Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
и викати на вас; напослетку ја ћу вас као преко воље послушати, да не идемо преко Дрине; али у твоју главу, ако коме Турчину кажеш да сам ти ја повладио”.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И загледа се Турчину у лице. А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да је светитељско. Маринку се и нехотице отеше речи: —
Поп ће Ивану рећи да је турска улизица, а Иван попу да је лоповски јатак. Турчину заигра срце од радости. Он виде већ живу, остварену слику с пред очима. И загрли Маринка. — Алал ти вјера, соколе!
— дрекну он и замахну бињеџијском, троструком канџијом, те је ошину. Плану баба као ватра, севну оком, прилете Турчину, па оним дрвеним тучком што је бели лук малочас њиме туцала — распали Турчина посред темена... Турчин се изврте.
И, како Дева каже, Турчину је пошло за руком. Сва Црна Бара пљује на дом Алексин... Ја сам говорио проти Николи из Белотића да оде до попа Милоја
Мени се бар тако чини!... И кад се врисак дуге шаре помеша са писком нејачи — онда тешко не само Турчину што овуда гази него тешко и самом султану у Стамболу!... Ја вам то рекох!... А, гле!... већ зора!...
Иван само слеже раменима, али му је душа била захвална Турчину... И оштро око Крушкино смотри то... — То баш сведочи да ће он бити прави домаћин —настави Крушка — прави правцати
— рече поп озбиљно. — Па зар баш ја? — рече Иван, а подузе га као неки стид, јер је он, као што знамо, и казао Турчину. — Него... манимо то, он је — добар човек... — Добар човек, добар човек!... Јест, добар, али својим Турцима!...
Иван оста сам. Неки га стид обујмио. Сад му се учинило да је одиста непоштено што је онако Турчину о попу и кмету казао... Све док поп не поче говорити, он је мислио да чини велико дело...
С једне стране стид што је тако поступио, с друге стране, опет, прво обећање што је дао Турчину да тако на јалово прође...
А с ким се и могао разговарати лепо о Турчину ако не с Маринком? Маринко седе. — А где је Лазар? — упита он. — Отишао је до субаше, звао га. — Ако, ако...
Тешко теби, Црна Баро, кад имаш и онаких као што је Маринко Маринковић!... Он Турчину седи уз колено и саветује га како ће браћу завадити...
Бабо се сад и сам наљутио... Јако и да му Милош понуди девојку, он би му пљунуо у очи... И он јурну Турчину. Посртао је и клизао по оној рескаљаној земљи. Није знао где главом удара...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ал’ како је мени!... Од’ранила је, што кажу, из малена... па сад... — па се опет заплака прија Сида. — Па не иде Турчину, него опет, што кажу, у кристијанску и комшијску фамилију! — Теши је прија Макра.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Крајина им је сад затворена, каже, нити онамо, нити овамо, више не могу. Водали су опанке Турчину, док им је Турчин, на матери, и жени, спавао, па шта сад оће?
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
(М. М., 1973) — Деца су радост и жалост. (М. М., 1973) — Детету подај а не обреци никад, као ни Турчину. (Вук, 1250) — Деца су сиромаху живо благо. (М. М., 1973) — Боље умријети без ђеце него по смрти оставити зле синове.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Но, на наше јаде, немасмо џебане, а млетачки принцип затворио границу, држаше руку Турчину, те морадосмо послати у Подгорицу Шћепанова коња Брњаша и слагати да је Шћепан погинуо!
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Да је срећа да и у Турчину сматрате свога брата, а ви се тучете; комшијска деца, синови једног истог напаћеног народа — па се тучете!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
тежак бије без престанка, Све од јутра до мрклога мрака Звека ножа и цика пушака, Низа кланце Црногорац врви, Јô Турчину што удара први!
Опет зборе, али за крајину, И спомињу нешто о Турчину, И о крвци што ће да се лије — Да л' ће бојак да се какав бије?
Јоште дошâ са пола крвава, Пуно, брате, насекао глава, Пуно чета разбио Турчину, Задрмао дину царевину, И де год је двоје-троје било, За његову с' мишку говорило.
Пушком бије, канда и не згађа, Ал' свакоја Турчина погађа. Живо сваки довати и тресне, Па Турчину у срдашце кресне: Ао брате, ваљани јунака, Већ тридесет згубише Турака!
