Петровић, Растко - ПЕСМЕ
светова где у чашу крв ће да присване, Видећу опет јутра из њих да играју, Грдна усамљена Сунца белих гледања. Замучена, женка, Сунца што стално капају, И једва видна, рођења плавилом ограња Густо сплетеног неба, без звука да играју.