Не постоји пример употребе речи vecitom
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И тако две наше љубави очајне, Огрнуте лажју вечитом и ниском, Стоје немих уста у дну наше тајне — Два црна пауна на зиду старинском.
Остаћеш, али видевши да је еванђеље било недовољно. Јер није Бог за људе у постигнутој истини него у вечитом тражењу. Тебе ће сви напустити јер си веровао да си га нашао.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
или друге казало, говорило или догодило, а од њих су опет њихове госпође сазнавале све, што је опет био трајни узрок вечитом потпиривању и подгревању једаред већ отпочетог страшног непријатељства.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
првом и другом разреду гимназије, осмолетки, а хонорарно још и у економској школи, тако да су задаци које он доноси, с вечитом причом о новим генерацијама, заправо задаци петнаестогодишњака и шеснаестогодишњака. Један ме је посебно запалио.
је ишао за Атину, Истамбул, затим преко Арапског полуотока према Индији и још даље до Индонезије и Јапана у сусрет вечитом рађању сунца.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
у Вечитом младожењи и Васи Решпекту он описује тај процес пропадања у грађанском сталежу, у трговачком реду. У Старим и новим мај
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Све је било некако чисто, уређено, зелено. И тако они, отац му и мати: он увек озбиљан и само озбиљан, а она у вечитом раду, бризи, живели су лепо, тихо. Али не слободно, безбрижно, већ све као у некој бризи, страху.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Па шта? па ко је самртник нам тај! Је л' оно чело бледо, брижано, боровито што борачки му ум у бледилу сад крије вечитом? На столу нове српске просвете у прочељу је чело било то, ал' још то чело, још то није Вук.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И с тим се треба помирити једном, На жалост, авај! Јер се све свршава Постељом простом, вечитом и ледном, Где се без бола и без среће спава. А с тим се треба помирити једном.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Замирисао је црни лук и својим дахом и сасушеном земљом у белој брадици жилица. Ту, у вечитом мраку, у каци пуној пшенице, мирно бораве његови дукати. Обе руке до лаката побо је у пшеницу.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Било је, дакле, мајско јутро и Јеврем је, из свог Конака, гледао како се, над дунавском падином и над вечитом реком, расипају прозрачне источне светлости и осетио, недвојбено, да је изигран.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
чуо у Болоњи, на једном предавању о грчкој филозофији, о расчлањавању сваке ствари у материју и облик, о идејном и вечитом облика.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И пођоше. И те жене туди Мирисаху на сан плаве ноћи И јоргован, док им поглед блуди Вечном песмом и вечитом моћи. Њина љубав за смрт знала није, Њина уста знала су за речи И пољубац који небо крије, Плаво небо што им умор
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Довољно је,уоцталом, подсетити да су у вечитом спорењу „старих” и „нових” (писаца старог и новог правца) први пребацивали другима за „незнање”,„невештину” и
Међутим, у Вечитом пољупцу иста се девојчица - видно трансформисана појављује само у сну као знатно неодређенија „она. Дата је с
Сем тога, најчистије, најпоетскије љубавне емоције - како се то ваљда најбоље види у Вечитом пољупцу183 - скопчане с јаким потискивањем, и долазе канда из „мртве љубави.
Занимљиво је такође, и веома је просто, решење које је Станковић дао у Вечитом пољупцу. Читалац ту лако подлегне једном варљивом утиску да тобоже о себи, о својим повременим ноћним сновима,
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
лед; Кâ онај лисâк тужне јесени Кад хладан север дуне планином, Тако ми срце дркће, умире У својој зими — леду вечитом... Ах, боже мој!.... јест, ја сам лист!... Ил’ нисам? Не... ја сам стари бор...
ха!... Проклет! (Рањен посрће.) КАП. ЂУРАШКО: Одлази сад! У царствà свога огњу вечитом Потражит пламен оживљавајућ, Да ти топлотом својом угреје Смрсканих груди зиму вечиту.... БОГДАН: За њим ћеш ти.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Увређено срце моје, У вечитом болу, гневу, Смеха се је зажелело... — Ха! Ил’ можда неће доћи Страшног суда глас ужасни?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
је у бурноме лету У пределе заношљивих страна, Неком чудном, непознатам свету, Где радошћу све живо мирише И вечитом хармонијом дише. 2.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Високи Енглези са колонијалним каскама на глави и вечитом лулом. Здепасти, али окретни, Французи, расположени увек за препирку и песму. Снажни Индуси, са чалмом око главе.