Гледај само те шалваре уде, Зар не видиш да се подераше?... Устај, пирни, не почаси часа — Па Турчину ни трага, ни гласа! Црна Горо, ками на камену! Ками, ками крвавоме дину, Да посукну низ кланац и стену!
Турком није ни петина, Ал' све јунак те мимо јунаке, Крсташ орô што води облаке, Мутан облак штоно муњу носи, Да Турчину срдашце покоси.
знам како, Али чудо бијаше свакако: Коњ варакну, и за часак тили, Дохакао Бајко турској сили; Голом руком приону Турчину, Заљуља га, па с њим о ледину, Српски коњи Туре прегазише. „Није доста? — Сад ето ти више!“...
Вељко отле био подалеко, Зато пашу шале не дочекô, Већ шешаном удрио Турчину, Просуо му низ плећи мождину. Али, брате, то да видиш саде, Када Турком поглавица паде, Јалакнуше клети, поврвише,
Ох мој Боже, косовска покоља, Де помози коме ти је воља! Ол' Турчину оли, Силан, Вељку, А ја идем онамо Недељку. Ох Недељко чини Турком муку, Већ погуби ...
“... Ово рече, остави га страва, Па Турчину јурише чињаше, Он чињаше, а Бог помагаше. Украј њега свуд Србињи беже, Ал' он напред главе турске реже, Секао је
Удрише се, стаде гвожђа звека, Тај удара, а онај га шчека. Било мало, дуго не трајало, Ал' Турчину на јаде се дало: Ударио војвода Милета Баш по глави Турчина проклета, Раздвоји га на том седлу бојном, И седло му
“... Муч', Србине, весели се саде, Гледај, болан, што Турчину паде! Од иљаде, — лоша им нарока, Не утече ока ни сведока.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Па настави: — Не чудим се Турчину, јер је турска земља, нити Влаху, јер је он наш чипчија, него се чудим Циганину, од кога нема користи ни бог ни
— Има, господару! И тако Турчин изреди све мане које на шеници бити могу, а Херо му све потврди. Кад се Турчину најпослије досади што му Херо очевидну лаж против себе једнако потврћује, он му, као пола срдит, рече: — Буд ја,
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
века, Грмаља, са брковима до ушију, Видим мушкарчину најмушкију, Чобанина, скитача, хајдучину Који запржи чорбу Турчину, Па на север збриса, једне зиме Где промени бркове и презиме, Браду обрија, да се Власи не сете Године 1760те.
), Овај би био добар за харем Као службено лице, то јест, евнух. Треба га дати неком Турчину, А Турци ће знати шта с њим да учину!” УВРЕДЕ МАГДЕ КАЛАБЕ „Овако са створењима треба охолим!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Вјетрић пирну и рашћера дим. Сви видјеше што би. Јанко, чудном хитрином, нађе се према Турчину. Турчин подмаче свој јатаган те дочека Јанков, па као двије муње, брзо се раздвојише и опет им се сударише жељеза.
Најзад Јанко заскочи га и обрани по десној мишици. Рука клону Турчину, а онај пробурази га, па кад паде, једним махом одсјече му главу, пак се упути за дрво. „Понеси главу!“ викну неки.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ласно, ти је аги беговати, Младим момцим’ игру заметати! Ласно ти је живјети Турчину Уз кадију и сироту рају! Ласно ти је пјану запјевати, И жалосној мајци закукати, И страшљивој куци залајати,
од ђаволства стане хвалити како су Сарајлије сви јунаци, и да се они нигда не даду наквасити, него суву косу брију. Турчину то буде мило, и, показавши да је и он јунак, пристане да га брију ненаквашена; али кад стане врло бољети, и више не
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад настане ноћ и они легну спавати, а девојка се окрене Турчину. Онда дечко устане па изиђе на поље, а девојка заповеди Турчину: „Иди брже и ти за њим, па штогод он узради, оно ради
Онда дечко устане па изиђе на поље, а девојка заповеди Турчину: „Иди брже и ти за њим, па штогод он узради, оно ради и ти.
изишавши на поље, чучне у мраку, па извади из торбе погачу и печено пиле и чутуру с вином па | стане јести и пити. Турчину се кроз помрчину учини да дечко ради онај посао који пара с коња стера, па и он чучне и једва се с великим натезањем
После уђу обојица к девојци, и легну уза њу, један с једне, други с друге стране. Девојка се опет окрене Турчину, али од смрада и гада није могла трпети, него се одмах окрене свињарчету које је мирисало на босиљак, и тако ујутру
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Било како било, једном се суседу, Турчину, учили сумњиво то добовање и он затражи од Мирка, сав бесан, да га пусти у кућу. Мирко одбије и настане препирка.
