Не постоји пример употребе речи umijesa
Матавуљ, Симо - УСКОК
? — Мал’да не што и Рус — објасни Крцун. — А како ти је име? — Јâн. — Како рече? Милица се заборави и умијеша се: — Ето рече: Јанко! — Јеси ли ти они, те те зову принципом? — Да, мене зову у Котору принцип!
“ — „Не бих, валај“, рече онај, „да ми даш најбољега овна из свога тора!“ — Трећи се умијеша: „Ада, ја бих за плету отишао и питао га: молим те, Свети, што сад ради бог?
Милица побјеже у колибу. — Нека, жено! — викну кнез. — Зар од њечијег страха да је удајемо. Рако се умијеша: — Не мисли то Крстиња, но једно, што је дјевојка одавно приспјела за удају и што, ето, на очи вене, и друго, Милије
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Тражи себи конак гдје год знаш. — Добро, Раде, добро. Сад се и брадоња нађе побуђен да се поново умијеша: — Стари, ово ја скицирам да лакше могу насликати светог Ђурђа како јаше, еј. Светог Ђурђа, знаш.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сад се наш Марко умијеша мећу тичиће, и они га покрију својијем крилима тако да се није могло познати да је он ту. Тек што су га тичићи
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Па лијепо!“ рече Владика. „Но, видиш, господару, тај ми синовац Кићун слабодух и невиђен!“ Ђакон се умијеша. „Валај, заиста чудо, Господару... Знам га ја. Е Црногорца, на очи лошијега није, ја мним, рађало се у ове наше крше..
’ — и ја га поведох на зли пут његов!“ „Не тако, сердаре!“ умијеша се Озринић. „Да ли није часније по њ, што је одмах примио црногорско крштење, без којега се ни рођени Црногорац не
— Те како! Господар је набавио сјеме с мора. То је добро, јâ ништа мање од леба!“ „Добро је рекао, богами!“ умијеша се сердар, смијући се. „Е, те ја једи од онога. Шта ћеш! Свако јутро бјех тањи у пасу, док не побјегох!
“ „Који је то, са срећом?“ запита сердар. „Богме, тајо, добар чојак Ивановић из Приморја!“ умијеша се Милица. „Је ли то Лукин син?“ запита сердар пажљиво. „Он богме“, прихвати Јока нагло.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Све се зна. — Ма ко је то слагâ, триста му крста и светаца?! Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна. — Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ.
А велиш да сам ја крив! Право велиш! Крив сам, те доста, што сам те држâ за друга!... — Нећемо тако! — умијеша се Бујас — него ћемо да будемо прави другови. Шта је теби тешко, то ја разумим, јер је и мени тешко било спочетка.
Кажи, јеси ли? — питају. — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Немате га рашта питати — умијеша се Тртак. — Никада вам неће одговорити на оно што га питате, него се онда још више смете... Пуштите ви мене!...
Она је навикла живити у равници, па, борме, и у сваком изобиљу. — Лако је за све то, ако ти само оћеш — умијеша се Крива. — А шта ту „крупна“, „богата“, „старија“ и шта ти ја знам — вели Чагљина. — Главна је ствар: част.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Сад се наш Марко умијеша међу тичиће, и они га покрију својијем крилима тако да се није могло познати да је он ту. Тек што су га тичићи
Ћипико, Иво - Приповетке
— прекидох ја. —Да, сама!... одужи он и, насмијавши се од срца, погледа у стару. — Кажи господину све што знаш! — умијеша се Антица мирно. — Није у томе зла! — А што ћу казати? — попусти он. — Она је, ваља рећи истину, мајка овога шкоља.
Ћипико, Иво - Пауци
—Послаћемо га свим опћинама. Доћи ће и на вас. — Какова срамота? — умијеша се у разговор Илијв одвјетник. — Они иду за својим циљем, а тај је очит: хоће да помађаре све што није мађарско, па да
И Марко ћути и премишља како ће згодније да заподјене разговор, а кад Божица скиде са ватре бакру и умијеша пуру, одложи лулу и прихвати са кућном чељади да руча.
— Не дам земље док ми је глава жива!... Не дам је до бога ! —Пусти, Раде, синко! Што слушаш туђе људе?— умијеша се стара. Али Раду ковачеве ријечи разјарише и у срџби одлучи да даље не чека.
На обали сакупила се силесија свијета. На страни посебице стоји дружина из његова села. Он се умијеша међу њу и потражи Марију. У гомили састадоше се њихови погледи, ну не могоше да проговоре ни ријечи.