одоздо мати. Софка остави чишћење и поче силазити. — Па што ти, нано, не отвориш? — поче се она нећкати силазећи низ степенице. — Иди, иди, дошао неко!

— Софке, удара неко! — довикну одоздо мати. Софка остави чишћење и поче силазити. — Па што ти, нано, не отвориш? — поче се она нећкати силазећи низ степенице. — Иди, иди, дошао неко! — поче је журити мати.

— Па што ти, нано, не отвориш? — поче се она нећкати силазећи низ степенице. — Иди, иди, дошао неко! — поче је журити мати.

његов гласник, ма да му се, као увек испред оваких великих празника, надала, ипак, кад спази да је заиста он то, поче се тамо, испред кујне, унезверено да врпољи једнако окрећући се око себе и наново гледајући да ли је све почишћено и

| — Је ли ово ефенди-Митина кућа? — поче Арнаутин гласно да виче улазећи и као двоумећи и још једном загледајући капију, да није случајно погрешио.

— предусрете га мати. И кад дође до ње, брзо му изнесе троножну столицу да седне. — Седи, одмори се! — поче га нудити усрдно. Арнаутин бојажљиво, као укочен, спусти се на столицу.

да му јаче одскочи она пруга око вилица и чела, која је показивала докле је вода допрла при његову јутрошњем умивању, поче оштро да прича. Ретко је у матер гледао, већ једнако у своје јаке жилаве ноге с дебелим и дугим чарапама од кострети.

Ако не можеш данас, сутра, када ти хоћеш. Један, два, три дана, ништа није што ћу ја да чекам. Чекаћу ја! — поче се правдати одлазећи. Мати га отпрати до капије, а Софка оста у кујни перући шоље.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Склоњене од беде сред мртвога дола, Склоњене од чаме, од влаге и кише, Ја видех да их тежак немир поче Да нагриза — ту где влада смрти стега, Где хумке смис’о живота сведòче. С напором се дижу поцрнеле плоче!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Станте!“ прекиде их конте, махнув рукама, као орлушина крилима. „Господине ђенерале!“ поче он, скинувши тророжац с главе и приступивши к заповједнику. „Природа је сасвим проста и...

“ „Ми смо баш код њега и ноћили, нас тројица“, одврати Саво. Ђакон сад почео бјеше послуживати ракијом. Сваки редом поче причати гдје је кога ноћ затекла и код кога је свратио. Владика је веома пажљиво слушао то.

Пошто сваки исприча, Владика опет понови расијано: „Е жао ми вас је, жао!“ Сваки се поче бранити од тога сажаљења, наводећи како и Црногорке иду у дрва на два пушкомета даљине, а камоли неће они, војници, да

“ запиташе многи. „Није, но... тобоже послови га сметају.“ Господару се показа на лицу нека сјета кад поче читати писмо; могло се примјетити да му се и обрве мало набраше.

Он сједе на земљу и као да им докаже да им није злурад тури пушку далеко а хрту нареди да леже крај њега, те га поче миловати по глави. „Што ће вам гнијездо, кажите ми, па ћу вам га ја одмах снимити?

И осталој дјеци приону страх. Човјек, видећи то и наслутивши и узрок томе стаде се слатко смијати. Затијем благо им поче објашњавати рашта то не треба чинити, како је то зло и Богу противно итд.

Сви остали, без Пеја, зинуше такођер, каоно чељад што нестрпљиво очекује. „Стрико“, поче он, „ово канда се зима поврну!“ То рекавши опет тури камиш у уста, па мирно настави пушење. Сви се погледнуше.

Неко прихвати рањеника за руке, неко за ноге; сердар му положи руке на главу. „Сад стисни зубе, момче!“ рече видар и поче увлачити фитиљ у рану.

А кад му се додија слушати, одиже гушу, па поче и он и утањи што је љепше умио своје предиво. У селу огласише се први кокоти.

Огањ се бјеше разјарио, те она двојица почеше се врпољити. Медик обрну плећи огњу и поче да говори иза сна. Сердар, напротив, обрнуо лице к топлини, а отворио очи.

Бјеше узела чешаљ. Како сједе, поче расплетати косу. Вијенац бујне вране косе, просу јој се низ плећи, по раменима, на груди.

Она провуче прсте неколико пута кроза њих, па их стаде чешљати. Тек што то поче, чу неки шушањ око куће. Учиње јој се као да чује неке кораке.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Ја отидох у лужину, Те одсекох супружину; Удрих мацу по лубину: Поче маца миша јести, Поче миш седло стругат’, Поче седло вранца бити, Поче вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’,

Ја отидох у лужину, Те одсекох супружину; Удрих мацу по лубину: Поче маца миша јести, Поче миш седло стругат’, Поче седло вранца бити, Поче вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’, Поче ватра копље

Ја отидох у лужину, Те одсекох супружину; Удрих мацу по лубину: Поче маца миша јести, Поче миш седло стругат’, Поче седло вранца бити, Поче вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’, Поче ватра копље горет’, Поче копље вука бости,

одсекох супружину; Удрих мацу по лубину: Поче маца миша јести, Поче миш седло стругат’, Поче седло вранца бити, Поче вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’, Поче ватра копље горет’, Поче копље вука бости, Поче вуче шуту клати,

мацу по лубину: Поче маца миша јести, Поче миш седло стругат’, Поче седло вранца бити, Поче вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’, Поче ватра копље горет’, Поче копље вука бости, Поче вуче шуту клати, Поче шута пелин пасти,

маца миша јести, Поче миш седло стругат’, Поче седло вранца бити, Поче вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’, Поче ватра копље горет’, Поче копље вука бости, Поче вуче шуту клати, Поче шута пелин пасти, Поче пелин брду расти. 5.

седло стругат’, Поче седло вранца бити, Поче вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’, Поче ватра копље горет’, Поче копље вука бости, Поче вуче шуту клати, Поче шута пелин пасти, Поче пелин брду расти. 5.

седло вранца бити, Поче вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’, Поче ватра копље горет’, Поче копље вука бости, Поче вуче шуту клати, Поче шута пелин пасти, Поче пелин брду расти. 5.

вранац воду пити, Поче вода ватру тулит’, Поче ватра копље горет’, Поче копље вука бости, Поче вуче шуту клати, Поче шута пелин пасти, Поче пелин брду расти. 5. Пошла кока на пазар Пошла кока на пазар, Укаљала ножицу.

вода ватру тулит’, Поче ватра копље горет’, Поче копље вука бости, Поче вуче шуту клати, Поче шута пелин пасти, Поче пелин брду расти. 5. Пошла кока на пазар Пошла кока на пазар, Укаљала ножицу.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Онђе он јадан стојећи чу у неко доба ноћи ђе дођоше | виле на извор, и купајући се поче једна другима говорити: „Знате ли, друге, да се огубала у краља ђевојка; краљ је сазвао све љекаре, али је нико не

га одврате од те мисли да се не би и он јагњетом провргао, а оне главе што бјеху осјечене и на кочиће побјене у реду поче свака сузе пролијевати.

Мало по том поврне се дух у краља и пошто виђе што је и како је, поче се кајати од својијех гријехова, и до смрти своје кајао се и сиромасима дијелио. 27. ЦРНО ЈАГЊЕ.

” Како им ова баба рече, тако бездушнице и учине; даду јој ону траву у води, па теке попи, поче тамо амо бјежати те у пустињу као изван себе.

” Она се зачуди шта то може бити прихвати штап у руке, и тек што га поче превртати преко прста од руке, у они исти час она се прометну овца, и поче кроз кућу блејати.

бити прихвати штап у руке, и тек што га поче превртати преко прста од руке, у они исти час она се прометну овца, и поче кроз кућу блејати.

обазревши се кад види да ће га стићи, баци на пут мараму везену како му је речено, а она кад виђе | мараму, саже се и поче да је прегледа тамо амо чудећи се ономе везу док он подобро одмаче. А ђевојка стави мараму у њедра, те опет за њим.

Кад тек што на сухо изиде, сиде с коња и дохвати некаку свиралу дугу превјену и шарену као највећа змија и поче у њу свирјети да се од мила Бога не могаше слушати, и на ови глас поче се све камење и дрвеће шикати.

дугу превјену и шарену као највећа змија и поче у њу свирјети да се од мила Бога не могаше слушати, и на ови глас поче се све камење и дрвеће шикати. Цар се уплаши па запне стријелу на овога чоека и љуто га обрани кроз обадва крила.

Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: „Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо, јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?