Срби предају Змаја од Ноћаја Турчину: објасне му да је то тај хајдук који замеће буну, али да сад буне више неће бити. Можда је то баш рекао и онај што је
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
КОЊ 270 РАЈА И ТУРЦИ 271 ДОБРО ЈЕ ЂЕ И ЖЕНУ ПОСЛУШАТИ 272 ЖАЛИ ЧИПЧИЈА СВОЈЕГА АГУ 273 РАЈА ВЈЕРУЈЕ И НЕ ВЈЕРУЈЕ (ТУРЧИНУ) 274 ВАЛАЈ, ВЛАШЕ, И ЈА — КАД МУ СУДА НЕМА 275 НИЈЕСУ ТУРЦИ ВРАПЦИ 276 ЋЕРА ТУРЕ КРАЉЕВИЋА МАРКА 277 ПОБРАТИМИ 278 О
Како ти смијеш правога Турчина напастовати? Пошто раја побјеже од кадијна страха, онда кадија полако вели ономе Турчину: — Те папуче и та ћинтерац остави мене, а ти гони магаре, и алал ти било.
се тужи на некаква Турчина што неће да му исплати дуг од једне кобиле, па кад виђе да кадија неће њему дати право него Турчину, који се закле да је кобилу платио, остаде као од камена спрам кадије.
РАЈА ВЈЕРУЈЕ И НЕ ВЈЕРУЈЕ (ТУРЧИНУ) Враћао се некакав сељак из Дубровника пут Требиња зими, и носио на леђима неколико ока кукуруза дома, па од труда,
Док Турчин налеће с коњем, а раја ђипи са стране од пута, па иза једнога камена натеже малу пушку говорећи Турчину: — Пролази, потурице, док ти нијесу изгорјеле утробице! А Турчин: — Излази на пут, вјера ти је!
ВАЛАЈ, ВЛАШЕ, И ЈА — КАД МУ СУДА НЕМА Некакав раја опсује Турчину свеца кад су били у четири ока, те Турчин у кадије на суд.
— Има, господару. И тако Турчин изреди све мане које на шеници бити могу, а Херо му све потврди. Кад се Турчину најпослије досади што му Херо очевидну лаж противу себе једнако потврђује, он му, као пола срдит, рече: — Буд ја,
Кад је он то опазио, упита их да чему купе толико дуката. Они су му одговорили да морају дукате носити Турчину за хата, јер им је он тако наложио и запријетио, чим хат цркне.
Циганин је заискао од њих један дукат да он Турчину однесе дукате. Циганин дође к Турчину, па се стао шетати испред Турчина амо-тамо. Турчин га је упитао откле је.
Циганин је заискао од њих један дукат да он Турчину однесе дукате. Циганин дође к Турчину, па се стао шетати испред Турчина амо-тамо. Турчин га је упитао откле је. Циго му рече да је из села гдје је његов хат.
Турци што гођ пожеле имају, па најпослије да сваки има по дванаест најљепшијех младих ђевојака, те се зову хурије, и Турчину на сваки измет и уживање служе. Једна од ових ђевојака упита: — Ма, моја нано, што му хоће толико ђевојака?
од ђаволства стане хвалити како су Сарајлије сви јунаци, и да се они нигда не даду наквасити, него суву косу брију. Турчину то буде мило и, показавши да је и он јунак, пристане да га брију ненаквашена; али кад га стане врло бољети и више не
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Јер је чудноват Призренац. Потули се путем, постане веома скроман, много подноси, хоће новцем да се откупи, дубоко се Турчину пресавије, но уме и хоће често да умре! Кад кроз њега Проговори класична крв, а лице поцрвени као турчинак...
— Дакле и каурин да се маша за пушку? — Сладак му је живот као и Турчину, ага... Образ тако исто... — Таке је! — узвикну дервишина на горанском наречју, те се Трговци још више уплашише.
је пребледела Милоја од куће до Куће, од трговине до друге, да се Турци обрадују својој принови, својем новом брату Турчину, и да га дарују. Ко новцем, ко чохом, а ко опет кавом и шећером.
