Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Два апостола туд су минула С поруком сина чисте Марије. Крај реке зраче бели кринови, Пада сноп зрака с неба средине: И сја ореол вечни и нови Јагњета што гре преко ледине.
сунце носе сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова.
Узели смо гордо у своје трофеје Све твоје огњене заставе и маче, Опленили твоје смарагде што зраче, И твоје матице развели у леје.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Отрцане синтагме се препорађају, отпаци поетске реторике почињу да зраче давним сјајем, и поред самоподсмеха с којим су употребљени, или баш због њега: Замислите онда: бура иде, ветрова
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
ЦРНА БАРА, ИИИ Алге зраче са ломаче. Жарка рука плахте стере. Цвате очи у матере. Пева душа поврх драче. Звече, звече беочузи.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
дубоку црнину облаче, Јер су попадале заставе слободе; Сабласне катарке по пучини ходе, А фарови мртвих нада већ не зраче. Нити ће скоро зрак сунца да пробије Зидове тврде наше дуге робије. Тонемо као труп Титаника. Мрак. Неизвесност.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Због реакције простора долази до појаве звучних таласа који се зраче у околни простор. Крутост и маса звучне виљушке одређују периоду вибрација, тј. висину тона виљушке.
ужарене звезде, које се састје од гасова мале атомске тежине, енергију којом зраче од процеса иреласка атома мањих маса у атоме веће масе, и ако је то тако, зашто ми не бисмо једног дана отели ту тајну
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Духовне вредности, међутим, које она садржи почињу да зраче тек кад их расветлимо, на дневно видело изведемо. Не треба заборавити да књижевно дело живи у све новијим и новијим
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Да сујетне моје жеље! Без ње нема живота, Без ње цео је свет пустиња И сва земља тамница. О, врати се, зраче дана, И хоризонт осветли, Волим видит моју драгу И у себи тужити. 1828. Јован Ст.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
ВИИИ Ти идеш од ње, ти, сунчани зраче, Ти си јој косе миловао, мада Сам ниси знао на шта сјај твој пада. И њеном оку ти си дао сјаја.
У твој се дрхтај ненадно увлаче Осмеси њени фини, кô тон јада Тих осмеха је моја душа рада. Зраче, жељан сам твога загрљаја, Јер дршћеш препун пурпурнога праха, Мириса њеног осмеха и даха, Сав око мене хоћу да се
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
БОГ СЕ ВРАЋА АДАМУ Васкрсни, моје саздање, устани моја налико, мој зраче — на мој образ си ти саздат; устан' и пођи одатле, ти си мој и ја сам твој: једно смо, нераздељено светљење.