Тада они човјек кад то виђе, извади иза паса некаку малу златну свиралицу, па се припе на једно дрво и поче у њу звижђети, док ево ти са свију страна вила и виленика, овога човјека браће и сестара, побратима и посестрима,

“ Тада он поче да јој казује, шта му је, а она му не даде, него завика: „Доста, доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И тако, пославши, сакупи благородну своју децу и све изабране своје бољаре, мале и велике, и окупивши их око себе, поче им учећи говорити: „Чеда моја љубљена и отхрањена од мене, ово је знано било свима вама, како Бог својим промислом

27, 28-29) и поче га учити да напредује у сваком делу добром у владавини својој, и доброг срца да буде према свету хришћанском, који му

У седми дан месеца фебруара поче нешто мало ослабљивати часна старост његова. И ту одмах блажени старац, господин Симеон, мене — недостојног и умањеног

И ту одмах блажени старац, господин Симеон, мене — недостојног и умањеног у свему, позва, са тихошћу поче ми свете, и часне и слатке речи говорити: „Чедо моје слатко и утехо старости моје, ,сине, речи моје пази, ка мојим,

(Приче 8, 32-34, 9, 6-11) И подигавши руке своје блажени, положи их на врат мој грешни, и поче плакати жалосно, слатко своје целовање дарујући ми, поче говорити: „Чедо моје љубљено, светлости очију мојих, и утехо

подигавши руке своје блажени, положи их на врат мој грешни, и поче плакати жалосно, слатко своје целовање дарујући ми, поче говорити: „Чедо моје љубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости моје!

“ А он, подигавши руке, поче са сузама говорити: „Тројице Света, Боже наш, славим те, и благосиљам те, и молим те и дочаравам те, јер по трећи пут

снагу и крепост да га славиш, и успеш да га изговориш пре доласка светлости, или пре окончања дана, онда опет зађи од поче тка и окончај, јер се псалтир не окончава никада.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

А сада чујем: и пропио се, па не само то него, што је најгоре, поче и са кафанским женама... АНЂА Не чак и то... МИТА И то, и то, ја!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Онда ми поче долазити дрзновеније, мислећи у себи: кад овима ништа није било, неће ни мени. А да право исповедам, нисам никаква

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ — Оди, Јеролиме, сиди — вели фра-Брне. — Ма ја... онај... као... — поче се нећкати. — Оди, оди! Сиди и ти, Стипане, с намикаре! И сва тројица сложише.

— А је ли чему? — прекиде Осињача, питајући фратра. — Вире ми, није лоше! — одговори Стипан, па поче љуштити јаја. — Таа-а-ко! А оћеш ли дати браћи да сквасе грла?... Јесте ли вечерали, људи? — Јесмо, јесмо!

— Таа-ко! Ајте лезите! Ајте и ви, браћо! — Би молија за једну рич! — поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту. Сви се Јерковићи наслагаше иза њега. — А шта то, Јуре?

— Јесам ли ја међу браћом или међу ајдуцима ноћас? — поче фратар. — Мој добри, вра-Брне, молим ти се, чуј ме! — заче меко Чагљина. — Јесам ли ја рекâ шта рђаво?

— Нен бонјимо сен мин ти’ принковођана, тин онружани денлија! — вели Шунда. Брне поче грлити Стипана и одмакну га у ћошак, пак се обрну к Јерковићима: — За име божје, шта оћете од мене?

Кад се навезоше на ширину, он гледну подасе у воду, али му се свијест поче обртати, те се ухвати за бочину. Тако је сједио, клањајући се на сваки одбој, докле се опет разлијегну оно гакање.

Фра-Брне једнако пркелаше погледајући синовца, па кад и томе дође крај поче нашки. — Јето тако! Нисам чуја липе гласове за њ, али, ако се не буде владâ како ваља, ја ћу фију!

па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугим ногама, а како трчи, повија јој се танки врат и на глави мала перјаница.

Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не забобоњи њешто, нашто се ђакони поклонише па и они сједоше за сто.

Магла напуни долине, па силни вјетар од мора разагна маглу, а донесе пљусак. Жедна земља пијаше брзо воду. Затијем поче тихо али трајно ромињати она киша што пастирима продире до костију.

— Молим те, мајко, склони дицу, јер сам гладан! — рече Бакоња, па извади из торбице погаче и сира и поче јести. Мати отклони дјецу, испричавши му шта је било са Чмањком. — И то му је стрина Цонтрона даровала. Нико нег она!

Нико нег она! Бакоња на то уста, пољуби брата, па се опет врну на пређашње мјесто. А она се приби у угао, па поче испод гласа: — Па ош ли мајци казати, шта је то! — Ма чућеш сад, чим дође ћаћа.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

И у бонаци мора Вал неки о мраморја Пљусне, кад дође ора? У ЧАРОЛИЈИ Чудесан бива овај дан, а поче Тако обично као и остали: Од ниског неба готово смо пали Као под сиве, отежале плоче.

Сам насред пуста жала Са главом која стрши Под сунцем што је лоче: Као у зеву ала Ја чекам да се сврши И ово што не поче.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Зашто сам ђинђуве купио? Десна рука одложи пушку, из џепа извади ниску ђинђува и поче да је ваља међу прстима. Не може да је баци у снег.

Кад се поново увуче под асуру у лук разапету на колима, док снег засипа пијану дреку рабаџија, Ђорђе поче да зебе другим страхом.

Није ни осетио кад је Симка ушла и спустила ибрик с ракијом. Као случајно напипа ибрик поред ногу и поче жедно да сипа ракију у суво грло.

и таре длан о длан: они танко шуште као да су од суве јеловине, Аћиму су сувише весели и безбрижни, па приђе прозору и поче ноктима да гребе ледено жбуње са стакла, да боље види вратнице и пут поред јасенова.

Она, сигурно, нешто зна чим ћути. Спусти се на миндерлук поред прозора, поче да срче каву, пуши и, наборана чела, вири кроз прозор.

одједном је умукао и престао да је туче, па се пијано сручио на кревет, а она, као освешћена изненадним муком и миром, поче да разумева смисао његових удараца, грдњи, псовки и нечега одавно и од себе скривеног.

Тола јој прво пружи „десног“. — Што си мањи од брата? — рече. Дете, повијено у очеву изношену пртену кошуљу, поче ситно да плаче. Анђа га принесе тамној, набреклој дојци, а дете узе врцаво да цокће мајчину брадавицу.

Окреће ватри час леђа, час лице, служећи се често ибриком. Обузе га чудно веселе. Узе свиралу из торбе, продува је, поче песму, мала му је и сувише спора за његову радост, па се разигра и завитла у колу, дугом, ситном, без краја.

— Анђо, Бог нам узе „левог“ — рече мирно и укочено се загледа у њу, с мртвим дететом на рукама. Анђа поче отегнуто и једва чујно, као по дужности и неком морању, да нариче, мучећи се што не може мртвог именом да ослови: што

Вукашин се одмаче од прозора. И због студи у хладној соби са угашеном пећи и згужваном постељом поче брзо да корача, гледајући у под. Натраг се не може. Неће. Обзири... Најлакше искушење које га чека у будућем животу.

— тврдо рече, узе са стола своју некадашњу ђачку мастионицу и перо, извуче из џепа парче хартије и, не седајући, поче да пише признаницу. — Не пристајем. Паре ти не дам, а ти поведи парницу за своју очевину. Није братски...

Кафеџија Ика, гурав и ћосав дугајлија, уплашен песмом забрањеном од власти, поче да запомаже и моли да певају другу.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Већ се и сама старица забрину да ће дете остати богаљ, кад на прагу четврте године девојчица стаде на ноге, прохода и поче да расте. Готово преконоћ нестаде мрља и краста с њеног лица и оно заблиста као месечева шкољка на дну мора.

Само су јој златасте очи јаче блистале. Старица уздахну: »Ко ће је хранити кад ја умрем?« Поче учити девојчицу везу и чипкама не би ли тиме, касније, зарађивала себи за живот.

»Од кога ли је све то научила?« Старица се запрепасти кад у везу виде птице и цвеће каквих нигде није било. 3атим поче помније да је посматра.

— рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер. Мала река се невољко поче спуштати али од тога часа све реке и речице, сви извори и потоци будно су стражарили.

— у потрагу за њом! — нареди свим водама у планини, и велико трагање поче, мада је киша још ромињала. Где је све нису тражили, где све нису завирили: и у шуму, и у камењар, и у пећину, и у

Али већ сутрадан закуца на врата, и поче често долазити, доносећи различите дарове: цвет кестена, камичак чудног облика, врапца сломљеног крила....

»Који још врабац говори?« — рекли би јој. »Баш којешта!« и сама исто закључи, па ипак, још од зоре поче чекати птицу, али врабац нити се јави нити појави. »Заборавио ме?

— одсече исмејани љутито, па тресну пријатеља преко лица. Овај га зграби за рогове. Пљас, трас! Поче туча. Окупи се гомила радозналаца. — Ударај! Шта чекаш? — смејали су се и бодрили завађене. »Био је Поглавица у праву!

— Ово мора да је нека зараза! — рече шапатом нека старица, али се њена изјава прочу. Је ли чудо што сусед од суседа поче бежати? Али број унесрећених је растао. Шта сада?

— Шта ли то ради ноћу? — питали су се суседи. — Да не врача? Кад радозналост нарасте као поплава, неколико суседа поче да је уходи. Без успеха.

Тек на мразној, снежној стази она застаде и плесну дланом о длан. Наједном, као на договорени знак, малено јато поче да се пење увис.

