Јакшић, Ђура - ПРОЗА
А оно тамо где су они бели дрвени крстови... то су гробови!... Онде мирно почивају они што су ми тепали: „Душо! Храно! Голубице! Грлице!...
Црњански, Милош - Сеобе 2
А остају за њима гробља, где сродници њихови, оцеви, сестре, браћа, заувек, почивају. Па ти људи греше, можда, јер су као у бунилу. Вишњевски је онда саветовао, још једном, Исаковичу, да остане у Токају.
Милићевић, Вук - Беспуће
И тако читав дан. Горе му је било кад почивају, кад се згрије и изиђе опет на зиму и наставе вожњу преко мразних и пустих поља, преко замрачених брда у којима извире
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди Спокојства слатког не познају моћ.
В ПРВИ СНЕГ У освитку зоре, кроз сумрачак тавни, Покривене снегом почивају равни. А студени лахор кроз долине мирне Преко пустих поља кад-и-када пирне И с вихором лаким сеоца се хвата, Па
Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми, нит' листак шумори, Почивају мирно рудничке планине — Ал' његову душу црна слутња пара, И Бранковић дозва свештеника стара.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
забринуто и љубопитно журе низ чаршију, тетурајући кривим и несигурним ногама које су навикнуте да у скрштену положају почивају на ћепенку.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Господар бијаше тога часа удубљен у молитви; он стајаше под деснијем сводом, на истоме мјесту, гдје му и данас мошти почивају. Служба започе. Гомилица људи изиђе испод свода што изводи насред доксета.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
у Банат посетити сроднике моје, поклонити се гробовом родитеља моји[х] и целовати мени свету земљу у којима њи[х]ове почивају кости.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Сви ледови два противне пола те на двије масе почивају и, сломјени напором вјетровах, те у санте иду и комате по простору немирнијех пољах не просипљу толико стријелах
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Пролазност и вјечност, коначност и бесконачност, испоређене и равноправне, почивају му једна на једном, друга на другом длану, као двије птице. XXИ Никад нисам много вјеровао у реалност реалнога.
Све је у томе, само у томе. Ето, наша срећа, каткад и сама наша егзистенција, почивају на тако крхкој, тако несуштаственој гранчици.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Данашња језичка значења, језички појмови, почивају на томе сликовноме супстрату, а логички појмови представљају накнадну, доста позну, у ствари специфичну и
постављају, а тачније би требало рећи: они црпу из сликовнога и гласовнога супстрата на коме данашња језичка значења почивају.
језичких појмова и обликују у сликовноме (исто, дакако, важи и за гласовни) супстрату на коме данашња језичка значења почивају. Песници тај супстрат, обликујући га, исто тако и проверавају, такорећи проверавају сам људски говор.
на савремено његово стање пројектује сликовни, гласовни, односно значењски супстрат на коме данашња језичка суштаства почивају. Ти доњи слојеви представљају велику језичку меморију, наслаге памћења целе културе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Не пушите и не пијете. А онде видим и икону. Недостаје вам још само крст на кући. — И један натпис на вратима: „Овде почивају наши мили и никад непрежаљени.“ — Капетан Бора се наједном уозбиљи. — Џамићу!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Јошт браћа, сестре, оцеви, матере И кротка деца слатко почивају. Каква ји, бедне, код вас живих Жалосна судбина сутра чека!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди, спокојства слатког не познају моћ.
Наваљене рукама титана, Древне горе почивају с миром; Мир је вечни оковао широм Споменике изумрлих дана. Ту ступаше у времена стара Легионар преко мрког стења, А
Суморно грактање као крик се хори И губи се нагло у неме даљине, Нити поток шуми, нит листак шумори, Почивају мирно рудничке планине Ал' његову душу црна слутња пара, И Бранковић дозва свештеника стара.
приђем месту где је плоча ова, Разгрнем коров и дугачке вреже, И спазим на њој урезана слова: „Под сим каменом почивају кости Јове Лазича из града Зворника, Здје погинувшег у цвјету младости, От Сали-аге сербскаго крвника.