Ни са коца о Турчину теже и влашкије нису никад и ни у једној земљи уста проговорила. -Јер не да она, Богдана, својега Милоја ђаволу, не да
— Али ето, не жалим њих. Чим је овде на Косову омркло, ја знам да смо сви за трошак Турчину. Но стар сам, деце немам више, унучади не. Ће остане пуста земља. А њу жалим.
Што се се смрзли?.. Ако смо изгубили државу, повратићемо је опет. Пет стотина година смо Турчину робо– вали, па можемо који мјесец и Нијемцу... — Који мјесец?!.. — окрену му се с подсмехом сам домаћин.
Његова жупа, опкољена Арнаутима, стиснута између шарских брда око брзе реке, била је последња нехарица Турчину. Држала се у грчу, у последњем узмаху, захвативши зубима њиве и ливаде где су некад били станови нејакога цара.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Седите! — нуди Радослав. —... задовољавамо се сликама — заврши Коста. Бора се лупи по челу и окрете се Кости „Турчину“. — Ама де!... Све се мислим да те нешто питам, па заборавим. Сад се тек сетих... Беше ли пре једно...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Бескрвне руке онима в чети тој. А други, рођен с већима силама, А к добру невешт склонити се Турчину злобну за одмашчење, Как' лав разјарен зелени лети в лес, На распутице, планине, в долине, За пленом својим, чалмом
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ДРУГИ СЕРДАР: Погонићемо скота тог. ТРЕЋИ СЕРДАР: Крвника вечитог! ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Показаћемо Турчину Да је Косово крвав споменик. — КАТУНОВИЋ: Али да јоште живи осветник! ПРВИ СЕРДАР: Живимо јоште ми!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
неће ништа рећи, али ће се међу собом погуркивати и шапутати: »Да, да као што ти изведе Ташану из црнине и пусти је Турчину, невери, у руке«. (Очајно): Ох, изгубих све: име, углед... И сада куда? У манастир? Не!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
И, одиста, ниједном другом Турчину, и уопште ниједном човеку, Марко, онакав какав је у песмама, никад се није покорио. Његова је сабља увек била жедна
Према насилницима они су морали бити насилници. Свој сурови однос према Турчину сваки хајдук могао је да оправда речима којима је Вук Мићуновић у Негошеву Горском вијенцу направио разлику између
Глад, жеђ, хладноћа, све је било лакше него служење Турчину. Једна жена, која се одметнула због турског насиља, овако описује своје мучење у шуми: Ходих млада по гори
За непријатеља нису имали милости. Али се дешавало и то да су понеком Турчину поклањали живот — да прича како су Турци изгинули.
Он уме да доскочи подмуклом Турчину и да избегне смрт. Он изговара оне речи које имају дубок смисао: Ако тамо куд напријед немам, ни натраг се немам куд
Куд гођ иде, све кр'ата јаше, а другога у поводу води; он буздован о ункашу носи, а бркове под калпаком држи; он Турчину не да у кнежину: кад Турчина у кнежини нађе, топузом му ребра испребија; а кад Турчин стане умирати, а он виче на
позив за мегдан и плаче: осећа да је врло стар, да се не може ни коња држати, а тешко му је да под седу главу служи Турчину. Његово осећање немоћи је потпуно; оно остаје такво чак и онда кад син јединац полази у неравни бој.
У себе се поуздати немој, ни у руку, ни у бритку сабљу, ни у твоје копље отровано; Турчину ћеш на планину доћи, хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи: код оружа и код коња твога жива ће те у руке фатити, хоће твоје
Виђе бане, па се разрадова, љуто сави и отуд и отуд, еда би му главу осјекао, јал' Турчину руке обранио. Удари се јунак на јунака.
комат у зелену траву, љуто врисну, далеко се чује, жута хрта за уши подбила, те се с њиме коље низ планину, а Турчину очи испадоше, колико му нешто жао бјеше, те он гледа што се чини с њоме.
Турчином, о мој тасте, стари Југ-Богдане, онда мене љуба обранила, љуба моја, мила шћера твоја, — не шће мене, поможе Турчину“. Плану Јуже како огањ живи, викну Јуже ђеце деветоро: „Повадите ноже деветоре, на комате кују искидајте!
“ Па отиде госпођи у дворе, па госпођу привати за руку: „О Јелице, госпођо разумна, или волиш са мном погинути, ил' Турчину бити љуба верна?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
да речемо светлости, да оставите тај град и к њему да отидете, зашто њега ће већ злотвором предати, то јест Турчину.« И како дочу ту реч мученик, склони главу доле с плачем и задуго више ништа не проговори.