Заспи ли, никада неће стићи до Сребрне руже! Зато скочи, али скочи и звезда и поче се одмотавати као сребрно клупко, постајући све мања и мања.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

погубљене војске пролазаху. „Ах, Сатано, равночини брате, - Михаил му поче говорити - какве черте виђу ја погубне на твој образ, и на све остале!

Дјејателни властитељ небесни из хаоса здробљених небесах поче мале стварати мирове, слабима их пунит житељима, како ће му све покорно бити.

„О зависти преотровне жертво, виновници вјечне погибије!“ - Гаврил поче архангел зборити; но хулења хиљаде криковах на вишњега и на два војводе око њих се почеше хорити, Гаврилову ријеч

у једнојзи маси, тронодржну сву обузе гору; у виду се уреди вијенца правилнога, но дебљином страшна, па се поче врћет са хитрином на зефирна разљућена крила око трона и горе свештене са потресном преужасном јеком.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Сви затим падоше ничице земљи, а када се дигоше, предадоше се побожном ћутању. Јонско Море поче злаћано да трепери, косо очешано Сунчевим зрацима, али врхови Брутијских Планина, боље погођени тим зрацима,

Он седе опет на камен, а ученици се збише још јаче око њега да би га што боље чули. Питагора поче да прича. „Моје родно острво Самос налази се пред малоазијском обалом недалеко од оног места где лежи лепи град

Треба их знати прегледати, опипати и одабрати. У том послу ја сам велики мајстор; уверићеш се о том вечерас“. Грилус поче прегледавати јагње по јагње, тумачећи њихове особине.

Зато је Милон одмах био начисто, са које стране да опипа ребра номофилаксова. Он поче тим што зацвиле плачевним гласом. „Опрости, ако Бога знаш!

То разгњеви номофилакса још више, капљице зноја поцурише са његова лица, он поче да дахће као преморен пас и показиваше жељу да искочи из властите коже.

То растерећење његове главе имало је доброга дејства и на њену унутрашњост, његов мозак поче опет да ради. Он прикупи сву своју снагу и проговори дрхтавим, али у толико свечанијим гласом: „У име закона наше

Демокритос поче да се смеје и говори кроз смех: „Да ће тако бити, смео бих се опкладити, кад не би онаква опклада претпостављала моју

Демокритос поче да се смеје, а Хипократес уздахну: „О, то сујеверје нашег света! Борим се без престанка да га искореним из медицине,

Он донесе из своје куће то дело и поче наглас да чита његова најважнија места. Како је свет постепено постао кад су се усковитлани атоми окупили у мртва и

Осети глад и жеђ, а зраци подневног сунца почеше да га жегу. Поче размишљати шта да чини и куда да се упути. „Аристотеле!“, зачу он како га дозива неки познати глас. Он се обрну.

Никија одруби рибама главу, расколи их својим дебелим прстима вешто по дужини, избаци из њих кости и поче да их прождире, половину по половину. Онда узе бокалче са вином и рече: „Да се вратим на наш започети разговор!

Шест комада папироса! Неписмено, управо неукусно написана, без стила и песничког полета“. Он спусти глас и поче опет да шапуће: „Ево нас тројица, како овде на окупу седимо, можемо, мислим са правом, рећи да смо нешто урадили и

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Шта имаш да објасниш, кучко једна! Ја погледах бесвесно у све, који бесмо ту. Она гомила војника и официра поче да се збија; коморџије приђоше својим колима; тобџије седоше на своја места, као да је неко командовао; официри

исукали мачеве и кад Алекса Лепир, сав у голој води, сав, дакле, у оном уметничком зноју свога дотле гушенога талента, поче да натеже и, црвен као ватра, да се бори са оним упорним речима, запињући из све снаге да изговори свакоме познати

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу. Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе. Поче ручак. Свирала одјекну...

— Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! Ђурица поче долазити к себи. — Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац... Зар он мени да подмеће ногу!

Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон. Са њима беше и Станка. Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о

одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.

— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена опасна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је

— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ'да знаш шта је дете... Перо, по Богу си брате, ти знаш...

намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову.

И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква

Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује ?« — поче да мисли. »А младост ?... а будућност?... Све се руши, свега нестаде ; одоше, кâ прах и пепео, они лепи снови младости.

А овако ни због чега!... Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... — Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње.

Он је већ у другом округу. — Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. — Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: — Нису још гледали апсу! Нису отварали!

— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци. Није то шала болан: метнуо човек главу у

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Пошто се малиша докопа коња, поче дрва гонити и продавати, те је некако животарио с матером. И ако нијесу имали да им се пресипље, нијесу били ни

Тада цар поче обећавати велико благо ко му кћер прозна, а то чу једна стара баџа-вјештица — па од града до града, од врата до врата,

Кад их поче миловати, опази им по трбусима да су сити, па ће сам себи: — Богме они су негдје нашли нешто те се најели; чекаћу док

— Не бој се ништа више, — рече јој он — ја сам опет прстен кутарисао, — па јој поче причати шта је све претрпио, и како је бабу убио и до прстена опет дошао.

— па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: — Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?

Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи. А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла

Дивови понесу биволеће коже, а старац скопак. Дивови наточе сваки по мјешину воде, а старац поче копати око врела. Зачуде се дивови па га упитају шта то хоће.

То чувши, оде он од цара. Кад дошао до лисице, али зло! Тета лија поче псовати, грдити, и шта све није радила с њим.

Кад везировић поче читати дову, сједне слуга близу њега на један мезар, прекрсти ноге, одријеши полагачице крајеве од јаглука, па стане

Узећу је. Могу мећати у њу мајсторове рове паре, — те је тури у џеп, па се упути у дућан. Кад дође у дућан, поче турати паре у ћесу, кад чуда! Што год у њу метни, свака се пара створи дукатом.

„Још ми је ово мањкало“, уздахну везировић, па поче клети трешњу, али кад погледа на јагоде, помисли: „Вала ћу убрати још двије јагоде грожђа, па куд пукло да пукло.

Други дан, кад је дечко одагнао говеда у поље, сједе опет онако гладан на пањ, пак поче плакати. Плаче он тако, бого мој, плаче као година, кад ли ал̓ ево опет оне баке к њему па га пита шта му је да плаче.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И неста планета и животу трага; Изумире и смрт. Више нема људи; Са мене се поче да откида снага, Сви удови, редом, и поглед што блуди. Мину све што беше, хтеде бити икад.

Празна и страшна јави му се соба. Самоћа поче да га пече, дражи. Он је остави. Као дух из гроба Спусти се у мрак да мелема тражи.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Као и ја и он је сва ова историјска дела знао напамет, упркос својим схватањима живота. Он заволе ово што ја радим и поче ме благо корити да сам се заверио да га преобратим у Американца.

Ћипико, Иво - Приповетке

Дакле, хоћеш ли? —Не знам ја... Питај брата, ево га! и покаже руком на њ. —Што ће ти брат? — умеша се други и поче се церити. —Да ко ће?! — изговори тихо цурица и погледа на брата. Уто се и он приближи. —Што би? — упита сестру.

у тијесне улице, гдје нигда сунце не грије и гдје се тјескоба усред подне осјећа, чисто се растужише — зла слутња поче се јављати.

Док је тим послом била забављена, још је живила у нејасноме снатрењу, али када је потребно за пут приправила, поче да поима боље свој нови положај, и чим се више примиче дан одласка, већа је стрепња обузима: весеље и страва да иде у

—Пусти! — одговори Спасоје. — Ко зна што ће јутро донијети! — и поче се журно свлачити. Девојка се обрнула на другу страну, прама зиду, чека док они полијегају, па да утрне свијећу.

Али кад за себе поче сазнавати, инстинктивно наслућиваше на себи туђу вољу, те поче сумњати, а бијаше начисто сама собом тек онда кад је

Али кад за себе поче сазнавати, инстинктивно наслућиваше на себи туђу вољу, те поче сумњати, а бијаше начисто сама собом тек онда кад је једном у завади неко разјарено дијете пријекорно назва „мулицом”.

Пожуре да чим прво у Велу увалу стигну. Послије кише поче да ведри, а кад дођоше у увалу, нађоше је још зањихану: око рата јој бучи море, но нема оне првашње силе, а мјесечева

О, умекшаће се! Старица се приближи да га помилује, но оно мигну једним увом и поче кроз ноздрве силно фрктати. —Пустите га!... —Још је поносит! А први дан не хтједе се ничега устима дохватити.

Свјежи маестрал домало сасу околишем, зажамори живо и поче да плачка суре хриди... Дангуба, прокуњавши, дохвати трстику, надије и завитла у сунце.

