Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Сутра, сутра тек, иза седам брегова прићи ћy дворима обећаним, сиротиште је тамо за сироте чију поворку водим ево за руку кроз ноћ. РАЗГОВОР НА БОЈНОМ ПОЉУ Беше то празник.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
а Ната, сведавши „апсалутно” на релативно, сашила је неколико хаљина за одрасле, и читаву малу гардеробу за дечје сиротиште. Отишла је да прими новац, и том приликом видела завод.
Старац, и уплашен и постиђен, безмало клечи пред ћерком и мрмља нешто, моли за опроштење. — Да идем, Нато, у сиротиште...
Али се бојим да ме неће примити, имам тебе, а ти имаш кућу — проклета да је, и кад сам је купио, а сад би лепо у сиротиште, па без бриге до смрти. Нато, не љути се... Има ли још мало од оне моје отпремнине? — Обоје плачу.
са штапом у руци, с малим завежљајићима под мишком, Ната и Мирко су с нешто новца од продате Миркове уџерице кренули у сиротиште. Врло рано ујутро, кад је Кашикара још спавала, стигли су лепог септембарског дана у шумицу пред зградама сиротишта.
Закон живота је велики домишљан: кад човек нема куда, сиротиште је слатко. Загрлише се чврсто, у дуг загрљај. Па Ната зазвони на улазу у женско, а Мирко на улазу у мушко одељење.