Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ох давно је, ма ја те не дочех: Четир пута веће зима љута Пограбила лишће са дрвета, Четир пута сину прамалеће, Лишће врати, окити дрвеће.
Не би сад ми тако тешко било! Красно доба беше прамалеће, После кише бурне тио доба; Ми у поље изађосмо оба, Па гледасмо оживљено цвеће.
Санче, ти ми диже прамалеће, И оживи увенуто цвеће. 59. Ал' не само у срдашцу моме, Прамалеће и напољу се шири. Цвеће красно овде преда
Санче, ти ми диже прамалеће, И оживи увенуто цвеће. 59. Ал' не само у срдашцу моме, Прамалеће и напољу се шири. Цвеће красно овде преда мноме Нашто тако умиљато мири?
60. Туге моје прошла је грдоба, Санак слатки њу је излечио: Прамалеће, то је прелепо доба, Пита ди сам њу ја оставио?
Но то на лицу његовом не пише. Бијаше лепо, беше прамалеће, А силни народ тамо-амо шеће, Тај тражи сунца, онај тражи лада, Ту видиш старца, онде момка млада, Ту видиш снашу,
“ Таку речцу он изусти, Па с' крај гроба доле спусти. „Брзо оде прамалеће, Ја почупа своје цвеће, Бура дуну па понесе, Ма ми срца не разнесе, Бура прође, оста жиће, Па све шапће: биће,