Да њега и себе прехрани, одлучи се да служи по кућама, па послије, нешто приштедјевши, поче да у граду купује женски ситнеж: конца, игала, наранача и других кућних ситнарија, и то ношаше на леђима у своје село

А и беше кроз го крш угрејало; сунце, док се родило, чисто и сјајно, као да је из мора изишло, поче одмах да греје. Марко и стара Стана махом седоше на камен, а Божица, која до овога часа не беше нигда видела мора ни

„Снаћи ће ме засигурно тешка казна божја”, стрепећи је мислио. Да убије у себи глас грижње, поче да чита. У читању књига сазнаде да има и такових које млађи не смеју да читају. Он се зажели баш тих прича.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

двеју таквих реченица, са карактеристичним уломом по средини: (1) „А она тамо у кујни, као обично, пре но што леже, поче да затрпава, гаси и полива водом ватру у огњишту, ↓ те да не би ноћу ко зна каква искра прснула, и богзна шта се

дакле сигурно његов гласник, мада му се, као увек испред оваквих празника, надала, ипак, кад спази да је заиста он то, поче се тамо, испред кујне, унезверено да врпољи једнако окрећући се око себе и наново гледајући да ли је све почишћено и

ако рачунамо - а морамо тако рачунати - од Софке, која се у том часу налази уза саму дворишну капију, а Тодора „поче се тамо, испред кујне, унезверено да врпољи”.

колико избегава: „Зато се Софка и трже, јер, узнемирена баш том тишином, мирноћом, предвечерјем, кроз раширене ноздрве поче осећати како се из дворишта покреће и почиње да осваја онај свежи баштенски ћув.

савести - због жене колико и сина, јер скрива пожуду према булчћој снаси - пренео се, дакле, одмах и на тело: „Онда се поче пети (алат - Н. П.

с друге стране, венчање је тако приказано (искључиво из Софкиног доживљаја) да већ и то што јој „од страха и ужаса поче црква да се врти” - јер не може више издржати, пустиће дечју руку која непрекидно измиче - снагом синегдохичног

А пошто је из цркве изашла, она „чисто одахну”, па „поче савијати и силазити другим делом чаршије, ка младожењиној кући”.

] тако да се Софки не тек поче него сасвим учини све ово као логор. И они, и ова кућа, и ове њихове жене, онако у својим крутим футама, још крућим и

огњишта: „И када, дубоко у ноћ, изиђе и месец и његова бела коса светлост, испресецана црним ивицама околних зидова, поче да испуњава кућу и саму светлост са огњишта да упија у себе, Софки се, не поче да чини, него је већ као у истини

црним ивицама околних зидова, поче да испуњава кућу и саму светлост са огњишта да упија у себе, Софки се, не поче да чини, него је већ као у истини осећала како све то није оно, у ствари”.

исти начин, кроз исту баџу и са истим утиском разграђености јутарња светлост слива са светлошћу огњишта: „Модрина зоре поче пробијати одозго, кроз баџу, и ломити се са светлошћу огња”.

толико бљештала да се и сам кров кућни прозирао”, па „та толика светлост, са толиким огњевима, праскањем, бљештањем поче да је плаши”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али га Спаса достојанствено погледа и поздрави руком. Харамбаша га пресече очима и поче потмуло турски: — Шта си хтео, бре? — Да се браним, ага. — Чиме?... Пушком?... Каурска главо неразбрана!...

грановесно, устукну мало назад, метну подланицу над очи као да му сунчане зраке сметају да добро види, па страховито поче с презирањем мерити буљугбашу. — Ено Турци гледају, човјече добри! — Турци?!.. А ти што си?!.. Потурњак!..

Прса исправи а главу пови нешто у страну ка гуслима и поче колашинску песму о несрећном боју на Косову. За све време трајања дугога увода зашто се изгубило царство, глас му је

Додаде му још неку чашу, и сама попи још једну па му пријатељски седе уз колено. — Али ти ћеш ме опет послушати — поче она шапатом и превијајући се око њега — да бјежимо у Србију... — Овога свијета не! — Хоћемо, хоћемо.

Натраг, умукните једном од Косова!.. И кад се све ућута, она клече крај сина и поче да га глади по образима. Дуго, нежно, болно за околину. Бледа као смрт а пркосна.

Он се прекрсти широким крстом и грцајући, а са просветљеним изразом, поче да мрмори: — Помози, Господе, помози и нама!... Услужно му примакох једну столицу и понудих да седне.

Рече да је најсрећнији што је каплар српске војске и тихо, тихо, сав у истинском заносу поче да рецитује своје пророчке стихове „На Газиместану“... КАД СЕ ЦАРСТВА МИЈЕЊАЈУ...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Ту се, кâ удиљ, свугде, Нашао неки злобимудрац, Плиткоум, брзоплет; Тај одмах на глас поче: „О славни Тале, о мудри чоче, Што бленеш у висину?

“ У једноме селу, Рец’мо Буђанову, Послушали људи Пословицу ову. Свако поче мèсти Испред свога прага, И у то се многа Утрошила снага.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

И СУНЦЕ И Сунце које подгреваш у новом Свету старе лажи о сељењу праха Наша је нада очајна и плаха Наш пакао поче песмом лабудовом.

Краков, Станислав - КРИЛА

Потом се остале чете почеле понова да крећу, и од дуге као змија поворке, која је непрестано избијала, поче се образовати широки но збијени построј.

Ипак се понека шлемом покривена глава издигне и погледа у мрак. Одједном одоздо пред гребеном поче нешто црно да се миче и избија. — Брза паљба... бомбе... Све се запали, све закркља.

Сад ће нас напред... Али они ипак нису пошли напред. Тишина је и даље владала на положају, само мало после поче непријатељска артиљерија да грми. Погледи се поново сретали. Они беху сада задовољни, насмејани. Ровови се држе.

А пред жицама пламен, тресак, урлик. И лешеви се гомилају. Најзад, када зора поче да свиће, они беху опкољени. Тада мајор Милорад гологлав, рашчупане косе, сав модар у лицу рече ордонансу Бранку: —

Жиле набрекоше на глави, и зазуја крв по ушима. Нека је тежина на њему. Тешко се подиже, и земља поче млазевима да пада са њега. Од ње су пуне уши, очи, уста и одело.

Време очекивања и нервозе. Мрачило се. Сунце је већ давно ишчезло. под покровом магле, али сада поче и оно мало слабе мутне светлости да се губи, и све да се завија у маглу и сутон.

У глави му беше прво страшно топло, после свест поче да се мрачи, знојио се јако по челу, али се ипак није онесвестио.

Петровић, Растко - АФРИКА

Велика јутарња светлост, још модра, поче расветљавати свет. Чуо сам лаки шум око зидова, али не обраћах на њега пажњу.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

мере на тимочкој линији да нама амо на Морави даду одушке од удружене навале Ејубове и Али-Сајибове војске, генерал се поче спремати да са резервама из Делиграда похита Алексинцу.

— упита ме он с осмејком и стаде трљати руке. Ја му опет ништа не одговорих. Пошто је мало поћутао отац прота, опет поче: — А је л' те, молим вас, јесте ли ви где год читали о томе, како се хватају харинге; јутрос сам их знате јео, па ми

Турски ланац спочетка беше заустављен у своме напредовању али се наскоро опет крете. То кретање ишло је овако. Прво поче један по један Турчин да се издваја из ланца и да истрчава напред: истрчи, па прилегне земљи и одатле пуца брзо.

! — ту Черњајев климну брижно главом и поче ходати тамо амо крупним корацима. Затим настави: — А чује ли се борба с фронта од Катуна и с левог крила од св.

Вечерило је, сутон се полако спуштао с висова Јастрепца планине на бојно поље; ту се мешао са димом, што се поче дизати из околних села, и тиме постаде још гушћи. Дим!

И заиста, паљба поче да се учестава, а наскоро се зачуше и турски убојни рогови: та ти, та ти, та ти.... Небо је било чисто као стакло,

Наши стрелци што уђоше горе у шуму подржавали су јаку пуцњаву. Али замало, па тек један по један поче да избија из шуме и да се преко пољане повлачи шанцу, пуцајући једнако.

!... У ћутању прође још неко време. Борба је једнако трајала. Турци су припремали трећи јуриш; ђенерал устаде и поче ходати. Скочи и Владан, беше му пала на ум »велика« и »спасоносна« мисао.

Скочи и Владан, беше му пала на ум »велика« и »спасоносна« мисао. Он приђе ђенералу и поче га наговарати да је већ крајње време, да он — ђенерал — иде из шанца. (Наравно, др.

Владан је знао да се ту ради и о спасу микроскопије — ђенерал се не може уклонити сам.) Ђенерал одби понуду. Сад поче наваљивати на њега Комаров. Ђенерал опет рече: — Не, не, то би изгледало малодушно... Зар баш сад?...

Кад се већ увелико ухвати ноћ, паљба се постепено поче утишавати. Шуматовачки шанац био је миниран, али како је командант шанца погинуо, то це сумњало да ли ко зна где је

проклет час кад сам ступио на ову земљу, ја ћу ц yма сићи, ја ћу се убити... Комаров приђе Черњајеву и поче га успокојавати. — Добро — продера се ђенерал.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Пришô би јој, али не смем И не могу, — Та и ја се поиздаље Молим Богу. ЛXВІ Са истока поче плавит’, А нас двоје на прозору, Прохтело се нама тако Дочекати рујну зору.

