Употреба речи страшно у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Једва си мотао чути испрекидане слогове: „Ма...џари... а сада Немци... крв нам ис...пи...ше...“ „Опет се нешто страшно морало догодити, опет је крв пала“, помислила сам у себи, па сам чисто уплашено гледала кроз прозор.

Кад је било око пола ноћи, он оде. Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам видела да он у себи нешто страшно спрема. Кад је било пред зору, он дође, спусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби.

мога скрушенога срца; на душу паде ноћ, тама у којој око није могло угледати ниједне звезде, ниједне искрице наде... Страшно!... Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

“— „Мачак, мамо! Та и име му је страшно! А гледај га како смиром стоји, никоме се и невешт не чини, само се лиже и глади.

Ово је оно што чини чврчка да мисли да толики посленици целога лета жар трпе само за наслушати се њега. Заисто, страшно и ужасно мора бити состојаније, у овом пункту, навластито владјетеља и велике господе који своје природно својељубије,

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Растржу нас коњма на репове, распињу нас на точку, секу нам главе, руке и ноге - страшно! Стрељане нас вешају, поклане нас гуше, не знамо зашто, а није ни важно. Судијама је већ свега тога доста!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Асан-ага се уплаши страшно, побратими мог оца и рекне му: „Да си ми по Богу брат, Алекса, што ћу и куд ћу сад?” — Мој отац за ̓атер Хаџи-бега,

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Јес̓ ја, баш је страшно код Петрова вира — рећи ће на то онај што је погађао у каиш — Ја се и сад чудим како имаде куражи Петар да усред

— Ама шта је? — Дете — оно, куме! Зар не видиш?... Та станиде!... — викну Радан и опсова тако страшно да се Мато стресе од страха; сподби ову главу шећера, па што игда може измахну те њом у воду; разлеже се пљесак под

« Страхиња је био од млађих људи и врло поштен и правичан; страшно је мрзио каишаре и сеоске трговце, дућанџије, и зеленаше. Милуна већ није могао да гледа очима.

— Та дела — шта ти је сад! — рече Сава, а напрегао се већ од смеха. — И још укћи опако страшно, дебело, знаш... Но, де, шта си зинуо, да се не дангуби!...

— Е, хајде да се спава! — рече Бошко више онако себи, па изиђе напоље. Попо страшно заврте главом на Вују, па пође без »лаку ноћ« да спава. За њим оде полако и Вуја.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Ту беше детињство, и пажња, и љубав њихових родитеља, и оне слатке и миле успомене. И страшно се беше решити на тај корак, тим страшније што Лазар досад не чу слична примера...

Сад играј!...” И у његовој се души нешто закува... Нешто чудно, али страшно... Нешто што он, до данас, никад не осети... 5.

И све своје мило и драго, ову лепу слику, сложи на пламен и сажеже... Оста нешто страшно у грудима његовим, нешто што зија као ала ненасита — оста освета...

— Браћо! — поче он. — Сазвао сам вас да вам јавим да се нешто страшно у нашем селу догодило, нешто што нац је обрукано и осрамотило пред целим светом... Глас му је дрхтао...

а крв твоја и срце твоје блуди по дубравама, презајући од сваког шушња, а ти немаш ни наде да ћеш га видети — онда је страшно!... Ту стаје памет, ту усишу сузе... Ту се и сама срж у костима леди!... Јадни Алекса!... Јадна Петра!...

— пресече га он. — Приче ће причати шта сам ја од њих порадио!... То рече мирно, али те речи зазвонише страшно. Он саже главу и ућута. Наста тајац. Нико не умеде ништа рећи... Ногић, као домаћин, скрете разговор на друге ствари.

То бива наједаред, као гром... И, кад загрми и кад удари, он руши све у корен!... Али, иако је то тако страшно, опет ће скоро бити!... Мени се бар тако чини!...

— Мајко!... — рече она и сва задрхта. — Ти нешто страшно кријеш од мене!... Шта је?... — Јесте, рано моја, страшно! — А шта је? Крунији беше тешко да јој каже.

— Мајко!... — рече она и сва задрхта. — Ти нешто страшно кријеш од мене!... Шта је?... — Јесте, рано моја, страшно! — А шта је? Крунији беше тешко да јој каже. — Казуј, мајко! Казуј, не мучи ме!... И она склопи руке. — Тебе просе!

Нека га језа хватала од попиних речи... 15. ДВА ОЦА Милош се био страшно поплашио. Онако страшна заповест Крушкина није му дала ниједног тренутка мира. Ишао је као луд.

Једне вечери седео је са Иваном и разговарао. Разговор им беше страшно суморан. — Е, мој Иване, мој кмете, што ћемо болан? — рече Крушка. Иван слеже раменима. — Не знам ни ја.

Светлости ни зрачка. Храстово платно што је затварало тај ћумез беше једноставно, а споља га је затварао мандал... Страшно!... Он се опет спусти на степенице... Осећао је зиму и жеђ. Грло му се осушило, а он не имаде ни воде.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Уз стабла журе војске буба, Жагор се свуда страшно чује Од кљуна, сврдла, длета, зуба; Пауци преду, детлић кљује. А Недеља у шуми села, Чека кад први одмор доспе,

А вратиће се мирно тада, Све као реке које плаве, — Докле за крвав запад пада Крупно и страшно сунце славе. НЕДЕЉА Већ зора сребри хумке риђе; Пођоше најзад небом смело Сва бела стада јутра; сиђе И Недеља у

ТАМА Иза јабланова још ни сад не жути Задоцнели месец. Још са црних трава Дува тамни ветрић. Како страшно ћути Пролеће у ноћи, пролеће што спава... А из бледог неба у тој немој тмини, Често кô да тихо црни снег поврви.

Двоструку смрт гробља где суза не капи? Бол именâ која не помињу више? Крик заборављених љубави што вапи? И страшно ћутање натписа са стене, Што поста нечитљив? И проклетство немо Речи, што сад чаме, непротумачене?

мога мача победнога; Сто музичких врела што брује и плаве; Поглед који хоће да сагледа Бога; Пехар из ког пијем страшно пиће Славе.

Само буктињама збори се кроз тмине; У зрцалу мача будућност се слика; Преко палих иду пути величине; Слава, то је страшно сунце мученика.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Па добро! Па шта је то, врага, што ми је тако страшно насело на груди? Та овима је људима добро! Они су у чистом, једу добро, услужени су, имају ваљаног лекара!

Поверљиво, благо, куражно, па десператно. А све скупа страшно, нејасно и укочено. И на моме другу Јоци видео се један тежак утисак.

мајке! Али онај, онај човек! Ко је тај човек? Шта ме то толико вуче њему? Шта је то тако силно и страшно, па ипак тако неодољиво слатко у њему?

И дан забели, ја и Ђокица заспасмо, а он још не дође. Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило. Осећао сам се страшно уморан и празан, али не могах више затворити очију. Устанем. Све изгледа некако свечано, па тужно.

Али дај ти, брате, штогод у жива уста! Видите: то је чисто... како да кажем?... то је страшно погледати! довде одсечено, — а човек хоће хлеба! Па сад зар да проси? Мора! Не може да оре, не може да копа!

Добра девојка, да је Бурмазовић није страшно размазио. Ал' шта је знао радити? О колери му погибе толика чељадија, да је после Аноку држао као мало воде на длану.

И ево нећу више, ја сад... Лице му се избечи, а усне му почеше дрктати. Он поче страшно и промукло викати: — Свима вама, — слушај и ти, Радојка, и ти, Благоје, и сви остали!

Неки пут, опет, стоји сама у соби. Нешто се страшно бори са самом собом. Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет уједанпут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори

Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи напоље као момак од двадесет година. У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе. Било нас је који смо помислили да је помјерио памећу. — Воду! — дрекну он.

Онда угледах тебе. Ти си имао шубару коју си био натукао на очи. Био си страшно намргођен. Пушио си и прошао поред нас. Ниси ни бога назвао. Ја разгрнух њен црни шал и сакријем од тебе лице у њега.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Меланија, пријатно спавање! — вели јој Јула. — Немој да сневаш штогод страшно, знаш... што смо разговарали... — Но, но! Та доста већ једаред, чегртаљке једне, — вели поп Спира. — Па лаку ноћ!

Кад опази странца, а он стаде тако страшно лајати и скакати на ланцу, да у мал’ што није ишчупао колац за који је био везан, док није опазио и поп-Спиру и тако

Ху, отровала би’ се, а држала сам к’о у воску! — Забога, мамâ, а што се ви толико кренкујете! Није то ништа тако страшно! Има још, фала богу, недеља, па ето може и код нас доћи. — Ху! Немој ми бар ти пристајати на јед!

зевајући гђа Сида, па се прекрсти и намести боље шлофкапу (коју је кришом у помрчини метала на главу, јер је поп Спира страшно мрзио на те швапске женске шлофкапе), а напољу се чуше троми кораци сеоског боктера Ниће који се у даљини гегаше и

Јули жао баш озбиљно. Час криви, час правда себе, ал’ опет на крај краја, кад озбиљно помисли, па шта је то тако баш страшно казао; та ено и у песмама, трукованим још, — па шта се све не каже, па се нико не налази увређен!

»Хо, — мисли у себи Јула, — како сам га само страшно изгрдила! Сад се ваљда застидио па отишао у други крај баште, а уши му се — мисли Јула — све црвене к’о цвекла из

Мало јој чудно што не чује оданде песме ни тамбуре. »Па шта је то баш тако страшно урадио? — питала се Јула у себи. — Баш ништа страшно! Лепо ме пита: помаже ли ми когођ? Па то баш није ништа неучтиво!

»Па шта је то баш тако страшно урадио? — питала се Јула у себи. — Баш ништа страшно! Лепо ме пита: помаже ли ми когођ? Па то баш није ништа неучтиво!

Поваздан спавају под амбарем, а лану тек у сну кад им, то јест, што непријатно и страшно дође у снивању. По авлији видиш дању само брбљаве и прождрљиве патке убрљаних кљунова како се, вечито гладне,

— пита га брижно. — Та нисам баш к’о што б’ ја желио, ал’... — Та само да прође једаред та комендија. Страшно сам се дала у бригу, Спиро!

Вратила се страшно љута и била је једнако тако љута да није хтела чак ни после недељу дана да иде с погачарима у Б., нити је хтела да

Али фурт, фурт, из једне у другу! Ал’ то тако страшно да је морала једна да понесе са собом флашу са сирћетом, па све ми мећеду под нос, па онда, знате, дођем к’о мало к

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Узалуд би му његови опет долазили, молили га да га воде кући, он би их некако страшно, крвнички све одбијао. — Богородица (а варошка црква била је по свећена Св. Богородици). С Богородицом имам работу...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Чика-Гавра оде Калајићки и најпре се самој њој јави, а ока опет кћери Варвари саопшти. Фрајла Варвара страшно се расрдила кад је чула да њу Чекмеџијић хоће само за њено благо да узме, а не из љубави.

Марта је то као из моде пустила. Сока је зовну настрану. — Ако бога знате, отсеците те нокте, јер то Љуба страшно мрзи; ако примети, може и одустати! — Е, драге воље, отсећи ћу.

Чекмеџијић, који се за време својих толико просидба никад честито напити није смео, сад се охрабри и страшно се оклопави. Чика-Гавра је његовом примеру следовао. Трећи дан Чекмеџијић са младом и великим мамурлуком доће у О.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Потпуно неспособан за пажљивост и страшно растројен, он је осећао да никад не би могао успоставити какав било ред од оних безбројних.

Све је то страшно заметно, а овако... цак, у чело или срце, и све је у реду и регулисано. Заиста све је то чудно и смешно.

” Али ах! Тамо с друге стране, као авет нека, стоји она дужност и стоји она част и опомиње; и то је нешто страшно важно, крупно и значајно, та част, и увек раније стајало је то испред живота.

