Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
за бијелу недјељну кошуљицу и за кротку звоњаву звона с цркве на главици кроз проријетки ваздух прамаљетног јутра. Саосјећам с дрвећем. Мислим да и оно дуго унапријед слути промјене времена. Често сам се у дјетињству замишљао као дрво.
Какве ли крваво зарађене утјехе презреном малом пјешаку! Генерал умире. Настојим да га жалим. Трудим се да саосјећам с њим. На концу, то ми је и дуг самртничке солидарности!... Јест, мој тужни генерале!