Кад се магла ведрит’ поче, Па ми зорин зрак засвити, Кажу да сам много певô, — Не сећам се, може бити. Ал’ кад стиснем болно чело, Кô кроз

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

„Откочите пушке!“ наређивао је поднаредник. Ја сам извукао револвер, као да ћемо сада на јуриш. При врху поче ветар да дува. „Ево смо!“ — шапну неко. И строј као по команди полете.

После једног часа упаде Милош и као врећу стовари једног Бугарина међу нас. Кад овај виде да је међу Србима, поче да стење и моли да га не убијемо. Каже да је официр. Такав нам баш и треба. Умирили смо га и понудили цигаретама.

Где сте били ви из седмога пука и шта сте радили до шеснаестога септембра? Предраг се накашља и поче: — Ја не умем да причам као Светислав. Али овде ми је дневник, те ћу вам по реду изложити.

Досад сте се углавном слагали. Причај сад ти Светиславе. Светислав поче: — Освануо је шеснаести стептембар. Пред нама се указаше бугарски ровови.

Ветар је дувао и наносио нам ситније камење у ровове... — О, брате, ти поче као песник — дира га Светислав, нестрпљив већ да он настави своје причање.

У почетку је ватра била лагана, као да се колеба, а потом осу, осу, гранате наше и њихове се укрстише, а камење поче да лети. Разлеже се рика, тресак. Рововац као да грми и у бугарским рововима отвара читаве кратере...

„Напред, напред!“... „Ура! Ура!“... „Јаој, браћо!“ „Не остављајте ме!“... На ужас наш, видик пред нама поче да се губи. Од врха Кајмакчалана спуштала се као авет густа магла.

Пред нама се наједном замагли, црн облак се спусти на врх Кајмакчалана, и поче да се развлачи по падини. Тада се десно од нас направи нека гужва. Извио сам се да видим... Згрануо сам се...

Сви смо били прилегли. Куршуми су прштали над нама. Док ти мој Андрија клече, и поче да се крсти. — Учо, мањ то ако ти не помогне! — добаци му један четник, студент. — Полажем оружје...

У неко доба једва већ назресмо како промичу тешки млазеви магле. Освануо је осамнаести септембар. Из магле поче да лије хладна киша. Танки млазеви воде цеде се са камења и сливају у ровове.

Остали смо нас двојица сами. Питао сам га тада како га тако несрећно ранише. И он поче да ми прича: — Заузели смо Старков Гроб.

“ — неко виче. Преда мном удари куршум, па ме земља засу по лицу. А онај покрај мене заби лице у земљу, и поче сав да се тресе. Неко јечи: „Јаој, браћо!“ Један побауљке истрча испред мене.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Ђорђе пак, стегнув од жалости срце, поче: „Мили родитељу! Шта ти рече, да од Бога нађеш? Мало ли зар нам је страдања, туге и невоље тешке?

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

БОШКО: Та брзо поче! БОГДАН: Брзо, бога ми, На нашу грдну несрећу. ВУЈО: Али ни Мљечићи не осташе у дугу. — Дужде нам посла те какве

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Он мисли о Јаблану и мејдану. Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап: „'Оће Јабо надбости — неће; 'оће — неће; 'оће — неће; 'оће!

Нека је он царски! Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако? Де, кази своме Јуји! — поче му се безазлено улагивати. У разговору с Јабланом стиже Лујо кнежевој кући, гдје се бијаше доста свијета искупило.

— Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме! — уздахну Лујо, припи се уз вола, па поче опет, кријући од људи, мјерити штап. Изиђе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице. — Јеси ли се уплашио, мали?

Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно — силно одјекују. КРОЗ МЕЋАВУ Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену.

Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати. Љуто и као на силу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда

И прва се носила кренуше из Рељине куће. Иза тога чељад се поче поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла, бугаре сиње и црне тужбалице.

Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину, коју им је ваљало пријећи и спустити се у поље. Крава стаде нешто зазирати и

Познавô он кога, не познавô — он сваком: моја слатка душо! Прије неколико година — поче Дуле, а чело му се намршти — диже га спа'ија са старог кућишта и насели на његову старевину некаква Личанина.

МРАЧАЈСКИ ПРОТО Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам Бог дадне! — поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. — знаш ти још какав је то човјек, да Бог милостиви сачува!

— Да ли је код куће? — прошаптах. — Ја мислим, да јест — одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз коју је струјило тихано дрхтање. — Хајде ти напријед!

Трже се као иза сна, као иза дубоког, тешког сна, дохвати кутију, смота цигару, припали је и поче пушити. Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало

Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли. Наједанпут устаде и поче немирно горе и доле ходати по диванани.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Толико су били сигурни за њу код те две куће. Нарочито код Младена. И нарочито кад Младен поче да се диже, бива као што треба, да не само сад више него отац му поче да зарађује, проширује, учвршћава радњу, него

Нарочито код Младена. И нарочито кад Младен поче да се диже, бива као што треба, да не само сад више него отац му поче да зарађује, проширује, учвршћава радњу, него кад сасвим одскочи, подиже се, и узе све у своје руке и постаде оно што

Младен, надајући се свему томе, не изненади се кад старац поче да му прича, и то понизно, у највећој тајности, како се ових дана јавио тај и тај, из неке чак горње маале.

— Једи, синко! — поче га нудити баба. — Нека, доста. А имам посла, па тешко ће ми бити. — Кусни, кусни ти, а посао имаћеш када.

Одмах затим, чим поче да пада мрак, виде оно спремање за свадбу. Од њега, из дућана, још јуче све су узели што је требало.

— Наш је! Она посрну. Папуча јој одлете с ногу. Чисто падајући наслони се на њ, и, први пут, узе га за руку и поче је љубити.

Чисто падајући наслони се на њ, и, први пут, узе га за руку и поче је љубити. Он, потресен, да је освести, поче јој причати како је било: како је стари Арибег, који је одавна отишао у Цариград да тамо, где се и родио, умре,

Чисто клизи низ прагове. Стаде преда њ и уплашено поче да стоји. Младен бележећи упита га: — Шта је, ч̓а Марко? Он, још уплашеније, поче: — Ништа, синко. Него дошла...

Стаде преда њ и уплашено поче да стоји. Младен бележећи упита га: — Шта је, ч̓а Марко? Он, још уплашеније, поче: — Ништа, синко. Него дошла... Младен застаде и диже главу. Ч̓а Марко још уплашеније настави: — Дошла, синко!

И ено: седи. Побегла и дошла, па само ћути и седи. — Која побегла? Која дошла? — поче Младен, а већ је знао која је то, да је то она, Јованка.

А једнако се смеши на њ. — Како ништа? Мајка јој, од беса, бола, поче брзо да са једног краја на други иде, баца дрва, намешта и виче да Младен чује: — И нека остане! Немам их више.

Младен се диже. Са стиснутим устима, укоченим, намргођеним очима, миран, прибран, поче да се прашта. Кум, радостан, сав у весељу, чисто плачно молио га је: — Седи, куме, седи... само још мало!

Ћипико, Иво - Пауци

Изашавши из вароши, престаде да грди и, мјесто, тога, поче сам са собом да говори. Застајкујући, ослушкује звукове телеграфских жица, и разговара с њима, а ступове обухвата

Раде се нечему сјети, па устаде са камена и пође ка својој јари. Ножем поче гладити неизрађену држалицу од сјекире, па није Машу опазио, већ када је нада њ дошла.

изгубићеш ме!... — и зајеца. —Чуј, Радивоје, — поче Смиљана тихим гласом, ово је моје умиљато јање: видиш како је поплашено?

Али Раде не клоне; одмах настајних дана поче преоравати наново земљу да је засија. Болило га у души да земља цијеле године нероткињом остане, кад божје сунце тако

Доктор погледа по друштву и поче да говори: — Мисао — вели — дошла ми је у памет овога часа у овоме зеленоме одгојку.

Кад поче новац давати на камате, сељаци носијаху дарове: дућан је цвао и скупљало се благо; требало је окућити се, да се благо

Редом поче продавати ситно и крупно благо: не поштеди ни свога дората, ни старе кобиле с ждријебетом, ни ухрањена крмка.

Отада и ходаше за њом и дуље остајаше код своје куће, а поче и да учи за испите. Бијаше много мирнији. Сигуран да ће се у уречено доба с њоме видјети, радо је прегорео и оне своје

Собом носио је сву сласт и милину љетне ноћи код мора. У својој соби узе хартију и поче писати. Глава му је крцата лаких, мисли, но не зна да их распореди. Хтједе да јој све рече.

И пиво бијаше преслабо да разагна очај. Наручи жешћег пића. Домало пламен лизаже му уз образе. Јагодице се зажарише; поче да губи свијест. Бол попусти; музика свеђ свира и побуђује у њем гануће. Навријеше му сузе на очи.