оног витког тела, што је тамо далеко горело у страсној ватри чежње, дрхти у његовим снажним рукама па је, ноздрвама страшно раширеним, удисао мирис оног најстраснијег меса и тако ускипео и распаљен, у лудачком немиру свих нерава, грчио се и

осталих правих рањеника око њега, што су му се у оној њиховој скромности чинили нека мала божанства, он је осећао како страшно прља лепоту оних рâнâ мушки стечених и како би сав онај срам што му је онако упљувао душу могао да уклони само тако,

како разговор сматра за свршен, али га ипак продужује и једе своју саламу некако огорчено и осветнички, са лицем страшно свирепим. Жена с дететом била у Београду код лекара, али никакве вајде.

Па и ја певам, пијем, ждерем, играм, и све радим у неком бунилу, а осећам добро како живот плете и мрси нешто око мене страшно, непојмљиво и фатално. „Јест, сви би они веровали да сам ја једини срећан међу њима. Сви би они мени завидели.

Он осети да се тамо унутра дешава страшно. По том, одлучно пође кроз двориште. У кући је владала тишина тамнице. Он заустави дах и док су му уснице патнички

— Зашто да те презрем? Ја те обожавам. Зашто си то казао? Зашто се тако мучиш? То твоје лице, тамно и страшно, То страдање, тај неми ужас, раздире ми душу. Разведри се Ја те ништа не кривим.

Јадница. У својим добрим грудима, пуним крви и жучи, осећа она страшно: како је вулкан њенога револта, што громко тутњи на узбуну, пун патриотизма, пун оне старе слатке вере.

Африка

Земља под ногама, као у песми о Заспаломе Бозу, још мека од последњега Потопа. Чамац клизи по води, која страшно јако мирише; кроз тако густа испарења, да се скоро сумња да овде постоји тачна граница између водене површине и

Има нечега поетског, пролетњег и страшно саблажњивог у руменилу тога језика, који једини на томе тамном телу објављује тајност и интимност тог бића.

Као да се говори на телефонима преко огромних простора, разговором чије је трајање страшно ограничено. У ствари сви ови људи живе у местима које раздвајају по неколико стотина миља и једино их је случајност

Узбуђено задихано замишљам како сами знаци Зодијака страшно, тајанствено и радосно промичу поред нас, ту на земљи. Између стабала која живе хиљадама година и која падају да би

уплашени трзај тела једног тамошњег црнца када га белац сретне, његов дивљи скоро умоболни поглед, фаунско црно тело, страшно прљаво, и улепљењо блатом. На реци Зазандри затиче нас ноћ.

није хтео да изиђе и удеси игру за вас зато што је хладно и што сви спавају, а онда сам ја желео да му за то платим и страшно сам га уплашио. — Н. се насмеја: — Замислите црнца који вас пита: „Ко је ви?

Он облачи плаве платнене чакшире, браун платнену кошуљу; опасује се, и постаје трговац — за црнце страшно богат, поседник једнога камиона, што је за црнца оно што је велики бродовласник за белца.

“ Губа! Мислио сам: „Ево ја живим усред губаваца!“ и то ме страшно импресионира. Ретко сам се кад тако уплашио. Моје су руке ко зна колико пута дотакле губава места на црнцу, силом

је све, почевши од овог црначког пива, па до кокоши, пиринча, прелива, и оних кус–куса што ће јести наши црнци, тако страшно љуто да ме ниједан чај не може да поврати. Н.

скоро све атлетских људи, у својој рођеној земљи, усред дивљине, где је тако лако збрисати један живот, боје се, страшно се боје једног јединог човека, свег изломљеног, чији је трбух, да се не би растурио, увезан марамом; који једва креће

не може окусити. Црнац, иначе страшно алав, не мисли много на своју храну; он нема редовног оброка. Његова породица ретко кад да једе окупљена.

километара навући ће ми грозницу а на путу је ових дана примећено маса змија–пљувачица које се сад паре, због чега су страшно раздражене. Оне са неколико метара даљине пљују право у очи човеку а онда, када тренутно заслепи, уједају га.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Виде и фењере у том плаветнилу. Оно што му поп Микаило, међутим, рече, на растанку, учини му се страшно, и велико, као да је угледао неко чудо у свом животу.

Тај момак се звао Сеп Руч, а имао је само једно око. Носио је црну крпу, на другом оку, којим је гледао у свет, страшно. Обично се церекао, кад би кога у трактиру сусрео. Рече капетану да је био тражен!

Него, се боји тог једнооког човека, који тако страшно гледа. Њој се чини да има око и испод оне крпе, па је и тим оком види.

Уста су јој била мокра од суза. Она, каже, осећа да се они никад више неће видети. То јој се чини страшно. Није дакле само голишавост жена оно што једну жену може учинити незаборавном.

љубавници, причали су, после, кад би са њима прекинула, да је лепа, у загрљају необично извежбана, а да од мушкарца страшно много захтева. Тако се причало, у то доба, у отменим кућама, око Двора.

неће моћи, ни малим прстом, да утиче на догађаје у Росији, и у свету, то се Исаковичу чинило, прво, жалосно, затим и страшно, а на крају смешно и лудо.

Били су уплашени да их не стигне невреме, о ком се причало, да је, у Карпатима, страшно. Олуји, провале облака, поплаве – према причању путника – ређају се тамо.

Остао је, затим, само један страшно убрзани дах, а после, само муцање помодрелих усана, без речи. Док ју је муж држао у рукама, шапћући јој, и љубећи је,

Само је страшно ширио црне очи. Ана није била навикла, осим кад су се љубили, да те очи, такве, види. Било је у њима нечег тупог, као

По носу судећи, то је био сеља. По очима, зеленим и благим, судећи, неки књаз. Над очима је имао страшно густе обрве – једино медвеђе на њему. Оно што се памтило, из његовог лепог лица, била је кожа лица.

То око је Павла посматрало, страшно. Павле је тек доцније приметио како је грозно то око, као искривљено, а тешио је, ушепртљивши, свог братенца, да ће

Глава му клону налево. Само оно поднадуло, као искривљено, поцрнело око, посматрало је, све у соби, дивље и страшно. Пре него што је болесник, понова, заспао, трже опет своју леву руку и промрмља, полугласно, али чујно.

Теодосије - ЖИТИЈА

И тада ће као горки тужиоци стати против нас греси наши, обличујући нас, и страшно ће се сваки на тој страшној расправи испитивати, где није могуће лажју сакрити истину или подмитити судију, јер њему

Све ово апостол знајући рече: Пошто ће Господ судити своме народу, ,страшно је упасти у руке Бога живога̓! Због тога и ја вама кажем: чувајте се свих зала, и све што видесте и чусте од оца

као аспида према обајнику зачепи уши своје да не чује глас речи светога, и све што му је преподобни слатко и дивно, страшно и ужасно као пророчким богоречитим устима изговорио, и низашто не држећи, ништа га није послушао.

„И пошто Господ суди тајне човечје“, „страшно је упасти у руке Бога живога“. И сви чувши ову страшну поуку упућену к њима, говораху: − Верујемо као што заповедаш

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Љубав према каквој лепој девојци изазивала је страшно супарништво међу заљубљенима. Главни је задатак хајдука и ускока био у томе да чувају границе Загоре и да штите рају,

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Јуриш зечева —Кораци непознатог — Дижем се у ваздух (ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА) „Изгледа да је мој чича Тришо страшно пијан, јер је узео џак заједно са мном, размахивао њиме и викао: — Хајде, џаче, баци ме у воду!

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био страшно сив. у сивом дворцу, поред сиве рек, таворио је свој змајевски век.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Знаш ли му бар име? АНТА: Да, знам! Младен Ђаковић. Кажу, нико као он не зна написати тако оштро и страшно да се ономе кога нападне преврћу и дедине кости у гробу.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Бацио сам је, ето! - А, тако? - рекао је Новак својим најшећерастијим гласом па додао како му је жао, како му је страшно жао, али овога пута случај неће моћи да остане непријављен. - Ти схваташ, млади пријатељу?

- Рибе, шта је то? - упитала је. - Животиње с репом. Живе у води! - рекао сам. - У води? То мора да је страшно. У хладној мутној води, без ваздуха! - климала је главом сажаљиво очигледно забринута због риба.

Није схватала, или је схватала одвише добро, нисам позван да одредим. Одмахивала је главом напомињући да је то страшно. - То је смешно! - рекао сам. - Мислиш? - унела ми се у лице. - Ја мислим да је страшно. - Видећемо!

- То је смешно! - рекао сам. - Мислиш? - унела ми се у лице. - Ја мислим да је страшно. - Видећемо! - отпљунуо је кроза зубе Атаман, а онда смо решили да на Бароничин прозор закуцамо само Рашида и ја.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

дишу, сустају, а онај последњи од водене стране све клизи и пада низ бајир, каткад га лађа тргне натраг, па се изврне. Страшно мучење. То је Пера већ у свом детињству гледао сваки дан, и срце му отврдло.

То је тако читав сат трајало, кад наједаред сви беже у креденц; нешто страшно долази, ене звекеће на њему. Сала од страха готово празна. Кад али кроз велика врата улази делија, јашући на магарцу.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Роса их је била све овлажила, а у чупавим косама понесоше из шатора сламке. На први поглед, на страшно запрепашћење официра, личили су на Цигане и циганске черге.

ствар у кући и гледала свој живот сасвим празан, али јој се никад није чинило све оно што Бог са људима ради, тако страшно, као у кући њеног девера, тога дана.

Зато су, помислише тада, тако страшно урлали прошле ноћи пси. Уосталом тако се и, главом сам, покојни Лазар Исакович јављао, као да је трговао оружјем по

Разбољевала се сва, опијала сва, а пљачкала где год је стигла. Осим тога, гинула је тако страшно, да никада није могао да је употребљава у свези, јер су му са њом пропадали и заробљавани најизученији и најскупљи

У широком зеленилу поља, на дну обзорја, учинише му се тим непомичнији што га је коњ тако страшно тресао; фркћући бесно над жбуњем коприва, над џомбама и прекопаним баштама, спотичући се и лупајући копитом о копиту.

одступању, клечећи и стојећи у два реда, испред једне шумице, командовани са коња, вичући при томе и сами команде тако страшно, да су се поједине речи чуле, преко брда и кроз дрвеће, чак на други крај вароши, осунчан и још миран.

Уопште према једном животу, према коме је онај њен бивши живот био не само злехудан, већ и узалудан, страшно узалудан, са детињством код очуха, са девојаштвом код тетке, са удадбом, порођајима и пролазношћу, што је, у немаштини

Сунце је било страшно припекло, тако да се кола, као усијаним гвожђем окована, батргала међу јаругама и дрвећем, праћена изнемоглим псима,

Дотле се и жене намучише страшно, јер се, у сенкама ноћи, и у месечини сјајној, погубише и разбегоше, тако да су се, вриштећи, узалуд довикивале по

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“ А када се неко кумством закуне (то се ретко чини), онда он обавезно говори истину. (С обзиром да се народ страшно боји кумове љутње и клетве, установљен је обичај да се помоћу једноставног обреда кумство привремено раскине у време

Дете је овом претњом у великој мери застрашено јер зна да ће се, ако прекрши неки пропис, десити нешто неодређено али страшно.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Тражим већ годинама ту страшно важну реч кора би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да је тражим по улицама.

Једнога дана прочуло се да почиње савезничка инвазија. Инвазија— страшно лепа реч! Обе старе даме испекле су пуну ванглу уштипака од брашна које је требало да им траје све до краја рата.

и да се расцвета — да, баш тако сам казао — из овог тла, из овог поднебља, и штатијазнам; на крају рекох да је страшно лепо од ње што ми је купила карту за Париз, али да ја, на жалост, немам уопште пасош, а она ме је само гледала са два

И лепо се види, нешто силно и нешто страшно тајанствено привлачи сина младог човека кћери младе жене. Дешава се нешто што уопште не могу да разумем, док пушим у

Дешава се нешто што уопште не могу да разумем, док пушим у паркићу код Скупштине. Нешто страшно чудно, тужно и лепо. Распитивао сам се. Млада жена има мужа који је страстан пецарош.

