Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
А грехота је мајку не послушати!... Јело!... Рано!... И она диже главу... Али је следи поглед Јеличин. Она заћута. Наједаред је обузе љутина. Дође јој па би да сможди Јелицу. Упршти погледом у њу: — А што нећеш? — упита.
— Па је ли све испретурано?... — Опет они нису далеко. Турчин само слеже раменима... Све заћута. Сваки је премишљао своје мисли... Никоме не беше баш ласно на души. Крушка се озбиљно замислио.
— Воде!... Воде! — рикао је. — Хоћеш казати? — пита споља Маринко. — Нећу! Наједаред све заћута... Он скочи као помаман и стаде викати: — Мучите ме!... Убијте ме!...
А ви... тајац!... Нека спавају!... То рече, па ућута. Поглед му је почивао на рањеницима... И заћута све као заклано... Само се чуо попак... Али изневери лепо време. Чим пређе поноћ, подухну од Дрине хладан ветар...
— О, Створитељу, колико си добар! Зар ми досуди да умрем под својим кровом!... Па заћута и заклопи очи. Дисала је тешко и испрекидано. Сви стојаху око ње, неми као гробови...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И спази, покрај пута, Са неког пања трула: Сав космос да заћута Да би се она чула. АПРИЛ Дажд мину као после гатке; Свод сличи пољу пуном ружа; Одасвуд гласи дивље патке,
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Рече женама да изиђу, а сам оста неко вријеме код дјетета. Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа. Гледао га је он дуго. Онда обриса очи и уђе у народ. Сви поустајаше.
Кад сврши школе, може, акоће, бити и учитељ. А послије, у вароши друга срећа чека дијете. Поп заћута и даде се у мисли. И владика ћути. Тако то траја неко вријеме, онда рече поп: — Треба ли ту штогод трошити?
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ту гђа Перса заћута сасвим. Ваљда се сад и сама уверила да може и то да буде. А сем тога, после ових података добивених од фрау-Габриеле,
Црњански, Милош - Сеобе 2
Лепо, лепо – али, шта би било да је, изненада, добио ватру и у леђа? Исакович на то заћута. Костјурин се на то насмеја, па рече, још увек је команда требала да буде, атака!
Сремац, Стеван - ПРОЗА
И Јова се сада даде у туговање и заћута. Гледа по столу и види изобиље на њему, али се сети да се каже да »није сваки дан Божић«, и да има много мучних дана
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ето ти, баш ти то и треба. Зар би мени, на прилику, пало на ум да ти украдем свијећу, а? И брат Сава скрушено заћута, као што и приличи једном скромном и честитом лопову који има срца и душе.
“ — кад се напречац пресијече и заћута. Изиђе му пред очи танконого неспретно ждријебе и он само пљуну и опсова: — Дабогда пребио и ону другу ногу, гад
— Врагометна цура. — Е, јес ти видио ...— издуши Дане и потом спласну и заћута. Више није налазио ријечи за ово чудно разиграно створење о коме иде и расте прича као о цури хајдуку, барабар с Лазом
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Али она продужи. Ређала му је све што год је знала. Мита јој више не одрицаше, само опет онако клонуло обори главу и заћута. — Шта хоћеш мајка да ти дâ? — упорно поче она опет. — Ништа. Не једе ми се ништа! — Чисто бранећи се од ње, одби је.
— Ништа, ништа. — Опет заћута Мита. Убрзо устадох и ја. Опростих се и одох, оставивши их саме, да би се њих двојица до миле воље наразговарали и
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Пред вече облак наиђе тмури, заћута шума, киша се спрема. Ловџија Мачак дому се жури, а када стиже — Пијетлића нема...
Осећам и сад, што ћу вам крити, он ме, и мртав, вечито штити . . .“ Заћута друштво дирнуто причом, мисли се роје, немирне ласте: дете-голубић и дечак нежан како у борби јунак израсте.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Моја сестра наједном заћута и раширених очију погледа у правцу врата. Окретох се... Сва у црнини, убледела лица, и тамних колутова испод очију,
И од људи, и од... хтеде рећи: „и од Бога!“ — али заћута, махну главом и с дрхтајем уздахну. — Чула сам — поче моја мајка — да си ишла... Млада девојка као да се прену.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Веља се намршти, и ако је дотле био веома расположен, одједном заћута и не проговори ни с Влајком ни с Љубицом ни речи.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
С главе је риба смрдела! — О Максиме! — викну јако, па опет заћута и почека. Али се Максим не одазива, него продужује још јаче хркање, помешано са звиждањем.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Излих на дрва боцу петрол-гаса: Да опробам, куд пукло да пукло! Фуруница отхукну из свег гласа, И заћута. Дубоко. Мукло. Сложих потпалу, дрвце по дрвце. Одозго — цепанице мало веће Клекох, укресах палидрвце.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ја сам сав огризнуја у крви... Ја сам заслужија не вишала, него да ме жива пеку... Пивалица заћута. Брне видје како му се рамена малко тресу и чу како му цвокоћу зуби.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Кваре им се очи. — Уши ће ти појести. — Боле него да се дукати убуђају. Ђорђе заћута, воловски папци споро и меко топћу по првом снегу одоцнеле зиме, и напрегнуто се загледа у ноћ ускомешану црвеним
Ни пред којом земањском силом. Ја сам краљу Милану рекао у очи све што мислим. Па ћу сад, некоме... — заћута. Гледао је кроз прозор. Можда по оваквом времену није ни могао да пође. Размекшало се и погосподило; зелен капут носи.