А кад је сунце зашло, нека тугаљива чежња поче угађати његовој мекој нарави. Посматраше небо, крцато фантастичним сликама, и машташе о својој срећи с неким идеалним

—Ја грем, чекаће ме мајка с живим на другој огради... — Отић' ћеш и ништа ми нећеш рећи? — Ча ћу вам рећ'? — поче се чудити дјевојка. Онда пусти задњу грану, одмаче се, скиде крто с руке, те га положи на земљу.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Потом се окрену и рече да му је потребна млака вода. Кирча изађе из просторије, а калуђер поче да вади из бисага осушене листове неког биља које нисам препознала, мале тиквице с прашковима разних боја и чисте беле

Артемије После других петлова, док смо били на бденију, поче да дува ветар. Постајао је све јачи. Звиждао је, хујао, ударао о зидове, савијао дрвеће.

Груну на врата цркве, отвори их и погаси свеће. Остадосмо у мрклом мраку. Ветар је већ био побеснео. Неко поче да паничи. Повика да ће се срушити кубе и да ће нас све побити.

Ветар је завијао, урликао, небо је горело од муња које су једна за другом пламтеле на западу. Поче и грмљавина. Гром удари негде у Осоју, онда други скреса крај Мијове луке на Морави.

Можемо лепо преживати наше лепе могућности. И Димитрије поче да набраја. Можемо отићи из овог краја и тада бисмо заборавили оно што су нам овде учинили.

Тек што сам заустио да кажем због чега сам дошао, упаде Дадара раздрљен и бахат. Још с врата, без икаквог околишавања поче да псује. Поверено му је да се брине о реду и миру у жупи, а не дозвољава му се да растера ону руљу са Саборишта.

Доротеј устаде са троношца, протегну се као да тера из тела немар који је у њему растао из трена у трен и поче да шета тамо-амо по соби попут младог курјака ухваћеног у вучју јаму. Очекивао сам да запљуште питања. Јеси ли сигуран?

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

“ А лукави дечко тужно спусти главу И плакати поче: „Свет и мене гони, поведи ме горе, И ја сам сироче. Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су

“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа; А кад је свршио посô, он рече спокојно тада: „Но, сада, синовче драги, пењи се на моја леђа.

Тако једаред пијан дохвати челично длето, И поче резати мрамор, без мисли и без плана, За неком несвесном тежњом. И слика чудесне жене Из хладне, мраморне грудве

Најпосле укрсти очи, Кад вредна кметица поче да хладну ракију точи. И сасвим изгуби памет. „Кметице!“ рече јој смешно, „Како се, онако, имаш?

Зар један пијани кравар?! Зар она кметица једна До сада супруга чесна и домаћица вредна?! Он поче очајно пити. Лагано бркове сŷче, И страст га обузе силна да се ма с киме туче. И прилика му се даде.

Јер кмет се помаче само, па диже обрве своје: „Ту ли су, писаре, вели, протокул и књиге твоје?“ И поче да страшно псује. Подмигујући вазда, Ћата је стајао сметен, како га већ Господ сазда, Док за врат пуче му шамар...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

На замишљеној, малој Земљиној кугли, виде он и Александрију, једну тачкицу; и њу веза у мислима са Сунцем, па поче расуђивати овако: Троугао чији врхови леже у Александрији, Сијени и у центру Сунца, чудног је облика.

“ Он седе поново на клупу, осећајући да су му ноге утрнуле од узбуђења, прибра се и поче даље да размишља. „Да, оне су паралелне!

Колико ће онда бити отстојање Сунца од тога зенита? Ератостен се поново диже, па поче да говори гласно, као на своме предавању: „Зенитско отстојање Сунца, то је онај угао што га затвара ова вертикална

Пламен их брзо захвати, густ дим се усковитла до облака, фукара поче да вришти од радости. Трубе од папироса гораху као сува слама, али се листови од пергамента показаше отпорнијим.

“ Овај разговор слушао је један задригао плавокоси младић, па се и он умеша. Поклони се са удешеном грацијом, па онда поче тосканским диалектом, својим дубоким, но веселим гласом: „Имате право, велеучени!

Зато сам био у стању да одговорим на сва питања господина изасланика. Али кад поче да се распитује и о другим својим рођацима и познаницима у Дубровнику, ја му смело одговорих: „Сви су живо и здраво, и

Одатле оде у Грац где поче његов научнички успон. Кад онде отпочеше прогањања протестаната, одазва се он позиву Тиховом да буде његов помоћник.

Та ти верујеш да се Земља креће.“ - „Онако, као што је то Коперник учио.“ - „Будалаштине!“ Тихо поцрвене у лицу, поче тешко да дише, доби напад беса, какав су његови помоћници морали често да искусе.

Нико није тим изненађен, дворана се поче полагано празнити. У ходнику се сретосмо са нашим домаћином, у разговору са грофом Шварценбергом и чусмо како му овај

Ваљда хоће да говори. Задеде свој дебели прст у огрлицу, као да га ова гуши. Гунђајући поче да је цепа. Онда се стропошта на патос. Усплахирена и забринута лица, појури Кеплер своме господару.

- „Донеси ми брзо светиљку, за вечеру немам сада времена.“ Жена га послуша, вртећи главом, и остави га самог. Он поче да говори са самим собом: „Моји цртежи ми говоре да је отстојање Марса од Сунца, за његових десет опозиција, било

Свака његова, одмерено изговорена, реченица била је мајсторско дело строге логике. Кад поче својом сигурном руком да на школској табли исписује математичке обрасце, изгледаше ми као Фидија, који са длетом у

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

И тек што је хтео да затвори очи, А миш однекуда на леђа му скочи, Лав се тргне брзо и миша ухвати, И љутито поче на њега викати: „Зар ти, мала рђо, код толиких међа!

“ – Миш у лављој шапи поче цијукати Пола мртав од стра' поче се правдати: „О ти, силни лаве, царе животиња! Ја сам погрешио, цела је истина,

“ – Миш у лављој шапи поче цијукати Пола мртав од стра' поче се правдати: „О ти, силни лаве, царе животиња! Ја сам погрешио, цела је истина, У твојој сам власти, можеш ме

– Прошло неко време, а лав се ухвати У ловачку мрежу и поче урлати; Од лавове рике јечала сва гора, Миш позна по гласу свога добротвора; И потрча одмах, у помоћ му дође, Па

Твога срца жељу чула, Мирисом те душе своје У милости задахнула…“ И још дете меким гласом Тужној гори зборит поче; Ал' уздахну гора чарна: „… О, сироче! … О, сироче!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

СТАНА (двосмислено): Биће, биће и друго, све ће бити. (Раздрагано): Знаш ли, снашке, откад поче да живиш, крећеш се, да примаш госте, а покаткад да излазиш, да се виђаш, цела варош, све се опет у тебе залуди.

— Идемо, ја и хаџи Риста, а оно одједном иза једног ћошка испаде пред нас Сарош... Сав усплахирен. Поче да муца и моли: »Дедо, попе«, вели, »ја сам се много пазио са покојником, Ташаниним мужем.

А он се чисто препаде. И од радости сасвим се заборави, јер, и ако Турчин, поче да се сагиње и мало што ме не пољуби у руку. ХАЏИ РИСТА (гордо): Може, и треба да дође. Није ово кућа од јуче.

НАЗА Нема сам као ноћ! САРОШ Да. Од кад поче понова да прима госте, да живи, одем јој и ја. Али, она ме нападе. »Свима ћу«, вели, »да опростим, само теби не.

И добро је што сам била. Али ме не прекидај. Морам да се журим да стигнем дружину. Дакле, када поче зора, као што знаш, ја се изгубих. Одох право тамо. Код Стане. Знам да рано устаје. САРОШ Код ње. Сад и она зна.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Костица, други калфица, док ћута, ћута. Па онда утури ноге у ципеле, устаде, и поче: „Панталоне, мајсторе, то је тешка ствар. Ено, погледајте оне официре што иду тако прекопута.

Реч која је некад била израз задовољства, постане после израз ироније, и горе од тога. Мајстор Костина судбина поче да се колеба.

Помисли на своје рођење и детињство, на младост, на наглу одлуку да се жени непознатом девојком. Излети у башту и поче да шапће: „Можда је болестан; можда је неправда терати га да ради што не може.

Пасторици својој се додуше није наметала ничим, али се издашно користила њеним радом у кући. У Ноли поче да расте гужва од питања и колебања. Због оца, она се много савлађивала у понашању и речи.

Снажна девојка, стуб куће, умна далеко нада своју околину, она одједаред узе особита права, заузе став, и поче некако да администрира ствари и људе. Волела је и она живот, и баш зато почела да цени своје способности.

Нола поче слатко да се смеје. — Виде ли, колико се Тодор препао кад чу да хоћу ђаволу комад да отмем. — И Нола узе да говори начи

Паланка сад поче да назире авет раздеобе имања. — Стари ће се повампирити кад осети који ће салаш на лето да дели његову жетву.

Госпа Нола јој приђе, стаде је трести и јаким гласом по имену звати. Дете отвори очи, и поче сад продужено да вришти.