Наши први пољупци имају укус пепела, накисели воњ трулих зидова са којих се цеди обојена влага. И увек је ту оно страшно осећање привремености и кривице да се чини нешто недолично.

На прослави годишњице матуре, чини му се да су сви страшно остарили, сем њега. На часну реч, каже, нисам никога могао да препознам! Ово ми је последњи пут да сам био тамо!

године, и ако га прекинете, стићи ће вас казна; догодиће вам се нешто страшно!« Нећете више бити позивани на вечере! Погледај само, молим те, како је неко пролио црно вино на тепих!

дванаест пари подливених, цаклећих очију, из којих је емитована заједничка порука: мала, вечерас ће ти се нешто страшно догодити и то неће бити све!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Мој препев је слободна парафраза живахне попевке у којој се у посебном регистру преплићу тривијално и страшно. Флевус лепус парвулус, Почујте плач зечећи Цламанс алтис воцибус: Глас продоран, дречећи: Qуид фецит

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

МИЛЧИКА: Али је баш фад. НАНЧИКА: Као и то ми нешто вреди што чита српске књиге. МИЛЧИКА: Мене је страшно једило кад је навалила била да промените име. НАНЧИКА: Дабогме, кад је њено ружно.

ЖУТИЛОВ: Пре тога била је битка на Томашевцима, гди и је врли Книћанин страшно потукао. Но битка алибунарска пореметила је српску храброст.

Милићевић, Вук - Беспуће

На њезином лицу у које је ударила ватра, огледало се нешто страшно и запрепашћено, с очима, пуним суза, убијена стидом, осјећајући понижење свога оца, као да и на њу пада један дио

да га појача и да му даде благу мирноћу, — не плачите, — рече поново са непогођеним тоном гласа, — није то ништа тако страшно, то је доста обична ствар. И пусти њезину руку.

Тек је осјећала да се је догодило нешто страшно за њу; она једва очекиваше да јој дође отац или мати које није видјела дуже времена, да их испита, да сазна то што је

снови и нестају у непомичној помрчини из које бије хладноћа што слеђава душу; све чим је она искитила живот, било је страшно у једном тренутку, брутално и грубо.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Изгледао је у том тренутку као каква статуа, какав споменик јунака неког, онако од туча саливен. Јован окиде. Ја страшно ли је запраштио стари кремењак, једина заоставштина од деде по матери! — Пали, комшија!

г. ревизора; хоће они и да претерају и горе представе ствар. Не мора то све баш тако страшно изгледати, јер да зграда није добра, зар би је г.

Једва је могао да позна дете, тако се променило у лицу, дошао му нос већи него у учитељева претходника (који је тако страшно љуштио ракију да је због тога стављен у пензију), а сав посут струготином са Пујина каиша, да је изгледао као шишарка,

— убрза Марјан кад виде како отац бира коју страну прута да употреби, тању или дебљу, што је бедном детету подједнако страшно и сасвим свеједно било. — Казуј, дакле! — Играли смо се... — Где? — На Врачару... — Шта сте се играли?

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе. Страшно ли се злотвор сили, Све крвави покри крили, Љубе љуби, ђецу гази, Часноме се крсту плази, На кољу нам јече браћа —

„Но кад вијар страшно дуне, Небом тресну плаи громи, Кад из неба киша груне, Врело надме, мост поломи, Нигде стана, вода свуда, Куд ћеш

инако, Ал' не дође санак ми никако, Сад се тамо, сад амо премећи, Ал' никако тужан мира стећи, Срце пламти, глава страшно гори — Часи, часи, ала сте ми спори!

На крму се пас тај наслонио, А очима страшно зажагрио, Развалио уста и чељусти, Па удрио у тај лавеж пусти, Боже мили, та шта му је, шта је?

се у траву, Скидо камен са срдашца свога, Скидо камен, мето га под главу, Склопи очи, ао јада мога, Уједанпут страшно чудо ново — Ал' за сада доста је и ово. (1847, март) НАТПИСИ И Ал' се ..

доле гледа, Али сада ману стену, Па управо к њима крену; Већ је близу, сад још ближе, Већ до мртве ето стиже; Страшно око на њи паде, Они поше уназаде, Два-три крока поступише Па се опет скаменише.

Па ако би срећа уда Кад провела кога туда, Одма с' крсти, брзо ита Поред места страовита, Јера страшно, страшно гуди Што причају о њем' људи.

Па ако би срећа уда Кад провела кога туда, Одма с' крсти, брзо ита Поред места страовита, Јера страшно, страшно гуди Што причају о њем' људи.

Ука, бука, страшно гора шушти, Страшно киша из облака пљушти, Гром пролама небо и облаке, С неба сукћу оне муње лаке, Вијар чупа

Ука, бука, страшно гора шушти, Страшно киша из облака пљушти, Гром пролама небо и облаке, С неба сукћу оне муње лаке, Вијар чупа раста из корена, А љуља

Клону мени низ доламу рука. Украј мене Срба ниједнога, Све с' уплаши а од јада мога; Та страшно га беше и гледати, А камоли њему ударити!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно ...

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

А како Хасанагу — Хасанагу! — да молим? Ја сам то замишљао сасвим другачије! Сад ја њега, после свега, да молим? Страшно! Све ми је пало у воду! МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Није, ако уредиш да види дете. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Па опет ага да сеири!

Да не заборавим: кључ ти је у соби. На столу, поред кључа од подрума. ХАСАНАГИНИЦА: Код Хасанаге је било страшно. Ко да сам му војник, а не жена. Ни сунца, ни месеца. Уживао је да ме мучи, да га се гадим.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

лица с којима су стајали у при јатељству, као: паше, кајмакаме, владике и људе за народну ствар, који су у оно страшно време долазили и налазили помоћи и сигурна склоништа у нашој кући. — Ех, не знам што ме чека, а све знам што прође!

— Като... зар ово ја теби, ја?... — Станојо! — дрекнух уплашено. — А? — Ђипи он и погледа ме страшно; али кад виде ко сам брзо се прибра, узе будак и отпоче да копа, шанув: — Ти си, Миле! Ја му пружих торбицу.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

и була је нема, окови јој ћуте на рукама двема, нема је була, ал' у срцу стрепи, познаје ћуди свога господара, како се страшно ономе свети њега што дира, њега што вара!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

ја ћу ти за Баш-Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо, а ти да му један нешто учиниш!

Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с Баш-Челиком страшно побију и много се крви пролије, али Баш-Челик опет уграби жену и утече.

Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу. После тога прође опет година дана, и ни за њ ни гласа ни трага у двору оца његова.

Све се село чудило роду. Кад је било по Светом Илији на десет дана, а небо се над виноградом страшно наоблачи. Почеше да севају муње и пуцају громови, а градушка тек што се није просула.

Сад се стане Дивоња с јарцем бости тако страшно да им је из рогова све ватра сијевала. И тако су се боли од јутра до мрклог мрака, од мрака па до бијела дана и тако

Ишао је он тако, ишао, боме дође усред шуме пред једну колибу. Пред колибом сједе двије грдне јуначине, страшно их је било погледати, а некмо ли с њима бесједити. Он изишавши преда њих поздрави их: — Помоз бог, браћо!

А тица орлетица, кад се поврати, па не нађе својијех младијех облијеће оно мјесто, те страшно пијуче и дан и ноћ, да је управ жалост слушати. То траје све дотле докле не почне опет лећи друге тичиће.

После вечере легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „О, Усуде! о, Усуде! родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.

После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „О, Усуде! о, Усуде! родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.

Тако вечерају и после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „О, Усуде! о, Усуде! данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ПОЗОРИЈЕ 8. (ИСАЈЛО И МАНОЈЛО) ИСАЈЛО: Шта је нашем господину? МАНОЈЛО: Тако нас гледао страшно, да сам мислио: сад ће нас прогутати. ИСАЈЛО: Ја му више не смем излазити на очи.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

звезда и растварач плоти, Језик анђела издробљен у цвеће И прокључали катран, караказан, Богу на служби за страшно умеће.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Неки од њих су вам страшно лукави, па чим зуцнете нешто о превари или грижи савести, они лежерно одмахну руком и као из рукава проспу колекцију

Не, на часну реч, кад бих се ја нешто одлучила на писање мемоара, имало би шта ту да се прочита! Страшно зезање — провалишка! Писала бих, на пример, о томе шта смо учили у школи о нашој домовини.

Писала бих о свему томе и још о неким фазонима, када бих се само одлучила да издам своје мемоаре. Било би то страшно зезање, на часну реч! Све под звучним насловом живот на брзака или нешто слично.

“. Бакута је, наравно, после уморна од толике дипломатске активности. У исто време, страшно је поносна на своја познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту:

“. Бакута је, наравно, после уморна од толике дипломатске активности. У исто време, страшно је поносна на своја познанства с високим гостима и стално показује новине где се као о њој пише, знате на оном месту:

Пошто су ми набацили комплексе да смо страшно мала, мада симпатична земљица, испричах им причу о зецу: — Дакле, тај зец — почех — мазнуо је нешто више ружица него

“ како он то лепо каже), и страшно га је мрзело да се сада малтретира по некаквим лажним бетонским бункерима од кашираног картона.

Једанпут мом матором прекипи, па каже Тики: — Слушај — каже — Тико, замисли — каже — овакву ствар: долази твој Гиле страшно касно кући, прошла већ двојка после поноћи, а ти га питаш: „Где си“, питаш га, „сине Гиле? Где си досад био?

Човек скоро поверује да су страшно распродате, да их очекује најфантастичнији провод, мислим, да их чека ко зна ко, а овамо — труба, глуварење без краја

“ али, ако већ желите да знате зашто то нисам рекла, онда је то због тога што цела та реченица звучи страшно патетично и што сам је видела у најмање две хиљаде најоцртанијих филмчуга. Је ли било суза?

Ухватила га тврдоглавица од висине. Знате, све драме у нашој кући дешавају се углавном због тога што смо сви страшно тврдоглави. (Замислите, рођени смо сви у знаку Овна!). — Извини за тренутак!

Знала сам да баш у том тренутку у кухињи заседа породично веће. Страшно. Доле су куљали аутомобили. Гледани с ове висине, личили су на колекцију дечјих играчака, хоћу да кажем, човек се

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Ја сам попримао речи: „надлежно, подобателно, касателно, у сљедству тога, поводом тим,“ и млоге овакове које страшно звече, а ништа не значе речи, те сам њима пунио артију, као и млоги други.

ЈЕЛИЦА: Зато се и праве визите да се људи упознаду и да не стоје гологлави. Ви не знате како је то у Бечу страшно у моди! МАРКО: девојко, ти ћеш мени с том модом донети какву беду у кућу.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

! Овамо колац, овамо прут, овамо пушку, страшно сам љут!“ „Бежимо, Жућо, батина ево! — повика мачак фрчући брком. — Табану ватру, петама ветра, спасавај кожу, у

ТРАЖИ СЕ СТРАЖАР Стражар се тражи, делија права, уз малог бату док обноћ спава, јер нешто страшно у тами шушка. Потребни: фењер, сабља и пушка. Који су храбри, нек брзо хрле!

Одједном ноћни проломи мук вијање страшно — вук! „Мојом планином ко ли то хита, да му запржим чорбу, смотан ће бити ко врућа пита, оде главом у торбу.

А потом . . . потом . . . за једним плотом видеше људи рог . . . Страшно је даље причати о том . . . искочи носорог!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Срећа је за вас да нисте били. — Било ми је жао ујака и ујне, и хтела сам доћи, али сам се страшно бојала да пређем тих неколико километара преко леда. Не смета вам што ћете јести са свима нама?

Очевидно да би човек хтео да разговара, али се устеже. Свеједно ми је да ли ћу говорити с њим или не, али ми је страшно досадно да му помажем у почињању разговора. Ћутим.