— Мени умре један... Леви... А био је крупан, несрећник. Каква би то сила од детета била... Ђорђе заћута. Обојица гологлави, гледају се дуго, а и један и други знају шта овога јутра сахрањују.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— рече изненада људским гласом. — Много си моје деце спасао, тражи од мене шта хоћеш! — Краба заћута, али и дечак није могао да изусти ма и једну једину реч. »Вероватно сањам!
— Принц изненада заћута и загледа се у девојчине очи. Биле су то оне исте пажљиве и мирне очи какве је имала црвена жаба, али су га нечим
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тај камењар видећемо одмах... Сад, немам више шта да вам кажем. Остало знате. — Бојовић заћута један тренутак и погледа преко људских глава. — јесу ли сви овде? — Сви су, сви — повикаше. — Добро... Онда напред!..
Затим постаде црвен... спушта се све више, већ је над мојом главом, и таман застор покри ми очи. Влајко уздахну и заћута... Мало после настави: — Овде у болници причао ми је доцније један мој војник шта се тада даље збило.
Али шта ћете!... Не вреди говорити... Вели, наредио командант дивизије, и тачка. Потпуковник Петар заћута и доњом усницом обухватио бркове. Обично је то чинио кад је љут.
Командир ме је гледао упитно. — Све је готово! — саопштио сам му мало несигурним гласом. Командир заћута. Онда се накашља. Лице његово као да се згрчи, а очи блеснуше.
— Тако је. Хвала вам!... Даћу вам и писмену захвалницу. Него питам ја вас... — Он заћута и дршком од ножа удари неколико пута у празну флашу. — А?...
Ове упадице, од којих се већ био одвикао, као да су га избациле из душевне уравнотежености. Он заћута за моменат, а затим поче говорити без воље, о важнијим догађајима. — Сишао сам до Суботске.
— О томе је баш реч — настави она живо. — Ја сам се упознала са Томом. Он је врло симпатичан и... — она заћута. — Реците слободно. Дајем вам реч да ваше поверење нећу злоупотребити. — Надам се... Видите...
Наше усне се спојише... Драгиша заћута, обухвати слепоочнице и тресну главом. Лука седе. — Ја! Није му лако — прекиде ћутање Војин.
— Е... ако замисао успе, добијамо много. Са ових положаја силази се право у долину Кавадара. — Командир заћута и окрете се. Неко нам је прилазио. — А, ти си Ћирићу? — обрати се своме воднику. Поздравио сам се са њим.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И Господ би пијан крај ногу јој мрео. Њен дах, ме кô ветар из пустиња пржи.'' Заћута, јер пред њим црн се вео смаче. Виде Порок како рог двогуби држи.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Онда је и врло просто не свирати нашу музику, и нудити новчани прилог. Може му се! Одједаред пецкања пресушише. Све заћута. Младићи боље него одрасли осете да је оговарање зло, да се нико не може оцртати једном причом.
— Гробар заћута. Кроничар му даде неку бољу банкноту, и он пође. — Хвала, и немојте мислити да сам вам нешто нетачно испричао.
Један мали физички страх смета му некако у целом телу. Заћута и жена. Тужна тишина последњих Грка без деце. Па се Харисијадес јако закашља.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Али свака част нашем војнику. Испунили су своју дужност до последњега даха. Командир заћута, обухвати прстом слепе очи и протрла их. Друмом су шкрипала кола.
кару. Сећаш се?... Јест, баш двадесет четвртог октобра. — Командир заћута, па ме значајно погледа. — Замисли... Ако рат потраје још једну годину, овога датума треба да се чувам.
опростите, али ни вас сигурно нико не пита — рече мало набусито Живадин. Потпуковник Петар заћута. Онда се наслони лактовима на колено, и укрсти прсте. Гледајући у ватру, настави тихим гласом: — Земљу смо изгубили...
Затим размахну лагано старачком руком, као да говори о нечем огромном и онда одбаци шакама од себе. Заћута и тужно климну главом. Запитах Ђуру да ми објасни шта је говорио. — Ман’ се врагу... пасја вјера...
Командант заћута. Официри су стајали у ставу мирно, занемели као да слушају погребно слово. — Хоћемо ли добити писмено наређење?
— Није да се прича, него је тако наређено! — рече одлучно потпуковник Петар. Онда заћута. У даљини блесну нека ватра и махнита експлозија запара ваздух, па се потмуло одби са урвина планинских...
Или ћемо бесмислено и глупо изгинути, да би се над нашим мртвим телима церекали и кезили Арнаути. Командант заћута. Однекуд из даљине допреше узвици: „Живео, живео, живео!“ Строј као да се ускомеша. Командант викну: — Не!
“ — њему прекипе, окрете се и опали му шамар. И зачудо пешак наједном заћута и заузе став „мирно“. Све чешће застајемо. Хладно је и тупкамо у месту.
Одавде је лепши изглед... Зачусмо опет неке кораке око шатора и неко тамо помену моје име. Душан заћута. Шаторско крило се размаче. — Господине потпоручниче, зове вас хитно ађутант пука — рече ордонанс.
Онда запева промуклим гласом, али тихо, да га не чује командант. Мила мајко подигни ме малко... Заћута за тренутак, и опусти главу. Затим наједном диже руке увис и поче из свег гласа: Да ја видим Јовине сватове...
— То му је све што има од живота. Пусти га! — Тгèѕ жантил — додаје Хили и нетремице посматра Косту. Али Коста заћута и загледа се негде кроз грање. Затим се диже и тетурајући се изиђе из вењака.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— пригрли мајка дете чији је живот смрт стезала леденом руком. — Ја немам шта да ти дам... — мајка заћута, а Варалица се замисли. Ко би пристао на подвиг при коме се ништа не добија, а живот губи? А опет?
Долазили су и одлазили, нестајали. Само жене су припадале кући као и ја — сат замишљено заћута присећајући се ратова и пожара.