— Обојица имамо доста крајева! — Престани шалити се. Болесна сам. — Настаде тајац. Срба тихо дође до кревета, и поче, гласом из једног сасвим новог регистра: — Нано, да седнем ту.

— Настала је тишина, она пријатна домаћа тишина у којој понекад има рајског мира и споразума. Госпа Нола поче дремати. Бол збиља одумину.

Скочи из постеље здрава, и тачно она. Сиђе у сиво, хладно двориште, извуче студене воде из бунара, и поче њоме да се шљуска уз задовољно сркање свежине и дрхтавице. Трљала се затим јаким пешкиром и тресла се од смеја.

А поп нећеш бити, док си у мојим рукама! — Госпа Нола поче брже да говори. — Ако сте то ујдурисали, твој жупник и ти, вала сте се преварили!

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Како су ми на тај начин створили донекле репутацију човека без духа и талента, поче се шапутати да ми та репутација даје довољно квалификација за члана академије наука и уметности, те сам свакога часа

— Реци правилно, па ћу те пустити. Стамболић поче да се зноји и превија, које због падежа а које због невоље ради које је молио да изађе.

Тако, на пример, Љуба Слон, који је у почетку школске године био живахан и окретан дечко, поче полако, неосетно, постепено да прима слоновске манире, да се креће тромо, да лењо мисли и да доброћудно жмирка очима,

неосетно, постепено да прима слоновске манире, да се креће тромо, да лењо мисли и да доброћудно жмирка очима, па чак поче и кожа да му постаје неосетљива а нос да му се испушта у сурлу.

Јовица Орангутан поче такође да стиче неке чудне покрете, које дотле није имао. Сваки час би се чешао руком по леђима, жмиркао би очима и

Сваки час би се чешао руком по леђима, жмиркао би очима и кезио би се на другове, па чак поче, нарочито при тучама, да употребљава ногу место руке, да са извесном лакоћом прескаче школске клупе, искаче и ускаче

Тетка Наста дође, седе крај моје постеље, донеше јој један земљани суд пун воде и она поче бајати и шапутати: — Трчак, натрчак, протрчак, Протрч', грознице, Крај глогове кућице... итд.

— Па то је гадно. И она се реши и пружи одлучно руку. Ја откидох главић са палидрвца и дадох јој дрвце. Она узе и поче одважно да га једе. Појела је три, па јој ударише сузе на очи. — Ја не могу више!

Директор опет поче: — Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава, — али његов увод сад већ није био дуг, већ је одмах прешао

овако прибраних стручних мишљења, директор ми се окрете и, после неколико родитељских савета, дочепа се мојих ушију и поче их теглити (природњаково мишљење), а затим ми изрече казну: три дана школскога затвора (географово мишљење).

— поче он сасвим мирно и хладно разговор. Ја се ужасно збуних и поцрвенеше ми уши као архимандритски појас. — Ја...

Боже сачувај! Исповедићу вам се и тада ћете већ разумети. Он поче затим једним пријатељским, поверљивим тоном: — Видите, млади пријатељу, ја и моја жена смо у рђавим односима.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Први, терај! Кад наиђоше на мост, коњи уситнише ногама. Обле талпе на мосту заклопараше. Нешто језиво крцну, поче да пуцкета, мост као да застења, проломи се тресак и топ са запрегом сурва се у реку. Чу се доле ломатање.

Онај пас залаја. Ах, да сам у могућности, побио бих све псе овога света. Нехотично зарих мамузе коњу у трбух и он поче да потрчава. Командир се наже према мени. — Пред портом нас двојица зауставићемо коње, да пропустимо батерију.

Лука дохвати мотку и викну: — Коморџије, крећи! Онда приђе оној ватри па поче без милости да их туче. Коморџије скачу пренеражено, неки притрчаше колима, а други, буновни, не схватајући шта се

Лука приђе следећим колима, али коморџија, и не чекајући његову опомену, поче да тера волове. — Грујо, ко застане, човек или животиња, убиј на месту и бацај у реку!

Од половине Преполца дуну хладан ветар. Кроз кишу промицале су влажне пахуљице снега. Кад бесмо мало више, поче нам шибати у лице сув снег, а кад се приближисмо врху, засу нас снежна мећава, да више нисмо могли гледати.

Овај се поведе и паде међу неке џакове. Лука му притрча, и, готово обневидео од беса, поче да га гази и туче немилосрдно...

Али када виде револвер у руци, извади чанак и поче одбројавати сребро. Исајло се задовољно смешка и глади подбрадак. — А-ха!... А сад, браћо!... Оћеш људски!

— Бежи што пре! — викнем му ја, јер почеше да прште куршуми око нас. Онда потрчах. Митраљез са брега поче да клокоће. Ми прилегосмо у јарак покрај пута. Док нешто тресну. Паде Петар са затварачем. Ми се дигосмо.

Седимо око ватре и ћутимо... Снег поче да пада. Још једна невоља више. А ми без домовине, без куће, без огњишта. Снег сигурно и тамо пада...

Пред кулом застадосмо. Ђуро удари кундаком у врата. Иза одшкринуте капије појави се један Арнаутин, с киме Ђура поче да разговара нешто на арнаутском. Затим се окрете мени: — Каже, да склони само робље. — Какво робље!

по“. Изгледало је да пристаје без речи. Ђуро се окрете мени. — Имаш стан. Тада се Арнаутин обрати мени и поче нешто да говори, рашири руке и погледа у небо, помињући „Алах“...

Онај мали Арнаутин принесе суд са водом. Стари скиде кондуре и у присуству нашем поче да пере ноге... Најзад опра и руке. Потом застре једно ћилимче, клече, па састави шаке и принесе челу шапућући нешто.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Тек тог тренутка Он поче да говори. У Београду, Х 1922. Последња песма Откровења ПРОБУЂЕНА СВЕСТ (ЈУДА) Проћи ће кроз живот мисао, Залогај

Пољуби и тад ми руке и моје стопало, И тешко се мрштио над својим оком, јер је плакало, И сто пута поче ону мисао да говори, Којој бејаху онда толика бивства извори; На сваку реч коју би изговорио, Страшном шупљином бих му

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Није се више мицала. Није отварала уста. 3аједно с чежњом расло је у њој зрно бисера. Седефна ружа полако поче да заборавља Горњи свет. Чак су је и приче рибе замарале. Биле су то стално исте приче!

— Ах, проклетнице! — зајаука дечак и поче да сабија у земљу купинову врежу, да је гази и кида. Не чује и неће да чује како га купина моли за милост.

Јаукну дечак од бола и од гнева. Поче да гази по мравињаку. Расу се мравињак као шачица песка. Узалуд су га мравља деца молила да их поштеди!

Пође Ведран за шумом и виде — под кореном липе кључа извор! Дивота! Дечак се наже и напи воде, па од досаде поче да у извор баца грумичке земље. Кад, изненада, крај самог свога уха зачу уздах. Ко би то могао бити?

Ко би то могао бити? Осврте се Ведран лево, осврте десно: нигде никог! Али, уздах све чујнији. Поче да га захвата нелагодност. Ко уздише? — Ко си? — упита дечак.

Нити ћеш се маћи одавде, док не одслужиш Господару биља... Старца, наједном, нестаде, а Ведран поче да служи Господара биља али се још увек не досећа чиме је окајање завредио.

— Еј, ти Смешно Лице! — викали су. — Скачи! Певај! Кревељи се, Смешно Лице! Своје право име већ и он сам поче да заборавља. Узалуд је тражио да неком нацепа дрва или истресе тепих и тако заслужи кору хлеба.

На лицима деде сушиле су се сузе, чим би га угледали, лица одраслих развлачила су се у осмех. Дрвосеча поче да се на смешно лице привикава. Чак помисли да има некакве сврхе његов живот и исте ноћи први пут, спокојно заспа.

Све ниже и ниже спуштала се да га изблиза осмотри, кад под ударцем ветра поче падати облак на којем је била. Падао је и падао, ко зна колико је падао!

Како је сада шумела! Како се љескала на сунцу! Постајала све ведрија, све лепша! Готово већ поче да заборавља свој Цвет.

И нехотице лептири су је подсећали на цветове које је неки луди ветар захватио и понео. И у сну и на јави поче се Капљици привиђати Цвет. Тако је знала да је дошло време да крене.

Брзо! Не опраштај се! Тежак и далек је пут пред нама. Скочи мала брбљивица на репић Зрачку и путовање опет поче. Облаци су заједно с ветром летели на запад.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Милош пева, вила му отпева. Примаче се царица Милица, па ухвати за узду алата, руке склопи брату око врата, пак му поче тихо говорити. Прва в ј е р о, потоња н е в ј е р о! И тебе ћу сјутра објесити са у н у к о м Змај–деспотом В у к о м.

Милош Стојићевић и Мехо Оругџић: Пуче пушка, запјева Милошу, Оругџићу на жалост одјекну; враг догоди, те Меха погоди. Поче Мехо дремат на ђогату, а Милош му стаде говорити: „Море, Мехо, је л' ти мало пића?

