Матавуљ, Симо - УСКОК
бјеху им изблиза познати, те помињаху: владику Петра І; сердара Сава Пламенца; Сава Петровића, брата владичина; Вука Радоњића, гувернадура; Ђика Мартиновића, сердара цетињског; драга Јокова, кнеза његушког.
од године 1803, у коме се понајвише потврђују казне за злочинства; укидоше гувернардуство и писмено потражише од Радоњића повраћање половине печата; изабраше племенске судије; ударише дацију (порез) по шездесет динара (парâ) годишње на кућу.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Још ниједан момак не могаше поуздано казати какве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?...
Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности, неке ћудљиве тврдоглавости.
Одатле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка.
Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића. Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу.
Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама. Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли
Убице се окретоше и одоше кроз село. У Радоњића забрану седоше. Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. — Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде
Болан, Станка Радоњића! ... Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се