— Свиђа вам се та служба? — Врло је тешко бити добар лакеј. — Добро, Васкес. Мора да је страшно тешко. — Ја вас задржавам, господине, од читања. — О не; видим да умарам очи према свећи, а и иначе сам сањив.

— О, говорило се да Кампосов дух седи сваке ноћи у барци. Нико није смео да оде са њом ноћу. Арманду је било страшно жао што се тако говори о Кампосу, чије је тело на Сијера Невади. — Лепо је од вас да хоћете да обиђете Пипа.

Тада одједном видим девојку како прилази. Она гледа на све стране; дајем јој знак. — Могли сте да дођете? — Страшно сам се бојала. Седимо под маслином. Држим је још за руку и она не жури да је извуче. — Мислила сам да сте отишли.

— Мислила сам да сте отишли. — Чини ми се да бих вас чекао да ујутру. Страшно сам био гладан. Ћутимо. Обавијам је руком и осећам како се тргне али ћути.

Сада ниједног више не желим. Можда ћу једанпут поћи за неког, чија деца остану сирочад. — Свакако да је страшно то што вам је тако покварило живот. Али ви сте толико млади. Ви сте необично паметни и можете да отресете то са себе.

Један једини страшан глас пење се и превија, залета се између свода и језера, из ситних, узбуђених људских гласова; страшно ситних и прецизних. Видим их у помрачини пред кућом. Неколицину. Не видим никога засебно, већ све заједно.

Чак ме не занима ни шта је ту, ни што сам ту. Једино: ја сам ту дошао и сад сам ту. Свакако да је страшно доцкан. Неко долази иза куће носећи нешто тамно и велико, с чега се распростире мирис топле паре. — Донела си? — Ето.

Неко пита: — Дакле? — Дечак. „То, то, кажем у себи, то! Не, нисам о томе мислио, никако о томе. Доцкан је, страшно је доцкан!“ Дижем се, враћам се лагано између кућа, не излазим испред њих на језеро, јер са њега бије хладноћа.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

И за тим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд... Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата, Звиждећи кроз празну крчму

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

авиони провидних крила спуштају се на периферијске терасе ниже од насипа ниже од купатила ваздухопловство се страшно свети утваре иду право на мене из ината склоништа увек имају слабу тачку као и привиђења што те море апокалипса

на врата неко куца силази с хума где су крчме и мртваци и носи кобасицу минут испред коњаника који увек знају страшно место ето странци окупани освајачи долазе по месо и деле девизе стари знанци играју се копљем врло рату орни

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Разумем! — говорио је сав црвен наредник и страшно погледао Тасу, који ситно затрепта очима. Радило се целога дана. А сунце припекло, па јара трепери два метра од земље.

Унезверени, збили смо се иза штитова, у које пљасне понеки куршум. Увиђамо да се испред нас збива нешто страшно, али тако брзо и изненадно да нисмо у стању да се приберемо, нити схватимо замах ових догађаја.

Остали се одмакоше. Увукли смо главе у рамена, стисли песнице и зубе, очекујући да се догоди нешто страшно што ни у крвавоме рату није баш тако обична ствар. Али овај се диже са седишта.

А пред нашим рововима на две стотине метара просечено шибље, растурене ограде, и на томе страшно брисаном простору чекају наши пешаци своје жртве. Ваљда су их опазили, јер наједном груну плотун.

Ручали смо баш, и моји су причали како је то било страшно када су непријатељски аероплани бацали бомбе. Моја сестра наједном заћута и раширених очију погледа у правцу врата.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Љубица га уплашено погледа. — Није ваљада тако свуда?... То би било страшно зло. — Е, госпођице, ви сте тек изишли из школске клупе, а ми знамо како се у скамијама идеалише. Полако...

опазила сам то. Али шта?... Свеједно, ма шта било, није тако страшно... А овај Гојко баш је добар човек и... одличан... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља.

Управо она не може још да одреди у коликој је мери то страшно и је ли баш страшно; и све јој се чини да ту има доста и пријатнога...

Управо она не може још да одреди у коликој је мери то страшно и је ли баш страшно; и све јој се чини да ту има доста и пријатнога...

Може се и вратити. Зашто не!... Написаће Гојку да је болесна, и онда ништа... Нема ничега! Онда ће се и оно страшно, непознато, уклонити...

без размишљања... и право за камџију... зна га да је безмоћан као дете, јадник!... Гори му, страшно му гори десни образ, осећа сва места којима се бол и ватра пружају, онако дужином...

Сврши се трагедија!... Љубица изиђе на врата и стаде, не видећи ништа око себе. Беше страшно погледати је. Лице све крваво, косе разбарушене, почупане, висе читави бичеви ишчупани из корена.

какве нове беде, која га може снаћи, и он већ претура у глави разне комбинације, али му не долази на памет ништа тако страшно. XИВ У судници седе председник, ћата и тројица одборника, па нешто веома живо и поверљиво претресају.

Иде по соби и мисли о свему, што јој пређе преко главе последњих недеља. Све је одвратно, страшно, неприродно... Чуди се шта јој би, куд оде памет.

некаквог необична и јака узбуђења, а он, блед од потреса, дрхташе целим телом, осећајући да ће сад да се сврши нешто страшно и необично важно, да се приближује остварене његових најтајнијих и најскривенијих жеља, које је скривао и од себе

Он само гледаше, зачуђен, шта се то догађа и очекиваше нешто страшно... Она се приближи још више, погледа га и прошапта му неколико речи... па се одмаче и стаде га посматрати...

Мислила је : то је зло само за њу, а другима није ништа... Други се само гнушају... Али оволики бол... то је страшно! — Кажем ја, јекну она загушеним гласом, полушапатом. — Нико не може грешници опростити, сваки је мора отурити !...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Мајка би због сина и против Оца сведочила! ТОМАНИЈА: Понекад и оно што је најсветије, мајчина љубав, може да буде страшно изопачено! ГИНА: Кад је дете у питању, не да ћу да лажем, него ћу и да убијам ако треба!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Наша је судба урликом мрети охоло страшно по горју. Певати, гласно разапети, по стењу, кршу и борју: Да је живот за слуге част, и над весео гњили свет витлати

У пристаништу Новог, товарило се дрво, док су спремали мреже. Дрво се товарило страшно примитивно, са голим телом и погрбљеним ртењачама, ропски. Вечан бол и вечна патња на овим сивим, каменитим обалама.

Месец је сад мањи, страшно бео, као дискос од сребра и блешти. Тетурам се по палуби, јер је брод почео да се љуља. Ветар душе.

Једна огромна кеса, пуна риба, у вредности од више хиљада динара. Али тада се догодило нешто страшно. Чуо сам грмљавину чекрка, изненада, узвике људи и пљусак таласа. За два‑три секунда све је било пропало.

од једног нашег земљака (описан у Апотеози) научио да, ујутру, скочи са кревета тако да угане ногу и да му се нога страшно надује. Однели би га у болницу, кад год би му то требало. А после би све опет било добро док не би скочио поново.

Та књига никад није изишла. У оригиналу, та проза је била страшно скаброзна. Она је после, ретуширана, штампана у збирци Приче о мушком. Богдана Поповића, та моја ствар јако је љутила.

То је био Милан (Мица) Савић, стари отац мог друга, песникиње Анице Савић (Ребац). Стари господин био је страшно љут што сам једну своју песму у Лирици Итаке посветио његовој ћерки. Вели, то је скандалозна песма.

Протић је, иначе, био миран и врло разборит човек, али страшно набусит. Ја сам га знао, а смејао сам му се кад би га на Калемегдану, у подне, сретао.

Ја сам за време рата имао дневник који сам вукао са собом, као неку купусару. Био је страшно нарастао. Оно што сам био решио да штампам на Универзитету у Београду износило је, чини ми се, најмање дванаест

У даљини, океан је био сив, миран, и неизмерно пуст; само су пене, које су падале на нас, биле ужасне, страшно беле и густе, као креч.

Прошао сам крај тих малих кућица, у којима је био мрак, и огњишта, која се густо диме. Бабе, страшно сасушене, излазиле су, и, са очима што цуре, зуриле су у мене зачуђено. Кад сам пошао доле на обалу, викале су за мном.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

била као гром и говор његов као пролетња грмљавина; земљу је подузимала језа од страха и милине: беше и весело и страшно. Господ проговори: — Анђели моји, дело моје још није готово. Њему још нешто недостаје па да буде савршено...

Цар скочи па стаде да кија, али мушица не изиђе из носа. Цео се двор уплаши, јер је цар почео тако страшно кијати да се лишће на дрвету тресло а птице се расплашиле.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— То је страшно! — рекох и стресем се од ужаса, и дође ми да јурнем на југ земље и да се побијем са Анутима, јер ме тако заболе страдањ

Хладна, мрачна ноћ. Ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи. Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице. Нигде живе душе.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Но гле, Видроња све више узмиче, што то!... Страшно је видети — њихов ратоборац побеже, а противник после неколико скокова, напушта га гордо и прилази њима.

Но већ и цуре се умирише. А чега да се плаше, кад нема ништа страшно! Па што баш, ако нечија рука и залута, те опроба: је л' кошуља од правог ћенара, на каквим лепим, пуначким груд'ма...

То је најстрашније време. Па како је страшно то наступање поноћи на селу!... Тада се обично све, све што је живо, утиша, јер сва живина хоће сна, а поноћни је сан

Ала је страшно! И пси се сеоски утајили, па не смеју ни да лају; сваки се завук’о под неки заклон, па ћути, тек понеки од страха

Промени му се свет, променише се чак и мисли: »Па што? мишљаше он. Зар је то баш тако страшно, да човек мора оволико трпети? Толики се свет жени, па се нико не покаја. И зашто баш и он да се каје?

Како је страшно то што он чита, најбоље вам сведоче лица свију слушалаца. Сваки је расколачио очи и отворио уста тако, да су она

Шта је то према — смрти, којој се он надао! Чича Пера се налазио у положају човека, који је очекивао какво страшно зло, па се судбина смиловала, те му, у место тога, послала једну малу непријатност, која се може лако и претрпети, ако

А на вратима стоји она друга тета, неваљала тета, подигла нож у руци па страшно гледа маму... »Хоћу ли ?« — пита тета махнувши ножем... »Удри!« — одговара тата...

Па истог тренутка кад исказа ту давно спремљену реч и кад угледа њено страшно дејство — жена испусти детињу руку коју је досад држала, отвори очи јако, погледа га, па полако пође из собе...

Њега обоје воле, у то није сумњало, али шта ово они чине? Какав се то нов живот увлачи у кућу, нешто необично и страшно! ... Ах, како је било лепо од пре... док не дође она тета! ...

Јадниче мали! Ово су ти само први јади... А какво су ти страшно зло спремили за доцније дане твоји најмилији — они што се некад лакомислено заверише да ће усрдно сносити узајамне

И сад ми изгледаше да ћу видети нешто ново и необично страшно. И видео сам... читаву локву крви... Лежим код куће и једнако се чудим чуду: како то Бог милостиви преметну срца моје

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А Срети мило кад чује да тако страшно пише и да се тако цене његови дописи. Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину за начела, па се онда

би се уверио да баш његову ствар чита, он би га онда посматрао да ли му се читањем мења лице, има ли каквих промена; и страшно би се наљутио ако то онај чита просто од дуга времена, онако, и без икаквих израза на лицу.

Обојица се заљубише у њу тако страшно да је у кући био крв и нож ради ње, а све у присуству госпође начелниковице! Она је, наравно, више симпатисала сину

онако... то да једемо и пијемо, а народ да плаћа све то! А? Е, људи, ово је страшно! На све стране харање и експлоатација грозна!!!

Читао је, нађавола, тога дана тазе новине, па га две-три ствари, које је у њима нашао, страшно наљутиле још пре но што га је чича Милисав и позвао на гозбу. Мало му је те невоље било, него сад још и то!