самур и челенке, па је часно кнеза подворио; додаше му златну купу вина, прими Милош златну купу вина, не пије је, поче бесједити: „Вала, кнеже, на бесједи твојој!

Често Милош кроз прозор погледа, не би л' могô кога угледати; ал' угледа Косту Циганина, па га поче богом братимити: „Богом брате, Коста Циганине, ево теби три дуката жута, донеси ми један лист хартије, лист хартије,

брате, ти се не бој виле док је мене, Краљевића Марка, и мојега видовита Шарца, и мој ега шестопера златна Онда Милош поче да попева, а красну је песму започео од сви наши боли и старији, како ј̓ који држô краљевину по честитој по

Зачула га вила Равијојла, па Милошу поче да отпева: Милош пева, вила му отпева, лепше грло у Милоша царско, јесте лепше него је у виле.

његовој танкој бедевији: да ми не би Шарца од мејдана, доиста ме уватити шћаше; већ ми Шарац стаде одмицати, а кобила поче остајати.

Марко сједи, пије мрко вино, ал' катане Шарац опазио, поче ногам' о земљицу тући, примиче се своме господару. Кад погледа Краљевићу Марко, ал' катане њега опколиле; попи Марко

Примаче се царица Милица, па увати за узду алата, руке склопи брату око врата, пак му поче тихо говорити: „О мој брате, Бошко Југовићу, цар је тебе мене поклонио, да не идеш на бој на Косово, и тебе је

Ђе погибе Милош војевода? Ђе погибе Вуче Бранковићу? Ђе погибе Бановић Страхиња?“ Тада слуга поче казивати: „Сви осташе, госпо, у Косову.

Виђе јунак код воде ђевојку, па је поче богом сестримити: „Богом сестро, лијепа ђевојко, баци мене једну крпу платна, извади ме из воде Марице, честиту ћу

Та и поче беседити Марко: „Побратиме, беже Костадине, сад ја идем преко Цариграда, тева м' која сукобити беда, те ме тева на мејд

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— допуни га Јованче. — Буљи као печен брав, и не трепће! — Па неће нас ваљда издати, ако нас и пронађе — поче да га тјеши Јованче. — Е, то већ не знам — искрено признаде Стриц.

Кад Мачак стиже до жбуна за којим се крио Стриц и поче около њушкати, дугајлија изненада ско- чи преда њ и дрекну: — Пис, мацане!

— Хоћеш да се бијеш? Чик! — Тебе су већ избили — поче да се цери Стриц. — Их, да сам на твом мјесту, ја више не бих учитељу у руке. — Богме и нећу! — плану пргави Мачак.

— Ево мене. О-оп, ја сам бржи од сваког магарета. — Е, када би било на трку, али ту треба носити, и то добар товар — поче да објашњава Мачак. — Хоћу своју радионицу с тавана да преселим овамо. Дугајлија Стриц хитро се смандрља с грана.

Лазара Мачка подиђе језа. Чврсто затвори очи и поче да шапуће: — Знам ја, знам, нијесте ви ни бабе, ни дивови, ни медвједи. Све је то дрвеће.

— Казаћу код куће да сам ноћио у млину. Мачку се није враћало самом кроз шуму, па поче да га страши: — А зар не мислиш на вука? — Нек на њ мисли магарац — прогунђа уморни Стриц.

“ Стриц прочита необичан натпис и поче да се буни: — Их, ко би то носио! Па то ће онда испасти да сам ја неки отров за пацове. Лазар се насмија.

небеског океана, он је био запажен само од стране излизаног тањушног јутарњег мјесеца, који с чуљењем нахери главу и поче да сриче чудноват натпис: „Ништа нема да те брине, од овога пацов гине!

Галама одмах престаде. — Нешто се спрема — прошапута Стриц. — Дјечаци! — поче Јованче. — Ми се морамо заклети да нећемо ником казати гдје се налази наш логор, да један другог нећемо издати и да

Смијаће ми се читава чета што сам стругнуо. Почекао је још мало, а кад земља поче поново да излијеће испод стијене, он узе повећи камен и хитну га у јаругу.

— Шта радиш ту? — строго поче Јованче. — Дошла да вас видим — тихо рече Луња и погледа га тако добродушно својим великим тамним очима да Јованче,

Тако сви кажу... — Кажу, али... Је ли га ко видио баш доље? — Их, можда њега и нема — неувјерљиво поче Мачак. — Сјећаш ли се што је учитељица причала да је то нека птица која живи по мочварама и...

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Сажали се Мојсеј, поче тужити пред Богом да би одвратио тај гњев му од људи. Тадар заповеди му Бог да скује од туча змију на прилику оним

И поче га између њих један писати. А кад виде да га баш онако не може лепо изобразити како би ваљало, а он узе те много злата

Много под њим доби бави се, и никако се не може да га узме. У неко доби, поче му војска ручати: један му официр узе сомун хлеба, разреза га с ножем да једе, и потече крв из хлеба!

А каде се он већ виде да је невоље допао и зла, паде пред богородичину икону и поче се пред њом молити да би га она од оне свезе ослободила. Ама она икона одврнула се својим наличем од њега.

« А кад поче Макарије на то духа зла навраћати, подруга му се ђаво те му рече: »Охо, луда старчино! Ми ли да се Богу покоримо, који

« Рече цар: »Говори брате слободно о том, видећу ти суд док чујем каква је кривица.« Поче Натан о том беседити. Рече: »О, честити цару, има овде један великосиловит бољарин у овом граду.

« Препаде се Давид. Таки скочи са свога стола и паде на земљу, поче сузно говорити: »Сагрешио сам, господине, сагрешио!

Доведоше га пред фелмаршала и сам они хрсуз Ахар, поче на се исказивати што је учинио. Овако рече Исусу: »Господине војвода, доиста ево, ја сам тај човек што сам згрешио

И више не пусти је из дама од себе. Поче молити свога оца да му је узме за њега. Дође тај злочест хабар к Јакову. Он ошути ал' синови врло се расрдише.

« Чуди се томе жена и врло мисли што је то, како ли то може трефити се да из човека вода извире. Поче искати да јој дâ напити се те такве воде. На то већ хоће Господ да је улови.

Јерно апостол је цару правио тамо међу првороднима нерукотворене полате, И томе много време прође, цар поче се мислити за апостолов посао. И остаде о том разбирати да разазна што се тамо чини; допраљају ли се дворови или није.

« И тако им уједно међу собом беседећи цару се горко за својим братом зажали и врло поче плакати онде у његовом дому код њега и са сви своји бољари.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

па кад сврши посао, примаче преда се бедну своју вечеру, — комад хлеба и повеће парче печене бундеве — прекрсти се и поче вечерати, размишљајући и хесапећи у себи колико још има да прође док га закалфе; а чим постане калфа, искијаће први

И то је тако трајало неколико дана, тешких и црних дана, а затим, мало по мало, па се смирило и утишало. Тек онда поче мајка поиздаље наговештавати Ману да би већ требало да јој нађе „одмену“, јер она је, вели, већ остарела.

Срчу кафу и разговарају о удавачама за које су нашле да би могле бити прилика за њиховог Манчу. Поче стринка Парашкева: — у Мадине, ете, там’ спроти Зелену чешму, какво девојче искочи — пуста не остала!...

— Ако ли једно кафенце?... Доне, мори, Доне! Ела, испеци ни две кафе!... А газда Таче седе и поче: — Ете саг ми, Јевдо, дође ништо у памет и присети’ се да ти кажем...

Али сада, као девојка, она то поче полако осећати и по томе се владати. А и да није сама осетила то, имао би ко да јој то каже.

Тако је добродушни пан Франћишек обезбедио своју будућност: оставља за црне дане, и Цигани то чувају. После ручка поче се шаренити сокак од момака и од девојака, од минтана и фустана, од јелека и шалвара, па изгледа као цветна башта.

Па опет поче песма уз игру: За Раде комшијче, за наше сељанче, за наше сељанче, за младо чобанче! Јелке тамничарке! Јелке зулумћарке

— Туј сам! Што ти требам? — запита је Калина кад дође. — Вика’ те... ете... — поче Зона, а сва бледа, сувих усана, а истурила изазивачки десну ногу... Ти си сиротиња. Кад ручаш, ти таг не вечераш...

Ту Мане застаде. Привуче своју табакеру, отвори је, лизну десни палац и извади један папир и дуван, у који хукну, па поче савијати цигару.

— Ама какво срамување! — храбри је Мане. — У појење нема срам ни па срамување... Што си поје? — Па, ете... — поче Васка — поје си песне, онеја што су од љубав и ашиковање.

А то је било онда кад јој је Јунус-агина ханума једном приметила: — Па ти, чорбаџике, како поче... дабетер!... Па што си берем не поведеш сас теб’ и чорбаџи-Јордана, те га не доведеш помеђу нас у хамам?...

Дока се искашљује и спрема да отпочне, срче кафу, разгледа по соби, па најзад поче: — дошла сам си, ете, на један еглен... Заради неку послу... Е што си стала туј при мен’ како шиљбок ники?!