Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— чу се од џамије неки други глас, али момак само љутито отпухну: — Шта удри! Имам ја и своје задужење, зар је мени до бенастог Микана. Они тамо с пенџера очи ми моје извадише. Нећу, нек се сам вади како зна.
Ђурајица и Милорад стижу пред канцеларију јашући на голу ђогату. — Овамоде, ашигџије. Зар се тако оставља војно задужење, а? — Купали смо парипа, друже командиру. — Добро, добро, знам ја то купање.