Тако је страховита мржња кад се у начелне ствари још и личне умешају. Но даље с тим призорима што тако страшно подивљају нарави! Нећу о њима више да говорим.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Безбројни јауци прате твоје стопе Кад ти, ко божанство страшно, сиђеш к нама, И безбројне страсти запламте ко слама, И безбројна срца црном крвљу лопе...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Вјеро права, кукавна сирото! Страшно племе, доклен ћеш спавати? Неки један, то је кâ ниједан, нâко да је више мученија. Вражја сила одсвуд оклопила.

Коса млада на гробље јуначко сипље ли се булах кâ Српкињах? СЕРДАР ВУКОТА О проклета земљо, пропала се! Име ти је страшно и опако.

си се крвљу опјанило; вазда рâниш од Видова дана јуначкијем и коњскијем месом гавранове и мрке вукове! Страшно л' бјеше једном погледати: дим те црни бјеше приклопио, сто хиљадах притисло Тураках, око тебе пушке грмијаху,

Пењâ сам се на свештену гору са које је страшно предсказање своје судбе Јерусалим чуо. Разгледâ сам и све три пећине: ђе се сунце христјанству родило, ђе је небо

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Да, страшно би то било; али она не била Софка, ако то не би учинила! И онда, престрашена тиме, унезверена, одмах би почела себе

Али кад | га није испратила, онда је морало нешто страшно и велико између ње и њега да се деси. Сигурно, сигурно да је он кућу продао и то јој јавио.

А то што је даје за младожењу који је још дете, то није баш толико страшно колико је страшно ово његово: што он ето мора са тим Марком, сељаком, да се пријатељи, да се љуби, са њиме да живи.

А то што је даје за младожењу који је још дете, то није баш толико страшно колико је страшно ово његово: што он ето мора са тим Марком, сељаком, да се пријатељи, да се љуби, са њиме да живи.

| XX Испред младожењине капије Софка осети како јој ништа не би необично. Још мање да јој би онако тешко и страшно како се бојала. Чак јој се не учини необична ни сама капија. Била је то велика, тешка и јака као град.

И заиста то би, јер он, надносећи се над њу, поче страшно да дрхти и да муца: — Софке, Софке, само једно. Истину само.

У кујни, све као свршено, и мирно, тихо. И то тако страшно тихо и грубо. Велики огањ, као свршивши свој посао, све више је трнуо и пепелом се покривао.

Све ако, само ти легни, испавај се. Али на то, као одговор, чу се само ломљење сигурно трпезе, прозора. И то тако страшно, да ашчика, унезверена, излете са запрепашћеним узвиком: „Куку“, које би угушено још јачим прскањем прозора, не само

Куку! Зар свекар...! Зини, земљо, да сви пропаднемо! Куку, шта доживех! Куку! Господе Боже, Господе! На то чу једно страшно: — Ја сам твој Господ! — И туп, јак ударац. Онда малаксао, обезнањен, писак свекрвин.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

просто због танкога зрака, Што кроз прозор тужног живота нам продре; И да свака речца што се тихо рекне У души нам страшно, стократно одјекне, Као звуци труба, к’о погребно звоно Пределом страсти рањене и модре, Кад је живот празан,

РАЊЕНИЦИ ИЗ 1912 С првим жутим лишћем и они су пали Јесени ове у дан какав мокри, На пољима хладним која страшно зали Крв, киша, а трупље засеја и покри. Доносе их редом с далеких равница Оборене мачем, у борби и лому.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Дјеца се разиђоше куд које једва чекајући да дома повиједају страшно прикључење. Јан и Елвира пођоше мучећи пут двора. Цурица бјеше јако узбуђена и кришом погледаше брата.

Пратиће вас до куће два гласа; један ће опомињати вас, а други ове. Помишљајте на што вас опомињу, на страшно проклетство, ако не услушате наредбе моје!... Кривац ће остати. Води га у манастир!“ рече перјанику.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— И Гвозден је умро. — Лијепа смрт — блажено благо. — Боље је часно умријети, неголи страшно зло живјети. — Доста живе ко добро живе, али ко добро умре. — Смрт је лек свему.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

После вечере легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! о Усуде! родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.

После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве | зачује се глас: „О Усуде! о Усуде! родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.

Тако вечерају, и после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! о Усуде! данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.

Ал то страшно створење скиде са лица медвеђу кожу, и збаци медвеђину са себе, и сину сва соба од њего- | вих златних хаљина.

ја ћу ти за Баш-Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили шњиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо! а ти да му један нешто учиниш!

Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски с орловима, па се с Баш-Челиком страшно | побију и много се крви пролије, али Баш-Челик опет уграби жену и утече.

Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу. После тога прође опет година дана, и ни зањ ни гласа ни трага у двору оца његова.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

На њој треба да чувате себе, браћо, тврдо, јер је свето и страшно што се на њој испуњава, пошто се на њој више од других држи и врши страшна и превелика правоверна тајна, названа, како

Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачно лице?

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Прво поинте! ЈАГОДА: Јурио ме. И преко куфера! А пљусак! Ко из кабла! Ево, још пада! Стиго ме. Стего за руку. Страшно. Ко да је клештима. Ево. Још ми се познаје. Погледајте. Гледа ме. Ево овако! Избечено!

Го је до појаса, истетовиран, једном руком се ослања о тојагу, другом се брише.) АНЂЕЛКО: Страшно колко нам смрде возови! Препородило ме ово умивање! ИКОНИЈА: Више и не памтим кад сам путовала!

ИКОНИЈА: Знам, страшно си опасан! МИЛЕ: Неодговоран елеменат! Знам ја такве, што се покривају саргијама! Дођу у Београд, а не обезбеде

ВИЛОТИЈЕВИЋ (прилази Ставри): Другар, да ти кажем! Нашо сам ја излаз из оног што се десило! Није то тако страшно, ко што изгледа! Мислим то, што су ме смакли са говорнице. Овог ми момента синуло.

Мислим то, што су ме смакли са говорнице. Овог ми момента синуло. СТАВРА: Па наравски да није страшно! ВИЛОТИЈЕВИЋ: Сад ћу да ти кажем шта ћу! Ево овако: прво ћу да признам погрешке, самокритички!

МИЛЕ: Много јоје грбава ситуација! ГОСПАВА: Иконија, кумим те Богом, пробуди ме! Не могу више овако страшно да сањам! Знаш ли ти како је то кад не знаш где од себе да се сакријеш?

Само да одем са оног Репишта! Немаш појма, страшно, ни трунке конфора! Проблем ће нам бити само стан. Али и ту се може нешто учинити.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Шта ти је? ВАСКА (силом се смешећи): Ништа, тата. ЈОВЧА Да ниси што страшно сањала? ВАСКА (трза се): Ех, ништа то! ЈОВЧА Да ниси болна? Да ти није тешко?

ВАСКА Младене, донеси ми горње хаљине. ЈОВАН Пусти ме, бре, да ја однесем, да је само видим. Мора да је страшно лепа, страшно бела, а већ велика је, одавно већ девојка, одавна развијена.

ЈОВАН Пусти ме, бре, да ја однесем, да је само видим. Мора да је страшно лепа, страшно бела, а већ велика је, одавно већ девојка, одавна развијена. МЛАДЕН (одгурне га снажно и с оделом одлази).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

из Срема у Далмацију, из Далмације у Корф, из Корфа у Мореју, из Мореје у Свету Гору, а из Свете Горе у Смирну. Страшно и силно лекарство од самовољице; не советујем родитеље и старије да га употребљавају, разве у крајњеј нужди; које, да

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кад се Брни ријеч поврати, он се страшно наљути на Срдара што је прозор отварао, па зовну Бакоњу да га трља вуненом крпом.

Бакоња се прекрсти од чуда и отиде у манастир предавши коња Шкељу, који му каза како је стрица страшно поразила ненадна смрт Дундакова. Бакоња затече Брну у наслоњачи; оборио главу и ухватио се за трбух.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Он први шане ону мисо сушту Од које бежим ко од ватре, леда. Кад пођем за њим — осванем сред блата. Страшно ме држи, а неима шаке. Или ме пушта небу под облаке, А када падам — он ме не прихвата.

Нек јекне бар у овим строфама Где је реч свака скоро појана Твоје сад страшно име Бојана. У СНУ ТЕ НЕМА У сну те нема, ал чим зене Одшкринем ја наместо зраке Откривам како већ у мене Улази обрис

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Има бога. Вукашин хитро схвати Ђорђев осмех, па рече тише: — Шта је то тако страшно што сам одлучио да се женим? Мени је тридесет година. Способан сам да изаберем себи жену. — Са толиким школама...

— Ђубре чаршијско — мукло јекну Ђорђе, гурну Ику, ритну ногом Цигане и спусти главу на сто: страшно је ово и гадно, осећа, јер никад овакву ноћ није имао.

Она се ишчупала, побегла до врата и, пре но што је стигао да је ухвати, нешто је страшно за њега рекла и сјурила се низа степенице, а он је викао за њом: „Зоро!... Еј, врати се! Донеси ми ракије! Литар...

То што је између мене и њега остало, нико неће сазнати. Много је страшно и крваво било. Изићи ћу из подрума, ући ћу у јабучар да мало постојим као да бирам правац.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

« — упита се и истог трена чу другарев плачни глас како запомаже: — Помози ми да се извучем, ово је страшно! Из празне другареве ногавице Смејачко виде како излази малени, смеђи пуж и шмркће.

Глас јој је, истина, звонак, очи бистре, реп се још види, није страшно, има времена, отпашће! Али каква јој је то боја? Ниједна се још жаба није родила бела. Откуда ова овде? Чија је?

— рече царица. — Онда их ухватите и вратите. Ниједан од моћних царева са обе стране границе нема такве свираче. Страшно би било да их се докопају. Ко би нам тада украшавао гозбе?

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

А. Шантић ЛВИИ ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете! подигни витице своје! Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне, И страсно, ватрено око, и груди свеже и бујне Веселе око моје. Додај ми златни пехар!

И затим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд... Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата, Звиждећи кроз празну крчму

К'о сморен путник у дубокој ноћи Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој, Ал' нигде гласа... нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

свагда ми драги наставниче, српски пјевче небом осијани, задатак је см'јешни људска судба, људски живот сновидјење страшно!

“ Пој ми дакле, бесамртна твари, страшно твоје с неба паденије и времено твоје заточење у јудоли туге и жалости! Каква те је сила нечестива да сагр'јешиш

Ово страшно падење небесах начало му у тмине унесе, тме вјековах вјечно непроходне око њега нагомила кругом. Простор цјео у ста

Знам ја силу мога соперника и његово постојанство страшно, ал' се кунем свијетлим оружјем и мојијем непобједним штитом, са храброшћу мојијех војводах, свим оружјем мога

На огњеној летећ колесници, пред свануће сан ме лаки стиже; у њем виђех страшно видјеније на наказу творца разгњевљена.

Та је сила и гњијев праведни моју тужну заблуђену душу уплашила и оледенила. Страшно бјеше луду преступнику свевишњега оца могућега обучена гњевом погледати!

Два војводе, вјерне моје слуге! хуче страшно адски урагани, а вулканска мрачна грла јече, ричу грдна тартарска страшила, звече ланци с јарошћу уждени, буче

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

и спазио велики жут крст на цркви, учвршћен на кугли исте боје, учини ми се: као да видим насмејана огромна уста над страшно отеченом гушом.

Нож му виси о дугачком бандијском виску. Замуцкује и очајно се мучи у говору, кад му се лице грчи, криви, кад страшно запиње, отвара и затвара велика жвалава уста као да зева, испушта с муком, задахом белога лука и с пљувачком која

упамтите добро, ја сам мис Мене.“ Па сам се лупио по грудима, треснуо мамузама, поздравио је и оставио страшно збуњену под стрејом. — Ви сте бесмртно обрукали официрски кор, чији је углед иначе пољуљан — кида се пуковник.

После се пуковник окреће зиду и наставља по стоти пут да прочитава једну исту страницу Крајцерове сонате, па га страшно притиска и мучи ова најновија брука официрског кора и још више флегматичност риђег потпуковника.

