Не постоји пример употребе речи umrecu
Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!“ Господин се весело насмеја: „Не умиру вештице тако олако!...“ Сад дође и на мене ред.
Мислила сам: умрећу; али ми у томе часу притрча однекуда Алекса. „Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!...
Црњански, Милош - Сеобе 1
Пола у несвести, опуштена, она је грчевито понављала: „Умрећу, умрећу.“ Дотле је његов брат изишао из кола, сув, жут, у дугачком ћурку од курјачине, са бројаницама од ћилибара у
Пола у несвести, опуштена, она је грчевито понављала: „Умрећу, умрећу.“ Дотле је његов брат изишао из кола, сув, жут, у дугачком ћурку од курјачине, са бројаницама од ћилибара у руци, као
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Заиста се смртно преплаших! Ако је за вођење љубави потребно толико знања и справа, умрећу сигурно као уседелица! Јер, свако иоле образован може да ме најмање двеста пута обори у кревет на поправни испит.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Она кучка милостива И на срцу жалостива, Пак му даде и обадва. 208. Дика каже: “Љуби ме, умрећу!“ Нисам камен да му кажем: “Нећу!“ 209.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
путева засутих лишћем свелим са јабланова. СЕРЕНАТА Чуј, плаче Месец млад и жут. Слушај ме, драга, последњи пут. Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.
У Богу је ведро. У нас, све се сневесели и, као што јесен не зна сваки свој свео лист, умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели. Да ли је то иста моћ, која све расипа и разлије?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Умрећеш, Ђорђе... Умрећу. Ако. Немаш рашта ни да живиш. А што да умрем, тек ми је четрдесет година? Јалов си. Из тебе ни трава не може да никне.
— Што ме тако гледаш? Не бој се. Ово неће дуго. дај ми само сузу воде. Да оквасим језик, умрећу. Дохвати са стола шољу млека и пружи јој. — Нећу млеко. Отров је млеко. Воде, само кап воде. — Не смеш воду.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре, К'о груду снега врело сунчање О лакше, лакше, кроз густо грање! Ђ.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
се осушила, у слепим очима, у билима, под грлом, под грудима, свуда, лудо брзо бије, куца нешто као чекић; полудећу, умрећу, шта ће бити са мном!
“ Запрепашћен, он се напреже, грчи, не разуме, хоће да бризне у плач. „Погледај, погледај“, кажем, „умрећу, нема шта, заиста.
И ја непрестано вичем: „Хоћу, хоћу, хоћу, умрећу, умрећу, умрећу.“ и мучим га, и мучим се, и распињем се од бола, а слатко ми; док он вришти, превија се, јауче,
И ја непрестано вичем: „Хоћу, хоћу, хоћу, умрећу, умрећу, умрећу.“ и мучим га, и мучим се, и распињем се од бола, а слатко ми; док он вришти, превија се, јауче, цепајући мало
И ја непрестано вичем: „Хоћу, хоћу, хоћу, умрећу, умрећу, умрећу.“ и мучим га, и мучим се, и распињем се од бола, а слатко ми; док он вришти, превија се, јауче, цепајући мало срце; и
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— То знам ја, али не зна закон. — Па шта ћу сад ?... Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. — Оно, јест... Али тај живот ?... — Па то те баш и питам. Можеш ли ме гледати овакога ?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Сама Дафина у роману не говори. Чини се да није изговорила више од једног узвика: „Умрећу, умрећу”. Али се свеједно њени доживљаји и виђење њеног ока преносе у опис, и то на исти начин, истим путем којим је
Сама Дафина у роману не говори. Чини се да није изговорила више од једног узвика: „Умрећу, умрећу”. Али се свеједно њени доживљаји и виђење њеног ока преносе у опис, и то на исти начин, истим путем којим је у горњем
би непосредно изражавала Дафинин емотивни набој (као кад се на једном месту да одушка том набоју, па она узвикне: „Умрећу, умрећу”), него се за њега ствара књижевни аналогон преуређивањем говорнога низа, преразмештањем синтаксичких јединица.
изражавала Дафинин емотивни набој (као кад се на једном месту да одушка том набоју, па она узвикне: „Умрећу, умрећу”), него се за њега ствара књижевни аналогон преуређивањем говорнога низа, преразмештањем синтаксичких јединица.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ИСАК: Па да, мрак!... Та то је живот мој! У мраку мрак!... И никад, никад дан! Рођен сам, видим!... Умрећу, знам!... Тхе!... (Један повећи камен, који је готов да се одрони, гурне у дубину, из дубине се чује хука.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре Кô груду снега врело сунчање; — О, лакше, лакше кроз густо грање! 1861.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
нађено је забележено — ко зна када, ваљда у какво пролетно саблазно вече, ваљда у какву тиху и миришљаву ноћ — и ово: Умрећу рањав и жељан. И потписао се, али не: газда, хаџија, већ само Младен, и ништа више.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Те никад њеног одлакшања дочекати нећу, Смрт ће мене најзад растурити сутра; Умрећу. Кад? У хладна јутра. Два војника крај друма седе, Па усхићено гледам њина лица млада: Ко би рекао да ко хуље Од
Тежи је један Шарло но сва козмичка мора; Никад њеног порађања дочекати нећу: Умрећу. Одлакшаће се једним уздахом или смехом, Откинувши од притиска Одлетети кроз зрак Зазвучаће име једне паланке
не враћа Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара, И неће ми рећи нико тад - која је стаза најкраћа до спасења: Но умрећу, видим, од прскања Дамара. У једној маслиновој шуми заноса, горчина над Велалуком, на Корчули.