Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви. На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња. Сунце блиста, а облаци се разилазе.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
момак на гласу. До његове двадесете године слабо је што о њему у варошкој хроници забележено. Мати му је остала удовица, а Љуба, прошавши кроз мање школе, постане шегртом трговачким у једном
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Заузврат, да се некако одужи домаћинима, написао је за Књижевне новине »Сонет о Зеленој реци«, а за Политику напис о варошкој Тврђави, коју би свакако требало обновити. Али сваког чуда за три дана!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Суђено тако, шта ли је. БРАЋА Читав један вод партизана, Крајишника, измијешао се у варошкој џамији с усташама, крвавом братијом од Купреса, па се задахтано носе и гушају по натрпаној просторији.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Уто се помолише на вратима два ђакона и три ђачића у далматинској варошкој ношњи. На свакоме бијаху: пантале, кружат са сребрним пуцима и гуњ опточен гајтаном, све до црне свите, па онда шарени
дрво, па сједе на коломат од ораха, лицем према вратима од крчме, тамо, на вратима, указа се њеки младић, голорук, у варошкој ношњи; онда изађе жена у варошкој тежачкој ношњи, бришући руке опрегљачом.
лицем према вратима од крчме, тамо, на вратима, указа се њеки младић, голорук, у варошкој ношњи; онда изађе жена у варошкој тежачкој ношњи, бришући руке опрегљачом.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
да мора прећи из једне у другу породицу, него у исти мах са високога (хаџијског) места које јој је припадало у једној варошкој култури силази на периферију.
важност у томе има пишчева полазна, сасвим натуралистичка теза о психофизиолошком изрођавању у обема породицама, варошкој и сеоској. Невоља с њом није у томе што ју је Станковић нејасно саопштио, него, напротив, што ју је превише истакао.
тетка-Злату, газда-Младена или Јовчу припада не само старој (традиционалној балканској) него и високо утанчаној варошкој култури.
То се особито јасно запажа у описивању свакодневног живота у варошкој кући, и можда највише у роману Газда Младен. Ништа или готово ништа није ту приказано ни као „сирово”, ни као „дивље”
Али није сасвим тако: лик само грубо изриче оно што латентно постоји у његовој варошкој култури. Аница с почетка забрану не разуме можда зато што је дошла са села.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Новинâ је у кући Марковој било више него у варошкој читаоници. Најстарији син је свршио трговачку школу, тражио да му отац да известан капитал, отпутовао некуд на Левант,