разумевајући ништа од свега што се с њим догодило (с тешким осећањем само да је без кривице остао без рада и да ће то страшно погодити његову породицу) окренуо нагло и продужио да се вуче кроз шарену гомилу света с обе стране тротоара.

оних очију што су сијале дивљим бесом, не изусти ниједну реч и једини осећај што га обузе био је: да је сасвим сам, страшно изгубљен, без помоћи људи, да не постоји нико ко би га спасао од нечег ужасног.

Одрицање, опомињем те, отежаће страшно твој положај. Јер са доказима којима овде располажемо, учешће твоје у делу потпуно је утврђено.

Онда је онај човек, на самом углу улице, хитрим и вичним једним гестом намакао ону кружну жицу о врат страшно збуњеној животињи, па је некако тријумфално одигао увис од земље, над којом се она очајно копрцала, све докле је

објашњења и после су нешто суочавали Свилара, питали га опет је ли жењен и одакле је, а иследниково је лице наједанпут страшно побледело, јер је неко слагање пронашао са оним што му оковани говори.

„Татице“, кажем, „добри татице, како ти је? Је ли, како ти је?“ Он удешава страшно мученички израз и кашље, кашље. „Готово је, ту сам.“ „Шта, шта рече? Готово је, ту си?

Јер, ево, мало, још мало, па ме више никад нећеш видети. Ја ћу умрети, болестан сам, страшно болестан, труо, овде ме боли и овде и овде, ево готов сам, готов сам.

Онда је крупно корачао по соби, и тако, утучен оним утиском, осећао је како га страшно и ситно кљује нека артерија у мозгу до помрачења у глави.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

ми се навраћа помисао да би лица спавајућих, из пијетета, требало самилосно застријети марамом, као лица умрлих. Страшно је бдјети уз бок некога који спава. То је одувијек рађало у мени неки панични провалијски несразмјер.

Али ако ми кажу да је то булажњење само са собом у протусловљу, само себи недосљедно — е, признајем, од тога страшно трпим, тога се страшно бојим. А зашто толико зазирем од приговора недосљедности — то не знам.

да је то булажњење само са собом у протусловљу, само себи недосљедно — е, признајем, од тога страшно трпим, тога се страшно бојим. А зашто толико зазирем од приговора недосљедности — то не знам.

— Не, то не мора да је на влас исто што и теорија „ослобођења”!) Једну даљу запреку мом писању видим у томе што сам страшно, баш страшно неук. У изврсном смислу, управ дјевичански неук.

) Једну даљу запреку мом писању видим у томе што сам страшно, баш страшно неук. У изврсном смислу, управ дјевичански неук.

Јер то би — послушај ме добро! — то би за тебе било страшно, права трагедија!... И уопће — надода малко оклијевајући, — рекао бих готово да је код сваког бога, па ма какав био и

Он је цичао као кезме, запомагао као сељак, бугарио као удовица. — Јој... Јој... Гаспађин дуôктор, то бôљи, страшно бôљи, ужасно бољи... Милост, милост, гаспађин дуôктор!...

Причао ми је што се дешавало у мјесту послије мог одласка. — У прво вријеме страшно је било огорчење и повика на тебе. Нисам се усуђивао ни да те браним.

Или бар као да је све оно „друго” и „опће” тако споредно и бескрајно неважно да је отприлике исто као да не постоји. Страшно зазирем од људи које читаве испуња и у којима све покреће једна једина мисао.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: — Бабетино једна! Надао дреку као да му црева испадају !... — Сваки на своју страну! — викну Ђурица.

— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице. — Прво ти мени кажи: шта хоћеш ти са мном? — Ништа, брате... Шта је теби?...

ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце... Мени је страшно претио, а обећао ми... — Колико ти је обећао ?

»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?... Зна се шта, и имаће право!... О, како је страшно кажњена детиња непослушност!... А свет?... »Шта ће ово да буде најпосле ?...

»Што је овака?... Ово није она... Какво је ово лице, страшно , необично!« — Ђуро, ојађениче мој !... — чује он загушен глас, јецање...

Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница. У народу свачије лице бледо, нико не дише.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна жива душа не остане.

Све се село чудило роду. Кад је било по Светом Илији на десет дана, а небо се над виноградом страшно наоблачи. Почеше па севају муње и пуцају громови, а градушка тек што се није просула.

ја ћy ти за БашЧелика казати: оног истог дана хад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили с њиме, крв паде до кољена, и ништа му учинити не могосмо, а ти да му један нешто учиниш!

Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски са орловима, па се с БашЧеликом страшно побију и много се крви пролије, али Баш-Челик опет уграби жену и утече.

Ишао је он тако, ишао, боме дође усред шуме пред једну колибу. Пред колибом сједе двије грдне јуначине, страшно их је било погледати, а некмоли с њима бесједити. Он, изишавши преда њих, поздрави их: — Помоз̓ бог, браћо!

А тица орлетица, кад се поврати, па не нађе својијех младијех, облијеће оно мјесто, те страшно пијуче и дан и ноћ, да је управ жалост слушати. То траје све дотле докле не почне опет лећи друге тичиће.

После вечере легне усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњити, и из тутњаве чује се глас: — О усуде, о усуде, родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.

После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: — О усуде, о усуде, родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.

Тако вечерају, и после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: — О усуде, о усуде, данас се родило толико и толико душа, подај има шта ћеш.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И купим сузе, али киша лије На тужну хумку што те страшно крије. О моје руке, што да нису гробом Постале твојим: на рукама овим, У дану, ноћи, без земље и стеге, Ти би

Све се досад преживело. Нема више Ни времена ни потребе да се страда. И док негде страшно лију тешке кише, Сад судбина, као мајка, са мном влада. И сад ми је добро, тихо, и све тише.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Било је то страшно искуство али ово о коме ћу вам говорити било је још горе. У граду је живела богата госпођа, добра али горопадна, која

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

После свега би дошао поп, који је изгледао страшно уморан и почео службу пуну старословенских речи и фраза, што је нама, несташној деци, личило на неуспеле покушаје

После свега би дошао поп, који је изгледао страшно уморан и почео службу пуну старословенских речи и фраза, што је нама, несташној деци, личило на неуспеле покушаје

Мазга није уједала, није тукла ногама као што то раде друге, али се страшно отимала кад бих је зауздавао. Други радници нису ми могли било шта саветовати, а рекло би се да су уживали у мојој

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Још кад би ти знала колика је брука. Цео се Београд тресе од смеја. ДАРА: Страшно! ЧЕДА: Новине се купују на јагму. ДАРА (показује): Мајка их највише купује.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

ефенди Мита - изван себе од срџбе и немоћи, тренутак пре но што ће разгрнути минтан и згранутој Софки посведочити страшно сиромаштво - једнако понавља: „- [. . . ] Зар ја не знам колико је то што ја то морам! И то ја ја! Ох!

] и све то било је тако страшно али и са таком насладом као да се сада, после овога, он нечега ослобађао, скидао са себе нешто што му је, истина, било

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Па набрао обрве, натуштио се и страшно запитао: — Јеси ли Србин, Иване Војиновићу? — Јесам, честити оче! — Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу?

Писка и кукњава небо проламаху. Како је које прилазило тако се бацало на мртва Јаблана. И тек кад се то страшно запомагање претвори у једно јединствено брујање сељачке тужбе, озго се појави Јабланова мајка, стара Вујана.

да подрхтава у лицу и зелени: кроз дивљи свој наслеђени нагон он осети, он једини у свој овој гомили, да је ово само страшно презирање, упућено њима, и да је ова чудна мајка у својој души већ пронашла крвника... Вујана устаде.

Јер време бејаше страшно Младо–Турци беху одлучно наумили да нас излече од косовске бољке. Школе нам се затвараху, свештеници хапшаху, виђени

Ето, ни на оваквој ноћи не отварају. Видите ли чудо?!.. А ноћ, управо још вече, одиста бејаше страшно као да је наступио судни час.

На госте и не погледа, јер га је њихова нељубазност страшно и наљутила и изненадила. Нису Арнаути никад тако поступали.

Срећа га је чудно служила да је изашао на глас, да га се страшно боје и да некако сачува главу до првога ослобођења. До великоратне најезде био је витез према суседима: ни једнога

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Свачије се лице зажарило туде, Свако прошапута: „Несрећни Мргуде!“ То је тамо страшно и да с’ у сан снива. Али, јаој, Мргуд има оца жива — Па кад стигли гласи до старца кукавна, Те на светао образ паде

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Ја не смем, ујо, у вашу кућу улазити. МИТАР: Зашто? ЕВИЦА: Запретила ми је страшно, зашто каже да нема брата чизмара. МИТАР: Шта, та покондирена тиква!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Заборавимо мрачно поверење себе са собом, у страшно подозрење простори се руше и црна наилази плима. У шкртости тишине без себе и иметка ми смо последњи заточници

Краков, Станислав - КРИЛА

Стискала је као полип у пожуди. Причао јој је. Данас им је мотор већ трећи пут стао у ваздуху. Страшно је летети кроз празне просторе. — Ипак страх је највећа пожуда... То је био свршетак свега.

Друге погнуте сенке вуку још топле лешеве и бацају у јаругу. — Ух, како је страшно јаукнуо... Убица се сећа убијеног. Убијени је непријатељ, а убица јунак. Прорезани шињел и пробијене груди. — А, а...

— Боже, Боже, како је све то страшно, — стресао се тај згрожени јунак. Око њега је много оних који су ноћас убијали, но они не мисле о томе, већ журно

А у сенци храста освешћени мајор је сухо јецао: — Погинућу, погинућу... Речи се нису чуле, али као да је њин одјек страшно и тужно цвилио по лишћу. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - У зору је опет грмело, тутњало.

Горе изнад шуме изгревао је месец. Његов плавичасти срп је био сићушан и танак. Крај пута се црнела страшно надувена лешина погинулог коња.

Обузе га ужасни страх од самоће у мрачној шуми пуној само лешева и смрти. Као да угледа нешто страшно пред собом. Цикну престрављено, и појури поново уз нагиб ка рововима, ка живим људима.

Грмљава се удвојила. Одједном је нешто грунуло страшно, необично. Земља се исплазила црним језицима. Нешто је запискало, зајаукало.

Као да стотине кратера вулканских баца сваког тренутка паклени плод из себе. А то је све било страшно и лепо, и стварало је радост непојмљиву и болну. — Читавог га избацила, гледај, гледај.

Он се трже, скочи, одлете му комад одела и коже, кад нешто страшно пуче и он јаукну свом снагом свог младог гласа. Сруши се као пресечено дебло и груну те лом у мрежу од жица.

Отворио је своје у мраку широке, уплашене очи и видео само како неке црне сен ке промичу крај њега, и како нешто страшно трешти и пишти.

Извукли су га из жица, превили у некоме дубокоме рову, где је нешто страшно заударало, али се он тада сећао само једне своје ципеле пуне усирене крви и свог исцепаног, крвавог одела што га виде

Доктори су били уморни и љути. — Е, то си ти, мали, — Но доктор се није баш томе чудио, — у ногу? а, није то страшно. — Оо, о, докторе, коске су ми поломљене, стењао је Душко када му лекар стаде пипати крваво стопало.

Петровић, Растко - АФРИКА

Земља под ногама, као у песми о Заспаломе Бозу, још мека од последњега Потопа. Чамац клизи по води, која страшно јако мирише; кроз тако густа испарења, да се скоро сумња да овде постоји тачна граница између водене површине и

Има нечега поетског, пролетњег и страшно саблажњивог у руменилу тога језика, који једини на томе тамном телу објављује тајност и интимност тог бића.

Као да се говори на телефонима преко огромних простора, разговором чије је трајање страшно ограничено. У ствари сви ови људи живе у местима које раздвајају по неколико стотина миља и једино их је случајност

Узбуђено задихано замишљам како сами знаци Зодијака страшно, тајанствено и радосно промичу поред нас, ту на земљи. Између стабала која живе хиљадама година и која падају да би

уплашени трзај тела једног тамошњег црнца када га белац сретне, његов дивљи скоро умоболни поглед, фаунско црно тело, страшно прљаво, и улепљењо блатом. На реци Зазандри затиче нас ноћ.

