Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
српске писце због слабог знања матерњег језика, недовољне писмености, па и због стилске невештине, која надилазећи синтаксичку раван пресеже у општу композицију текста.
године Исидора Секулић почиње тако што донекле двосмислено истиче најтипичнију Станковићеву синтаксичку неправилност: „Он, тај, ту Бора – издашно сам га опет читала, па ми начин говора, локални или лични, у ушима и под
Навешћемо у целини једну мању песму, чији стихови из двеју строфа имају исте односе, укључујући и синтаксичку и семантичку раван; дакле, имају исти структурни образац: (1а) шта су хтеле те речи без тежине (2а) без
То и јесте синтаксичка синкопа. Она уноси асиметрију у синтаксичку симетрију; у ствари, требало би рећи да је она производ оног огледалског обртања о коме смо већ говорили.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
49 Он је најмање везан за фонолошку, мало и за морфолошку, а највише за синтаксичку раван: у њему је, с једне стране, синтакса прилагођавана потребама једне модерне књижевности, постала је сложенија,
два вида говора, па се стога и може реализовати као поступак који очигледно појачава, а не квари, Станковићеву особиту синтаксичку стилизацију.
па тиме и на склоп реченице када се замишља као индивидуални исказ: на њену унутарњу сегментацију, на ред речи, на синтаксичку кохерентност, итд.
Супротно је у неуправноме говору, који постиже већу синтаксичку, заправо логичко-граматичку кохерентност, али на рачун губитка већине овде поменутих чинилаца.
у стихологији мало испитане појаве: кључна ритмотворна улога пренесена је са слога, акценатске целине и речи на вишу, синтаксичку раван.
При читању Сеоба они се готово изједно осећају као активни. Црњански је синтаксичку интонацију активирао уз помоћ уједначенога, сталног а истоврсног рашчлањавања: у реченици се, све до монотоније,
Нема сумње да, већ у начелу, осамостаљивање делова слаби целину: она губи чисто синтаксичку, а с њом и логичку чврстину. С те стране реченица Милоша Црњанског има лабаву структуру.
што се Јован Дучић, који је у својој беспрекорно складној путописној прози знатно унапредио и на виши степен дигао синтаксичку вештину код нас, огорчено супротставио 20-их година потпуно супротноме развоју који је тих година био узео маха.