није хтео да изиђе и удеси игру за вас зато што је хладно и што сви спавају, а онда сам ја желео да му за то платим и страшно сам га уплашио. — Н. се насмеја: — Замислите црнца који вас пита: „Ко је ви?

Он облачи плаве платнене чакшире, браун платнену кошуљу; опасује се, и постаје трговац — за црнце страшно богат, поседник једнога камиона, што је за црнца оно што је велики бродовласник за белца.

“ Губа! Мислио сам: „Ево ја живим усред губаваца!“ и то ме страшно импресионира. Ретко сам се кад тако уплашио. Моје су руке ко зна колико пута дотакле губава места на црнцу, силом

је све, почевши од овог црначког пива, па до кокоши, пиринча, прелива, и оних кус–куса што ће јести наши црнци, тако страшно љуто да ме ниједан чај не може да поврати. Н.

скоро све атлетских људи, у својој рођеној земљи, усред дивљине, где је тако лако збрисати један живот, боје се, страшно се боје једног јединог човека, свег изломљеног, чији је трбух, да се не би растурио, увезан марамом; који једва креће

не може окусити. Црнац, иначе страшно алав, не мисли много на своју храну; он нема редовног оброка. Његова породица ретко кад да једе окупљена.

километара навући ће ми грозницу а на путу је ових дана примећено маса змија–пљувачица које се сад паре, због чега су страшно раздражене. Оне са неколико метара даљине пљују право у очи човеку а онда, када тренутно заслепи, уједају га.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ХАСАН: То није досад чинио! КОЛЕБАН: Нешто се данас друкче сетио. ХАСАН: Муке ће бити, Ћерим-ефенди! ПРВИ ТУРЧИН: Страшно изгледа. ДРУГИ ТУРЧИН: Откако клањам према истоку, ја нијесам гледао страшнијих очију, него у њега данас.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

жестином, па се понови и 24 јула, а 25 јула Хрватовић буде принуђен да се повлачи са Тресибабе, јер му је војска била страшно изрешетана и изнурена многодневном борбом, а пред њим је стајала трипут јача турска сила, која је уз то још једнако

Упитам војника зашто извлаче ствари из карантина, и он ми рече да око здања падају турске гранате и да »страшно бију, славу им њину.

Чувши ово, »вредни војници« опале из пушака и убију четири добровољца. Ђенерал це после страшно наљути; он није тако мислио, он је то само у љутини рекао, али свршено је. Како у рату задивља нарав!

корака пред нама промичу црвени турски фесови, како севају бајонети, чуо сам час слабије час опет као бура силно оно страшно: Алах! Алах! Алах!

Тако изненадно, тако непријатно и тако близу загледати смрти у очи то мопа да је за свакога страшно. Не верујте му ко вам друкчије каже. Час је био крајње критичан.

Шуматовац је дакле страшно поломио Турке. Они су на бојном пољу оставили више од хиљаду мртвих, расејаних по шуми и виноградима.

7 августа страшно изнурена Фазлијина се колона одмарала у Рсавцима, сачекавајући и друге турске колоне, које су се полако кретале за њом

и то није далеко, то је ето ту... сад ће... сад ће! И неко страшно ишчекивање обузе ми душу. Ца овим осећајем можда би се једино могао упоредити осећај осуђеника на смрт, у тренутку кад

напред, само да што пре плане тај проклети непријатељски плотун, да се једанпут сврши, да те не мучи ово убиствено, страшно ишчекивање. Намах опет обузима те црна мисао: ово су последњи тренутци...

сваљујући и лево и десно; знам да ми један рањен Рус нешто говораше; знам да Кирилова, који је преда мном трчао и страшно викао, наједанпут нестаде; после се сећам да се из турскога шанца, који је био пред нама, зачу страшна дерњава, да

— На сва ова наша јасна питања влада је одговарала страшно двосмислено, избегавајући брижљиво сваки јасан и одсечан одговор. На питање: хоће ли она (влада) рат?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

XXИІІ Ноћ је пала страшно мрачна После мутна дана; Ја у мраку Смиљку држим, Она расплакана. Покушавам да је тешим, Па јој зборим туде:

Исте горе, исти лузи, Које гледах тол’ко пути; Ал’ то негда све збораше, А сад — ћути, страшно ћути... XXВИ Судбина се зове, — како л’? Ова рука тако ледна, Рука хладна као змија, Рука злобна, — не знаш чија.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Знао сам да смо пропали. Да ми је да се дочепам једног ограђеног простора... Још мало. Али, боли страшно. Ипак је смрт грознија. Неко јауче. Пред оном оградом лежао је мој водни официр разбијене лобање и просутог мозга.

Носили су енглеске увијаче, француско одело, јели су америчке конзерве и псовали страшно... По томе бих рекао да су то Срби. Господ се замисли, и реши се да лично сиђе на земљу и провери исказе.

Напрегох снагу, још мало, већ сам на обали, и падох на песак. Увиђам да се одиграва нешто страшно, и ја трљам очи да бих отклонио воду, која ми се слива са косе. Чујем неко трештање око мене. Подигао сам главу.

А то мора бити страшно, кад се са ножем и бомбом упадне у непријатељски ров. Тресак, јаук, прасак, људи постају звери...

Био је мрак кад сам отворио очи. Скочио сам. Сањао сам нешто страшно, тешко... Али кад сам угледао звезде, сан је ишчезао и више се ничега нисам сећао. Било је близу осам часова.

— вели онај. Он се сада испе на ров и остаде усправан. — Поклаше их ка прасце! Иако сам тај догађај представља нешто страшно и ужасно, осетио сам се на један мах примирен. Пролаз је сада слободан.

Не осећајући више себе, као избезумљен, скочио сам на ров са слушалицом у руци. Цело моје биће претворило се у страшно, продорно око. Фиу! Фиу! Ах, само да их видим. Гр-у! Још их нема... Ду-ду-ду-ду!... Неко трчи пољаном.

Добро... Нека се опали још по један метак.“ — Ми смо опалили са овога топа. Али тада нешто пуче страшно, и једна грана од овога дрвета паде међу нас. Погледасмо на дрво, и заиста, видео се свеж засек. — Неко закука.

Мало ниже командир проговори. — Ето тако... Био је добар друг. За собом је оставио жену и дете. Страшно је то кад се помисли да они њега ишчекују, надају се, а он лежи мртав. Сишли смо брзо до својих коња...

— Као ласица. — Још горе. Ништа нисам видео. Једва сам стигао до Лерина. Био сам страшно измучен. А те ноћи, у хотелу, нападоше ме стенице, и ока нисам склопио.

Притрче војници... Било је доцкан. У згрченој руци налазило се мајчино писмо, све крваво... Драгиша махну главом. — Страшно!... Из дана у дан топимо се као снег у пролеће. Вратио се Војин. — Ти ниси ништа причао?...

Дајем вам реч да ваше поверење нећу злоупотребити. — Надам се... Видите... Том ме позива у посету... — То није ни страшно, ни необично — храбрио сам је. — Знам да вас Том воли... — Не сумњам. Али сада ја нисам у питању.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Лукијан Мушицки ГРИГОРИЈУ ГЕРШИЋУ Друже! ја сам ти већ на среди сиња Мора. Бурја ми чун колеба страшно. Ја т' не остављам весла; Одгони таласе дух.

Знај пак и то да мртваци Боље држе речи дане Него људи, лаке ћуди.” Страшно људма мртца видит, А сан страшан стеже прси И на чело зној наводи.

у наручја бацити, него сам се јошт морао тој бурној наглости противити и зато, као што известитељ вели, другда и ,страшно’ певати; за које су ме, као што мислим, исто њиова, свакојаком тумачењу изложена следства, довољно оправдала.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЈЕЛИСАВЕТА: Мој отац, хе! Он рубинима и не тргује — Богат је страшно... има фабрику У магазину моје матере... Па у њој лије све девојчице, После их даје за крв!... Ха! ха! ха! КАП.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја! Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају.

Али се мрачајски прото једанпут страшно осветио старом, крепалом Џибукарди — шкрипну снажно зуб'ма, поврже филџан, па устаде и поче као махнит, у некаквом

Уистину, чини ми се да ову стару и изнемоглу престоницу наши владалаца тишти некаква тешка, немила туробност и страшно проклетство минулих, са'рањених поколења.

хуктање и шумење дивље, необуздане Пливе како урличе и јауче, падајући низ излокане, проваљене и растргате гудуре. Страшно је то хуктање и шумење!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МИЛАДИН: Хоћу, господин-Жико! ИВ ЖИКА, МИЛИСАВ МИЛИСАВ (који је расуо сву фасцикулу): Е, ово је страшно; ово је већ превршило сваку меру! ЖИКА: Које?

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Поноћ гледа силу беса, Па се јежи, стрепи, стреса, Вихор диже урнебеса, Риче страшно, јечи, стење, Ломи дрвље и камење; А са крова запаљена Пуно гара, дима, жара Повијајући, сила њена Често сипа из

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Као да се очекивало нешто страшно, нека пропаст, несрећа, да се све сврши, сруши и нестане. А опет сваког дана се кућа, нарочито горњи спрат, собе,

горњи спрат, собе, балкон чистили, намештали, намештај се разастирао и као да то што има да дође, ма какво да је страшно, поражавајуће, ипак када наступи, дође, има бар намештену и чисту кућу да затече. Нарочито су биле ноћи тешке.

Ћипико, Иво - Пауци

ни све угодности што их је осјећао у свакидашњој поезији здрава живота, нису му могле подати оних сласти које су се страшно на махове у њему јављале, наметале се и све то више дражиле га.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Да не доживим и то страшно последње понижење да се борим да останем, а да ми се то не допушта. Јелена У сну ми се Доротеј јавио као витез.

Матија је ето само обичан млади човек коме је под носом замирисала врућа женска кожа и, ма како то изгледало страшно и мени и Никанору кад гледамо својим уморним старачким очима, она, та кожа (о, опојна, луда младости) загушила је речи

Под њиховим прстима глина се преображава у искежене але, рогате ђаволе, смешно-страшно звериње, припитомљене дивове. Доротеј је чак и надвисио свог узор-учитеља Матију.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ИИ Бурне су страсти извор многих зала, Несрећи људској почетак је страст; Море живота оне страшно муте, Над људском душом њихова је власт.

Кô сморен путник у дубокој ноћи, Што заман баца мутни поглед свој, И разум људски тако исто лута, И страшно кличе у невољи тој Ал' нигде гласа...

Из танке полутаме Страшно се кезила отуд... Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата, Звиждећи кроз празну крчму

1888. ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете, подигни витице своје... Како си чупава страшно! Ах, твоје уснице рујне И страсно, ватрено око, и груди свеже и бујне, Веселе око моје. Додај ми златни пехар.

6. А и нашто црног кипариса грана? Дан помена стиже. Тога славног дана Одслужена биће, што окове кида, Страшно панихида. 7.

Редактор с нервозним лицем страшно је кезио зубе И гневно млатећи руком речи је сипао грубе: „Ја појмим лојалност, - вели, - и ко је преда мном вређа Нек

Давно сам ваше напустио вале За друго цвеће и друге обале. 4. Судба је хтела да се страшно шали, И оборила је громове на мене; И моји дани, као бурни вали, Разбијаху се о гранитске стене.

Аја, то не иде. Врло добро знадем, Привикаће људи да Јакшића крадем. Аја, то не иде... Познато је ово, Треба штогод страшно, ужасно и ново.

Мора да је страшно нешто, кад и мени бруји глава; Иди, Петре, па разгледај, јер то није забадава. Свети Петар журно сиђе, одакле се чује

Та то један Србин и разуме само.“ 1890. ЕЛЕГИЈА ЈЕДНЕ ЗАЛУТАЛЕ ДЕПЕШЕ Грозно је и страшно, муке ме је стала, Десила се са мном грешка једна мала, Те тумарах дуго без правца и пута, Кô што грешна душа по

Грозно је и страшно, ал' признати ваља: То је са мном била непријатна шала. Ал' послови таки са нама се десе, Кад расејан човек удара

И час већ стиже! С опалих звонара страшно Грунуше звона. И крик ужаса и јад, Уз пуцањ пушака и звекет мачева оштрих Неверног краља огласи страшни рад!

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња на злотворе. Страшно ли се злотвор сили, Све крвави покри крили, Љубе љуби, ђецу гази, Часноме се крсту плази, На кољу нам јече браћа – Ал

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Разјарено, унезверено иде по соби.) Ох! Ово је страшно! Буд овде, у кући, мораш да си са покојницима, с гробљем, свећама, тамјанима, парастосима — ноћу не смеш од страха

Па још ноћу, кад се остане сам... онда је тек тешко и страшно: ту је он, а нема га, мртав је. (Показује око себе): Свуда је он: око мене, око деце, у постељи...

Ах, Ташана, да знаш како је то страшно бити не телом већ душом стар. Да знаш како је тешко бити изнад свега, и остати зато сам, сам...

Да те опет код какве буле или хришћанке не ухватише? САРОШ Још горе. НАЗА Па шта је, за Бога, то тако страшно? САРОШ (привлачи Назу у поверењу): Слушај, сестро! НАЗА (зарадована): Знала сам ја да сам сестра за тебе.

Прво њега да покрије, утутка, утопли и успава, па онда себе. И тако целог живота. ХАЏИ РИСТА Страшно, дедо. Тако грднога, црнога од земље, неговати и чистити!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Метнули су га тобоже у бољу класу, јер ће плаћати. Али је то било тако страшно и необично, да се стари другог дана вратио кући. Упао је у своју собицу као што се камен гурне у рупу.

Није волела свога зета никако. И страшно се потресла кад је, тамо касније, видела како малог сина Јуличиног коњаком и ракијом враћају у живот.

Сачувај, Боже! страшно је бити богат” — уздахнула би госпа Нола у себи. Па би онда почела да некако силом криви праву мисао: Тодор је погинуо

Господе, смилуј се деци мојој, никога сасвим рођенога немају, а то је страшно, Господе, никога рођенога, до Тебе... Тешко ми је што их остављам...

Не знам, нешто ми мутно у глави, нешто светлуца у очима, као да сам и ја мачак. — Ма није ни мени много лакше. Страшно сам растројен, накратко насађен, сам себе не познајем. Уморни смо ваљда. Да се и тај испит једаред сврши...

— Ју, ју, то је просто страшно! Песник, свира у клавир, први ђак, јединац, пресипа им се, и хајд у трговачку школу с калфама и с практикантима из

Мала беличаста тела посукну, па поцрвене, па поцрне и укруте се као да су дрвени штапићи. — Ух, ала је страшно што је риба нема. Веруј, Бранко, сав сам се најежио, све сам чекао да једна бар мора зацвилети.

— Јеси ли ти, куме, богати, чуо малопре пуцањ? — пита Бранко. — Јесам, па шта. Ви ваљда мислите: тамо се сад штогођ страшно десило. А оно Мија полар швалерише, и забавља цуру, прави се сила.

— Страшно непријатно. Добро што Бранко и Павле још нису дошли. — А можда би баш боље било да су ту; њихово пријатељство би све по

Сав остали живот је међу друговима, међу савременицима. Ја сам то још као дете осећао, и страшно сам волео вршњаке своје. Ти се сећаш, је ли? Нема човек у животу ништа друго до савременике своје, друже, веруј!

Да је од Бога дошло, ја бих био ведар и задовољан; али је од оца дошло! Страшно! Да је од Бога дошло, ја бих се паштио за оно даље. А овако, не могу...

добро, не спава му се, добио је два писма из Лондона; Исак пише оцу: — Мама ми је све казала; није то за мене ништа страшно; татице, мораш одмах да се вратиш у Лондон, твојој кући и твом послу, који без тебе не напредује добро.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

моји читатељи, мени је жао што вам не могу повест довршити, јер је баш овде морао какав пацов стари рукопис тако страшно изгристи да се ни под који начин прочитати не може.

помајка прела; Роман мајсторски забоде у њу пчиоду, окренувши вр’ горе, тако да кад сирота бака бона фіде седне, страшно ожежена ђипи и почне јаукати. То је за Романа било мед, и што је већи био, то су његова дела већа била.

у пуној униформи, и разумевши намеру наше Чимпеприч, с највећим торжеством младенце венчаду, после ког таково је страшно весеље следовало да су њи осморица с разбијеним главама кући отишли.

ови животиња, но кад даље прогледи, опази мазгу Валамову и магарца Муамедовог гди се са Санхо Панзиним живинчетом тако страшно у дишпут пустили, како гођ наши јурати при изобилију вина кад какав вопрос размршују.

ови животиња, но кад даље прогледи, опази мазгу Валамову и магарца Муамедовог гди се са Санхо Панзиним живинчетом тако страшно у дишпут пустили, како гођ наши јурати при изобилију вина кад какав вопрос размршују.

) Као прибавленије к овим памтења достојним житијима долази да, следом неки новина, један магарац сада страшно вниманије у Паризу подиже.

« — »Ју, Амор, мамо, и име му је страшно, а како је он умиљат« — »Чувај се, велим ти, ти не знаш која је то беда«. Девојка оће баш из тог узрока да види шта је

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

— А рђаво спаваш, је ли? Ђак потврђује. — Би ли могао рећи какви су то снови, шта је то тако страшно што сањаш? Ђак се престрављено обзире лево и десно, па онда почиње поверљиво: — Сањам неку гадну жентурину, са

рећи да се тај телесни живот претпоставља духовном, вероватно и зато што је духовни живот, мислим онај после смрти, страшно монотон.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Сви смо се прилепили за земљу. Једино је остао потпуковник Петар и гризао доњу усну. — Ах, страшно! — проговори Лука, па се обрати потпуковнику Петру: — Ја мислим, није препоручљиво да се правите Краљевић Марко.

Рањен?!... Напрежем свест. Отварам нагло очи. Грр-ру! Видим неке ужаснуте прилике. Гр-у! Гр-у! А телефониста се страшно искревељио, вилице му црвене и разјапљене. Гр-ру! Али зашто су му очи исколачене, укочене? С тешком муком се придигох.

У порти црквеној ложе ватру. Нешто ме смлати!... Сад не можемо ни напред ни назад. Заробљени!... Страшно и болно сазнање.

— Хоћемо ли добити писмено наређење? — прекиде ћутање капетан Станиша, као да се нада не би ли се ово страшно решење изменило. — Добићете... Господо, наш народ вели: „Договор кућу гради.

— Страшно! — проговори неко. Остали су ћутали. Сви су они имали осећане потиштености, као да иду да присуствују погубљену неког

Командант пешачког пука окрете се потпуковнику Петру и проговори полако: — Страшно... Кажу ми она два војника да је она супруга једнога мајора, команданта батаљона. Бежала је пред навалом.

Али нама у сусрет јурио је највећим трком потпуковник Благојевић. За њим његова батерија. Уз страшно трескање кара и топова, возари су викали: „Марррш! Марррш! Марррш!“ — размахујући бичевима. — Друм је заузет!

Али кад би знали колико смо у овом моменту танки... — командант диже руке. — Страшно је и помислити. 9. август Целе ноћи нико ока није склопио.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

О пролеће дивотно, све са тебе полуди! Да л' верујеш, драга моја, да је страшно умрети, И да ли ћу тако лако срећу поднети?

“ Ах! Боже!!! ”Ко је уздахнуо?!“ Не сећам се више. Патим. Ах, патим страшно; Господе, Господе, зашто си ми врелину ову удахнуо, Ја њоме љубим, ја њоме мрзим, и завидим издашно; Ја бих хтео,

Господе, зашто си ми врелину ову удахнуо, Ја њоме љубим, ја њоме мрзим, и завидим издашно; Ја бих хтео, страшно, кроз огањ свој изаћи. О, Боже, Боже, ја не љубим више твој свет, И растурам се свуда где надам се још, да ћеш ме наћи.

Као олујина, тако Сунце, дивље навали кроз просторе; Дотле дисах мир; залетех се страшно на прозоре: Кидах застор, затварах окна, трзах нагло, пун беса; Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива

Од светлости ме лице боли, И рану ко гвожђем да ми пече; Али из мене То страшно моли Да и сам дах свој изрече! Толико заноса и прекора; Очи толико беху слепе; трепере сад од умора!

Као олујина, тако Сунце дивље навали кроз просторе; Дотле дисах мир; залетех се страшно на прозоре Кидах застор, затварах окна, трзах нагло пун беса; Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ој, како је страшно пењати се да скинеш губареве ларве. Али, не казује ником Ведран свој страх, па га полако и сам заборавља.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Он страшно проклиње Вука Бранковића за издају, коју овај није починио, али коју носи у име свих оних феудалних господара што су,

Изгуби ме Грче на мејдану!“ Но ето ти Старога Новака, на њему је страшно одијело: на њему је кожух од међеда, на глави му кала вучетина, и за калом крило од лабуда; очи су му двије купе

три живота): којему (страшно је рећи) Феронија мати је дала три, кад роди га, душе и трипут оружјем да маше; трипут га требало убит, ал’ десница

Бугарске хаљине, тј. просте, сењачке. Бороје и Средоје су песничка имена. Новаково страшно одело није измишљено, јер су и турске мегданџије носиле одело од медвеђег крзна и вучетине и јагњеће шубаре са орловим

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

шта ће тесто Чами горко кисне често Пусто му је Једно зрно Евидентно Чак делује доста штетно Ал кад роди много страшно Све завеје бело брашно За погачу МОЈА ГЛАВА ДОК РАДИ РАДИ Моја глава док ради — ради Као булдожер Ил тигар

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

густа и прилично велика шума, на сат хода удаљен од подножја планине, био је одувијек, чак и за старије људе, помало страшно и тајанствено мјесто. Бабе су шапутале да је уклет и да никако није добро ноћу крај њега пролазити.

А шта ће даље бити — брр! — страшно је и помислити. Тако, вечером, поред огњишта, казује бака забленутом унуку, а дјечак само шири очи и од мачка у ћошку

Нема те бабе у селу која би се усудила надвирити над то мјесто. А и како би имала храбрости, кад се ту, кажу, крије страшно чудовиште дрекавац, које за кишовитих ноћи својом продорном дреком испуњава читав крај. Па ипак, ипак...

— скочи у меку леју, поред бокора перуника. — О, па ово није баш тако страшно. Само се земља мало затресла. И планина у даљини поскочила је увис и опет пала натраг, а није се разбила!

Нису биле чак ни за јело, јер кромпир, тако печен од пушења, страшно је заударао на дуван. Историју с лулом изненада је прекинуо један догађај због кога се заборављају и много крупније

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

БОГОРОДИЦА НАРИКАЧА О, мајко избавитељева, што то тебе сад снађе и тај чемер горак сустиже! Какво ли је то страшно чудо, несносно мојим очима за поглед о, владико, види се! Сваку мисао и саму сунчану зраку недознано тамни, сине мој!

Ви и у цркву и на само страшно причештеније кад идете, пре и после са женами смијете се и шалите и за руке жељом стискујете похотљиво на образ им

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

погледе на школу и писменост у односу на наш женски свет, ипак, баш у исто то време, није налазио да је то тако страшно ако његова мезимица, његово чупе Зоне, недељом оде са другарицама на ћошак пред Калоферлијски хан или на Бит-пазар,

Врати се опет мислима синоћњем догађају. Мислио је о глупом смеху Васке измећарке, а у ушима му једнако звони оно страшно јасно смејање поносите чорбаџијске кћери које се чуло из авлије.

Све је то чудновато страшно и њему немило било што је тада видео у Тим сликама... Сви весели, само он тужан; сви пусти и обесни, само он бедан;